Gospodar haosa

42 Crna kula

Rand i Min stajali su gledajući jedno u drugo, ne pomerajući se, dok on konačno ne progovori: „Da li bi volela da pođeš sa mnom do farme?“

Ona se malčice trže na zvuk njegovog glasa. „Do farme?“

„To je, u stvari, škola. Za muškarce koji su došli zbog pomilovanja.“

Min preblede. „Ne, mislim da ne bih... Merana će očekivati da me čuje. A ja bi trebalo što pre da im prenesem tvoje uslove. Bilo koja od njih može nehotice da zaluta u Unutrašnji grad, a ti ne bi želeo... Zaista bi trebalo da krenem.“

Nije mogao da je shvati. Pre no što je i upoznala ijednog od učenika, bojala ih se, muškaraca koji su mogli da usmeravaju, muškaraca koji su želeli da usmeravaju. Kod bilo koga drugog to bi bilo razumljivo, ali on je mogao da usmerava a ona je bila spremna da mu razbaruši kosu, ćušne ga u rebra i njemu u lice nazove ga raznim imenima. „Želiš li pratnju nazad do Ružine krune? Stvarno ima razbojnika, čak i na dnevnom svetlu. Nije ih mnogo, ali ne bih želeo da ti se bilo šta dogodi.“

Smeh joj je bio pomalo nesiguran. Stvarno se potresla zbog farme. „Vodila sam računa o sebi još dok si ti pazio ovce, seljačiću.“ Odjednom su joj se u obe šake našli noževi; zavitlala je njima i oni se ponovo nađoše u rukavima, iako ne tako glatko kao što su izašli. Mnogo ozbiljnijim glasom, ona reče: „Moraš da paziš na sebe, Rande. Odmori se. Deluješ umorno.“ Onda se podiže na prste i izvi glavu da bi mu dotakla usne poljupcem. „I meni je bilo prijatno da tebe sretnem, čobanine.“ Opet se nasmejala, ovog puta razdragano, i nestala.

Gunđajući sebi u bradu, Rand navuče kaputić pa ode u svoju spavaću sobu da uzme mač iz zadnjeg dela garderobnog ormana, stvarčice prekrivene ružama dovoljno visoke i široke da četvorica tu odlože svu svoju odeću. Stvarno se pretvarao u napaljenog jarca. Min se samo zabavljala. Pitao se koliko li samo namerava da ga začikava zbog omaške koja mu se omakla.

Osrednje velika platnena kesa, koja je čangrljala dok ju je izvlačio ispod svojih čarapa iz ormara sa fiokama ukrašenog lapisom, nestade u jednom džepu, a mnogo manja plišana kesa bi spuštena preko angreala u drugom džepu. Kujundžija koji je za njega napravio ono što je ležalo u većoj kesi bio je presrećan da radi za Ponovorođenog Zmaja i pokušao je da odbije i platu, samo zarad te časti. Zlatar koji je napravio jedan jedini komad u manjoj kesi zahtevao je četvorostruko više od onoga što je Bašer proglasio vrednošću rada, i dve Device pride, koje bi ga čuvale dok ne završi.

Ovaj odlazak na farmu već je neko vreme bio u Randovim mislima. Njemu se Taim nije dopadao, a Lijus Terin bi se uvek uzbudio u njegovoj blizini, ali nije mogao stalno da izbegava to mesto. Pogotovo ne sada. Koliko mu je bilo poznato, Taim je uspešno držao učenike podalje od grada – bar Rand nije čuo ni za kakve nemile događaje, a sigurno bi za to saznao – ali novosti o Merani i poslanstvu pre ili kasnije stići će do farme, sa kolima za snabdevanje ili novim učenicima, a kako su se glasine širile, devet Aes Sedai postalo bi devet Crvenih sestara, ili čak devedeset njih u hajci na muškarce koje bi Smirile. Da li bi posledica toga bilo bežanje učenika u noč ili upad učenika u Kaemlin kako bi zadali prvi udarac – on je to morao da umiri pre no što uopšte otpočne.

U Kaemlinu se ionako previše govorkalo o Aes Sedai, što je bio još jedan razlog da ode na imanje. Alana i Verin sa devojčicama iz Dveju Reka narasle su do pola Kule, prema pričama na ulicama, a postojala je i gomila drugih priča o Aes Sedai koje se ušunjavaju u grad, ušunjavaju kroz kapije u noći. Priča o Aes Sedai koja Isceljuje mačke lutalice bila je tako uporna da bi čak i on mogao da poveruje u nju, ali svi Bašerovi napori da uđe u trag njenom poreklu pokazali su da je stvarna koliko i priča da su žene koje svuda prate Ponovorođenog Zmaja u stvari prerušene Aes Sedai.

Nesvesno, Rand se okrenu i zagleda u bele reljefe koji su prikazivali lavove i ruže, zureći nekud iza njih. Alana više nije bila u Kulenovom keru. Bila je napeta; da nije bila Aes Sedai rekao bi da su joj živci zategnuti. Prošle noći se probudio, siguran da ona jeca; osećaj je bio izuzetno jak. Ponekad bi uhvatio sebe da gotovo zaboravlja da je ona tamo – a onda bi se dogodilo nešto, kao to buđenje usred noći. Pretpostavljao je da se na sve može navići. Ovoga jutra Alana je bila... nestrpljiva, pored ostalog; nestrpljiva je bila najpodesnija reč. Kladio bi se u ceo Kaemlin da zaimišljena linija veze od njegovih do njenih očiju prolazi posred Ružine krune. A kladio bi se i da je Verin sa njom. Nije to devet Aes Sedai. Jedanaest ih je.

Lijus Terin nesigurno zamrmlja. Bio je to zvuk čoveka koji preispituje je li priteran uza zid. I Rand se takođe preispitivao. Jedanaest, a trinaest bi ga ophrvale sa istom lakoćom sa kojom bi podigle dete. Ako im pruži priliku. Lijus Terin se meko zasmeja, smehom nalik rzanju; ponovo je odlepršao.

Za trenutak Rand je razmatrao Somaru i Enailu, onda otvori prolaz na licu mesta, iznad tepiha plavo-zlatne šare u svojoj spavaćoj sobi. Smrknute, kakve su jutros bile, jedna bi zasigurno nešto odvalila u poseti imanju, a prisetivši se svojih prethodnih poseta, nije želeo da se učenici osvrću zbog straha od dvadesetak Devica. To nije povoljno uticalo na muško samopouzdanje, a njima je samopouzdanje bilo neophodno, ako su nameravali da prežive.

Taim je u nečemu bio u pravu; držeći saidin čovek je znao da je živ, a to je prevazilazilo osećaj izoštrenih čula. I pored zagađenja Mračnog, i pored osećaja da ti užegla sluz pogani kosti, dok Moć pokušava da te istopi, tu gde stojiš, da te zamrzne dok se ne raspukneš, kad jedan mali pogrešan korak ili trenutak slabosti znače smrt – Svetlosti, tada znaš da si živ. I pored toga, on odgurnu Izvor čim je prošao kroz prolaz, ali ne samo da bi se oslobodio gadosti pre no što mu se prevrne stomak; a činila se gora nego ranije, divljačnija, ako je to moguće. Ali Moć je zapravo otpustio zato što se nije usuđivao da se susretne sa Taimom istovremeno ispunjen saidinom i sa Lijusom Terinom u glavi.

Čistina je bila više smeđa nego što je se sećao, više je lišća krčkalo pod njegovim čizmama a mnogo manje ga je ostalo na drveću. Neki borovi sasvim su požuteli, a neka stabla kožolista stajala su mrtva, siva i gola. Ali, ako se čistina promenila, imanje je bilo gotovo neprepoznatljivo.

Glavna kuća izgledala je mnogo bolje, imala je novi slameni krov, a ambar je očito bio čitav sagrađen iznova; bio je mnogo veći nego ranije i uopšte se nije naginjao. Konji su ispunjavali veliki ograđeni prostor pored ambara, a torovi za krave i ovce pomereni su nešto dalje. Sada su i koze imale svoj ograđeni prostor, a uredni redovi kokošinjaca čuvali su živinu. Šuma je raskrčena. Petnaestak dugih belih šatora nanizalo se iza ambara, a u blizini su stajali ramovi za dve kuće, mnogo veće od glavne, gde su grupice žena šile i motrile decu kako jure obruče, dobacuju lopte i igraju se lutkama. Najveća promena videla se na učenicima: većina je obukla pripijene crne kapute visoke kragne, a samo se nekolicina znojila. Bilo ih je preko stotinu, svih uzrasta. Rand nije imao predstavu da su Taimova putovanja zarad vrbovanja bila tako uspešna. Osećaj saidara kao da je potpuno ispunjavao vazduh. Neki muškarci vežbali su tkanja, paleći panjeve ili razbijajući kamenje ili obavijajući jedan drugoga upredenim nitima Vazduha. Drugi su usmeravali da izvuku vodu, hvatajući kofe Vazduhom, ili su gurali kolica sa gnojivom iz ambara, ili su slagali drva za potpalu. Nisu svi usmeravali. Henri Haslin držao je na oku stroj ljudi obnaženih do pasa, koji su uvežbavali figure sa mačevima za vežbu. Sa čuperkom sede kose i jasnocrvenim nosem, Haslin se znojio mnogo više od svojih učenika, a bez sumnje je čeznuo za svojim vinom, ali posmatrao je i ispravljao jednako odlučno kao i kad je bio majstor mača Kraljičine garde. Sejrik, prosedi Gošijen iz Crvene vode, koji nije imao desnu ruku, motrio je svojim kamenim pogledom dva reda muškaraca bez košulja. U jednom redu ljudi su udarali nogom u vazduh u visini glave, sledio je okret u mestu i udarac, onda ponovo okret u mestu i udarac drugom nogom, ponovo i ponovo; u drugom redu su pesnicama udarali vazduh pred sobom što su brže mogli. Sve u svemu, bilo je ovo vrlo daleko od jadne šačice koju je Rand video prošlog puta.

Čovek u crnom kaputu, skoro srednjih godina, posadi se pred Randa. Imao je oštar nos i podrugljiva usta. „A ko si ti?", pitao je glasom u kome se čuo tarabonski naglasak. „Pretpostavljam da si došao da učiš u Crnoj kuli, da? Trebalo je da čekaš u Kaemlinu da te kola dovezu. Imao bi još jedan dan za uživanje u tom skupom kaputu.“

„Ja sam Rand al’Tor", tiho odvrati Rand. Tiho, da ne bi popustio pred iznenadnim naletom besa. Uljudnost ništa ne košta, a ako ova budala uskoro ne odluči kako je to jeftinije, cena bi mogla...

Ako ništa drugo, podrugljivi osmeh se pojača. „Znači, ti si on, jesi li?“ On izazivački odmeri Randa. „Pa, meni ne deluješ tako veličanstveno. Mislim da bih ja sam mogao...“ Tok Vazduha materijalizovao se neposredno pre no što ga je zakačio ispod uveta, a on se stropošta na zemlju.

„Ponekad nam je potrebna čvrsta ruka", reče Taim prilazeći, pa se nadnese nad čoveka na tlu. Glas mu je zvučao gotovo razdragano, ali njegove tamne, iskošene oči zurile su gotovo ubilački u čoveka koga je raspalio. „Ne možeš reći čoveku kako poseduje moć od koje se zemlja trese, a potom očekivati da hoda skrušeno.“ Zmajevi koji su se peli uz rukave njegovog crnog kaputa svetlucali su na sunčevom svetlu; zlatovez je bio dovoljan za jednu plamteću boju, ali od čega se plava tako sijala? Odjedared, on podiže glas: „Kismene! Rohajde! Odvucite Tolvara i polivajte ga vodom dok se ne osvesti. Bez Lečenja, zapamtite. Možda će ga glavobolja naučiti da pazi šta laprda.“

Dvojica u crnim kaputima, mlađi od Randa, dotrčaše i nagnuše se iznad Tolvara, a onda zastadoše pa iskosa pogledaše u Taima. Trenutak kasnije Rand oseti kako ih ispunjava saidar; tokovi Vazduha podigoše oklembešenog Tolvara, a njih dvojica otkasaše dok je on lebdeo među njima.

Odavno je trebalo da ga ubijem, dahtao je Lijus Terin. Trebalo je... trebalo... pojavi se grebanje ka Izvoru.

Ne, spaljen bio!, pomisli Rand. Ne, nećeš! Ti si samo krvavi glas! Uz zavijanje koje se gubilo u daljini Lijus Terin pobeže.

Rand polagano udahnu. Taim ga je posmatrao, sa tim nazoviosmehom na licu. „Učiš ih i Lečenje?“

„Ono malo što znam, kao prvo. Najpre to, pa tek onda kako se ne znojiti na smrt po ovakvom vremenu. Oružje gubi svrhu ako otkaže posle prve rane. Kako stvari stoje, već imamo jednog koji se ubio jer je previše povukao i trojicu koja su pregorela, ali još niko nije umro od mača.“ Uspeo je da ubaci mnogo prezira u reč „mač".

„Tako znači", reče Rand. Jedan mrtav, a trojica pregorela. Da li su Aes Sedai gubile toliko u Kuli? A opet, one su polako napredovale. One su sebi mogle priuštiti da idu polako. „A šta je ta Crna kula o kojoj je onaj tip pričao? Ne sviđa mi se kako to zvuči, Taime.“ Lijus Terin je ponovo mumlao i naricao, gotovo razgovetno.

Čovek orlovskog nosa samo slegnu ramenima, posednički ponosno posmatrajući imanje i učenike. „Neko ime koje učenici koriste. Ne možeš i dalje zvati ovo imanjem. Ili se barem njima to nije dopadalo, želeli su nešto više. Crna kula kao protivteža Beloj kuli.“ On nakrivi glavu, posmatrajući Randa gotovo postrance. „Mogu to da potisnem, ako tako želiš. Vrlo je lako ljudima ukloniti reč sa usana.“

Rand je oklevao. Možda jeste lako ukloniti im je sa usana, ali ne i iz glave. Morala se nekako zvati. Nije razmišljao o tome. A što da ne Crna kula? Mada, dok je posmatrao glavnu kuću i ramove – velike ali ipak samo od drveta – to ime ga je nagonilo na smeh. „Neka ostane.“ Možda je i Bela Kula otpočela tako skromno. Crna kula ionako nikada neće imati vremena da izraste u nešto što bi se moglo nadmetati s Belom. To mu izbrisa osmeh, a on žalobno pogleda u decu. I on se igra, kao i oni, praveći se da gradi nešto što bi moglo da potraje. „Okupi učenike, Taime. Imam da im saopštim ponešto.“

Došao je misleći da će ih sve okupiti oko sebe, a kada je video koliko ih je, možda da će im govoriti sa rasklimanih kola, ali ona kao da su nestala. Međutim, Taim je imao podijum za obraćanje, jednostavnu kocku od crnog kamena, isklesanu i uglačanu tako fino da se na suncu presijavala poput ogledala, sa dva stepenika urezana u zadnjem delu. Stajala je na otvorenom prostoru, iza glavne kuće, a oko nje je zemljište bilo golo, ravno, tvrdo i ugaženo. Žene i deca sakupiše se na jednoj strani da posmatraju i slušaju.

Sa te kocke Rand je imao prilike da vidi nagoveštaje raširenosti Taimovih vrbovanja. Džahar Narišma, koga je Taim istakao, mladić sa urođenom iskrom, imao je krupne tamne oči, poput devojačkih, bledo lice ispunjeno samopouzdanjem, a kosu vezanu u dve duge pletenice sa srebrnim zvončićima na kraj evima. U stvari, Taim je rekao da je on stigao iz Arafela, ali Rand je prepoznao šijenarsku obrijanu glavu sa čvorom kose na temenu kod drugog čoveka, pa dvojicu sa providnim velovima kakve su nosili i muškarci i žene u Tarabonu. Bilo je tu iskošenih očiju iz Saldeje, kao i bledunjavih, onižih muškaraca iz Kairhijena. Jedan stariji čovek imao je nauljenu šiljatu bradicu, oponašao je tairenske lordove, što on sigurno nije bio sa tim oronulim, naboranim licem, a najmanje trojica su nosili brade sa izbrijanom gornjom usnom. Rand se ponada da Taim nije probudio Samaelovu pažnju vrbujući po Ilijenu. Očekivao je uglavnom mladiće, ali sveža lica poput Ibenovog i Fedvinovog imala su protivtežu u prosedim ili ćelavim glavama, nekima sa više sedih od Damera. Mada, sada, kada je o tome malo razmislio, nije tu bilo ničeg zagonetnog, nije postojao nikakav razlog da nema isti broj staraca kao i dečaka koji mogu da se nauče.

On nije umeo da drži govore, ali dugo i pažljivo je razmišljao o tome šta želi da im kaže. Ne odmah, ali to će uraditi brzo, uz malo sreće. „Svi ste verovatno čuli priče da se Kula... Bela kula... podelila. Pa, to je istina. Postoje određene pobunjene Aes Sedai, koje će se možda odlučiti da postanu moje sledbenice, a one su mi uputile poslanstvo. Njih devet ovog časa sedi u Kaemlinu i čeka na moju dobru volju. Zato, kada čuj ete za Aes Sedai u Kaemlinu, nemojte verovati nikakvim glasinama. Znate zbog čega su ovde, te ćete moći da se nasmejete u lice svakome ko vam prodaje razne priče.“

Ništa se nije dogodilo. Samo su stajali, piljeći u njega, jedva i trepćući. Taim ga je posmatrao podrugljivo, vrlo podrugljivo. Dotakavši kesu u džepu, Rand pređe na ono što ga je mučilo.

„Potrebno vam je ime. Na Starom jeziku, Aes Sedai znači Sluga svih, ili nešto približno tome. Nije lako prevesti Stari jezik.“ On je znao samo nekoliko reči, poneke od Asmodeana, šačicu od Moiraine, neke koje su procurile od Lijusa Terina. Međutim, Bašer mu je pružio ono što je tražio. „Još jedna reč iz Starog jezika je aša’man. To znači čuvar, ili čuvari. Ili branitelj, a možda i još ponešto; rekoh vam, Stari jezik je vrlo prilagodljiv. Mada mi se čini da je čuvar najbolja reč. Samo, to nije bilo koji branitelj ili čuvar. Ne možete nazvati čoveka koji brani nepravdu aša’manom, niti onoga ko je zao, nikada. Aša’man je čovek koji brani istinu i pravdu i pravo za sve. Čuvar koji se neće povući ni kada je sva nada nestala.“ Sama Svetlost je znala da će nada nestati kada nastupi Tarmon Gai’don, ako ne i ranije. „To ćete vi ovde postajati. Kada završite obuku, vi ćete biti Aša’mani.“

Mrmor se razli poput šapata lišća na vetru, ime se ponavljalo, ali i to ubrzo utihnu. Zainteresovana lica zurila su u njega; gotovo je mogao da vidi kako čulje uši ne bi li čuli šta će dalje reći. I to je nekakav napredak. Platnena vrećica slabašno začangrlja kada ju je vadio iz džepa svog kaputića.

„Aes Sedai započinju kao polaznice, potom postaju Prihvaćene, a onda, konačno, pune Aes Sedai. I vi ćete imati stepene, ali ne poput njihovih. Među nama neće biti izbacivanja ni teranja.“ Oterati? Svetlosti, učinio bi sve, osim da im veže ruke i noge, kako bi zaustavio svakoga ko pokuša da ode, ako može makar malo da usmerava. „Kada čovek tek dođe u Crnu kulu...“ Nije mu se dopadalo to ime. „...Biće nazvan Borcem, jer to postaje kada nam se pridruži, što ste svi vi postali, borci koji se bore protiv Senke, ali ne samo Senke, nego i protiv svakoga ko se suprostavlja pravdi ili ugnjetava slabije. Kada Borac dostigne određeni stepen u svojim veštinama, nazvaće se Predanim, a nosiće ovo.“ Iz torbice on izvadi ono što je kujundžija napravio, mali svetlucavi, srebrni mač, savršen sa svojom dugom drškom, iskošenim štitnikom za ruku i blago zakrivljenim sečivom. „Taime.“

Taim ukočeno pristupi kocki, a Rand se sagnu da pričvrsti srebrni mač na visoku kragnu njegovog kaputa. Izgledalo je kao da još jače svetluca naspram potpuno crne vune. Taimovo lice bilo je izražajno koliko i kamen pod Randovim čizmama. Rand mu pruži kesu i šapnu: „Daj ovo svakome za koga misliš da je spreman. Samo budi siguran da jeste.“

Ispravljajući se, nadao se da broševa ima dovoljno; on zaista nije očekivao ni približno toliko ljudi. „Predani, koji dostatno napreduju u svojim veštinama, nazivaće se Aša’manima, a oni će nositi ovo.“ Rand izvadi plišanu vrećicu i podiže ono što je bilo u njoj. Sunčeva svetlost bleskala je na majstorski izrađenom zlatu i crvenom emajlu. Izuvijana figura, potpuno ista kao ona na Zmajevom barjaku. I ona je završila na Taimovoj kragni, sa druge strane, tako da su mu mač i zmaj svetlucali kraj grla. „Biće da sam ja prvi Aša’man", reče Rand učenicima, „ali Mazrim Taim je drugi.“ Naspram Taimovog lica kamen bi delovao mekano; šta ne valja s tim čovekom? „Nadam se da ćete svi vi na kraju postati Aša’mani, ali zbude li se to ili ne, pamtite da ste svi vi Borci. Mnoge bitke su pred nama, možda ne uvek one koje smo očekivali, a na kraju, Poslednja bitka. Svetlost nam poslala da je zaista poslednja. Ako nas Svetlost obasja, pobedićemo. Pobedićemo, zato što moramo da pobedimo.“

Trebalo je da usledi nekakav poklič kada je on rekao svoje. Nije sebe smatrao govornikom koji će naterati ljude da poskakuju i viču, ali ovi su ljudi znali zbog čega su ovde. Izjava da će pobediti trebalo bi da izazove nešto, makar i slabašno. Usledila je samo tišina.

Rand skoči sa kamene kocke, a Taim odreza: „Razidite se na časove i zadatke.“ Učenici – Borci – odoše svojim putevima u gotovo jednakoj tišini kao i dok su stajali, samo uz tiho mrmljanje. Taim pokaza ka glavnoj kući. Tako je čvrsto stezao kesu sa mačevima-oznakama da je prosto bilo čudo kako ga nijedan ne ubode kroz tkaninu. „Ima li moj gospodar Zmaj vremena za pehar vina?“

Rand klimnu glavom; želeo je da dokuči šta je pozadina svega toga pre no što se vrati u palatu.

Prednja soba glavne kuće bila je upravo ono što je mogao i da očekuje: besprekorno pometen goli patos, rasparene stolice sa naslonima od prečaga, raspoređene ispred ognjišta od crvene cigle tako čistog da je izgledalo nemoguće kako je tu ikada gorela vatra. Beli stolnjak sa cvetnim vezom prekrivao je mali sto. Sora Grejdi tiho uđe i spusti na sto drveni poslužavnik sa svetlo-plavim vrčem vina i dve belo glazirane šolje. Rand je očekivao da ga njen pogled neće povređivati posle toliko vremena, ali zbog njenog optužujućeg pogleda bilo mu je drago kada je izašla. Zapazio je da se žena znoji. Taim tresnu torbicu na poslužavnik i smesta iskapi šolju.

„Zar ne učite žene koncentraciji?", upita ga Rand. „Surovo je puštati ih da se znoje kad njihove muškarce to ne muči.“

„Većina ne želi da učestvuje u tome", kratko odvrati Taim. „Njihovi muževi i dragani pokušavaju da ih nauče, ali većina odbija i da sluša. Vidiš, to možda ima veze sa saidarom.“

Rand je piljio u svoju šolju i tamno vino u njoj. Ovde je morao da opipava put. Nije smeo da pukne samo zato što ga je bockala razdraženost. „Drago mi je što vidim koliko je vrbovanje uspešno. Rekao si da ćeš dostići Kulu... Belu kulu...“ Bela kula, Crna kula. Kakve li će se priče ispredati o tome? Ako ih uopšte bude. „...za manje od godinu dana, a nastaviš li ovom brzinom, i hoćeš. Nije mi jasno kako ih pronalaziš toliko.“

„Ako proseješ dovoljno peska", ukočeno odgovori Taim, „na kraju ćeš pronaći nekoliko zrnaca zlata. Sada to uglavnom prepuštam drugima, tek ponekad putujem. Damer, Grejdi – ima desetak ljudi kojima mogu verovati da ih pustim same na jedan dan; dovoljno su stari da ne naprave nikakvu glupost, a ima dovoljno mlađih koji su snažni koliko treba za pravljenje prolaza, ako ne i više od toga, da prate starije koji to ne mogu. Imaćeš svojih hiljadu za kraće od godinu dana. Šta je sa onima koje poslah za Kaemlin? Jesi li već napravio vojsku od njih? Tu imaš svojih hiljadu, a i mnogo više.“

„Ostavio sam ih Bašeru“, tiho reče Rand. Taim posprdno izvi usne, a Rand brzo spusti šolju da ne bi pukla od njegovog stiska. Bašer je od njih pravio šta je mogao, koliko je znao, u logoru, negde zapadno od grada; ono što je mogao, uzimajući u obzir da su bili, kako je Saldejac opisao, odrpana skupina bednih zemljoradnika, odbeglih šegrta i propalih zanatlija koji nikada nisu držali mač, jahali u sedlu ili se udaljili više od pet milja od mesta gde su rođeni. Rand je imao previše briga da bi mario za takve; rekao je Bašeru da radi sa njima šta god hoće i da ga ne uznemirava, osim ako podignu bunu.

Gledajući Taima, koji se nimalo nije trudio da sakrije svoj prezir, Rand gurnu ruke iza leđa i stisnu ih u pesnice. Lijus Terin grmeo je u daljini, kao odjek njegovog sopstvenog besa. „Šta te je spopalo? Kao da imaš čičak u gaćama još otkad sam zakačio te oznake na tebe. Je li to nešto vezano za njih? Ako jeste, onda ne shvatam. Ti ljudi će više ceniti svoje oznake videvši da si ti svoje primio od Ponovorođenog Zmaja. Što se toga tiče, i tebe će više ceniti zarad toga. Možda nećeš morati da održavaš red mlaćenjem ljudi po glavama. Pa, šta imaš da kažeš?“ Počelo je dobro, mirnim iako ne baš blagim tonom – nije ni nameravao da bude blag – ali dok je govorio glas mu je postao čvršći i glasniji. Nije to bila vika, a opet, to poslednje pitanje puklo je kao bič.

Drugi muškarac se zapanjujuće izmeni. Taim se primetno tresao – od besa, rekao bi Rand, ne od straha – ali kad je drhtavica prestala, ponovo je bio stari on. Ne baš prijateljski nastrojen, pomalo podrugljiv, ali vrlo opušten i pod punom samokontrolom. „Kad baš moraš da znaš, brinu me Aes Sedai i ti. Devet Aes Sedai stiglo je u Kaemlin, ako tome dodaš dve, ispada jedanaest. Onda bi mogla da se nađe još jedna ili dve. Još nisam uspeo da ih pronađem, ali...“

„Rekao sam ti da se držiš van grada“, ravno reče Rand.

„Pronašao sam nekoliko ljudi da se raspitaju umesto mene.“ Taimov glas bio je suv poput prašine. „Nisam prilazio bliže nego ovde još otkad sam te spasao od Sivog čoveka.“

Rand pusti da to prođe. Jedva. Zamalo. Glas u njegovoj glavi bio je suviše tih da bi bio razumljiv, ali i pored toga poput ledene grmljavine. „Uhvatiće dim prstima, pre negoli izvor glasina.“ To je izgovorio uz sav prezir koji je osećao – Taim je spasao njega? – a čovek se trže. Na prvi pogled, još uvek je delovao opušteno, ali oči su mu mogle biti tamni dragulji.

„A ako se udruže sa Crvenim Aes Sedai?“ Glas mu je bio hladan i opušten, ali oči su mu svetlucale. „Ima Crvenih sestara u unutrašnjosti. Nekoliko grupica njih, stigle su u poslednjih nekoliko dana. Pokušavaju da presretnu muškarce koji idu ovamo.“

Ubiću ga, povika Lijus Terin, a Rand oseti pipavo posezanje ka saidaru.

Gubi se. Rand je bezglasno vikao. Ti si samo glas! Grebanje ka Izvoru.

O, Svetlosti, sve sam ih ubio. Sve koje sam voleo. Ipak, biće dobro ako ubijem njega. Mogu da se iskupim ako ga konačno ubijem. Ne, ništa ne može da me iskupi, ali ipak moram da ga ubijem. Da ih sve pobijem. Moram. Moram.

Ne! Rand je vrištao u sopstvenoj glavi. Ti si mrtav, Lijuse Terine. Ja sam živ, spaljen da si, a ti si mrtav! Mrtav si!

Iznenada shvati da se naslanja na sto, klecavih nogu. I mrmlja: „Mrtav si. Ja sam živ, a ti si mrtav!“, ali nije posegnuo za saidarom. Niti je Lijus Terin. Podrhtavajući, on pogleda u Taima i zaprepasti se kada vide zabrinutost na njegovom licu. “

„Moraš se održati", meko reče Taim. „Ako možeš da zadržiš razum, moraš. Cena je prevelika ako ti padneš.“

„Neću pasti", reče Rand odgurnuvši se da se uspravi. Lijus Terin bio je tih. Izgledalo je da u njegovoj glavi nema nikoga, samo on sam. I osećaj Alane, naravno. „Jesu li te Crvene zarobile ikoga?“

„Ne da sam ja čuo o tome.“ Taim ga je posmatrao oprezno, kao da očekuje ponovni ispad. „Većina učenika sada dolazi kroz prolaze, a uz sve te ljude na putevima, nije lako pronaći čoveka koji hita ovamo, osim ako ne blebeće previše.“ On zastade. „Možemo ih se lako otarasiti, u svakom slučaju.“

„Ne.“ Je li Lijus Terin zaista otišao? Želeo je to, ali je znao da će ispasti budala ako u to poveruje. „Ako počnu da zarobljavaju muškarce, moraću nešto da učinim, ali kako sada stvari stoje, one ne predstavljaju pretnju tamo, u unutrašnjosti. A veruj mi, ni za koga, koga bi Elaida poslala, ne postoji verovatnoća da se pridruži Aes Sedai koje su već u gradu. Svaka od tih grupa verovatnije bi pre poželela dobrodošlicu tebi negoli jedne drugima.“

„A šta je sa onima koje nisu u unutrašnjosti? Njih jedanaest? Nekoliko nesrečnih slučajeva moglo bi to da smanji na mnogo bezbedniji broj. Ako ti ne želiš da uprljaš ruke, ja sam voljan da...“

„Ne! Koliko puta treba da ti ponavljam, ne! Osetim li muškarca da usmerava u Kaemlinu, doći ću po tebe, Taime. Kunem ti se da hoću. I nemoj ni pomišljati da možeš biti dovoljno udaljen od palate da te ne osetim i da ostaneš bezbedan. Ako se ijedna od tih Aes Sedai stropošta mrtva bez ikakvog razloga, znaću koga da krivim. Pamti to!“

„Postavljaš široke granice", suvo odvrati Taim. „Ako Samael ili Demandred odluče da te začikavaju sa nekoliko upokojenih Aes Sedai na tvom pragu, meni ćeš rasporiti vene?“

„Do sada to nisu činili, a tebi je bolje da se nadaš kako neće ni otpočeti. Pamti šta ti rekoh.“

„Čujem moga gospodara Zmaja i slušam, naravno.“ Čovek orlovskog nosa se malčice nakloni. „Ali i dalje tvrdim da je jedanaest opasan broj.“

Rand se i pored svega nasmeja. „Taime, ja nameravam da ih nateram da igraju kako ja sviram.“ Svetlosti, koliko je prošlo od kada je poslednji put svirao flautu? Gde mu je flauta? Začu se slabašno cerekanje Lijusa Terina.