Kruna mačeva

6 Stari strah i novi strah

Naravno, Rand je bez imalo teškoća prošao kroz uzavrelu gomilu. Možda je to bilo zbog prisustva Devica i Aša’mana, ili su Rand ili neki od crnokaputaša nekako koristili Moć, ali gomila se pred njim rastavljala. Min ga je držala pod ruku, a vrlo pokorna Anura je pokušavala ilu razgovara s njim, dok je Loijal još uvek, uz nešto teškoća, nastojao da istovremeno hvata beleške i nosi svoju sekiru. Zagledani jedno u drugo, Perin i Faila su propustili priliku da im se pridruže pre nego što se gomila ponovo prikupila.

Ona zakratko ništa nije govorila, a nije ni on, ne ono što je hteo da joj kaže, ne u prisustvu Arama, koji ih je gledao kao verno kuče. I Dobrejna, koji se mrštio na onesvešćenu ženu za koju je bio zadužen. Izgleda da niko ilrugi nije ostao na podijumu. Havijen je otišao s Random da nađe Berelajn, a čim je Rand izašao, preostale pratilje su požurile ka vratima a da nisu ponovo pogledale Perina ni Failu. Ni Kolaver. U stvari, nisu ih nijednom pogledale. Jednostavno su podigle svoje prugaste suknje i potrčale. Iz rulje se čulo gunđanje i psovke, a glasovi nisu bili samo muški. Čak iako je Rand otišao, ovi ljudi želeli su da budu negde drugde, odmah. Možda su mislili da jc Perin ostao da ih posmatra i prijavi, mada, da se iko od njih okrenuo da pogleda, primetili bi da on njih i ne gleda.

Ustrčavši uz stepenice, dograbio je Failinu ruku i udisao njen miris. Iz ove blizine mu miris parfema, koji je ostao da lebdi u vazduhu, nije smetao. Sve drugo moglo je da sačeka. Ona je odnekud izvadila crvenu čipkanu lepezu; pre nego što ju je otvorila da se rashladi, dotakla je svoj, a potom njegov obraz. U njenoj rodnoj Saldeji postojao je govor lepeza. Naučila ga je nešto malo. Poželeo je da zna šta dodirivanje obraza znači; mora da je bilo nešto dobro. A opet, u njenom mirisu postojala je oštra nota koju je predobro poznavao.

„Trebalo je da je pošalje na panj“, promrmlja Dobrejn, a Perin se strese od neugodnosti. Po njegovom glasu nije mogao odrediti je li mislio da to zakon zahteva, ili da bi to bilo milostivije. Dobrejn nije razumeo. Bilo bi verovatnije da Randu izniknu krila.

Failina lepeza jedva da se pokretala dok je preko tamnocrvene čipke postrance posmatrala Dobrejna. „Njena smrt bila bi najbolja za sve. To je propisana kazna. Šta bi ti uradio, lorde Dobrejne?“ Postrance ili ne, to je još uvekbio vrlo neposredan, vrlo značajan pogled.

Perin se namršti. Njemu nije uputila ni reč, a Dobrejnu postavlja pitanja. A tu je bila i ta nota ljubomore u njenom mirisu koja ga je terala da uzdiše.

Kairhijenjanin je pogleda pravo u oči dok je gurao oklopne rukavice za pojas. „Ono što mi je naređeno da uradim. Ja se držim svojih zakletvi, gospo Faila.“

Lepeza se zatvori pa otvori, brže od misli. „On je stvarno poslao Aes Sedai Aijelima? Kao zatvorenice?“ U glasu joj se osećala neverica.

„Neke, gospo Faila.“ Dobrejn je oklevao. „Neke su mu se zaklele na vernost. Video sam to sopstvenim očima. I one su sa Aijelima, ali ne mislim da ih možemo nazvati zarobljenicama.“

„I ja sam to video, moja gospo.“ Aram se oglasio sa svog mesta pored stepenika, lica razvučenog u širok osmeh jer je pogledala ka njemu.

Lepršanje crvene čipke na trenutak se zaustavilo. Ona je gotovo nesvesnoi koristila lepezu. „Obojica ste videli.“ Olakšanje u njenom glasu – i u mirisu bilo je tako jako da se Perin zabuljio u nju.

„Šta ti pada na pamet, Faila? Zašto bi Rand lagao kada bi se sve saznalo za dan?“

Umesto da mu odgovori, ona namršteno pogleda na Kolaver. „Je l’ još onesvešćena? Iako to i nije važno. Već zna mnogo više nego što bih pomenula ovde. Sve što smo toliko pokušavali da sačuvamo u tajnosti. I to je izlanula Meiri. Ona previše zna.“

Nimalo nežno, Dobrejn podiže Kolaver očni kapak. „Kao udarena maljem. Šteta što nije slomila vrat na stepenicama. Ali otići će u progonstvo i naučiće da živi kao seljanka.” Kratak, isprekidan, ogorčen miris lebdeo je oko Faile.

Odjednom Perinu sinu šta je to njegova žena tako okolišno predlagala, a Dobrejn jednako okolišno odbijao. Svaka dlaka na njegovom telu pokuša da se ispravi. Od početka je znao da se oženio vrlo opasnom ženom. Samo nije znao koliko je stvarno opasna. Aram je merkao Kolaver, a usne su mu bile stisnute od mračnih misli; on je bio spreman da za Failu uradi sve.

„Mislim da se Randu ne bi dopalo da je nešto spreči u odlasku na to imanje.“ Perin je govorio odlučno, naizmence posmatrajući Arama i Failu. „Ni meni se ne bi dopalo.“ Bio je vrlo ponosan na sebe. Uspeo je da govori okolišno koliko i bilo ko od njih.

Aram nakratko spusti glavu – razumeo je – ali Faila je pokušavala da izgleda nedužno iznad nežne lepršave lepeze, kao da nema pojma o čemu on govori. Odjednom je shvatio da miris straha nije dolazio samo od ljudi koji su se gurali na vratima. Tanušna izuvijana nit širila se od nje. Zauzdani strah, ali bio je tu.

„Šta je bilo, Faila? Svetlosti mi, izgledaš kao da su Korien i njeno društvo pobedili a ne...“ Lice joj se nije promenilo, ali nit je postala deblja. „Zbog loga nisi ništa govorila u početku?“, upita je nežno. „Bojala si se da smo samo lutke kojima one vuku konce?“

Ona je posmatrala gužvu koja je na drugoj strani dvorane jenjavala. Najbliži su bili podaleko od njih i svi su pravili mnogo buke, ali ona ipak utiša glas. „Kako sam čula, Aes Sedai mogu da urade tako nešto. Mužu moj, niko ne zna bolje od mene da bi čak i Aes Sedai imale mnogo muka da tebe nateraju da igraš kako one sviraju, više nego sa čovekom koji je samo ponovo rođeni Zmaj, ali kada si ušetao ovde, bila sam u većem strahu nego ikada otkad si otišao.“ Kroz prve reči je provejavalo zabavljanje, mehurići u njegovom nosu, i topla naklonost i ljubav; njen miris beše čist, pravi i jak, ali sve to je na kraju isparilo ostavivši samo tananu drhtavu nit.

„Svetlosti mi, Faila, istina je. Svaka reč koju je Rand rekao. Čula si Dobrejna i Arama.“ Ona se osmehnu, i klimnu glavom nastavljajući da maše lepezom. Ali nit mu se i dalje uvijala u nozdrvama. Krvi mu i pepela, šta je još potrebno da bi je ubedilo? „Hoće li pomoći ako natera Verin da odigra sa'suru? Uradiće to, ako joj on naredi.“ Ovo je trebalo da bude šala. Jedino što je znao o sa’sari bilo je da je sablažnjiva – i da je Faila jednom priznala da zna da jc igra, iako je u poslednje vreme vrdala i samo što to nije porekla. Hteo je da se našali, ali ona je zatvorila lepezu i tapkala njome po ručnom zglobu. poznavao je taj pokret. Ozbiljno razmišljam o tvom predlogu.

„Ne znam šta bi bilo dovoljno, Perine.“ Malčice se stresla. „Ima li ičega što Aes Sedai ne bi uradila ili otrpela ako joj Bela kula naredi? Ja sam učila svoju istoriju i naučena sam da čitam između redova. Mašera Donavel rodila je sedmoro dece čoveku kojeg se gnušala, šta god priče govorile, a Izebail Tobanji predala je voljenu braću njihovim neprijateljima, a s njima i presto Arad Domana, a Džestijan Redhil...“ Ponovo se stresla, ovaj put jače.

„Sve je u redu“, promrmljao je zagrlivši je. I on je pročitao nekoliko istorijskih knjiga, ali nikada nije video ta imena. Plemićke kćerke obrazovane su drugačije od kovačkih šegrta. „Zaista je istina.“ Dobrejn je sklonio pogled, kao i Aram, osim što se ovaj zadovoljno cerio.

Ona se u početku opirala, ali ne suviše jako. Nikada nije bio siguran kad nije želela javno ispoljavanje nežnosti, a kada joj je to prijalo, ali je umela vrlo jasno da pokaže ako ga ne želi, rečima ili bez njih. Ovoga puta naslonila je glavu na njegove grudi i uzvratila mu zagrljaj, jače ga stegnuvši.

„Ako te ijedna Aes Sedai ikada povredi“, prošaputala je, „ubiću je.“ Verovao joj je. „Ti pripadaš meni, Perine t’Bašere Ajbara. Meni.“ I to joj je Verovao. Kako joj se zagrljaj pojačavao, pojačavao se i bodljikavi miris ljubomore. Skoro da se zakikotao. Izgleda da je samo ona imala pravo da ga proburazi nožem. Zakikotao bi se da tanka nit nije još uvek bila tu. Kao i ono što je rekla o Meiri. Samog sebe nije mogao da omiriše, ali znao je šta je tu. Strah. Stari strah i novi strah, za sledeći put.

Poslednji plemići uspeli su da se probiju iz Velike dvorane i niko nije bio pregažen. Pošto je poslao Arama da kaže Danilu da dovede Dvorečane u grad – i pitajući se kako li će ih nahraniti – Perin ponudi Faili ruku i povede je napolje, ostavljajući Dobrejna s Kolaver, koja je konačno počela da pokazuje znake buđenja. Nije želeo da bude blizu kada se bude povratila, a izgleda ni Faila, koja je stavila šaku na njegov zglob, nije to želela. Brzo su hodali, nestrpljivi da dođu do svojih soba, iako ne iz istih razloga.

Izgleda da plemići nisu prestali s bežanjem kada su napustili Veliku dvoranu. Hodnici su bili ispražnjeni; ostale su samo sluge spuštenih pogleda i nemo užurbani, ali pre nego što su odmakli, Perin uhvati zvuk koraka i shvati da ih neko prati. Nije bilo verovatno da Kolaver još ima otvorenih pristalica, ali ako ih je bilo, moglo im je pasti na pamet da udare na Randa preko njegovog prijatelja koji se šeta sam sa ženom dok je Ponovorođeni Zmaj negde drugde.

Samo, kada se Perin iznenada okrenuo s rukom na sekiri, mogao je samo da se zabulji umesto da izvuče oružje. To su bili Selanda i njeni prijatelji iz ulazne dvorane, u pratnji osam ili devet novih lica. Oni se trgoše kada se okrenuo, i razmeniše zbunjene poglede. Neki su bili Tairenci, uključujući devojku od koje je viši bio samo jedan Kairhijenjanin. Bila je u muškom kaputu i uzanim čakširama, kao i Selanda i ostale devojke, s mačem o boku. Nije znao da se ta budalaština proširila i među Tairencima.

„Zašto nas pratite?“, zahtevao je da zna. „Ako pokušate da mi izazovete Ikakve nevolje, vunoglavci, zaklinjem se da ću vas mlatiti od sad pa do Bel Tina!“ On je i ranije imao nevolja sa ovakvim idiotima, ili nekima koji su ličili na ove, u svakom slučaju. Sve o čemu su znali da misle bila je njihova čast, i da se tuku u dvobojima i jedni druge uzimaju za gai'šaine. Zbog ovog poslednjeg Aijeli su stvarno škrgutali zubima.

„Obratite pažnju na mog muža i poslušajte ga“, oštro ih opomenu Faila, „on nije čovek s kojim biste se poigravali.“ Budalasti pogledi nestadoše a oni se povukoše, klanjajući se i takmičeći se u kitnjastim naklonima. Još su se klanjali dok su zamicali za ugao.

„Prokleti mladi lakrdijaši“, promrmlja Perin ponovo ponudivši ruku Faili.

„Moj muž je mudar za svoje godine“, promrmljala je. Glas joj je bio potpuno ozbiljan; njen miris je bio druga priča.

Perin je uspeo da ne šmrkne. Istina je, nekoliki su možda bili dve-tri godine stariji od njega, ali ponašali su se kao deca igrajući se Aijela. Sad kad je Faila bila dobro raspoložena, učini mu se da je sasvim prikladno vreme da započnu razgovor o onome o čemu je trebalo. O čemu je on morao da govori. „Faila, kako si postala jedna od Kolaverinih pratilja?“

„Posluga, Perine.“ Govorila je tiho. Niko na dva koraka od njih nije mogao da čuje ni reč. Ona je znala sve o njegovom sluhu i o vukovima. Nema toga što čovek može da sakrije od sopstvene žene. Lepezom je dotakla svoje uvo, upozoravajući ga da pazi šta govori. „Suviše ljudi zaboravlja da su sluge uokolo, ali i sluge slušaju. U Kairhijenu čak i previše.“

Niko od ljudi u livrejama koje je video nije osluškivao. Onih nekoliko koji nisu pobegli u poprečne hodnike kada bi videh njega i Failu, protrčali bi pored njih ravnomernim kasom, zgureni i pogleda prikovanih za pod. Svaka novost u Kairhijenu brzo se širila. Događaji iz Velike dvorane će leteti. Do sada, priča je sigurno bila na ulicama, a verovatno je već i napuštala grad. Nije bilo sumnje da su u Kairhijenu svoje doušnike imale i Aes Sedai i Beli plaštovi, a verovatno i većina vladara.

Ona je nastavila istim prigušenim glasom ne obazirući se na sopstvena upozorenja. „Kolaver nije mogla da dočeka da me uzme, čim je saznala ko sam. Ime mog oca napravilo je na nju jednak utisak kao i ime moje rođake.“

Bio je to dovoljno dobar odgovor. Skoro. Njen otac bio je Davram, Visoko sedište kuće Bašer, lord od Bašera, Tajra i Sidone, Čuvar granice Pustoši, Branitelj unutrašnjosti zemlje, Vrhovni vojskovođa kraljice Tenobije od Saldeje. Failina rodaka bila je sama Tenobija. To je bio i više nego dobar razlog da Kolaver poželi Failu među svojim pratiljama. Ali sada nije imao vremena za razmatranje, a pripisivao je sebi da se navikao na njene načine. Bračni život uči muškarca o ženama; ili barem o jednoj ženi. Ono što nije rekla, to je potvrdilo nešto. Faila nije imala osnovno shvatanje opasnosti, ne kada je ona bila u pitanju.

A o tome, naravno, nije mogao s njome da razgovara u hodniku. Koliko god da on šapuće, ona nije imala njegove uši, a nije bilo sumnje ni da će biti ubeđena da ih prisluškuje svaki sluga u krugu od pedeset koraka. Prikupivši strpljenje, nastavio je da korača pored nje dok nisu došli do soba koje su im bile dodeljene pre mnogo vremena, kako mu se činilo. Lampe su treperile na tamnim zidovima prekrivenim visokim poliranim drvenim oplatama izrezbarenim jednakim pravougaonicima. U četvrtastom kaminu ognjište je očišćeno i pripremljeno s nekoliko žalosnih grana kožolista. Skoro da su bile zelene.

Faila ode pravo do stočića gde su na poslužavniku stajala dva zlatna vrča, orošena vlagom. „Ostavili su nam čaj od borovnice, mužu moj, i vinski punč. Mislim da je vino iz Tarona. Punč hlade u zdencima ispod palate. Šta ti više odgovara?“

Perin otkopča pojas i baci ga na stolicu sve sa sekirom. Dolazeći ovamo, pažljivo je isplanirao šta će da joj kaže. Umela je da bude nezgodna. „Faila, nedostajala si mi više nego što mogu da iskažem, brinuo sam se za tebe, ali...“

„Brinuo si se za mene!“, prekinula ga je okrenuvši se da ga pogleda. Stajala je visoka i uspravna, divljih očiju kao u njenog imenjaka sokola, a lepezu mu je kratkim pokretom uperila u stomak. Ovo nije bio deo govora lepeza; ponekad je isto radila s noževima. „A čim si progovorio pitao si za tu... tu ženu!“

Vilica mu se oklembesila. Kako je mogao da zaboravi na miris koji mu je ispunjavao nozdrve? Skoro da je podigao ruku da proveri curi li mu krv iz nosa. „Faila, želeo sam njene hvatače lopova. Be...“ A ne, nije bio toliko glup da ponovo izgovori to ime. „Pre nego što sam otišao, rekla je da ima dokaze o trovanju. Čula si je! Samo sam hteo dokaze, Faila.“

Nije pomoglo. Bockavi miris nije nimalo omekšao, a pridružio mu se nakiseli dah povređenosti. Šta je, pod Svetlošću, rekao što ju je povredilo?

„Njene dokaze! Ono što sam ja prikupila bilo je nizašta, ali njeni dokazi stavili su Kolaverinu glavu na panj. Ili je trebalo da je stave.“ Ovo je bilo otvaranje za njega, ali ona nije imala nameru da mu dozvoli da gurne reči u procep. Nastavila je ka njemu, s pogledom poput bodeža, upravo tako upotrebljavajuči lepezu. Mogao je samo da se povlači. „Znaš li koju je priču ta žena pustila?“, Faila je skoro siktala. Ni crnoj guji ne bi iscurilo toliko otrova. „Znaš li? Rekla je da nisi u ovde jer si u letnjikovcu, nedaleko od grada. Gde može da te posećuje! Ja sam širila priču koju sam spremila – da si otišao u lov, a Svetlost zna da provodiš više nego dovoljno dana u lovu! – iako su svi verovali kako se samo hrabro držim zbog vas dvoje. Zajedno. Kolaver je uživala u tome. Verujem da je uzela taj majenski panj za pratilju da bi nas držala zajedno. ’Faila, Berelajn, dođite i uvežite mi haljinu.’ ’Faila, Berelajn, pridržite ogledalo za mog frizera’ ’Faila, Berelajn, dođite da mi operete leđa’ Tako se zabavljala čekajući da jedna drugoj iskopamo oči! Eto ita sam morala da trpim! A sve zbog tebe, ti čupavi...!“

Udario je leđima u zid. A u njemu se nešto prelomi. Usta su mu se sušila od straha za nju, bio je užasnut, spreman da se suoči s Random ili Mračnim lično. A nije skrivio ništa, nikada nije ohrabrivao Berelajn, čak je činio sve Ito je mogao da je otera. A ovo mu je bilo hvala.

Nežno ju je uhvatio za ramena i podizao dok te krupne, pomalo iskolene oči nisu bile u ravni s njegovima. „Sad me slušaj“, rekao joj je mirno. Pokušao je da barem smiri glas; više je zvučao kao grleno režanje. „Kako se usuđuješ da tako razgovaraš sa mnom? Kako se usuđuješ? Smrtno sam brinuo iz straha da si povređena. Volim tebe, i nikoga osim tebe. Ne želim nijednu drugu ženu osim tebe. Čuješ li me? Čuješ li?“ Stisnuvši je na grudi, držao ju je i nije želeo nikada da je pusti. Svetlosti, bio je tako uplašen. Još se tresao, čak i sada, od onoga što se moglo dogoditi. „Faila, ja bih umro kad bi se tebi išta desilo. Legao bih ti na grob i umro! Misliš li da ne znam kako je Kolaver saznala ko si? Ti si se pobrinula da sazna.“ Jednom mu je rekla da je uhođenje posao supruge. „Svetlosti mi, ženo, mogla si da završiš kao Meira. Kolaver je znala da si moja žena. Moja žena. Perina Ajbare, prijatelja Randa al’Tora. Je li ti ikada palo na pamet da je možda sumnjičava? Mogla je da... Svetlosti mi, Faila, mogla je da...“

Odjednom je shvatio šta radi. Puštala je zvuke uz njegove grudi, ali nije mogao da razazna reči. Biće čudo ako joj nije slomio rebra. Grdeći samog sebe što se ponaša kao vo, pustio ju je raširivši ruke, ali pre no što je stigao da se izvini, njeni prsti mu se upletoše u bradu.

„Znači, voliš me?“, upitala ga je nežno. Vrlo nežno. Vrlo toplo. A i osmehivala se. „Žena voli kada joj se to kaže na pravi način.“ Ispustila je lepezu a noktima druge ruke prelazila mu je po obrazu, skoro dovoljno jako da mu pusti krv, ali njeno smejanje od srca bilo je strastveno, a vatra u očima nije imala nikakve veze s ljutnjom. „Dobro je što nisi rekao kako nikada nisi pogledao drugu ženu, inače bih pomislila da si oslepeo.“

Bio je suviše zabezeknut da bi progovorio, toliko zapanjen da nije ni usta otvorio. Rand je razumeo žene, Met je razumeo žene, ali Perin je znao da ih on sam nikada neće shvatiti. Oduvek je bila vodomar koliko i soko, menjajući pravac brže nego što je mogao da misli, ali ovo... Onaj bockavi miris potpuno je iščileo, a umesto njega je stajao drugi njen miris, tako dobro poznat. Miris koji je bio ona, potpun, jak i čist. Doda li tome njen pogled, svakoga trenutka mogao je da očekuje da mu kaže nešto o mladim seljankama i žetvi. One su bile nezajažljive, izgleda, saldejske seljanke.

„A što se tiče tvog leganja na moj grob“, nastavila je, „uradiš li to, moja duša će proganjati tvoju, to ti obećavam. Ima da me ožališ koliko je pristojno, a onda ćeš sebi da nađeš drugu ženu. Nekoga koga bih odobrila, nadam se.“ Meko se smejući, milovala mu je bradu. „Ti nisi stvarno sposoban da se staraš o sebi, znaš. Hoću da mi obećaš.“

Bolje da ne lomi zube na ovome. Ako kaže da neće, ovo prelepo raspoloženje može časkom da se pretvori u vatrenu stihiju. Ni živa se ne pomera tako brzo. A ako pristane... Sudeći po mirisu, svaka reč je bila čista istina Svetlosti, ali on će tome poverovati kad se konji budu gnezdili na drveću. Pročistio je grlo. „Moram da se okupam. Ne pamtim od kada nisam video sapun. Mora da smrdim kao zapušten ambar.“

Naslonjena na njegove grudi, duboko je udisala „Divno mirišeš. Na sebe.“ Ruke joj krenuše ka njegovim ramenima. „Osećam se kao...“ Vrata se naglo otvoriše.

„Perine, Berelajn nije... opa, oprostite. Izvinjavam se.“ Rand je stajao prebacujući se s noge na nogu, nimalo nalik na Ponovorođenog Zmaja. U holu ispred sobe stajale su Device. Min proviri kroz dovratak, pogleda ih, iskezi se Perinu i povuče se.

Faila odstupi od njega tako glatko, tako državnički, da niko ne bi mogao ni da pretpostavi o čemu je govorila prethodnog trenutka. Ili šta je nameravala da kaže. Ali obrazi su joj bili vrlo zažareni i vreli. „Baš lepo od tebe, moj gospodaru Zmaju“, reče mu hladno, „da upadnete tako neočekivano. Izvinjavam se što nisam čula kad ste kucali.“ Možda crvenilo nije bilo samo od postiđenosti, nego i od ljutnje.

Sad je bio Randov red da pocrveni i prođe rukom kroz kosu. „Berelajn nije u palati. Od svega što je mogla, našla je danas da provede noć na brodu Morskog naroda ukotvljenom na reci. Anura mi nije rekla dok nismo skoro stigli do Berelajninih odaja.“

Perin se naprezao da se ne trza. Zašto mora da ponavlja ime te žene? „Hteo si da razgovaraš sa mnom o nečemu drugom, Rande?“ Nadao se da nije to previše naglasio, a opet se nadao da je Rand shvatio. Nije gledao u Failu, ali oprezno je njušio vazduh. Nema ljubomore, još uvek. Ali ima mnogo ljutnje.

Rand je za trenutak piljio u njega, u stvari kroz njega. Slušao je nešto drugo. Perin prekrsti ruke da se ne vidi kako se tresu.

„Moram da znam“, konačno progovori Rand, „da li još uvek odbijaš da vodiš vojsku protiv Ilijana? Moram sada da znam.“

„Ja nisam vojni zapovednik“, isprekidano reče Perin. U Ilijanu će biti bitaka. Pred oči mu iskrsnuše slike. Ljudi svuda oko njega, a u njegovim rukama sekira koja se se vrti i proseca mu prolaz. Uvek još ljudi, bez obzira koliko ih poseče, u beskrajnim nizovima. A seme mu se njiše u srcu. Nije mogao ponovo da se suoči s time. Neće. „Osim toga, mislio sam da moram biti blizu tebe.“ Tako je Min rekla, u jednom od svojih čitanja. Perin dva puta mora da bude pored njega ili će Rand otići u propast. Jedanput su bili Dumajski kladenci, možda, ali još jedno je tek nailazilo.

„Svi moramo da rizikujemo.“ Randov glas je bio vrlo tih. I oštar. Min ponovo proviri kroz dovratak. Izgledala je kao da hoće da mu priđe, ali posle jednog pogleda na Failu, ostade napolju.

„Rande, Aes Sedai...“ Mudar čovek bi ovo preskočio, verovatno. Međutim, on nikada nije tvrdio da je posebno pametan. „Mudre su spremne da ili žive oderu, ili nešto takvo. Ne možeš da dopustiš da budu povređene, Rande.“ U hodniku, Sulin se okrenula da ga posmatra kroz dovratak.

Čovek, koga je mislio da poznaje, hrapavo se nasmeja. „Svi moramo da rizikujemo“, ponovi.

„Neću dozvoliti da budu povređene, Rande.“

Hladne plave oči sretoše njegove. „Ti nećeš dozvoliti?“

„Neću“, mirno mu odgovori Perin. Nije ni trepnuo. „One su zarobljenice i nisu nam pretnja. One su žene.“

„One su Aes Sedai.“ Randov glas tohko je nalikovao Aramovom, tamo, kod Dumajskih kladenaca, da je Perin skoro ostao bez daha.

„Rande...“

„Radim ono što moram, Perine.“ Na tren je to bio stari Rand, kome se nije dopadalo ono što se dešavalo. Na tren je izgledao nasmrt umoran. Samo na tren. A onda se ponovo vratio novi Rand, dovoljno tvrd da obeleži čelik.

„Neću povrediti nijednu Aes Sedai koja to ne zaslužuje, Perine. Više ne mogu da ti obećam. Pošto ne želiš vojsku, upotrebiću te na drugom mestu. I bolje je tako. Voleo bih da te mogu ostaviti da se odmaraš duže od dva-tri dana, ali ne mogu. Nema vremena. Vremena nema, a mi moramo da radimo ono što moramo. Izvinite što sam vas prekinuo.“ Držeći jednu ruku na balčaku, drugom proprati naklon. „Faila.“

Perin pokuša da ga uhvati za ruku, ali pre nego što je uspeo da se pomeri, Rand je već izlazio iz sobe zatvarajući vrata za sobom. Izgleda da Rand više nije bio Rand. Nekoliko dana? Gde, pod Svetlošću, Rand misli da ga pošalje, ako ne vojsci koja se okupljala na ravnicama Mareda?

„Mužu moj“, Faila je teško disala, „ti imaš hrabrosti za trojicu, ali razuma koliko i dete koje uči da hoda. Zašto je to tako kod muškaraca – kada im nabuja hrabrost, opadne im razum?“

Perin progunđa nešto nerazumljivo. Uzdržavao se da ne pomene žene koje pokušavaju da uhode one koji su počinili ubistva, a uz to su skoro sigurni da one pokušavaju da ih uhode. Žene uvek pričaju kako su one razumnije u poređenju s muškarcima, ali on je lično video vrlo malo od toga.

„Pa, možda i ne želim da odgovoriš na to, čak i ako znaš.“ Protegnuvši se, s rukama iznad glave, grleno se nasmejala. „Osim toga, ne želim da kvarim raspoloženje. Osećam se napaljeno kao seljanka u vreme... Zašto se smeješ? Prekini da mi se smeješ, Perine t’Bašere Ajbara! Kažem ti da prekineš, ti neotesani vole! Ako ne...“

Postojao je samo jedan način da se ovo prekine – da je poljubi. U njenim rukama zaboravljao je Randa i Aes Sedai i bitke. Gde je Faila, tu je dom.