Kruna mačeva

30 Prva šolja

„Ne razumem ovo“, bunila se Elejna. Nije joj bila ponuđena stolica; u stvari, kada je krenula da sedne, ukočeno joj je saopšteno da ostane da stoji. Pet pari očiju bilo je upereno u nju, pet žena odlučnih smrknutih lica. „Ponašate se kao da smo učinile nešto užasno, a sve što smo učinile jeste da smo pronašle Zdelu vetrova!“ Bar su bile na ivici da to učine, ili se tako nadala; poruka koju je Nalesin doneo dotrčavši nazad nije bila baš najjasnija. Met je odjurio vičući da ju je pronašao. Ili nešto tome slično, priznao je Nalesin; što je duže govorio, sve se više ljuljao između potpune ubeđenosti i dvoumljenja. Birgita je ostala da posmatra Riejninu kuću; izgleda da se znojila i da joj je bilo dosadno. U svakom slučaju, stvari su počele da se kreću. Elejna se pitala kako li Ninaeva napreduje. Bolje nego ona sama, nadala se. U svakom slučaju, nije očekivala ništa slično ovome kada bude objavila njihov uspeh.

„Ugrozile ste tajnu koju je čuvala svaka žena koja je nosila šal, gotovo dve hiljade godina.“ Merilila je sedela ukočenih leđa, gotovo odbacivši dostojanstvo, na ivici da se uguši od stiskanja usana. „Vi mora da ste poludele! Samo ludilo može da bude izgovor za ovo!"

„Kakvu tajnu?“, zahtevala je da zna Elejna.

Vandena, koja je sa sestrom stajala pored Merilile, svaka s jedne strane, ljutito namesti svoje bledo zelene suknje i reče: „Biće dovoljno vremena za to kada budeš propisno uzdignuta, dete. Mislila sam da imaš malo razuma.“ Adeleas, u sivoj vuni sa širokim smeđim porubom, klimnula je glavom, kao ogledalo Vandeninog neodobravanja.

„Dete ne može da se krivi što je odalo tajnu koju nije ni znalo“, s Elejnine leve strane progovori Kejrejn Frensi, pomerivši svoje krupno telo u zelenoj pozlaćenoj naslonjači. Ona nije bila punačka, iako nije bila daleko od toga, ali beše ramena širokih i ruku krupnih kao da je bila muškarac.

„Zakon Kule ne dozvoljava izgovore“, brzo upade Sarejta, glasom kao da se pravi važna, a njene obično radoznale oči delovale su hladno. „Kada se jednom dozvole bilo kakvi izgovori, neizbežno je da sve slabiji i slabiji postaju prihvatljivi, sve dok se sam zakon ne poništi.“ Njena stolica visokog naslona stajala je na desnoj strani. Samo je ona nosila svoj šal. Ali Merililina dnevna soba bila je uređena kao sudnica, iako je niko nije tako nazvao. Do sada niko. Merilila, Adeleas i Vandena sedele su naspram Elejne poput sudija, Sarejtina stolica nalazila se tamo gde bi stajalo Sedište zamerke, a Kejrejnina na mestu Sedišta pomilovanja, ali Zelena Domanka koja je trebalo da je brani zamišljeno je klimala glavom dok je Smeđa Tairenka, koja je bila njen tužilac, nastavljala: „Lično je izrekla priznanje. Preporučujem da se dete zatvori u palatu do našeg odlaska, uz nešto dobrog teškog rada da joj zabavi misli i ruke. Takođe preporučujem čestu upotrebu papuče, u redovnim vremenskim razmacima, da je podseti kako ne sme da se šunja iza leđa sestara. Isto važi i za Ninaevu, čim budemo uspele da je pronađemo.“

Elejna proguta knedlu. Da bude zatvorena? Možda nisu ni morale ovo da nazivaju suđenjem da bi to bilo. Sarejta možda još uvek nije dostigla bezvremeno lice, ali težina godina ostalih žena pritiskala je Elejnu. Adeleas Vandena imale su gotovo potpuno sede kose, a čak su i njihova bezvremena lica odavala godine. Merilila je imala sjajnu crnu kosu, a opet, Elejna se nimalo ne bi iznenadila kada bi saznala da ona nosi šal duže nego što većina žena, koje nisu Aes Sedai, živi. Što se toga tiče, Kejrejn je isto mogla da bude tako stara. Nijedna od njih nije bila ni blizu njene sopstvene snage u Moći, ali... Sve to iskustvo kao Aes Sedai, sve to znanje. Sva ta... punomoć. Težak podsetnik da joj je samo osamnaest i da je pre samo godinu dana još uvek bila polaznica.

Kejrejn se ne pomeri da odbije Sarejtine predloge. Možda će biti najbolje da se sama brani. „Očito je da ta tajna o kojoj govorite ima neke veze s Kružokom, ali...“

„Srodnice nisu tvoja briga, dete“, oštro ju je prekinula Merilila. Duboko udahnuvši vazduh, ona poravna zlatom protkane suknje od srebrnastosive svile. „Predlažem da se izrekne kazna“, reče ona hladnim glasom.

„Ja je prihvatam i povinujem se tvojoj odluci“, reče Adeleas. Ona se neodobravajuće namršti na Elejnu i odmahnu glavom.

Vandena odmahnu rukom. „Prihvatam i povinujem se. Ali slažem se sa Sedištem zamerke.“ Kejrejnin pogled kao da je imao naznaku sažaljenja. Možda trunku.

Merilila otvori usta.

Pitomo kuckanje na vratima zvučalo je prilično glasno u trenutnoj, gromoglasnoj tišini.

„Šta, za ime Svetlosti?“, ljutito zagunda Merilila. „Rekla sam Poli da nikome ne dopusti da nas uznemirava. Kejrejn?“

Iako nije bila najmlađa, nego najslabija u Moći, Kejrejn ustade i odlebde do vrata. I pored svoje veličine, uvek se kretala kao labud.

Bila je to Pola lično, Merililina sobarica, koja ulete delići knikseve i levo i desno. Vitka sedokosa žena obično je imala dostojanstvo koje je moglo da se nosi s dostojanstvom njene gospodarice, ali sada je delovala veoma zabrinuto, što je bilo i prirodno, jer je upala i pored Merililinih uputstava. Elejni nije bilo toliko drago što vidi nekoga još od... još od kada se Met Kauton pojavio u Kamenu Tira. Užasna pomisao. Ako Avijenda uskoro ne bude rekla da je zadovoljavajuće otplatila svoj toh, možda će morati da vidi hoće li molba tom čoveku da je napraši konačno okončati ovo mučenje.

„Kraljica lično donela je ovo“, zadihano objavi Pola, podigavši pismo zapečaćeno velikom crvenom grudvom voska. „Rekla je da će ga, ako ga smesta ne predam Elejni, ona lično uneti. Kazala je da je u vezi s detetovom majkom.“ Elejna gotovo da zaškrguta zubima. Sve služavke sestara oponašale su način na koji su njihove gazdarice govorile o Ninaevi i njoj, ali su ga retko koristile tamo gde bi ove mogle da ih čuju.

Besna, ona dočepa pismo ne čekajući da joj Merilila da dopuštenje ako bi joj ga uopšte i dala pa palcem polomi pečat.

Papir joj se zgužvao u ruci. Kako se usuđuje! Bol zbog majčine smrti, kad nije čak bilo ni tela koje bi se moglo pokopati, samo što je počeo da jenjava, a Karidin se usudio da joj se ruga na ovakav način? Prigrlivši Istinski izvor, ona odbaci gadne laži od sebe, pa poče da usmerava; vatra zapucketa u vazduhu, toliko vrela da su samo prašina i pepeo pali na plavo-zlatne pločice patosa. Toliko za Džaihima Karidina. A što se tiče ovih... žena! Hiljadugodišnji ponos andorskih kraljica izlio joj se u kičmu čeličeći je.

Merilila sunu na noge. „Nije ti data dozvola da usmeravaš! Otpustićeš taj...!“ „Ostavi nas, Pola“, reče Elejna. „Sada.“ Služavka se zapiljila, ali Elejnina majka dobro ju je naučila zapovedničkom glasu, glasu kraljice na prestolu. Pola se spustila u kniks i krenula pre nego što je i shvatila šta radi. Kad se već pokrenula, oklevala je samo na trenutak pre nego što je žurno izletela napolje zatvorivši vrata za sobom. Šta god da će se dogoditi, očito je da je to bilo samo za Aes Sedai.

„Šta te je spopalo, dete?“ Čist bes provalio je ispod ostataka Merililine istanjene hladnokrvnosti. „Smesta da si otpustila Izvor ili ću, kunem ti se, ovog trenutka sama dohvatiti papuču!“

„Ja sam Aes Sedai.“ Te reči nahrupiše poput lavine, a Elejna je to i nameravala. Karidinove laži i ove žene. Merilila koja preti da upotrebi papuču na njoj? One će morati da priznaju njeno pravo da bude sestra. Ona i Ninaeva su pronašle Zdelu! Kao da jesu, u svakom slučaju, a dogovori o njenoj upotrebi upravo su se odvijali. „Vi predlažete da nas kaznite jer smo nabasale na tajnu koju bi samo sestre trebalo da znaju, ali nijedna od vas nije se potrudila da mi saopšti tu tajnu kada sam uzdignuta u šal. Predlažete da me kaznite kao da sam polaznica ili Prihvaćena, ali ja sam Aes Sedai. Do šala me je uzdigla Egvena al’Ver, Amirlin koju tvrdite da služite. Ako poričete da smo Ninaeva ja Aes Sedai, onda poričete i Amirlin Tron koja nas je poslala da pronađemo Zdelu vetrova, što smo i učinile. Ia to neću da trpim! Ja prozivam tebe, Merilila Seandevin. Povinuj se volji Amirlin Tron, ili ću ja tražiti presudu za tebe kao pobunjenog izdajnika!“

Merilili oči gotovo da su iskočile, a usta su joj visila razjapljena, ali ona je delovala potpuno staloženo naspram Kejrejn ili Sarejte, koje su izgledale kao da će se ugušiti od neverice. Samo je Vandena delovala blago iznenađena, s prstom zamišljeno naslonjenim na usne, pod lagano raširenim očima, dok je Adeleas sedela nagnuta napred, proučavajući Elejnu kao da je prvi put vidi.

Usmerivši, Elejna ponese jednu od visokih naslonjača do sebe, pa sede, nameštajući suknje. „Možeš i ti da sedneš, Merilila.“ Još uvek je koristila zapovednički glas izgleda da su je jedino tako čule ali bila je iznenađena kada se Merilila stvarno lagano skljokala piljeći u nju razrogačenih očiju.

Spolja, to je bila smirena, hladna spoljašnjost, ali iznutra, bes je penio u njoj. Ne, on je ključao. Tajne. Oduvek je smatrala da Aes Sedai čuvaju previše tajni, čak i jedne od drugih. Pogotovo jedne od drugih. Istina, i ona sama je krila nekoliko, ali samo iz nužde, a ni to od onih koji su morali da ih znaju. A te žene su pomislile da one mogu da kažnjavaju nju'. „Tvoja punomoć potiče od Hola Kule, Merilila, Ninaevina i moja od Amirlin Tron. Naša nadjačava tvoju. Od sada, dobijaćeš uputstva od Ninaeve ili od mene. Mi ćemo, naravno, pažljivo saslušati svaki savet koji biste mogle da nam ponudite.“ Ona je pre toga mislila da je Merilila razrogačila oči, ali ovo sad...

„Nemoguće“, zamuca Siva. „Ti si...“

„Merilila!“, oštro je prekide Elejna nagnuvši se napred. „Da li ti još uvek poričeš prevlast svoje Amirlin? Da li se još uvek usuđuješ?“ Merilila je bezglasno pomerala usne. Ovlažila ih je. Isprekidano je odmahivala glavom. Elejna oseti ushićenje; sve to brbljanje o Merililinom primanju naređenja bile su trice i kučine, naravno, ali nju hoće priznati. I Tom i njena majka, oboje su joj govorili kako mora početi zahtevajući deset da bi dobila jedan. Ipak, to nije bilo dovoljno da joj oslabi ljutnju. Bilo joj je na pameti da sama dočepa papuču i proveri koliko daleko može ovo da izgura. Samo, to bi sve uništilo. One bi se tada vrlo brzo prisetile njenog uzrasta i koliko je malo vremena prošlo otkada je skinula haljinu polaznice; mogle bi čak da počnu da razmišljaju o njoj kao o budalastom detetu. A ta pomisao ponovo joj je razbuktala bes. „Dok ti u tišini razmisliš šta je još potrebno da mi se saopšti sada, kad sam Aes Sedai, Merilila, Adeleas i Vandena će me uputiti u tu tajnu na koju sam nabasala. Pokušavaš li ti to da mi kažeš kako su Aes Sedai znale za Kružok te Srodnice, kao što ih vi nazivate sve vreme?“ Jadna Riejna i njene nade da neće upasti u oči Aes Sedai.

„Onoliko koliko su mogle sebe da nateraju na prilaženje sestrama, pretpostavljam“, odgovori Vandena. Pažljivo. Ona je sada proučavala Elejnu jednako pažljivo kao i njena sestra. Iako je bila Zelena, ponašala se skoro istovetno kao Adeleas. Kejrejn i Sarejta delovale su omamljeno, a njihove oči pune neverice prelazile su od tihe Merilile crvenih obraza do Elejne i nazad.

„Čak i tokom Troločkih ratova žene su padale na ispitima, ili nisu imale dovoljno snage, ili su bivale odstranjene iz Kule iz bilo kojeg od uobičajenih razloga.“ Adeleasin govor je poprimio ton predavanja, ali nije bio uvredljiv. „Uzevši u obzir tadašnju situaciju, nije ni čudo što su se neke bojale da se same otisnu u svet, niti što su možda bežale u Baraštu, kako se tada nazivao grad koji je ovde u to vreme postojao. Mada je glavni deo Barašte, naravno, bio tamo gde se sada nalazi Rahad. Iako od Barašte nije ostao ni kamen na kamenu, Troločki ratovi nisu zbilja zahvatili Eharon do kasnije, ali na kraju, Barašta je pala potpuno kao i Barsin ili Šemal, ili...“

„Srodnice...“, nežno je prekide Vandena, a Adeleas zatrepta ka njoj, pa potom klimnu glavom. „Srodnice su opstale čak i kada je Barašta pala, na isti način kao i ranije, prihvatajući divljakuše i žene odstranjene iz Kule.“ Elejna se namršti; gazdarica Anan takođe je rekla da Srodnice prihvataju divljakuše, ali Riejnina najveća briga, činilo se, bila je da joj ona i Ninaeva dokažu kako to nisu.

„Nijedna nije ostajala dugo“, dodade Adeleas. „Pet godina, možda deset; onda je, pretpostavljam, bivalo kao i sada. Jednom kada shvate da njihova grupica nije zamena za Belu kulu, one odu i postanu seoske Vidarice ili Mudre ili nešto slično, ili jednostavno zaborave na Moć, prestanu da usmeravaju, pa se okrenu zanatima ili trgovini. U svakom slučaju, one nestaju, da se tako izrazim.“ Elejna se pitala kako iko može tako da zaboravi Jednu moć; poriv da se usmerava, primamljivanje Izvora, uvek je bilo tu, kada se jednom nauči kako se to radi. Činilo se, međutim, da Aes Sedai zbilja veruju kako neke žene mogu to da ostave za sobom, jednom kada otkriju kako neće postati Aes Sedai.

Vandena ponovo preuze objašnjavanje; sestre su često govorile nadopunjavajući se, svaka od njih glatko je nastavljala tamo gde je druga zastala. „Kula je znala za Srodnice gotovo od početka, možda i od samog početka. Isprva, nema sumnje, Ratovi su bili važniji. A i pored toga što su se nazivale Srodnicama, one su činile baš ono što i želimo od takvih žena. Ostale su prikrivene, tajeći čak i činjenicu da mogu da usmeravaju, nisu nimalo privlačile pažnju na sebe. Godinama, čak su slale dojave u tajnosti, naravno; vrlo pažljivo kada bi neka od njih naletela na neku ženu koja je lažno nosila šal. Rekla si nešto?“

Elejna odmahnu glavom. „Kejrejn, ima li čaja u tom čajniku?“ Kejrejn se malo trže. „Mislim da bi Adeleas i Vandena volele da nakvase grlo.“ Domanka nije baš pogledala u još uvek ukočenu Merililu pre nego što je otišla do stola gde su se nalazili srebrni čajnik i šolje. „To još uvek ne objašnjava zbog čega“, nastavila je Elejna. „Zbog čega je znanje o njima tako duboko čuvana tajna? Zbog čega nisu odavno rasturene?"

„Pa, zbog pobegulja, naravno.“ Adeleas je progovorila kao da je to najočitija stvar na celom svetu. „Činjenica je da su ostala okupljanja slomljena čim su bivala pronađena poslednje pre oko dve stotine godina ali Srodnice se drže u malom broju i u tišini. Poslednje društvo nazivalo je sebe Kćerima tišine, a teško da su se mogle nazvati tihim. Samo njih dvadeset i tri, sve u svemu, divljakuše koje su bile pokupile i uvežbale reda radi dve bivše Prihvaćene, ali one...“

„Pobegulje“, podstače je Elejna, preuzevši šolju od Kejrejn uz zahvalan osmeh. Ona nije tražila jednu za sebe, ali odsutno primeti da je žena prvu ponudila njoj. Vandena i njena sestra prilično su raspravljale o pobeguljama za vreme njihovog putovanja u Ebou Dar.

Adeleas zatrepta, pa se vrati nazad na temu. „Srodnice pomažu pobeguljama. Uvek imaju dve do tri žene koje paze u Tar Valonu. Kao prvo, one pristupaju gotovo svakoj ženi koja je odstranjena, a kao drugo, uspeva im da pronađu sve pobegulje, bilo da su polaznice ili Prihvaćene. U najmanju ruku, nijedna nije izašla sa ostrva bez njihove pomoći još od Troločkih ratova.“ „O, da“, reče Vandena kad je Adeleas zastala da bi uzela šolju od Kejrejn. Ona ju je prvo ponudila Merilili, ali Merilila je mlitavo sedela zureći u prazno. „Ako ijedna uspe da pobegne, pa, mi odmah znamo gde da je potražimo, a ona gotovo uvek završi nazad u Kuli sa željom da je nikada nisu zasvrbeli tabani. Sve dok Srodnice ne znaju kako mi znamo, u svakom slučaju. Jednom, kada bi se to dogodilo, vratile bismo se na dane pre Srodnica, kad su žene koje su bežale iz Kule mogle da odlutaju na bilo koju stranu. Brojevi su bili veći onda Aes Sedai, Prihvaćenih, polaznica i pobegulja pa su u nekim godinama dve od tri uspevale da pobegnu, a u drugim tri od četiri. Koristeći Srodnice, mi ponovo dohvatimo bar devet od njih deset. Sad valjda možeš da vidiš zbog čega je Kula čuvala Srodnice i njihovu tajnu kao neprocenjive dragulje.“

Elejna je mogla. Nijedna žena nije završila sa Belom kulom dok ova nije završila s njom. Osim toga, nije štetilo ugledu Kule i glasu o njenoj nepogrešivosti ako uvek uhvati one koje pobegnu. Gotovo uvek. Pa, sada je znala.

Ona ustade, a na njeno zaprepašćenje, Adeleas učini isto, kao i Vandena koja je odmahnula na čaj koji joj je Kejrejn ponudila, i Sarejta. Čak i Merilila, trenutak kasnije. Sve su gledale u nju pune iščekivanja, uključujući Merililu.

Vandena primeti njeno iznenađenje, pa se osmehnu. „Još jedno što bi trebalo da znaš. Mi smo svađalački nastrojena rulja, na mnogo načina, mi, Aes Sedai; svaka od nas je ljubomorna na svoje mesto i povlastice, ali kada neko ko je postavljen iznad nas zbilja i stoji iznad nas, obično je pratimo prilično pokorno, većim delom. Koliko god da gunđamo na njene odluke kada smo same.“

„Šta, pa mi to stvarno radimo", srećno promrmlja Adeleas, kao da je upravo nešto otkrila.

Merilila duboko udahnu, za trenutak se posvetivši poravnavanju sopstvenih sukanja. „Vandena je u pravu“, rekla je. „Ti stojiš nad nama sama po sebi, a moram da priznam, čini se i da si postavljena iznad nas. Ako naše ponašanje zaslužuje pokoru... Pa, ti ćeš nam reći ako je to tako. Kuda treba da te pratimo? Ako smem da pitam?“ Ništa od toga nije bilo podrugljivo; ako ništa drugo, njeno obraćanje bilo je pristojnije nego ijedno koje je Elejna pre toga čula od nje.

Pomislila je kako bi svaka Aes Sedai koja je ikada živela bila ponosna kad bi mogla da obuzda svoje lice tako dobro kao što je to njoj tada pošlo za rukom. Sve što je ikada želela od njih bilo je da joj priznaju kako je stvarno Aes Sedai. Za trenutak se borila sa sopstvenim porivom da se pobuni kako je premlada, kako nema dovoljno iskustva. „Ne možeš vratiti med u saće“, tako joj je Lini govorila kada je bila devojčica. Ni Egvena nije bila nimalo starija.

Duboko udahnuvši, ona im se toplo osmehnu. „Prvo što treba da pamtimo jeste da mi jesmo sestre, u svakom značenju te reči. Moramo raditi zajedno; Zdela vetrova suviše je važna da bi se prihvatalo bilo šta manje.“ Nadala se da će jednako oduševljeno klimati glavama i kada im bude saopštila šta Egvena namerava da učini. „Možda bi trebalo da ponovo sednemo.“ Sačekale su na nju, pre nego što su se ponovo zavalile na svoja mesta. Nadala se da Ninaevi ide dobro, makar deseti deo od ovog. Kada bude saznala za ovo, Ninaeva će se onesvestiti od zaprepašćenja. „I ja imam ponešto da vam saopštim o Srodnicama."

Vrlo brzo Merilila je bila ta koja je izgledala kao da će se onesvestiti od iznenađenja, a čak ni Adeleas i Vandena nisu bile daleko od toga. Ali sve one su samo nastavile da govore: „Da, Elejna“, ili „Ako ti tako kažeš, Elejna.“ Možda će od sada sve nastaviti glatko da teče.

Nosiljka se ljuljala kroz gomilu slavljenika na šetalištu uz reku kada je Mogedijen primetila tu ženu. Lakej u zelenom i belom pomagao joj je da izađe iz kočije na jedno od pristaništa. Široka perjana maska prekrivala joj je lice mnogo više nego Mogedijenina sopstvena, ali ona bi prepoznala taj odlučan korak, prepoznala bi tu ženu, iz bilo kog ugla i pod bilo kakvim osvetljenjem. Izrezbareni zasloni, koji su služili kao prozori na zatvorenoj nosiljki, sasvim sigurno nisu predstavljali nikakvu prepreku. Dva momka sa mačevima o bokovima stumbali su se s krova kočije da bi pratili maskiranu ženu.

Mogedijen udari pesnicom u jednu stranu nosiljke povikavši: „Stoj!“ Nosači su se tako brzo zaustavili da se gotovo presamitila unapred.

Gomila se muvala uokolo, poneki su psovali njene nosače jer su se našli na putu, neki su spontano vikali. Ovde dole, pored reke, gomila je bila dovoljno razređena tako da je mogla da posmatra kroz praznine u njoj. Brodić koji se otisnu sa pristaništa delovao je prilično upadljivo; krov na krmi male kajite bio je obojen u crveno; nije primetila taj detalj ni na jednom drugom koji je stajao pored kamenog pristaništa.

Ona ovlaži usne, podrhtavajući. Moridinova uputstva bila su izričita, cena neposlušnosti bila je i preterano istaknuta. Ali malo zadržavanje ne može da naškodi. Ne, ako on nikada ne sazna za njega, u svakom slučaju.

Širom otvorivši vrata, ona izađe na ulicu i brzo pogleda uokolo. Tamo; ta gostionica, koja gleda pravo na pristaništa. I na reku. Podigavši suknje, ona požuri ka njoj ni najmanje se ne plašeći da će joj neko uzeti nosiljku; dok ne bude skinula mreže Prinude sa njih, nosači će svakom ko bude pitao reći da su zauzeti, i stajaće tamo sve dok ne pomru od gladi. Pred njom se otvarao čist prostor dok su ljudi i žene s perjanim maskama odskakali u stranu pre nego što bi i stigla do njih, odskačući s kricima dok su se hvatali za mesta gde su, kako su mislili, bili ubodeni. Kao što su i bili; nije bilo vremena za tkanje pogodnih mreža na toliko umova, ali gomila iglica izatkanih od vazduha sasvim je lepo ovom prilikom poslužila.

Punačka gostioničarka u Veslačkom ponosu gotovo da je i sama poskočila kada je ugledala Mogedijen kako uleće u njenu zajedničku sobu zaogrnuta veličanstvenom grimiznom svilom ukrašenom zlatovezom i crnom svilom što se tako bogato presijavala, kao da je i sama od zlata. Njena maska bila je oblak potpuno crnog perja s oštrim crnim kljunom; vrana. To je bila Moridinova šala, njegovo naređenje, kao što je, u stvari, bila i haljina. Njegove boje bile su crna i crvena, rekao joj je, a ona će ih nositi dok mu služi. Bila je u livreji, koliko god raskošnoj, a došlo joj je da ubije svakoga ko je u njoj vidi.

Umesto toga, ona brzo izatka mrežu na gostioničarki punačkih obraza, te je natera da se smesta uspravi i da iskolači oči. Nije bilo vremena za istančanost. Na Mogedijeninu zapovest da joj pokaže krov, žena ustrča uz stepenice bez ograde na jednoj strani sobe. Teško da je iko od pijanaca uvijenih u perje primetio išta čudno u gostioničarkinom ponašanju, pomisli Mogedijen smejuckajući se. Veslački ponos verovatno nikada nije imao gosta kao što je ona.

Na ravnom krovu, ona brzo odvaga opasnost puštanja gostioničarke da živi naspram ubijanja iste. Leševi uvek nekako uspevaju da upru prstom, pre ili kasnije. Ako želiš da ostaneš tiho skriven u senkama, ne ubijaš osim ako nisi u potpunosti primoran na tako nešto. Užurbano, ona popravi mrežu Prinude, rekavši ženi da se vrati u svoju sobu, da ode na spavanje i da zaboravi kako ju je ikada videla. Uz svu ovu žurbu, moguće je da će gostioničarka izgubiti ceo jedan dan, ili da će se probuditi nešto usporenije pameti nego što ju je imala ranije toliko toga u Mogedijeninom životu bilo bi toliko lakše da je imala bolji Talenat za Prinudu ali, u svakom slučaju, ta žena je požurila da se udalji, revnosna da je posluša, te ju je ostavila samu.

Kad se vratnice na prljavom krovu od belih pločica uz tresak spustiše, Mogedijen zastenja od iznenadnog osećaja da je po umu miluju prsti, opipavajući joj dušu. Moridin je to radio povremeno; podsetnik, govorio je, kao da joj je trebao ijedan više. Gotovo da je počela da ga traži uokolo; koža joj se naježila kao od iznenadnog ledenog povetarca. Dodir nestade, a ona se ponovo strese. Dolazeći ili odlazeći, u svakom slučaju ju je podsetio. Sam Moridin mogao je da se pojavi bilo gde i bilo kada. Hitnja.

Pohitavši ka niskom zidu koji je oivičavao krov, ona poče da pretražuje reku koja se širila tamo dole. Grupice brodica svih veličina klizile su pomoću vesala uokolo između većih plovila, ukotvljenih ili razvijenih jedara. Većina kajita nalik onoj koju je tražila bile su od običnog drveta, ali ovamo je ugledala žuti krov, a onamo plavi, a tamo, na sredini reke, žureći ka jugozapadu... crveni. To mora da je onaj pravi; više nije smela da se zadržava ovde.

Ona podiže ruke, ali kad je kobna vatra sunula iz njih, nešto zaleprša oko nje, a ona se trže. Moridin jeste došao; on je bio tu i on će... Zurila je u golubove koji su odletali. Golubovi! Gotovo je ispraznila sadržaj stomaka po krovu. Pri pogledu na reku, zareža.

Pošto se trgla, kobna vatra kojom je nameravala da raspoluti kajitu i njenog putnika umesto toga je ukoso prošla preko sredine broda, otprilike tamo gde su stajali veslači i telohranitelji. Pošto su veslači bili spaljeni iz Šare pre nego što je kobna vatra udarila, dve polovine plovila nalazile su se sada dobrih stotinu koraka nazad, u reci. A opet, možda to i nije bila potpuna propast. Pošto je deo sredine broda nestao u istom trenutku kada su i veslači zbilja umrli, reka je imala trenutak da pokulja unutra. Dva dela broda tonula su sa vidika uz ogroman broj mehurića, još dok je okretala pogled ka njima, vukući svoju putnicu u dubine.

Odjednom, sinu joj šta je upravo učinila. Ona se uvek kretala po sumračnim mestima, uvek se držala pritajeno, uvek... Svaka žena u gradu sposobna da usmerava zna da je neko povukao mnogo saidara, iako ne i zbog čega, a svako oko koje je promatralo moglo je da primeti šipku tečne bele vatre koja je prosekla to poslepodne. Strah joj dade krila. Nije to bio strah. Užasnutost.

Prigrabivši suknje, ona potrča nazad, niz stepenice, prolete kroz zajedničku sobu udarajući o stolove i odgurujući ljude koju su joj se našli na putu, trčeći ka ulici suviše uplašena da bi mogla da razmišlja, rukama krčeći prolaz kroz gomilu.

„Trči!“, vrisnula je, bacajući se u nosiljku. Suknje joj se uhvatiše u vrata; ona cimnu da bi ih oslobodila. „Trči!“

Nosači se pokrenuše, drmusajući je, ali nju nije bilo briga. Ona se pridržavala zakačivši se prstima za izrezbarene zaslone, i neobuzdano se tresla. On ovo nije zabranio. On će joj možda oprostiti, ili možda neće ni obratiti pažnju na njeno nezavisno delovanje ovde, samo ako brzo ispuni njegova uputstva, ako bude delotvorna. To joj je bila jedina nada. Nateraće ona Falion i Ispan da puze!