Kruna mačeva

7 Klopke i zamke

Rand je osećao Zmajevo žezlo u šaci, jasno osećao sve linije izgraviranih zmajeva na svome čapljom žigosanom dlanu, kao da je prstima prelazio po njima, a opet, izgledalo mu je kao da je to tuđa ruka. Da mu je odseku, osetio bi bol – i nastavio dalje. Bio bi to tuđi bol.

Plutao je u Praznom prostoru, okružen nedokučivom prazninom, a saidin ga je ispunjavao, pokušavajući da ga samelje u prašinu između hladnoće od koje puca čelik i jare koja bi i kamen zapalila, noseći ljagu Mračnoga na svome toku, gurajući mu pokvarenost u srž kostiju. I u njegovu dušu, plašio se ponekad. Više mu od toga nije bilo muka kao ranije. Toga se plašio još više. A kroz tu oluju vatre, leda i mulja plutao je – život. To je bila najbolja reč. Saidin je pokušavao da ga uništi. Saidin ga je do prelivanja ispunjavao životnom snagom. Pretio je da ga pokopa i mamio ga je. Rat za preživljavanje, borba da izbegne potpuno proždiranje, uveličana radost čistog života. Tako slatka, čak i s prljavštinom. Kako bi izgledalo da je čista? Nezamislivo. Hteo je da povuče još, da povuče sve.

To je bila smrtonosna zavodljivost. Jedan pogrešan korak i sposobnost usmeravanja bila bi mu potpuno spaljena. Jedno okliznuće, i razum bi mu nestao, ako ne bi jednostavno bio smesta uništen, a možda i sve oko njega. Nije bilo ludilo usredsrediti se na borbu za opstanak; to je bilo kao da hoda po žici, iznad jame pune naoštrenih kolaca, s povezom preko očiju, uživajući u tako čistom osećanju života da bi odustajanje od toga bilo kao kad bi svet zauvek zamišljao u sivim tonovima. Nije ludilo.

Misli su mu se kovitlale kroz ples sa saidinom, klizile preko Praznine. Anura, merkajući ga tim pogledom Aes Sedai. Šta Berelajn izvodi? Nikada mu nije pomenula Aes Sedai savetnicu. A i one druge Aes Sedai u Kairhijenu. Odakle su došle, i zašto? Pobunjenici van grada. Šta ih je ohrabrilo na pokret? Šta su sada smerali? Kako može da ih zaustavi ili iskoristi? Postajao je dobar u korišćenju ljudi; ponekad se sam sebi gadio. Sevana i Šaido. Ruark je već poslao izviđače ka Rodoubičinom bodežu, ali u najboljem slučaju će moći da nađu gde i kad. Mudre, koje su mogle da otkriju zašto, nisu htele. Bilo je mnogo zašto vezanih za Sevanu. Elejna i Avijenda. Ne, neće misliti o njima. Nema misli o njima. Nijedne. Perin i Faila. Vatrena žena, soko po imenu i po prirodi. Je li se zaista zakačila za Kolaver samo da bi prikupila dokaze? Ona bi pokušala da odbrani Perina ako bi Ponovorođeni Zmaj pao. Štitila bi ga i od Ponovorođenog Zmaja, ako bi zaključila da je to neophodno; njena odanost je pripadala Perinu, ali ona je sama odlučivala kako će je iskazati. Faila nije bila žena Koja krotko radi ono što joj muž kaže, ako je takva žena uopšte postojala. Zlatne oči koje su zurile u izazovu i odbrani. Zašto je Perin bio tako goropadan u vezi sa Aes Sedai? Dugo je bio s Kirunom i njenim društvom na putu ka Dumajskim kladencima. Jesu li Aes Sedai zaista mogle da mu urade ono čega su se svi bojali? Aes Sedai. Nesvesno odmahnu glavom. Nikada više. Nikada. Verovati znači biti izdan; poverenje je bol.

Pokuša da odgurne tu misao. Niko ne treba da živi a da nikome ne veruje. Osim Aes Sedai. Met, Perin. Ako ne može njima da veruje... Min. Nikada nije pomislio da ne veruje Min. Poželeo je da je s njim, umesto što je ušuškana u svom krevetu. Svi ti dani zatočeništva, dani brige – koliko ju je poznavao, više je brinula za njega nego za sebe – dani Galininih ispitivanja i zlostavljanja kad je njeni odgovori nebi zadovoljili – nesvesno je zaškrgutao zubima – sve to, i preko svega umor jer je bila Lečena, konačno ju je sustiglo. Bila je uz njega dok joj noge nisu popustile i dok je nije odneo do spavaće sobe, mada se celim putem pospano bunila da treba da ostane pored njega. Ovde nema Min, nema utešnog prisustva da ga nasmeje, da zaboravi da je Ponovorođeni Zmaj. Samo rat sa saidinom i kovitlac misli i...

„Moraš da završiš s njima. Uradi to. Zar se ne sećaš prošlog puta? Mesto pored kladenaca bilo je sitnica. Celi gradovi bejahu spaljeni do zemlje, a ni to ne beše ništa. Bejasmo uništili svet! ČUJEŠ LIME? ONI MORAJU BITI UBIJENI, ZBRISANI S LICA...“

Nije bio njegov, taj glas koji je urlikao u njegovoj lobanji. Nije pripadao Randu al’Toru. Bio je to Lijus Terin Telamon, više od tri hiljade godina mrtav. I govori u Randovoj glavi. Moć ga je često izvlačila iz skrovišta u senkama Randovog uma. Ponekad se Rand pitao kako to može da bude. On je bio ponovorođeni Lijus Terin, Ponovorođeni Zmaj, to se nije moglo poricati, ali svako je bio ponovorođeni neko, stotine, hiljade, i više... Tako je radila Sara; svako je umirao i ponovo se rađao, ponovo i ponovo kako se Točak okretao, zauvek i bez kraja. Ali niko drugi nije razgovarao sa svojim bivšim ja. Niko drugi nije imao glasove u svojoj glavi. Osim ludaka.

Šta je to sa mnom?, pomisli Rand. Jednom rukom je stezao Zmajevo žezlo, drugom balčak mača. Staje s tobom? Po čemu se razlikujemo od. njih?

Samo tišina. Vrlo često Lijus Terin nije odgovarao. Možda bi bilo bolje da nikada i nije.

Jesi li ti stvaran?, konačno se oglasi upitni glas u njegovoj glavi. To poricanje Randovog postojanja bilo je često koliko i odbijanje odgovora. Jesam lija? Govorio sam s nekim. Mislim da jesam. U kutiji. U kovčegu. Tih, hrapav smeh. Jesam li mrtav ili lud, ili oboje? Nije važno. Sigurno sam propao. Proklet sam i ovo je Jama usuda. Ja sam... p-proklet – sada je to bio divljački smeh – a o-ovo je... J-Jama...

Rand je utišao glas da podseća na zujanje insekta; to je naučio dok je ležao naguran u onaj kovčeg. Sam, u tami. Samo on, i bol, i žega, i glas davno umrlog ludaka. Taj glas mu je ponekad bio uteha, jedino društvo koje je imao. Njegov prijatelj. Nešto mu sevnu u umu. Ne slike, samo trunčice boja i pokreta. Zbog nečega su ga navele da misli na Meta i Perina. Ova sevanja počela su dok je bio u kovčegu, zajedno s hiljadama halucinacija. U kovčegu u koji su ga Galina i Erijan i Katerina uguravale svaki dan pošto ga pretuku. Odmahnu glavom. Ne, više nije bio u kovčegu. Prsti su mu trnuli od žestokog stiska na žezlu i balčaku. Ostala su samo sećanja, a sećanja nisu mogla ništa. Nije bio...

„Ako moramo na ovo putovanje pre nego što jedeš, hajdemo. Svi ostali su odavno završili večeru.“

Rand zatrepta, a Sulin se ukloni od njegovog pogleda. Sulin, koja bi bila U stanju da gleda u oči leopardu. Pokušavao je da opusti lice. Imao je osećaj da nosi masku, tuđe lice.

„Jesi li dobro?“, upitala ga je.

„Razmišljao sam.“ On opusti ruke i strese se iako je nosio kaput. Bolje skrojen od onog koji je nosio od Dumajskih kladenaca, tamnoplav i jednostavan. Iako se okupao nije se osećao čisto, ne sa saidinom u sebi. „Ponekad previše razmišljam.“

Još dvadesetak Devica stajalo je u gomili na jednom kraju tamnim drvetom obložene sobe bez prozora. Osam pozlaćenih lampi sa ogledalima, da se pojača svetlost, stajalo je uza zidove. Bilo mu je drago zbog toga, više nije voleo mračna mesta. Bila su tu i tri Aša’mana. Aijelke su stajale na jednom kraju sobe, Aša’mani na drugom. Džonin Adli, Altarijanac i pored imena, stajao je prekrštenih ruku, s obrvama nalik tamnim gusenicama koje se susreču, duboko zamišljen. Možda četiri godine stariji od Randa, bio je potpuno usredsređen da osvoji srebrni mač Predanih. Iben Hopvil je bio nešto puniji i s manje bubuljica nego kada ga Rand je prvi put sreo, iako su mu se nos i uši i dalje najizrazitije isticali. Uvrtao je oznaku mača na svojem okovratniku, kao da je iznenađen što je nalazi tu. Fedvin Mor bi isto nosio mač da nije bio u zelenom kaputu kakav bi odgovarao uspešnom trgovcu ili nižem plemiću, nešto malo izvezenom srmom po orukavlju i reverima. Istih godina kao Iben, ali čvršći i skoro bez bubuljica, nije izgledao nimalo srećan što mu je crni kaput bio spakovan u kožnu vreću pored njegovih nogu. Zbog njih se Lijus Terin pomamio, zbog njih i svih ostalih Aša’mana. Aša’mani, Aes Sedai, bilo ko s moći usmeravanja skoro uvek bi ga pokrenuo.

„Previše razmišljaš, Rande al’Tore?“ Enaila je jednom rukom držala kratko koplje, a drugom kožni štit i još tri koplja, a opet je izgledalo kao da mu upravo preti prstom. Aša’mani su se mrštili prema njoj. „Tvoja muka je što ti uopšte ne razmišljaš.“ Neke od Devica se tiho nasmejaše, ali ona se nije šalila. Za šaku niža od svih prisutnih Devica, imala je kosu vatrenu koliko i narav, i vrlo čudno viđenje svoga odnosa prema njemu. Njena plavokosa prijateljica Somara, glavu i po viša, klimnu glavom da se slaže; ona je imala isto čudno viđenje.

On nije obraćao pažnju na dobacivanje, ali nije mogao da ne uzdahne. Somara i Enaila bile su najgore, a opet nijedna Devica kao da nije mogla da se odluči je li on Kar’a’karn, koji mora da se sluša, ili jedino poznato dete Device, koje su pazile kao brata ili, u slučaju pojedinih, gnjavile kao da im je sin. Čak je i Džalani, koja se do pre nekoliko godina igrala lutkama, izgleda mislila da joj je on mlađi brat, dok ga je Korana, proseda i izborana skoro kao Sulin, poštovala kao starijeg. Barem su to radile samo kad su bile nasamo s njim, a ne tamo gde bi drugi Aijeli mogli da ih čuju. Tamo gde je bilo bitno, on je bio Kar’a’karn. A za to im je bio dužan. Umirale su za njega. Dugovao im je šta god da su tražile.

„Nemam nameru da provedem noć ovde čekajući da odigrate hoću-neću“, reče im on. Sulin mu dobaci jedan od onih pogleda – bez obzira jesu li bile u haljini ili kadin’soru, žene su se bacale tim pogledima uokolo, kao što seljaci razbacuju seme – ali Aša’mani prestadoše da bulje u Device i prebaciše remenove svojih torbi preko ramena. Pritisni ih, rekao je Taimu, napravi od. njih oružje; i Taim ih je isporučio. Dobro oružje se pokreće tamo kuda ga usmeri onaj ko njime rukuje. Samo još da je mogao biti siguran da mu se neće okrenuti u ruci.

Večeras je pošao na tri mesta, ali za jedno od njih Device nisu smele da znaju. Niko osim njega. Koje će od druga dva najpre posetiti, već je bio rešio, a opet je oklevao. Za put će se dovoljno brzo saznati, ali imao je razlog da ga zataji koliko god može.

Kada se usred sobe otvorio Prolaz, sobu ispuni slatkast miris poznat svakom seljaku. Konjska balega. Nabravši nos dok je stavljala veo, Sulin u kasu povede polovinu Devica na drugu stranu. Aša’mani su ih pratili bacivši pogled prema njemu, upijajući od Istinskog izvora onoliko koliko su mogli da zadrže.

Zato je mogao da oseti njihovu snagu dok su prolazili pored njega. Bez toga, bilo je teško otkriti može li muškarac da usmerava, a beše još teže ako ne sarađuje. Nijedan nije bio blizu njegove snage. Barem ne još uvek; nije bilo načina da se proceni koliko će muškarac biti jak sve dok ne prestane da jača. Fedvin je bio najjači od njih trojice, ali imao je ono što je Taim nazivao „prečaga“. Fedvin nije zaista verovao da pomoću Moći može da utiče na bilo šta što je udaljeno. Zato je posle pedeset koraka njegova sposobnost počinjala da slabi, a do stotinu nije mogao da izatka ni nit saidina. Izgleda da su muškarci dobijali na snazi brže od žena, a to je bilo dobro. Svaki od ove trojice imao je dovoljno snage da napravi dovoljno veliki Prolaz, iako bi Džonanu to jedva uspelo. Svaki Aša’man koga je zadržao bio je takav.

Pobij ih dok ne bude kasno, pre nego što polude, prošaputa Lijus Terin. Pobiti ih, uloviti Samaela i Demandreda i sve Izgubljene. Moram ih sve pobiti dok ne bude kasno! Nastao je trenutak naprezanja dok je bezuspešno pokušavao da Randu otme Moć. Izgledalo je da u poslednje vreme to sve češće činio, a pokušavao je i da povuče saidin. Veća je opasnost ležala u ovom drugom. Rand je sumnjao da bi mu Lijus Terin mogao oteti Istinski izvor dok god ga drži; ali nije bio siguran ni bi li ga on sam mogao oteti Lijusu Terinu ako ga se ovaj prvi dočepa.

A šta je sa mnom?, ponovo pomisli Rand. To je ličilo na režanje, zlokobno mada nije bilo potpuno. Uvijenom u Moć, činilo mu se da bes plete mrežu, vatrenu čipku oko Praznine. Ja mogu da usmeravam. Mene ludilo čeka, a tebe je već obuzelo! Ubio si se, Rodoubico, pošto si ubio svoju ženu i decu i samo Svetlost zna koliko drugih. Neću da ubijam osim ako je potpuno neophodno. Čuješ li me, Rodoubico? Tišina je bila jedini odgovor.

On udahnu duboko i isprekidano. Vatrena mreža je treperila sevajući u daljini. Nikada nije razgovarao sa čovekom – bio je to čovek, ne samo glas; čovek sa svim svojim sećanjima – nikada nije tako razgovarao s njim. Možda će to oterati Lijusa Terina zauvek. Bar polovina njegovog ludačkog buncanja bila je kuknjava za pokojnom ženom. Je li zaista želeo da otera Lijusa Terina? Jedini prijatelj u onom kovčegu.

Obećao je Sulin da će odbrojati do sto pre nego što krene za njima, ali brojao je po pet, a onda zakorači sto pedeset liga, u Kaemlin.

Noć se spuštala nad kraljevskom palatom Andora; mesečina je nežno zastirala vitke tornjeve i zlatne kupole, ali nežni povetarac nimalo nije umanjivao vrućinu. Mesec se uzdizao nad glavama, gotovo pun, bacajući nešto svetla. Device pod velovima trčale su oko kola poređanih iza najveće staje u palati. Vonj svakodnevno odvoženog stajskog đubriva odavno se uvukao u ta kola. Aša’mani su držali ruke ispred lica, a Iben se čak držao za nos.

„Kar’a’karn brzo broji“, promrmlja Sulin dok je spuštala veo. Ovde neće biti nikakvih iznenađenja. Niko neće ostati blizu tih kola ako ne mora.

Rand dopusti da se Prolaz zatvori čim prođoše preostale Device iz pratnje. Dok je iščezavajući treperio, Lijus Terin promrmlja: „Nestala je. Gotovo da je nestala.“ U glasu mu se osećalo olakšanje; veza između Zaštitnika i Aes Sedai nije postojala u Doba legendi.

Alana nije zaista nestala, ništa više nego ikada otkad je vezala Randa za sebe bez njegove volje, ali njeno prisustvo se manje osećalo, a to je Randa činilo još svesnijim njene udaljenosti. Čovek može da se navikne na bilo šta, kao da je oduvek bilo tu. Kada je bila blizu, njena osećanja bila su pohranjena u Randovom malom mozgu. Kad pomisli na to, znao je i u kakvom je fizičkom stanju i gde se tačno nalazi, kao što je znao gde se nalazi njegova sopstvena ruka; ali kao što nije primećivao ruku osim ako bi baš obratio pažnju na nju, i Alana je jednostavno bila tu. Jedino je razdaljina imala nekakav uticaj, ali još je mogao da oseti da se nalazi negde na istoku. Želeo je da je bude svestan. Čak i da Lijus Terin zaćuti i da mu neko nekako izbriše sva sećanja na kovčeg, i dalje će imati vezu da ga podseća: „Nikada ne veruj Aes Sedai.“

Iznenada on shvati da su Džonan i Iben još uvek okruženi saidinom. „Pusti!“, oštro im naredi – to je bila komanda koju je Taim koristio – i oseti kako ih Moć napušta. Dobro oružje. Za sada. Ubiti ih pre nego što bude prekasno, i dalje je mrmljao Lijus Terin. Rand namerno ali nevoljno zatvori Izvor. Uvek je mrzeo da pusti život, pojačana osećanja. Da prekine borbu. U sebi je, međutim, bio napet, struna spremna da odskoči i smesta ponovo prigrabi Moć. Sada je stalno bio takav.

Moram ih ubiti, prošaputa Lijus Terin.

Potisnuvši glas, Rand posla jednu od Devica, Nerileu, ženu četvrtaste vilice, u palatu i poče da šeta pored kola utonuo u misli koje su se rojile brže nego ranije. Nije trebalo da dođe ovamo. Bolje da je poslao Fedvina, s pismom. Kovitlale su se. Elejna. Avijenda. Perin. Faila. Anura. Berelajn. Met. Svetlosti, nije trebalo da dođe. Elejna i Avijenda. Anura i Berelajn. Faila i Perin i Met. Odblesci boja, brzi pokreti na ivici vida. Ludak koji ljutito mrmlja negde u pozadini.

Polako je postajao svestan Devica koje su razgovarale. O mirisu. Pripisivale su ga Aša’manima. Želele su da ih čuju, inače bi koristile govor ruku; bilo je dovoljno mesečine za to. Dovoljno mesečine da vidi boju Ibenovog lica i koliko je Fedvin stisnuo zube. Možda oni više nisu bili dečaci – otkad su prošli Dumajske kladence sigurno nisu bili – ali još uvek su imali samo petnaest ili šesnaest godina. Džonan se toliko namrštio da su mu se obrve spustile do nosa. Barem niko nije ponovo povukao saidin. Zasad.

On zakorači prema tri mladića a onda se predomisli i podiže glas. Neka ga svi čuju. „Ako ja mogu da podnesem njihove gluposti, možete i vi.“ Ništa se posebno nije desilo, osim što je Ibenovo lice potamnelo. Džonan zagunđa. Sva trojica pozdraviše Randa s pesnicom na grudima, a onda se okrenuše jedan drugom. Džonan tiho progovori, a Fedvin i Iben se nasmejaše. Prvi put kad su ugledali Device, ušeprtljili su se između želje da bulje u ta neobična bića o kojima su ranije samo čitali i želje da pobegnu pre nego što ih pobiju smrtonosne Aijelke iz priča. Sada ih više ništa nije plašilo. Moraće ponovo naučiti šta je strah.

Device se zagledaše u Randa, a onda počeše da razgovaraju pomoću govora ruku, povremeno se kikoćući. Bile su one na oprezu od Aša’mana, ali pošto su Device bile Device – kao što su Aijeli bili Aijeli – opasnost je samo doprinosila da zadirkivanje bude zabavnije. Somara glasno zagunđa kako će ga Avijenda umiriti, što ostale potvrdiše odlučnim klimanjem glave. U pričama, niko nije vodio ovako zapetljan život.

Čim se Nerilea vratila i saopštila da je pronašla Davrama Bašera i Baela, poglavara koji je vodio Aijele ovde, u Kaemlinu, Rand otpasa mač, a Fedvin ga je sledio. Džalani donese veliku kožnu vreću u koju odložiše mačeve i Zmajevo žezlo, a ona je odnese držeći je kao da su mačevi zmije otrovnice, ili nešto što je odavno crklo i već istrulilo. Mada je ni u jednom od ta dva slučaja ne bi držala s toliko gađenja. Ogrnuvši se ogrtačem s kapuljačom koji mu je dodala Korana, Rand stavi ruke iza leđa, a Sulin mu ih uveza užetom. Čvrsto. Pri tom je mrmljala: „Ovo je ludorija. Čak bi i mokrozemci ovo nazvali ludorijom.“

Pokušao je da ne trepće. Bila je snažna i to je koristila. „Prečesto si nam bežao, Rande al’Tore. Uopšte ne paziš na sebe.“ Smatrala ga je bratom svojih godina, ali povremeno neodgovornim. „Far Dareis Mai čuvaju tvoju čast, a ti se uopšte ne čuvaš.“

Fedvin je gunđao dok su ga vezivali, iako se Devica koja je to radila uopšte nije trudila. Džonan i Iben su se mrštili dok su ih posmatrali. Kao ni Sulin, ni oni se nisu slagali s ovim planom. A nisu ga ni shvatali. Ponovorođeni Zmaj nije morao da objašnjava svoje postupke, a Kar’a’karn je to retko radio. Ipak, niko ništa nije rekao. Oružje se ne žali.

Kada se Sulin vratila pred Randa, jedan pogled na njegovo lice bio je dovoljan da joj oduzme dah. „Ovo su ti radili“, reče meko i izvadi dvosekli nož koji je nosila za pojasom. Bio je dugačak više od stope, čeličan, skoro kao kratak mač, osim što ga niko pametan ne bi tako nazvao pred Aijelom.

„Podigni mi kapuljaču“, oštro joj naredi Rand. „Svrha svega ovoga jeste da me niko ne prepozna pre nego što stignem do Baela i Bašera.“ Oklevala je, zagledana u njegove oči. „Navuci je, rekoh“, zareža on. Sulin je mogla golim rukama da ubije čoveka, ali prsti su joj bili nežni dok mu je nameštala kapuljaču oko lica.

Smejući se, Džalani mu povuče kapuljaču preko očiju. „E sad si siguran da te niko neće videti, Rande al’Tore. Moraćeš da dopustiš da te vodimo.“ Nekoliko Devica se nasmeja.

Ukočen, jedva se obuzdao da ne posegne za saidinom. Jedva. Lijus Terin je režao i frfljao. Rand natera samog sebe da normalno diše. Nije bila potpuna tama. Mesečina se nazirala oko ivice kapuljače. No, i pored toga, sapleo se kada ga Sulin i Enaila uhvatiše pod ruku i povedoše.

„Mislila sam da si dovoljno veliki da bolje hodaš“, izveštačeno iznenađena promrmlja Enaila. Sulinina ruka se pomeri. Trebalo mu je vremena da shvati da ga umirujuće miluje po ruci.

Mogao je da vidi samo ono što mu je bilo pod nogama – mesečinom okupano kamenje dvorišta pred stajama, onda kamene stepenice, mermerne podove pod svetlošću lampi, ponegde prekrivene dugačkim ćilimima. Naprezao je oči da vidi pomeranje senki, očekivao da oseti prisustvo saidina, ili, što bi bilo još gore, peckanje koje bi najavilo ženu koja drži saidar. Ovako zaslepljen, ne bi znao da je napadnut dok ne bude prekasno. Čuo je šapat stopa nekoliko slugu koji su išli za svojim noćnim dužnostima, ali niko nije zaustavljao pet Devica koje su vodile dvojicu zatvorenika pod kapuljačama. S Baelom i Bašerom koji su živeli u palati i sa svojim ljudima održavali red u Kaemlinu, bez sumnje je bilo i čudnijih prizora u tim hodnicima. Osećao se kao da hoda kroz lavirint. Ali on je samo prelazio iz jednog lavirinta u drugi, još od kada je napustio Edmondovo Polje, čak i onda kada se činilo da je pred njim čist put.

Da li bih prepoznao čist put, čak i da ga vidim?, pitao se. Ili sam tako dugo u ovome da bih pomislio da je to klopka?

Nema čistih puteva. Samo klopke i zamke. Gunđanje Lijusa Terina zvučalo je unezvereno i očajno. Onako kako se Rand osećao.

Kada ih Sulin konačno uvede u sobu i zatvori vrata, Rand divlje zabaci glavu da smakne kapuljaču – i zapanji se. Baela i Davrama je očekivao, ali ne i Davramovu ženu Deiru, niti Melainu niti Dorindu.

„Vidim te, Kar’a’karne.“ Bael, najviši čovek koga je Rand ikada sreo. Prekrštenih nogu u kadin’soru, sedeo je na zeleno-belo popločanom podu, a čak i tako opušten odavao je utisak da je spreman za munjevit pokret. Poglavar Gošijen Aijela nije bio mlad – kao nijedan poglavar – imao je prosedu tamnocrvenu kosu, ali svako ko bi pomislio da je omekšao od starosti, gorko bi se iznenadio. „Neka bi uvek pronašao vode i hlada. Ja stojim uz Kar’a’karna, a moja koplja stoje uz mene.“

„Voda i hlad mogu biti dobri“, upade Davram Bašer prebacivši nogu preko pozlaćenog rukonaslona stolice, „ali, lično, radije bih se odlučio za ohlađeno vino.“ Bio je jedva malo viši od Enaile, u raskopčanom plavom kaputu i s tamnim oznojenim licem. Iako se trudio da deluje nezainteresovano, izgledao je čvršći od Baela zbog vatrenih, malo iskošenih očiju i orlovskog nosa iznad gustih prosedih brkova. „Čestitam ti na begu i na pobedi. Nego, zašto si došao prerušen u zatvorenika?“

„Mene više interesuje hoće li se Aes Sedai zbog njega obrušiti na nas“, upade Deira. Krupna žena u zelenoj svili ukrašenoj zlatovezom, Failina majka, bila je visoka kao neka od Devica – osim Somare – s dugom crnom kosom prošaranom belim na zaliscima i nosem malčice neupadljivijim od muževljevog. Uistinu, mogla je mužu dabude učitelj – kako delovati žestoko – a u jednome je veoma podsećala i na svoju kćerku. Njena odanost pripadala je njenom mužu. Ne Randu. „Zarobio si Aes Sedai! Treba li sad da očekujemo celu Belu kulu da nam se stušti na glave?“

„Učine li to“, oštro upade Melaina nameštajući šal, „proći će onako kako zasluže.“ Zlatokosa zelenooka lepotica, nešto malo starija od Randa, ako je bilo suditi po njenom licu, bila je Mudra i udata za Baela. Šta god da je nateralo Mudre da promene mišljenje o Aes Sedai, Melaina, Amis i Bair najviše su se promenile.

„A mene zanima“, oglasi se treća žena, „šta ćeš uraditi s Kolaver Saigan.“ Dok su Deira i Melaina imale stav, izraženo držanje, Dorinda ih je obe nadmašila, iako je bilo teško tačno uočiti kako. Gospodarica krova uporišta Dimnih izvora bila je punačka, majčinskog izgleda, više lepuškasta nego lepa, s mrežom bora oko očiju i svetlocrvenom kosom koja je bila proseda koliko i Baelova. A opet, ako bi posmatralo ove tri žene, svako oko iza kojeg stoji nešto mozga razaznalo bi da ona nadvladava. „Melaina kaže da Bair smatra da Kolaver Saigan nije mnogo važna“, nastavi Dorinda, „ali Mudre znaju da budu slepe kao bilo koji muškarac koji se zagleda u nadolazeću bitku pa ne vidi skorpiju pod stopalom.“ Osmeh koji je uputila Melaini ublažio je te reči; Melaina se nasmeši da pokaže da se nije uvredila. „Gospodarica krova mora da pronalazi skorpije pre nego što ikoga ubodu.“ I ona je bila Baelova žena, a to je bila činjenica koja je još uvek uznemiravala Randa, iako je to bio njen i Melainin izbor. Ili možda baš zato što je bio njihov; među Aijelima, muškarac se nije mnogo pitao ako bi njegova žena rešila da dovede sestroženu. Iako ni među njima to nije bio rasprostranjen običaj.

„Kolaver se zanima poljoprivredom“, iskezi se Rand. Treptali su, očito nesigurni da li se šali. „Sunčev presto je ponovo prazan i očekuje Elejnu.“ Razmišljao je da postavi prepreku protiv prisluškivanja, ali prepreku bi pronašao svako ko bi istraživao, muškarac ili žena, a njeno postojanje značilo bi da se razgovara o nečem zanimljivom. Pa, sve što večeras ovde bude rečeno biće poznato od Zmajevog zida pa do mora, dovoljno brzo.

Fedvin je već trljao zglobove, dok je Džalani vraćala nož u korice. Niko ih nije dva puta pogledao; svi su gledali u Randa. Mršteći se na Nerileu, vrteo je vezanim rukama dok mu Sulin nije presekla veze. „Nisam znao da će ovo biti porodično okupljanje.“ Jedino je Nerilea delovala pomalo zbunjeno.

„Kad se budeš oženio“, promrmlja Davram s osmehom, „naučićeš da moraš vrlo pažljivo da izabereš šta ćeš sakriti od sopstvene žene.“ Deira ga pogleda odozgo, napućivši usne.

„Žene su ogromna uteha“, nasmeja se Bael, „ako im čovek ne govori previše.“ Smeškajući se, Dorinda mu prođe prstima kroz kosu – a onda ga počupa kao da želi glavu da mu otkine. Bael zagunđa, ali ne samo zbog Dorindinih prstiju. Melaina obrisa svoj nožić o teške suknje i ukloni ga. Dve žene se nasmešiše jedna drugoj iznad Baelove glave dok je on trljao rame na kome mu je malo krvi umrljalo kadin’sor. Deira je zamišljeno klimala glavom; izgleda da je upravo smislila nešto.

„Koju ženu treba tohko da mrzim, pa da je udam za Ponovorođenog Zmaja?“ Randov glas je bio leden. To je izazvalo tišinu koja se skoro mogla opipati.

Pokušavao je da zauzda bes. Trebalo je da očekuje nešto ovakvo. Melaina nije bila samo Mudra, ona je bila i šetač kroz snove, isto kao Amis i Bair. Između ostalog, mogle su u snu da razgovaraju jedna s drugom ili sa ostalima; bila je to korisna osobina, iako su je za njega upotrebile samo jednom. To je bila stvar Mudrih. Nije nikakvo čudo da je Melaina bila upoznata sa svime što se dešavalo. A još manje što je sve ispričala Dorindi; nije bilo važno je li to stvar Mudrih ili nešto drugo – njih dve su istovremeno bile sestre i najbolje drugarice. A čim je Melaina rekla Bealu za otmicu, on je to preneo Bašeru; očekivati da Bašer to sakrije od svoje žene bilo je kao očekivati da joj prećuti da im se kuća zapalila. Malo-pomalo, uspevao je da suzbije bes.

„Je li Elejna stigla?“ Pokušavao je da deluje nezainteresovano, ali nije uspevao. Nije važno. Za njegovu uznemirenost postojali su razlozi, svima poznati. Andor možda nije bio uznemiren kao Kairhijen, ali postaviti Elejnu na presto bio je najbrži način da se obe zemlje umire. Možda i jedini način.

„Nije još..“ Bašer slegnu ramenima. „Ali na sever su stigle novosti da su Aes Sedai s vojskom negde u Murandiji, ili možda u Altari. To bi mogao biti mladi Met sa svojom družinom Crvena ruka, kćeri naslednicom i sestrama koje su pobegle iz Kule kada je oborena Sijuan Sanče.“

Rand protrlja ožiljke od usečenih veza na zglobovima. Cela ta koještarija sa zarobljenicima bila je zbog mogućnosti da je Elejna već stigla. Elejna i Avijenda. Tako da može da dođe i ode a da one to ne znaju. Možda bi našao način da samo baci pogled na njih. Možda... Jednostavno, bio je budala, bez ikakvog „možda“.

„Nameravaš li da ti se i te sestre zakunu?“ Deirin glas bio je leden koliko I njen izraz lica. Nije joj se dopadao; prema njenom viđenju, muž joj je krenuo putem koji će se verovatno završiti iznad kapija Tar Valona, s njegovom glavom nabijenom na kolac, a na taj put ga je naveo Rand. „Bela kula neće mirno posmatrati kako prisiljavaš Aes Sedai.“

Rand joj se malčice nakloni, i neka je spaljena ako to protumači kao ismejavanje. Deira ni Galine t’Bašer nikada ga nije oslovljavala titulom, čak ni imenom; zvučala je kao da se obraća lakeju koji nije mnogo pametan, ni pouzdan. „Ako odluče da mi se zakunu, prihvatiću njihove zakletve. Sumnjam da ih ima mnogo koje žure da se vrate u Tar Valon. Odluče li drugačije, mogu da nastave svojim putem, sve dok se ne postave protiv mene.“

„Bela kula se postavila protiv tebe“, reče Bael nagnuvši se ka njemu sa šakama na kolenima. Naspram njegovih plavih očiju Deirin glas zvučao je toplo. „Neprijatelj koji jednom napadne uradiće to ponovo. Ako ga ne zaustaviš. Moja koplja slediće Kar’a’karnovo vođstvo.“ Melaina je, naravno, klimala glavom da se slaže; ona je verovatno želela da sve Aes Sedai, do poslednje, budu stavljene pod štit i da kleče dok ih čuvaju, a ne bi bilo loše ni da im noge i ruke budu vezane. Ali i Dorinda je klimnula da se slaže, kao i Sulin, a Bašer je značajno čupkao brkove. Rand nije znao treba li da se smeje ili da plače.

„Ne čini li vam se da imam dovoljno toga na tanjiru i bez rata s Belom kulom? Elaida je pokušala da me uhvati za vrat i dobila je po prstima.“ Zemlja provaljena vatrom i iskidano meso. Vrane i lešinari žderu. Koliko ih je umrlo? „Bude li dovoljno razumna da se zaustavi na tome, i ja ću stati.“ Dok god ne traže od njega da im veruje. Kovčeg. Odmahivao je glavom iznenada svestan Lijusa Terina koji je kukao o tami i žeđi. Mogao je da ne mari, morao je da ne mari, ali ne i da zaboravi ili da veruje.

Ostavivši Beala i Bašera da se raspravljaju ima li Elaida dovoljno razuma da stane sa onim što je započela, priđe stolu pored prozora, prekrivenom kartama, koji je stajao ispod tapiserije s motivom neke bitke u kojoj se isticao Beli lav Andora. Činilo se da su Bael i Bašer koristili ovu sobu za dogovore. Posle malo pretraživanja nađe mapu koja mu je trebala, veliki svitak koji je pokazivao ceo Andor, od Maglenih planina do reke Erinin, kao i delove zemalja na jugu, Geland, Altaru i Murandiju.

„Ženama zarobljenim u zemljama drvoubica nije dozvoljeno da izazivaju nevolje, pa zašto bi onda pustili ostale?“ Melaina je očito odgovarala na nešto što nije čuo. Zvučala je ljutito.

„Uradićemo ono što moramo, Deira t’Bašer“, mirno je govorila Dorinda; ona je uvek tako zvučala. „Samo se hrabro drži i stići ćemo tamo kuda moramo.“

„Kad skočiš s litice“, odvrati joj Deira, „još samo za hrabrost i možeš da se držiš. I za nadu da te na dnu čekaju kola puna sena na koja ćeš pasti.“ Muž joj se nasmeja kao da je čuo dobru šalu. Nije zvučala kao da se šali.

Raširivši kartu i pričvrstivši joj uglove bočicama mastila i posudicama s peskom, Rand poče prstima da premerava razdaljine. Met nije napredovao suviše brzo ako su ga govorkanja smeštala u Altaru ili Murandiju. A on se ponosio brzinom kojom je družina mogla da maršira. Možda su ga Aes Sedai, sa svojim slugama i kolima, usporavale. Možda je bilo više sestara nego što je procenio. Rand opusti ruke; onda stisnu pesnice, pa ih ponovo otpusti. Trebala mu je Elejna. Da preuzme prestole ovde i u Kairhijenu; za to mu je trebala. Samo za to. Avijenda... Ona mu nije trebala, nimalo, a i jasno je pokazala da ni on njoj ne treba. Bila je na sigurnom, daleko od njega. Mogao je obe da sačuva na sigurnom ako ih drži što dalje od sebe. Svetlosti, kad bi samo mogao da ih vidi. Ali Met mu je zbilja bio potreban, kad je Perin bio tako tvrdoglav. Nije bio siguran kako je Met iznenada postao takav stručnjak za vođenje bitaka, ali čak je i Bašer cenio Metovo mišljenje. Barem o ratovanju.

„Ponašale su se kao da je on da’tsang“, Sulin je zvučala kao da reži, a neke od Devica bez reči zarežaše za njom.

„Znamo“, natmureno joj odgovori Melaina. „One nemaju časti.“

„Hoće li se on stvarno držati po strani posle svega ovog što si opisala?“. Deira je zahtevala odgovor glasom punim neverice.

Karta se nije prostirala dovoljno na jug da bi uključila i Ilijan – nijedna mapa na stolu nije pokazivala ni delić te zemlje – ali Randova ruka krenu nadole preko Murandije, i mogao je da zamisli Doirlonska brda Ilijana, nedaleko od granice, lance brdskih utvrda koje nijedna vojska nije smela da zanemari u napadu. A odatle, otprilike dve stotine i pedeset milja ka istoku, na ravnicama Mareda, vojska kakva nije viđena otkad su se narodi skupili pod Tar Valonom, u Aijelskom ratu, možda od dana Artura Hokvinga. Tairenci, Kairhijenjani, Aijeli, svi postrojeni da se sjure u Ilijan. Ako Perin neće da vodi, onda će Met morati. Samo što nije bilo dovoljno vremena. Nikada nije bilo dovoljno vremena.

„Nek su mi oči spaljene, Melaina“, gunđao je Davram, „nisi mi to ranije pomenula. Gospa Karalin i gospodar Toram logoruju ispred grada, a s njima je i visoki lord Darlin? Oni se nisu slučajno okupili, ne baš sada, nikako nisu. To je pravo klupko otrovnica na kućnom pragu, ko god da si.“

„Pusti da algai’d’sisvai zaplešu“, odvrati mu Bael. „Mrtve guje nikoga ne grizu.“

Samael je uvek bio najjači u odbrani. To je bilo sećanje Lijusa Terina, iz Rata Senke. Kada dva čoveka dele istu lobanju, možda je trebalo očekivati da im sećanja lelujaju od jednog do drugog. Je li se Lijus Terin iznenada prisećao kako skuplja ovce, ili cepka drva za potpalu, ili hrani piliće? Rand je mogao slabašno da ga čuje kako urla o ubijanju i razaranju; misli o Izgubljenima skoro uvek su Lijusa Terina terale preko ivice.

„Deira t’Bašer istinito govori“, oglasi se Beal. „Moramo ostati na putu kojim smo krenuli dok ne uništimo svoje neprijatelje, ili oni nas.“

„Pa, nisam baš tako mislila“, suvo odgovori Deira, „ali si u pravu. Sada više nemamo izbora. Dok ne uništimo svoje neprijatelje, ili oni nas.“

Smrt, razaranje i ludilo plutali su Randovim mislima dok je proučavao kartu. Samael će biti u tim utvrdama čim vojska udari. Samael, sa snagom Izgubljenih i znanjem iz Doba legendi. Lord Brend, kako je sebe nazivao jedan iz saveta Devetorice, i lordom Brendom nazivahu ga oni koji odbijahu da priznaju da su Izgubljeni slobodni, ali Rand ga je prepoznao. Uz sećanja Lijusa Terina, znao je Samaelovo lice, poznavao ga je do srži.

„Šta Dijelin Taravin namerava s Nijanom Aravn i Elenijom Sarand?“, upita Dorinda. „Priznajem da mi nije najjasnije to zatvaranje ljudi.“

„Nije ni važno šta će uraditi s njima“, odgovori joj Davram, „mene više brinu ta njena sastajanja sa onim Aes Sedai.“

„Dijelin Taravin je budala“, zagunđa Melaina, „veruje govorkanjima da je Kar’a’karn kleknuo pred Amirlin Tron. Ona ne sme kosu da očetka dok joj Aes Sedai ne dopuste.“

„Pogrešno je procenjuješ“, odlučno reče Deira. „Dijelin je dovoljno čvrsta da vlada Andorom; to je dokazala u Aringilu. Naravno da sluša Aes Sedai – samo se budala oglušuje o Aes Sedai – ali slušati ne znači povinovati se.“ Kola dovezena s Dumajskih kladenaca morače ponovo da se pretraže. Angreal u obliku debelog čovečuljka mora biti negde u njima. Nijedna od sestara koje su pobegle nije mogla ni da pretpostavi šta je to. Osim ako ga je možda neka gurnula u svoju kesu kao uspomenu na Ponovorođenog Zmaja. Ne. Mora da je negde u kolima. Ako ga nađe, moći će da se nosi sa bilo kojim od Izgubljenih. Bez njega... Smrt, uništenje i ludilo.

Iznenada mu se probi u svest ono što je slušao. „O čemu je reč?“, zahtevao je da zna, naglo se okrenuvši od stola obloženog slonovačom.

Iznenađena lica se okrenuše ka njemu. Džonan, dotle naslonjen na dovratak, ispravi se. Device, koje su čučale u gomili, odjednom su izgledale oprezno. Nezainteresovano su ćaskale; čak su i one ovih dana bile obazrive u njegovom prisustvu.

Poigravajući se jednom od svojih ogrlica od slonovače, Melaina razmeni odlučne poglede s Baelom i Davramom, a onda prva progovori: „Devet Aes Sedai nalazi se u gostionici po imenu Srebrni labud u onome što Davram Bašer naziva Novim gradom.“ Čudno je izgovarala reči „gostionica“ i „grad“; dok nije prešla preko Zmajevog zida, za nju su to bile samo reči iz knjiga. „On i Bael kažu da ih ostavimo na miru, osim ako pokušaju nešto protiv tebe. Mislim da znaš šta biva kad dvoriš Aes Sedai, Rande al’Tore.“

„To je moja greška“, uzdahnu Bašer, „ako je uopšte greška. Mada ne znam šta je Melaina očekivala da uradimo. Osam sestara zaustavilo se u Srebrnom labudu pre skoro mesec dana, baš pre nego što si otišao. Tu i tamo poneka bi došla ili otišla, ali nikada ih nije bilo više od deset. Drže se odvojeno, ne izazivaju nevolje, ne zapitkuju, ili bar Bael i ja nismo čuli za to. Nekoliko Crvenih isto je dolazilo u grad; dva puta. Ove u Srebrnom labudu sve imaju Zaštitnike, ali ove druge ih nemaju. Siguran sam da su Crvene. Pojave se po dve ili tri, raspituju se o ljudima koji idu u Crnu kulu, i posle dan-dva odlaze. Ne saznavši previše, moram da dodam. Crna kula čvrsta je kao tvrđava kad treba sačuvati tajne. Nijedna nije izazivala nevolje i ja ne bih da ih izazivam ako nije neophodno.“

„Nisam na to mislio“, meko reče Rand. Seo je u stolicu naspram Bašera, tako čvrsto uhvativši naslone za ruke da su ga prsti zaboleli. Aes Sedai se skupljaju ovde, Aes Sedai se skupljaju u Kairhijenu. Slučajnost? Lijus Terin je tutnjao, poput grmljavine na obzorju, o smrti i izdaji. Moraće da upozori Taima. Ne o Aes Sedai u Srebrnom labudu – Taim je sigurno već znao; zašto to nije pomenuo? – nego da se i on i Aša’mani drže podalje od njih. Ako treba da se završi s Dumajskim kladencima, onda se ovde ne sme ponovo počinjati. Previše je toga što je izmicalo kontroli. Što je više pokušavao da ih sve prikupi, sve više ih je bilo i sve su brže izmicale. Pre ili kasnije, sve će se raspasti i razbiti. Od te misli sušilo mu se grlo. Tom Merilin naučio ga je malo žongliranju, ali nikada nije bio posebno dobar. A sada će morati da bude zaista odličan. Požele da ima nešto da nakvasi grlo.

Nije ni primetio da je ovo poslednje izgovorio naglas dok se Džalani nije uspravila iz čučnja i požurila preko sobe do stočića sa srebrnim vrčem. Napunivši filigranski pehar, prinese ga Randu s osmehom ponude. Očekivao je neko dobacivanje, ali izraz lica joj se promenio. Samo je rekla: „Kar’a’karne“, a onda se na svoje mesto među ostalim Devicama vratila hodajući ponosno kao da podražava Dorindu, ili možda Deiru. Somara započe govor ruku i odjednom su sve Device bile crvene u licu i stisnutih usana da se ne bi glasno smejale. Sve osim Džalani. Ona je samo pocrvenela.

Vinski punč imao je ukus šljiva. Rand se setio debelih, slatkih šljiva iz voćnjaka s druge strane reke, koje je u mladosti sam brao s drveća na koje se pentrao... Zabacivši glavu, ispraznio je pehar. U Dve Reke bilo je šljiva, ali ne čitavih voćnjaka, pogotovo s druge strane reke. Zadrži svoje proklete uspomene za sebe, zareža na Lijusa Terina. Čovek u njegovoj glavi tiho se za sebe nečemu kikotao.

Bašer se namršti na Device, a onda baci pogled ka Baelu i njegovim ženama – svi su sedeli nepomični poput kamena – i odmahnu glavom.

Dobro se slagao s Baelom, ali su ga Aijeli u celini zbunjivali. „Pošto mi niko ne donosi piće...“, reče dok je ustajao i odlazio da sam sebi sipa. Povuče dug gutljaj koji mu nakvasi guste brkove. „E ovo osvežava. Tim je, izgleda, svojim načinom prikupljanja ljudi pokupio svakoga ko bi da sledi Ponovorođenog Zmaja. Isporučio mi je omanju vojsku onih kojima nedostaje nešto što je potrebno za Aša’mana. Svi oni pričaju iskolačenih očiju o prolaženju kroz rupe u vazduhu, a nikad nijedan nije prišao ni blizu Crne kule. Isprobavam sa njima nekoliko zamisli koje je mladi Met imao.“

Rand ga prekide odmahnuvši praznim peharom. „Šta je to s Dijelin?“

Dijelin iz kuće Taravina bila bi sledeća u liniji nasleđivanja ako bi se išta dogodilo Elejni, ali on joj je rekao da dovodi Elejnu u Kaemlin. „Ako misli da preuzima Lavlji presto, mogu i za nju da pronađem imanje.“

„Da preuzima presto?“ Deira je zvučala zapanjeno dok se njen muž glasno smejao.

„Ja se baš ne razumem u običaje mokrozemaca“, reče Bael, „ali ne mislim da je to ono što je uradila.“

„Daleko od toga.“ Davram prinese vrč da sipa Randu još punča. „Neki iz nižeg plemstva, koji su imali nameru da se ulaguju, objavili su u Aringili da žele nju. Ona brzo dela, naša gospa Dijelin. Za četiri dana obesila je dvojicu vođa zbog izdaje kćeri naslednice, Elejne, a ostalima je presudila po dvadeset šiba.“ Kikotao se s odobravanjem. Njegova žena šmrknu. Ona bi verovatno poređala vešala s obe strane puta od Aringila sve do Kaemlina.

„Pa šta ste onda pričali o njenoj vladavini Andorom“, hteo je da zna Rand, „i zarobljavanju Elenije i Nijane?“

„One su pokušale da preotmu presto“, reče Deira dok su joj tamne oči ljutito sevale.

Bašer klimnu glavom. Bio je mnogo smireniji. „Pre samo tri dana. Kada su stigle novosti o krunisanju Kolaver, a glasine iz Kairhijena da si otišao za Tar Valon zazvučaše istinitije. S obnovljenom trgovinom, toliko je golubova u vazduhu između Kairhijena i Keamlina da možeš da im hodaš po leđima.“ Spustivši vrč, vratio se u svoju stolicu. „Naen je ujutro proglasila da preuzima Lavlji presto, Elenija oko podne, a pre zalaska su ih Dijelin, Pelivar i Luan obe uhapsili. Sledećeg jutra proglasili su Dijelin namesnicom. U Elejnino ime, dok se Elejna ne vrati. Većina andorskih kuća izrazila je podršku Dijelin. Mislim da bi neki od njih voleli da je vide i na prestolu, ali Aringil je bio dovoljan da podseti i najmoćnije da pripaze na jezike.“ Zatvorivši jedno oko, Bašer uperi prst u Randa. „Tebe uopšte ne pominju. Je li to dobro ili loše neka kaže mudrija glava od moje.“

Deira se hladno nasmeši gledajući niz nos. „Te... ulizice... koje si pustio da odu iz palate, izgleda da su do jednog napustile grad. Prema glasinama, neki od njih napustili su i Andor. Treba da znaš, svi su oni podržali Eleniju ili Nijanu.“

Rand pažljivo spusti pun pehar pored svoje stolice. On je dopustio Liru, Arimili i ostalima da ostanu da bi naterao Dijelin i one koji su je podržavali da sarađuju s njim. Oni nikada ne bi ostavili Andor nekome kao što je gospodar Lir. Uz malo vremena i Elejnin povratak, to može i da uspe. Ali sve se vrtelo sve brže, izmicalo mu je iz prstiju. Ipak, ponešto je mogao da kontroliše.

„Fedvin, ovaj ovde, jeste Aša’man“, reče. „On može da mi donosi poruke u Kairhijen ako bude potrebno.“ Značajno pogleda u Melainu, a ova uzvrati potpuno praznim pogledom. Deira je odmeravala Fedvina kao da je mrtav pacov kog je suviše revnostan pas dovukao na njen ćilim. Davram i Bael su izgledali zainteresovanije; pod njihovim pogledima Fedvin je pokušao da se još više ispravi. „Ne dozvolite da iko sazna ko je on“, nastavi Rand. „Niko. Zato i nije obučen u crno. Noćas vodim još dvojicu lordu Semaradridu i visokom lordu Vejramonu. Trebaće im kad se suoče sa Samaelom na Doirlonskim brdima. Izgleda da ću ja još malo morati da se pozabavim Kairhijenom.“ A možda i Andorom.

„Znači li to da ćeš konačno pokrenuti koplja?“, upita Bael. „Večeras izdaješ naređenja?“

Rand klimnu da potvrdi, a Bašer se glasno nasmeja. „E ovo treba zaliti dobrim vinom. Ili bi trebalo da nije ove vrućine od koje se čoveku krv zgušnjava u kašu.“ Smeh se pretvori u cerenje. „Nek sam spaljen, al’ baš bih voleo da budem tamo. A opet, čuvati Kaemlin za Ponovorođenog Zmaja nije mala stvar.“

„Ti bi uvek da budeš tamo gde se vade mačevi, mužu moj.“ Deirin glas bio je pun ljubavi.

„Petinu“, upade Bael, „daćeš nam petinu u Ilijanu kada oborimo Samaela?“ Aijelski običaji određivali su pravo na petinu od onoga što osvoje oružjem. Rand je to u Kaemlinu zabranio. Nije želeo da Elejni vrati iole oštećen grad.

„Imaće petinu.“ Rand je govorio ne misleći na Samaela ni na Ilijan. Mete, brzo dovedi Elejnu. Misao mu je divljala u umu zaglušujući cerekanje Lijusa Terina. Brzo je dovedi, pre nego što mi Kairhijen i Andor eksplodiraju u lice.