Kruna mačeva

15 Insekti

Karidin nije odmah podigao pogled s onoga što je pisao kada su gospu Šiejn, kako je ona sebe nazivala, uveli u sobu. Tri mrava beznadežno su se koprcala u vlažnom mastilu, uhvaćena u klopku. Sve ostalo je možda izumiralo, ali mravi i bubašvabe i sve vrste štetočina neosporno su napredovali. On pažljivo spusti upijač. Neće valjda da ispisuje sve od početka zbog nekoliko mrava. Propust da pošalje ovaj izveštaj, ili izveštaj o propustu, pa će njegova kob biti ista kao ovih zaglibljenih insekata, a opet, stomak mu je u čvor vezivao strah od drugačijeg poraza.

Nije se brinuo ako Šiejn pročita ono što je napisao. Samo su još dvojica, osim njega, mogla to da rastumače. Toliko bandi „Zmajuzakletih“ na delu, svaka do srži popunjena njegovim najvernijim ljudima, još više onih koji su bili obični razbojnici ili čak zbilja odani toj gnjidi, al’Toru. Pedronu Nijalu se možda ovo poslednje neće dopasti, ali on je naredio da natera Altaru i Murandiju u krv i rasulo iz kojih će samo Deca Svetla moći da ih spasu, u ludilo koje će očito biti pripisano ovom takozvanom Ponovorođenom Zmaju i njegovom delovanju. Obe zemlje je ophrvao strah. Priče o vešticama koje stupaju preko njih bile su dodatna nagrada. Veštice iz Tar Valona i Zmajuzakleti, Aes Sedai koje otimaju mlade žene i postavljaju lažne Zmajeve, sela u plamenu i ljudi zakovani na vrata sopstvenih ambara – sve se to sada slilo u jedno, barem u pola govorkanja na ulici. Nijal će biti zadovoljan. I poslaće još zahteva. Kako je očekivao da Karidin otme Elejnu Trakand iz Tarezinske palate, bilo je nezamislivo.

Još jedan mrav doluta preko slonovačom intarziranog stola na stranicu, a on ga prignječi palcem. I razmaza jednu reč do nečitkosti. Moraće ponovo da piše ceo izveštaj. Očajno mu je trebalo piće. Rakija je bila u kristalnoj boci na stočiću pored vrata, ali nije hteo da ga ova žena vidi kako pije. Zadržavajući uzdah, gurnu pismo u stranu pa izvadi maramicu iz rukava, da obriše ruke. „Pa, Šiejn, hoćeš li konačno izvestiti da si napredovala? Ili si opet došla da tražiš novac?“

Ona mu se lenjo osmehnu, zavaljena u visoku izrezbarenu naslonjaču. „Potrage su uvek skopčane s troškovima“, govorila je u maniru andorskog plemstva. „Naročito kad ne želimo da izazovemo raspitivanje.“

Većinu ljudi uznemirio bi pogled na Džaihima Karidina, čak i dok samo čisti pero, s njegovim čeličnim licem i duboko usađenim očima, u beloj tunici prebačenoj preko kaputa i ukrašenoj zlatnim suncem Dece Svetla, preko koga je bio utisnut krvavocrveni pastirski štap Ruke. Ali ne i Mili Skejn. To joj je bilo pravo ime, mada nije imala pojma da ga on zna. Sedlareva kći iz sela blizu Belog Mosta, u petnaestoj je pobegla u Belu kulu, još nešto što je mislila da je tajna. To teško da je bio dobar početak; postala je Prijateljica Mraka jer su joj veštice rekle da ne može naučiti da usmerava, ali pre nego što se navršila godina, ne samo da je osnovala kružok u Kaemlinu, nego je ubeležila i svoje prvo ubistvo. Sedam godina kasnije, imala je još devetnaest dopisanih. Bila je gotovo najbolji plaćeni ubica koji se mogao pronaći i lovac koji bi ušao u trag bilo kome ili bilo čemu. Toliko mu je saopšteno kada mu je poslata. Kružok koji ju je sada izveštavao – nekolicina su zaista bili plemstvo a skoro svi su bili stariji od nje, ali ništa od toga nije bilo važno za one koji služe Velikog gospodara. Drugi kružok koji je radio za Karidina vodio je čvornati prosjak, jednook, bezub i s navikom da se pere samo jednom godišnje. U drugim okolnostima i sam Karidin kleknuo bi pred Matorim Blentom, kako je glasilo jedino ime na koje se smrdljivi zloća odazivao. Mili Skejn je upadljivo puzala pred Matorim Blentom, kao i svi članovi njenog kružoka, bili plemići ili ne. Karidina je strašno nerviralo što se „gospa Šiejn“ trenutno bacala na kolena ako bi raščupani matori prosjak ušao u sobu, dok je pred njim sedela prekrštenih nogu, osmehujući se i tapkajući nogom u papučici, kao da je nestrpljiva što ga čeka. Naređeno joj je da mu se potpuno pokorava, od onoga pred kojim bi i sam Stari Blenta puzao, a sem toga, očajnički mu je bio potreban uspeh. Nijalove spletke mogle su da se pretvore u prah, ali ovo nije smelo da propadne.

„Mnogo se može oprostiti", reče, spustivši pero na stalak od slonovače i povukavši stolicu unazad, „onima koji obave poveren im zadatak.“ Bio je visok čovek koji se preteći nadnosio. Bio je potpuno svestan kako ogledala u pozlaćenim ramovima na suprotnom zidu pokazuju obris snage, opasnog čoveka. „Čak i haljine, i ukrasne tričarije, pa i kockanje plaćeno novcem za dobavljanje obaveštenja.“ Tapkanje se trenutno zaledi, ali onda ponovo otpoče, iako joj je osmeh bio izveštačen a lice bledo. Njen kružok slušao ju je bez pogovora, ali obesili bi je naglavačke i živu odrali ako im on tako naredi. „Nisi mnogo postigla, je li tako? U stvari, čini se da ništa nisi postigla.“

„Kao što ti je poznato, postoje teškoće“, odgovori mu gotovo bez daha. Međutim, uspela je da mu uzvrati prkosnim pogledom.

„Izgovori. Pričaj mi o savladanim teškoćama, a ne onima preko kojih se saplićeš i padaš. Dugo ćeš padati, padneš li na ovome.“ Okrenuvši joj leđa, prišao je najbližem prozoru. I on bi mogao dugo da pada, a nije smeo dopustiti da mu to pročita iz očiju. Sunčevi zraci koso su se probijali kroz kitnjastu kamenu rešetku. Soba visokog svoda, s podom u zelenim i belim pločicama i jarkoplavim zidovima, ostajala je prohladna iza debelih zidova palate, ali spoljna jara se provlačila kraj prozora. Gotovo da je mogao osetiti rakiju na drugoj strani prostorije. Nije mogao da dočeka njen odlazak.

„Moj gospodaru Karidine, kako mogu ikoga otvoreno da pitam o predmetima Moći? Tako nešto mora da izazove pitanja, a kao što je poznato, Aes Sedai su u gradu.“

Posmatrajući ulicu kroz spiralne otvore, nabrao je nos zbog mirisa. Sve i svašta naguralo se tamo dole. Arafeljanin, kose vezane u dve duge pletenice i sa zakrivljenom sabljom zakačenom na leđa, dobacio je novčić jednorukom prosjaku koji se iskrevelji dobijenom poklonu pre no što ga je gurnuo pod dronjke i nastavio da prolaznicima izvikuje žalopojke. Tip u iscepanom jarkocrvenom kaputu i još upadljivijim žutim čakširama istrča iz jedne radnje privijajući balu tkanine uz grudi, dok ga je jurila svetlokosa žena, koja je vikala i trčala sukanja podignutih iznad kolena, prestigavši sopstvenog čuvara, krupnog tipa koji je nezgrapno trčao mašući kratkom batinom. Kočijaš crveno lakirane kočije sa otvorenom šakom i zlatnicima na vratima, oznakom lihvara, pretio je bičem vozaču kola prekrivenih platnom, čiji su se konji upetljali među kočijaševe, te obojica zaglušiše ulicu psovkama. Tamnopute ulične bitange čučale su iza rasklimatanih ručnih kolica dok su krali sitno, smežurano voće doneseno iz unutrašnjosti. Tarabonka se gurala kroz gomilu, s velom preko lica i tamnom kosom u tankim pletenicama, privlačeći poglede svih prisutnih muškaraca svojom prašnjavom crvenom haljinom koja joj se bestidno pripijala uz telo otkrivajući obline.

„Gospodaru, moram da dobijem još vremena. Moram! Ne mogu da izvedem nemoguće, sigurno ne u samo nekoliko dana.“

Đubrad, svi oni. Otimači zlata i Lovci na Rog, lopovi, izbeglice, pa čak i Krpari. Bagra. Biće lako izazvati nerede, očistiti svu tu gamad. Stranci su uvek prve mete, uvek okrivljeni za sve što ne valja, zajedno sa susedima koji su bili takve sreće da se u zavadi nađu na pogrešnoj strani, ženama koje su razdavale biljke i lekarije i oni koji nisu imali prijatelje, pogotovo ako su živeli sami. Pravilno vođena, pažljivo koliko je moguće u takvim okolnostima, dobra pobuna mogla bi da spali Tarezijansku palatu oko te beskorisne rage, Tilin, a s njome i veštice. Mrštio se gledajući vrevu na ulici. Nemiri znaju i da se otrgnu iz ruku; gradska straža bi mogla da se uzbuni, i neizbežno bi nastradalo i nekoliko pravih Prijatelja. Nije smeo dozvoliti mogućnost da to bude neko iz kružoka, od onih koje je poslao u lov. U stvari, čak i dva-tri dana nereda omelo bi ih u radu. Tilin nije bila dovoljno važna za tako nešto; uistinu, ona uopšte nije bila važna. Ne, ne još. Mogao je sebi dopustiti da razočara Nijala, ali ne i svog istinskog gospodara.

„Gospodaru Karidine...“ U Šiejninom glasu čuo se izazov. Predugo se krčkala. „Gospodaru Karidine, neki iz mog kružoka dovode u pitanje zašto tražimo...“

Poče da se okreće da bi joj odbrusio – trebao mu je uspeh, a ne izgovori i pitanja! – ali njen glas izblede u ništavilo kada mu pogled pade na mladića koji je stajao ukoso, s druge strane ulice, u plavom kaputu s dovoljno crvenog i zlatnog veza na rukavima i reverima da zadovolji dvojicu plemića. Viši od većine, hladio se crnim šeširom širokog oboda i nameštao maramu oko vrata dok je razgovarao s pogrbljenim, sedokosim čovekom. Karidin prepozna mladića.

Odjednom je imao osećaj da mu se čvornovato uže vezano oko glave priteže još više. Za trenutak mu svest ispuni lice skriveno iza crvene maske. Oči crne poput noći zurile su u njega, a onda su postale beskrajne plamene pećine koje su još uvek zurile. U njegovoj svesti, svet se rasprsnuo u vatri, izlivajući slike koje ga zasuše užasima od kojih se i vrisak ledio. Obličja tri mladića lebdela su u vazduhu i jedno od njih zasvetli, obličje mladića s ulice, sve jače dok nije spalilo u pepeo svako živo oko, sve je jače plamtelo. Izuvijan zlatni rog polete ka njemu, njegov krik izvlačio mu je dušu, a onda se pretvori u krug zlatnog svetla, progutavši ga, smrznuvši ga dok i poslednji njegov deo koji mu se sećao imena nije bio siguran da su mu sve kosti popucale. Bodež s rubinom u dršci dolete pravo ka njemu, zakrivljeno sečivo udari ga među oči i zari se, nastavi da se zariva, sve dok zlatni balčak i sve ostalo nije nestalo, a on spozna ropac koja spira svaku pomisao da se ono što je malopre osećao moglo i nazvati bolom. Molio bi se Tvorcu koga je odavno odbacio, samo kad bi mogao da se seti kako, kad bi se setio da ljudska bića ispuštaju krike, kako je on ljudsko biće. I tako se nastavljalo, sve više...

Podigavši ruku ka čelu, pitao se zašto podrhtava. I glava ga je bolela. Bilo je nešto... On pogleda ulicu ispod. Sve se promenilo u treptaju, drugi ljudi, kola su se pokrenula, jarko obojene kočije i nosiljke zamenjene nekim drugim. Najgore je što je Kauton nestao. Želeo je da ispije čitavu bocu rakije u jednom gutljaju.

Odjednom shvati kako je Šiejn umukla. Okrenuo se, spreman da joj očita. Bila je nagnuta u pokretu podizanja, s jednom rukom na rukonaslonu stolice a drugom podignutom za pretnju. Usko lice ukočeno u svadljivom prkosu, ali ne prema Karidinu. Nije se pomerala. Oči su joj bile ukočene. Nije bio siguran ni da li diše. Jedva da ju je i primetio.

„Preživaš?“, upita ga Samael. „Mogu li se barem ponadati da razmišljaš o onome što treba da mi pronađeš?“ Bio je tek malo viši od prosečnog čoveka, mišićav i čvrst u kaputu visokog okovratnika kakvi su nošeni u Ilijanu, toliko prekrivenom zlatovezom da se teško razaznavalo kako je u stvari zelen, ali to što je bio jedan od Izabranih dodavalo mu je visinu. Plave oči bile su mu ledenije od srca zime. Bled ožiljak parao mu je lice od zlatnog vlasišta do zlataste, četvrtasto potkresane brade, ali delovao je kao odgovarajući ukras. Šta god mu se našlo na putu, zbrisano je, pregaženo ili smrskano. Karidin je znao da bi mu Samael prosuo creva da je bio neko ko ga je samo slučajno sreo.

Brzo se udaljivši od prozora, baci se na kolena pred Izabranim. On je prezirao veštice iz Tar Valona; u stvari, prezirao je svakoga ko je koristio Jednu moć, petljajući se u ono što je već jednom slomilo svet, poigravajući se onim što obični smrtnici ne bi trebalo ni da dotaknu. I ovaj čovek je koristio Moć, ali Izabrani nisu mogli da se nazovu običnim smrtnicima. Možda i nisu bili smrtni. A bude li valjano služio, ni on to neće biti. „Veliki gospodaru, videh Meta Kautona.“

„Ovde?“ Čudno, Samael je za trenutak delovao iznenađeno. Promrmljao je nešto ispod glasa, a Karidin ostade bez kapi krvi u licu kad uhvati samo jednu reč.

„Veliki gospodaru, ti znaš da ja nikada ne bih izdao...“

„Ti? Budalo! Nemaš ti te kuraži. Jesi li siguran da si video Kautona?“ „Da, Veliki gospodaru. Na ulici. Znam da mogu ponovo da ga nađem.“ Samael se mrštio odozgo, češkajući bradu, gledajući kroz Džaihima Karidina, i iza njega. Karidin nije voleo da se oseća nebitnim, naročito kada je znao da je to istina.

„Ne“, konačno progovori Samael, „tvoja potraga je najbitnija, jedina, barem što se tebe tiče. Kautonova smrt zgodno bi nam došla, to je sigurno, ali ne ako bi privukla pažnju ovamo. Ako se pokaže da je njegova pažnja već okrenuta ovamo, ako se zainteresuje za tvoju potragu, onda je mrtav. U suprotnom, sačekaćemo.“

„Ali...“

„Ti me nisi dobro čuo?“ Zbog ožiljka, Samaelov osmeh je bio iskrivljen u grimasu na jednoj strani. „Nedavno sam video tvoju sestru Vanoru; u početku nije izgledala najbolje. Vrištala je i jecala, neprekidno se tresla čupajući kosu. Žene gore podnose pažnju Mirdraala, ali čak i Mirdraali moraju negde da se zadovolje. Ne brini, nije predugo patila. Troloci su uvek gladni.“ Osmeh nestade. Glas je bio poput kamena. „Oni koji ne slušaju naređenja mogli bi isto da se nađu u loncu. Vanora je delovala kao da se smeška, Karidine. Misliš da ćeš se i ti smeškati kad te budu okretali na ražnju?"

Karidin nije izdržao da ne proguta knedlu, ali priguši bol za Varonom, uvek spremnom na smeh, tako umešnom s konjima, spremnom da galopira tamo gde se ostali nisu usuđivali ni da hodaju. Bila mu je to omiljena sestra, a opet, ona je bila mrtva a on je bio živ. Ako je postojala neka milost na svetu, bar nije saznala zbog čega. „Živim da služim i slušam, Veliki gospodaru.“ Nije sebe smatrao kukavicom, ali niko ne odbija poslušnost Izabranima. Ne po drugi put.

„Onda nađi ono što hoću!“, zaurla Samael. „Znam da je sakriveno negde u ovoj kjasik buvari od grada! Ter’angreali, angreali, čak i saangreali! Pratio sam im trag dovde, nanjušio sam ih ovde! Sad ih pronađi, Karidine. Nemoj da izgubim strpljenje."

„Veliki gospodaru...“, pomerao je usne ne bi li ih ovlažio, „Veliki gospodaru, ima veštica... Aes Sedai... ovde. Nisam siguran koliko ih ima. Načuju li samo šapat...“

Mahnuvši mu da ućuti, Samael brzo prešestari sobu, tri puta tamo i nazad, s rukama na leđima. Nije izgledao zabrinut, samo... kao da nešto odmerava. Konačno klimnu glavom. „Poslaću ti... nekoga... da se pobrine za te Aes Sedai.“ On se kratko kevtavo nasmeja. „Gotovo poželim da mogu da im vidim lica. U redu. Imaš još malo vremena. A potom će prilika biti pružena nekom drugom.“ Prstom podiže pramen Šiejnine kose; i dalje se nije pomerala, oči su joj i dalje bile nepomične. „Ovo dete sigurno bi oberučke zgrabilo takvu priliku.“

Karidin potisnu ubod straha. Izabrani su odbacivali istom brzinom kojom su i uzdizali, a i jednako često. Neuspeh nikada nije prošao nekažnjeno. „Veliki gospodaru, usluga za koju sam zamolio. Ako mogu da znam... jesi li... hoćeš li...?“

„Nemaš mnogo sreće, Karidine“, ponovo se osmehujući odgovori Samael. „Bolje ti je da se ponadaš da ćeš je imati više u izvršenju mojih naređenja. Izgleda da se neko stara kako bi se bar neka od Išamaelovih naređenja ipak izvršila.“ Osmehivao se, ali uopšte nije delovalo kao da se zabavlja. Ili je tako delovao zbog ožiljka. „Nisi ga zadovoljio, a zato si izgubio celu porodicu. Sada te samo moja ruka štiti. Nekada, vrlo davno, gledao sam tri Mirdraala kako su naterali čoveka da im, jednu po jednu, predaje svoju ženu i kćerke, a onda ih preklinje da mu odseku desnu nogu, pa levu, pa ruke, pa da mu spale oči.“ Izlagao je to kao da prijateljski ćaska, zbog čega je sve izgledalo gore nego što bi bilo da je kakva dreka ili podrugivanje u pitanju. „To im je bila igra, razumeš, da vide koliko će ih moliti da uzmu. Jezik su mu ostavili za kraj, naravno, ali dotle nije ni preostalo mnogo od njega. Inače je bio vrlo moćan, zgodan i slavan. Čovek kome se zavidi. Pa, niko ne bi zavideo onome što su na kraju bacili Trolocima. Neverovatno je kakve je zvuke ispuštao. Nađi ono što hoću, Karidine. Neće ti se dopasti ako uklonim ruku.“

Iznenada se u vazduhu pred Izabranim pojavi uspravna crta svetla. Izgledalo je da se nekako okreće, kao da se širi u kvadratnu... rupu. Karidin razjapi usta. Blenuo je kroz rupu u vazduhu ka nekom mestu punom sivih stubova i guste magle. Samael zakorači u nju i zjap se smesta zatvori, sjajna pruga svetlosti koja ostavi samo ljubičastu senku da sija pred Karidinovim očima.

Nesigurno, podiže sa na noge. Neuspeh se uvek kažnjavao, ali niko nije preživeo neposlušnost jednom od Izabranih.

Iznenada se Šiejn pomeri, završivši svoje odloženo podizanje. „Pazi šta ti kažem, Bors“, započe a onda ostade bez glasa zaprepašćeno blenuvši u prozor, ka mestu gde je ranije stajao. Oči su joj izgubljeno kružile, a kad su ga našle, poskočila je. Po tome koliko su se iskolačile, mogao je da prođe kao jedan od Izabranih.

Niko nije preživeo neposlušnost Izabranima. Pritisnuo je slepoočnice. Glava mu je pucala. „U gradu je jedan čovek, Met Kauton. Ti ćeš...“ Ona se trže, a on se namršti. „Poznaješ ga?“

„Čula sam to ime“, neodređeno je odgovorila. I pomalo ljutito, rekao bi. „Malo njih koji su vezani s al’Torom ostaju nepoznati.“ Kad je zakoračio ka njoj, ona zaštitnički prekrsti ruke, a bilo je očito da se napreže kako se ne bi odmakla. „Šta će taj odrpani seljačić u Ebou Daru? Kako je...?“

„Ne gnjavi me glupavim pitanjima, Šiejn.“ Nikada nije imao ovakvu glavobolju; nikada. Imao je osećaj da mu neko gura bodež u lobanju, između očiju. Niko nije preživeo...

„Smesta poteraj svoj kružok da otkrije gde je Kauton. Sve njih.“ Matori Blenta dolazi večeras, uvući će se preko zadnjeg dela štala; nije morala da zna da će biti i drugih. „Ništa drugo neka ti ne skreće pažnju."

„Ali ja sam mislila..."

Prekide se, hvatajući vazduh, jer ju je uhvatio za gušu. Tanak bodež pojavi joj se u ruci, ali on joj ga izbi. Uvijala se i trzala, ali on joj je priljubljivao lice uz sto, dok joj je obraz mrljao još vlažno mastilo odbačenog pisma Pedronu Nijalu. Bodež koji joj se zario tačno ispred očiju, zaledio ju je. Igrom slučaja, sečivo je, probijajući papir, prikovalo jednog mrava tačno kroz nogu. Otimao se uzaludno kao i ona.

„Ti si insekt, Mili.“ Od bola u glavi glas mu je postao hrapav. „Vreme je da to shvatiš. Jedan insekt je kao i drugi, a ako jedan neće...“ Oči su joj pratile njegov palac koji se spuštao, a kad je spljeskao mrava, zažmirka.

„Živim da služim i slušam, gospodaru", prošaputala je. To je govorila Matorom Blenti svaki put kad bi ih video zajedno, ali nikada ranije nije njemu.

„A evo i kako ćeš slušati...“ Niko nije preživljavao neposlušnost. Niko.