Kruna mačeva

32 Zapečaćeno za Plamen

Elaida do Avrinji a’Roihan sedela je poput kraljice na Amirlin tronu – visokoj, lozama izrezbarenoj stolici, sada samo u šest umesto u sedam boja – ogrnuta ešarpom sa šest različito obojenih pruga, prelazeći pogledom po kružnoj Dvorani kule. U odaji ispod ogromne kupole, na kružno raspoređenim postoljima sa stepenicama, obojena sedišta Predstavnica bila su pregrupisana, razmaknuta tako da su sada pokazivala samo šest, umesto sedam Ađaha, a osamnaest sestara poslušno je stajalo pred njima. Mladi al’Tor tiho je klečao pored Amirlin trona; on neće progovoriti, osim ako mu to ne bude dopušteno, što se danas neće dogoditi. Danas, on je samo bio još jedan znak njene moći, a dvanaest najpovlašćenijih sestara sijalo je u vezi koju je nadzirala ona lično, a koja ga je čuvala na sigurnom.

„Postignuta je većinska saglasnost, majko“, pitomo joj pored ramena saopšti Alvijarin, pokorno se naklonivši kraj naslona s Plamenom na vrhu.

Dole na podu, ispred postolja, Šerijam divljački vrisnu, pa je Stražar Kule, koji je stajao pored nje, morao da je obuzda. Crvena sestra, koja je držala njen štit, prezrivo šmrknu. Romanda i Lelejna držale su se hladnog spoljašnjeg dostojanstva, ali većina ostalih koje su bile pod štitom i stražom na podu tiho je plakala, možda i od olakšanja što će samo ćetiri žene otrpeti najtežu kaznu, a možda od straha zbog neizvesnosti šta će se još dogoditi. Najpepeljastija lica imale su one tri što su se usudile da sede u pobunjeničkoj Dvorani zasad nepostojeće Plave. Svaka od pobunjenica bila je izbačena iz svog Ađaha, sve dok im Elaida ne bude dala dozvolu da mole za ponovni prijem, ali negdašnje Plave znale su da su pred njima duge godine truda da bij oj se umilile, godine pre nego što ijednoj od njih bude dopušteno da pristupi bilo kom Ađahu. Dotle, bile su joj kao na dlanu.

Ustala je, a činilo joj se da je Jedna moć, koja je tekla kroz krug, oličenje njene sopstvene moći. „Dvorana se saglašava sa Amirlin Tron. Neka Romanda bude prva koja će biti bičevana. “ Romanda trže glavu; neka vidi koliko dostojanstva može da održi dok ne bude umirena. „Odvedite zatvorenice i dovedite prve od jadnih, zavedenih sestara koje su ih sledile. Prihvatiću njihovo pokoravanje. “

Među zatvorenicama nastade žagor, a jedna se otrže stražarima, grčevito je hvatajući za ruke. Egvena al’Ver baci se Elaidi pred noge, pruženih ruku, dok su joj se suze slivale niz obraze.

„Oprosti mi, majko“, jecala je devojka. „Kajem se! Pokoriću se; pokoravam se. Molim te, nemoj me umiriti!“ Slomljena, skljokala se s licem prema zemlji, dok su joj ramena podrhtavala od jecaja. „Molim te, majko! Kajem se! Zaista!"

„Amirlin Tron može da pokaže milost“ likujući reče Elaida. Bela kula je mogla da izgubi Lelejninu i Romandinu i snagu Šerijam, da bi se dao primer, ali moći će da zadrži snagu ove devojke. Ona jeste sama Bela kula. „Egvena al’Ver, ti si se pobunila protiv svoje Amirlin, ali ja ću biti milostiva. Bićeš ponovo odevena u belo polaznica, sve dok lično ne odlučim kako si spremna da budeš dalje uzdignuta, ali danas ćeš biti prva koja će položiti i Četvrtu zakletvu na Štapu zakletvi, odanosti i pokornosti Amirlin Tron.“

Zatvorenice popadaše na kolena, preklinjući da im se dopusti da polože tu zakletvu, da dokažu svoju poniznost. Lelejna je bila jedna od prvih, a ni Romanda ni Šerijam nisu bile među poslednjim. Egvena se uspuza uz stepenike da poljubi porub Elaidine haljine.

„Prepuštam se tvojoj volji, majko", mrmljala je kroz suze. „Hvala ti, o, hvala ti.“

Alvijarin dohvati Elaidu za rame, tresući je. „Probudi se, ti glupačo!“, zarežala je.

Elaida iznenada otvori oči i ugleda prigušeno svetlo koje je bacala lampa iz Alvijarinine ruke, dok je ova stajala nagnuta nad krevetom s drugom rukom na Elaidinom ramenu. Još uvek tek upola budna, ona promrmlja: „Šta si rekla?“

„Rekla sam: ’Probudi se, majko, molim te’“, Hladno joj odvrati Alvijarin. „Kovarla Beldin vratila se iz Kairhijena."

Elaida zatrese glavom, pokušavajući da se otarasi tragova sna. „Tako brzo? Nisam ih očekivala bar još nedelju dana. Kovarla, kažeš? Gde je Galina?“ Glupava pitanja; Alvijarin neće znati na šta misli.

Ali svojim hladnim, kristalnim glasom, ta žena reče: „Ona veruje da je Galina zarobljena. Bojim se da njene novosti... nisu dobre.“

Šta bi Alvijarin trebalo ili ne bi trebalo da zna, iščilelo je iz Elaidine glave. „Reci mi“, zahtevala je, zbacivši svileni čaršav, ali dok se podizala da veže svileni ogrtač preko noćne košulje, čula je samo odlomke. Bitka. Horda Aijelki koje su usmeravale. Al’Tor nestao. Propast. Rasejana, primetila je da je Alvijarin uredno odevena u belu haljinu sa srebrnim vezom, sa sve ešarpom Čuvarke oko vrata. Ta se žena prvo obukla, pa joj je tek onda donela ovakve novosti!

Stojeći sat u njenoj radnoj sobi meko je odzvanjao drugi Niski dok je ulazila u dnevnu sobu. Sitni jutarnji sati; najgore vreme da se prime loše vesti. Kovarla se brzo podigla iz jedne od naslonjača sa crvenim jastučićima, dok joj se savršeno lice izobličilo od umora i brige, pa je klekla da poljubi Elaidin prsten. Njena tamna haljina za jahanje još uvek je bila prekrivena prašinom od putovanja, a njenoj bledoj kosi bilo je preko potrebno četkanje, ali zaogrnula se šalom koji je nosila onoliko dugo koliko je Elaida živela.

Elaida je jedva sačekala da ženine usne dotaknu Veliku zmiju pre nego što je povukla ruku. „Zbog čega si poslata ti?“, upita ukočeno. Dohvativši pletivo sa mesta gde ga je ostavila, u naslonjači, ona poče da barata dugim iglama od slonovače. Pletenje je po mnogo čemu imalo istu svrhu kao i poigravanje s njenim minijaturama rezbarenim od slonovače, a u ovom trenutku joj je sasvim sigurno bilo potrebno da se umiri. Pletenje joj je pomagalo i da razmišlja. Morala je da razmišlja. „Gde je Katerina?“ Ako je Galina mrtva, Katerina bi trebalo da preuzme vođstvo pre Korien; Elaida je jasno dala do znanja da će, kada al’Tor bude uhvaćen, Crvene preuzeti upravljanje.

Kovarla je polagano ustala, kao da nije bila sigurna kako čini ono što treba. Njene šake stiskale su šal crvenih resa, koji joj je bio prebačen preko ruku. „Katerina je među nestalima, majko. Ja imam najviši položaj među onima koje...“ Reči su joj zamrle dok je Elaida zurila u nju, prstiju ukočenih usred prebacivanja vunice preko jedne od igala. Kovarla je gutala knedle i prebacivala se s noge na nogu.

„Koliko, kćeri?“, konačno je upitala Elaida. Nije mogla da poveruje u smirenost sopstvenog glasa.

„Nisam sigurna koliko ih je pobeglo, majko“, oklevajući joj odgovori Kovarla. „Nismo se usuđivale da čekamo i napravimo sveobuhvatniju potragu, a...“

„Koliko?“, zaurla Elaida. Slegnuvši ramenima, naterala je samu sebe da se usredsredi na pletivo; nije trebalo da viče; ispoljavanje besa bilo je slabost. Obavij vunicu, provuci i gurni. Pokreti koji umiruju.

„Ja ja sam dovela jedanaest sestara sa sobom, majko.“ Žena je oklevala, ponovo udahnula, a onda, pošto Elaida ništa nije rekla, zbrza: „Možda se i druge probijaju nazad, majko. Gavin je odbio da čeka imalo duže, a mi se nismo usuđivale da ostanemo bez njega i njegovih Omladinaca, ne kada je tako mnogo Aijela bilo uokolo, i tih...“

Elaida je nije više čula. Dvanaest se vratilo. Da je još koja uspela da pobegne, već bi žurila ka Tar Valonu; stigla bi kada i Kovarla, sasvim sigurno. Čak i da su jedna ili dve bile povređene, putovale polako... Dvanaest. Kula nije pretrpela propast takvih razmera čak ni za vreme Troločkih ratova.

„Moraće da se očita tim aijelskim divljakušama“, reče ona, prekidajući Kovarlino blebetanje, o čemu god da je bilo. Galina je pomislila kako može da iskoristi Aijele da bi odbila Aijele; kakva je budala ispala ta žena! „Oslobodićemo sestre koje drže u zarobljeništvu, i naučićemo ih šta biva kada se neko suprotstavi Aes Sedai! A ponovo ćemo uhvatiti i al’Tora.“ Neće mu ona dopustiti da se izvuče, ne, pa makar morala lično da povede celu Belu kulu u hajku na njega! Proricanje je tu bilo sasvim izvesno. Ona će likovati!

Nesigurno pogledajući ka Alvijarin, Kovarla poče ponovo da se premešta s noge na nogu. „Majko, oni muškarci ja mislim...“

„Ne razmišljaj!“, odreza Elaida. Njeni prsti grčevito su stezali pletaće igle, a tako besno se nagla napred da je Kovarla zbilja podigla ruku, kao da se brani od napada. Elaida je smela s uma da je i Alvijarin prisutna. Pa, ta je žena znala ono što je znala, sada; za nju može da se pobrine i kasnije. „Očuvala si tajnovitost, Kovarla? Osim što si obavestila Čuvarku?“

„O da, majko", žurno odvrati Kovarla. Glava joj je poskakivala od nestrpljenja, bilo joj je drago što je nešto uradila kako treba. „Sama sam ušla u grad, a lice sam krila sve dok nisam došla do Alvijarin. Gavin je nameravao da me doprati, ali straža na mostu odbila je da pusti bilo kog Omladinca da prođe.“

„Zaboravi na Gavina Trakanda“, kiselim glasom joj naredi Elaida. Taj mladić ostajao je živ da bi ometao njene zamisli, čini se. Ako se Galina ipak pojavi živa, platiće joj što je izneverila i u tome, kao i što je dopustila da al’Tor pobegne. „Napustićeš grad oprezno kao što si i došla, kćeri, te ćeš ostati skrivena, zajedno sa ostalima, u jednom od zaselaka iza gradića na mostovima, sve dok ja ne pošaljem po vas. Dorlan će sasvim odgovarati.“ Moraće da spavaju u ambarima tog seoceta, jer u njemu nije bilo gostionice; to je najmanje što su zaslužile za svoju brljotinu. „Kreni sada. I moli se da uskoro pristigne neko ko je iznad tebe. Dvorana će zahtevati obeštećenje za ovakvu nezapamćenu propast, a u ovom trenutku, čini se da si ti najistaknutija među onima koje su zgrešile. Idi!“

Kovarla poblede. Toliko se teturala dok se naklanjala pred odlazak da Elaida pomisli kako će se možda srušiti. Šeprtlje! Bila je okružena budalama, izdajnicima i šeprtljama!

Čim je Elaida čula da su se spoljna vrata zatvorila, ona spusti pletivo pa poskoči na noge okomivši se na Alvijarin. „Zbog čega nisam ranije čula za ovo? Ako je al’Tor pobegao šta si ono rekla? Pre sedam dana? ako je pobegao pre sedam dana, nečiji doušnici mora da su ga videli. Zbog čega ja nisam bila obaveštena o tome?“

„Ja mogu da ti prosledim samo ono što ađasi prosleđuju meni, majko.“ Alvijarin je mirno nameštala ešarpu, neuznemirena ni za dlaku. „Nameravaš li, zbilja, da načiniš i treću propast pokušajem oslobađanja zarobljenica?“ Elaida šmrknu kao da to odbacuje. „Veruješ li, zaista, da divljakuše mogu da se suprotstave Aes Sedai? Galina je dopustila da je iznenade; mora da je tako.“ Namrštila se. „Kako to misliš treću propast?“

„Ti nisi slušala, majko.“ Na njeno zaprepašćenje, Alvijarin sede, a da za to nije zatražila dozvolu, prekrsti noge i ozbiljnog lica poravna suknje. „Kovarla je možda mislila da su se odupirale divljakušama iako, lično, verujem da nije ni upola sigurna u to onoliko koliko se pretvara ali muškarci su sasvim druga stvar. Nekoliko stotina njih, svi u crnim kaputima, i svi su usmeravali. U to je bila sasvim sigurna, a čini se da su i ostale. Živo oružje, tako ih je nazvala. Čini mi se da se gotovo uneredila od samog sećanja na njih.“ Elaida je stajala kao da je upravo dobila šamar. Nekoliko stotina? „Nemoguće. Ne može ih biti više od...“ Ona odšeta do stola koji je delovao kao da je ceo načinjen od slonovače i pozlate, pa nasu sebi pehar vinskog punča. Poklopac kristalnog vrča čangrljao je kada ga je prislonila da bi napunila kristalni pehar, a gotovo jednaka količina vina prosula se i po zlatnom poslužavniku.

„Pošto al’Tor može da Putuje“, odjednom reče Alvijarin, „deluje logično da makar neki od tih muškaraca mogu da čine isto to. Kovarla je bila prilično sigurna u to kako su došli. Pretpostavljam da je on prilično uznemiren zbog načina na koji su se ponašale prema njemu. Kovarla je delovala pomalo uznemireno zbog toga; nagovestila je da je njeno mišljenje delio veći broj sestara. Možda on smatra kako ti nešto duguje. Ne bi bilo nimalo prijatno kad bi ti muškarci počeli da niču iz vazduha pravo ovde, u Kuli, zar ne?“ Elaida bukvalno sasu punč sebi u grlo. Galini je bilo naloženo da omekša al’Tora. Ako bi on došao da se osveti... Ako je zbilja bilo na stotine muškaraca koji su mogli da usmeravaju, ili samo njih sto... Morala je da razmisli!

„Naravno, ako su nameravali da dođu, pretpostavljam da bi do sada već i bili ovde. Ne bi se odrekli iznenađenja. Možda čak ni al’Tor ne želi da se suoči s celom Kulom. Pretpostavljam da su se svi vratili u Kaemlin, u njihovu Crnu kulu. Što znači, bojim se, da će vrlo neprijatno iznenađenje čekati nan Tovejn.

„Piši i naredi joj da se smesta vrati“, promuklo reče Elaida. Punč kao da nije pomagao. Ona se okrenu, pa se trže kada nađe Alvijarin kako stoji pravo pred njom. Možda ih nema ni cela stotina ni cela stotina? Kad je sunce zapadalo, i desetorica su joj se činila kao potpuno ludilo ali nije smela da rizikuje. „Napiši ga sama, Alvijarin. Sada; ovog trenutka.“

„ A kako da dođem do nje?“, Alvijarin je nakrivila glavu, ledeno radoznala. „Nijedna od nas ne može da Putuje. Brodovi mogu iskrcati Tovejn i njenu pratnju na obale Andora svakog dana, sada, ako to već i nisu učinili. Rekla si joj da se raštrkaju u male skupine i da izbegavaju sela, kako ne bi upozorile na svoje prisustvo. Ne, Elaida, bojim se da će Tovejn ptikupiti svoje snage blizu Kaemlina i napasti Crnu kulu, a da joj od nas neće stići ni reč.“

Elaida zasopta. Ta ju je žena upravo nazvala po imenu! Ali, pre nego što je stigla da plane od uvređenosti, stiže je još gori udarac.

„Čini mi se da si u gadnim nevoljama, Elaida.“ Hladne oči zurile su u Elaidine, a ledene reči glatko su tekle sa Alvijarinih nasmešenih usana. „Pre ili kasnije, Dvorana će saznati za propast sa al’Torom. Galina bi mogla da zadovolji Dvoranu, verovatno, ali sumnjam da će Kovarla biti dovoljna: želeće nekoga... istaknutijeg... ko će za to platiti. A pre ili kasnije saznaćemo i za Tovejninu sudbinu. Onda će biti prilično teško zadržati ovo na tvojim ramenima.“ Nezainteresovano, ona namesti ešarpu Amirlin oko Elaidinog vrata. „U stvari, to će biti nemoguće, ako ubrzo saznaju za to. Bićeš umirena, za primer, kao što si želela da učiniš sa Sijuan Sanče. Ali možda ima vremena da se povratimo, ako budeš slušala svoju Čuvarku. Moraćeš da prihvatiš dobar savet.“

Elaida je osećala da joj se jezik zaledio. Pretnja nije mogla biti jasnija. „Ono što si večeras čula Zapečaćeno je za Plamen“, reče ona ukočeno, ali znala je da su te reči beskorisne i pre nego što ih je izgovorila.

„Ako nameravaš da odbiješ moj savet...“ Alvijarin zastade, a onda poče da se okreće da bi otišla.

„Čekaj!“ Elaida povuče ruku koju je nesvesno ispružila. Da ostane bez ešarpe. Umirena. Čak i posle toga naterale bi je da zavija. „Kakav...?“ Morala je da se zaustavi i da proguta knedlu. „Kakav savet mi nudi moja Čuvarka?“ Mora da postoji neki način da se ovo zaustavi.

Uzdahnuvši, Alvijarin joj se ponovo približila. Još više, u stvari, preblizu za bilo koga ko stoji u prisustvu Amirlin; suknje su im se gotovo dodirivale. „Prvo, bojim se da ćeš morati da prepustiš Tovejn njenoj sudbini, bar u ovom trenutku. A isto tako Galinu ili bilo koju drugu, bilo da su je zarobili Aijeli ili Aša’mani. Bilo kakav pokušaj spasavanja, u ovom trenutku, značio bi razotkrivanje.“

Elaida lagano klimnu glavom. „Da, uviđam to.“ Nije mogla da skrene svoje užasnute oči od zahtevnog pogleda te žene. Mora da postoji način! Nije moguće da joj se ovo događa!

„ A mislim i da je vreme da preispitaš svoju odluku o Straži Kule. Ne misliš li da bi Stražu, na kraju, ipak trebalo pojačati?"

„Ja... jasno vidim kako to treba da učinim.“ Svetlosti, mora da razmišlja!

„Do sada je dobro“, promrmlja Alvijarin, a Elaida pocrvene od bespomoćnog besa. „Sutra, lično ćeš pretresti Džosejnine odaje, kao i Ejdlornine.“

„Zašto bih, za ime Svetlosti, ja...“

Žena ponovo povuče njenu prugastu ešarpu, ovoga puta grubo, kao da će joj je otrgnuti ili joj njome prerezati vrat. „Izgleda da je Džosejn pronašla angreal pre nekoliko godina, a nikada ga nije predala. Ejdlorna je učinila nešto još gore, bojim se. Uzela je angreal iz jednog od skladišta bez prethodne dozvole. Kada ih budeš pronašla, smesta ćeš oglasiti njihove kazne. Nešto prilično kruto. A u isto vreme istaknućeš Dorejs, Kijoši i Fejrilajn kao uzore poštovanja zakona. Svakoj ćeš nešto pokloniti. Po jedan dobar novi konj biće dovoljan.“

Elaida se pitala hoće li joj oči iskočiti s lica. „Zašto?“ S vremena na vreme poneka sestra zadržala bi poneki angreal za sebe, ne poštujući zakon, ali pokora za to nije bila ništa jača od packe preko prstiju. Svaka je sestra poznavala to iskušenje. A ostalo! Posledice su bile očite. Svi će poverovati kako su Dorejs, Kijoši i Fejrilajn potkazale druge dve. Džosejn i Ejdlorna bile su Zelene, dok je Dorejs bila Smeđa, Kijoši Siva, a Fejrilajn Žuta. Zeleni ađah će poludeti od besa. Mogle bi čak da pokušaju i da se naplate ovim drugima, što će onda uzburkati njihove ađahe i... „Zbog čega želiš ovo da napraviš, Alvijarin?"

„Elaida, trebalo bi da ti je dovoljno što je to moj savet.“ Zadevajući, medeni led odjednom se pretvorio u hladno gvožđe. „Želim da te čujem kako mi saopštavaš da ćeš raditi ono što ti se kaže. U suprotnom, nema nikakve svrhe da se trudim kako bih zadržala tu ešarpu oko tvoga vrata. Kaži!“

„Ja...“ Elaida je pokušavala da skrene pogled. O, Svetlosti, mora da razmisli! Stomak joj se vezao u čvor. „Ja ću raditi ono što mi se kaže.“ Alvijarin se osmehnu tim ledenim osmehom. „Vidiš, to nije toliko bolelo.“ Odjednom, ona odstupi, šireći suknje za umereni kniks. „Uz tvoju dozvolu, povući ću se i ostaviti te da nađeš ono malo sna što ti je preostalo ove noći. Moraćeš rano da ustaneš, zbog naređenja koja treba da izdaš visokom zapovedniku Čubajnu i odaja koje treba da pretražiš. Takođe, moramo da odlučimo i kada Kula treba da sazna za Aša’mane.“ Po njenom glasu bilo je jasno da će ona biti ta koja će odlučivati. „ A možda bi trebalo da razmislimo i o našem sledećem potezu protiv al’Tora. Vreme je da mu se Kula otvoreno suprotstavi i naredi mu da stane uz nogu, ne misliš li? Dobro razmisli. Želim ti laku noć, Elaida.“

S vrtoglavicom i željom da povraća, Elaida ju je posmatrala kako odlazi. Da mu se otvoreno suprotstavi? To će biti prizivanje napada ovih kako ih je ono ta žena nazvala tih Aša’mana. Nemoguće je da joj se ovo događa. Ne njoj! Pre nego što je i shvatila šta radi, ona zafrljači pehar preko sobe a ovaj se raspršte u paramparčad udarivši o cvetnu tapiseriju. Dohvativši vrč obema rukama, ona ga besno podiže iznad glave, pa zavitla i njega, raspršivši punč svuda uokolo. Proricanje je bilo sasvim izvesno. Ona će...!

Iznenada, ona se zaustavila mršteći se na stakliće kristala koji su se zadržali na tapiseriji, dok su se veći komadi rasuli po patosu. Proricanje. Sasvim sigurno je govorilo o njenom uspehu. Njenom uspehu! Alvijarin je možda postigla omanju pobedu, ali budućnost je pripadala Elaidi. Dok god je u stanju da se otarasi Alvijarin. Ali to će morati da se obavi bez buke, na takav način da će čak i Dvorana želeti tišinu. Način, koji neće ukazivati na Elaidu sve dok ne bude prekasno, da je Alvijarin ne bi nadjačala. I odjednom joj je sinulo. Alvijarin ne bi poverovala. Čak i kada bi joj to bilo rečeno. Niko ne bi.

Da je Alvijarin u tom trenutku mogla da joj vidi osmeh, toj ženi bi se kolena pretvorila u žele. Pre nego što završi s njom, Alvijarin će zavideti Galini, bila ova živa ili mrtva.

Zaustavivši se u hodniku pred Elaidinim odajama, Alvijarin je proučavala svoje šake na svetlu stojećih lampi. Nisu se tresle, što ju je iznenadilo. Očekivala bi da se ta žena jače bori, da se više odupire. Ali to je bio početak, a ona nije imala čega da se plaši. Osim ako Elaida dozna da joj je u poslednjih nekoliko dana ni manje ni više nego pet ađaha dostavilo belešku o al’Toru; smaknuće Kolavere nateralo je doušnike svih ađaha da polete za perom. Ne, čak i kad bi Elaida saznala, sada je bila bezbedna, uz uticaj koji trenutno ima nad tom ženom. I s Mesanom kao zaštitnicom. Elaida je, međutim, gotova, shvatala ona to ili ne. Čak i da Aša’mani ne uspeju da razglase razbijanje Tovejnine družbe a bila je sasvim sigurna da će je skršiti, posle onoga što joj je Mesana ispričala o događajima na Dumajskim kladencima svi doušnici u Kaemlinu uistinu će dobiti krila kada budu čuli za to. U nedostatku nekog čuda, kao što bi bilo pojavljivanje pobunjenica na kapijama, Elaida će u roku od nekoliko nedelja podeliti sudbinu Sijuan Sanče. U svakom slučaju, to je otpočelo, pa iako je ona želela da sazna šta je „to“ bilo, sve što je trebalo da radi bilo je da sluša. I posmatra. I uči. Možda će i sama nositi ešarpu sa sedam pruga kada se sve ovo završi.

Dok je rano jutarnje sunčevo svetlo sijalo kroz njene prozore, Siejn umoči pero, ali pre nego što je uspela da napiše sledeću reč, vrata ka hodniku se otvoriše i Amirlin uđe unutra. Siejnine guste crne obrve podigoše se: očekivala bi bilo koga drugog ovde pre negoli Elaidu, možda čak i Randa al’Tora lično. I pored toga, ona spusti pero i glatko ustade, spuštajući srebrnosive rukave koje je zasukala da ih ne bi ubrljala mastilom. Ona načini naklon koji je bio odgovarajući za Amirlin Tron kada posećuje Predstavnicu u njenim sopstvenim odajama.

„Nadam se da nisi pronašla nijednu Belu sestru da skriva angreale, majko.“ Posle svih ovih godina, naznake Lugarda još uvek su joj se čule u glasu. Grozničavo se nadala. Elaidino obrušavanje na Zelene pre nekoliko sati, dok je većina njih još uvek spavala, verovatno je još uvek izazivalo arlaukanje i škripanje zubima. Niko u živom pamćenju nije zaradio šibanje brezovim prućem za zadržavanje angreala, a sada su sledila dve takve kazne. Amirlin mora da je bila obuzeta jednim od svojih čuvenih hladnih besova.

Ali, ako je to tako bilo tada, ni trag toga sada nije preostao. Za trenutak je u tišini posmatrala Siejn, hladna poput zaleđenog jezerca u svojim crvenim prošaranim suknjama, a onda odleluja do izrezbarenog ormana za posuđe na kome su stajale sličice Siejnine porodice na slonovači. Toliko godina su mrtvi, ali ona je još uvek volela svakog od njih.

„Ti nisi ustala da me uzdigneš u Amirlin", reče Elaida podigavši sliku Siejninog oca. Brzo ju je spustila pa je podigla sliku njene majke umesto toga.

Siejn gotovo da ponovo podiže obrve, ali ona je pokušavala da sebi nametne pravilo da se ne iznenađuje više od jednom dnevno. „Bila sam obaveštena da Dvorana zaseda tek nakon toga, majko.“

„Da, da.“ Napustivši slike, Elaida odjedri do kamina. Siejn je oduvek gajila naklonost ka mačkama, pa su rezbarene drvene mačke svih vrsta prekrivale kamin, neke u najneverovatnijim položajima. Amirlin se namršti na tu izložbu, a onda čvrsto zažmuri i lagano protrese glavom. „Ali ti si ostala", reče ona brzo se okrenuvši. „Svaka Predstavnica koja nije bila obaveštena pobegla je iz Kule i pridružila se pobunjenicama. Osim tebe. Zašto?“

Siejn raširi ruke. „A šta sam drugo mogla da učinim nego da ostanem, majko? Kula mora biti cela.“ Ko god da je Amirlin, dodade ona u sebi. I šta fali mojim mačkama, ako smem da pitam? Ne da bi ona to ikada učinila naglas, naravno. Sirijla Begend bila je zastrašujuća nadzornica polaznica pre nego što je bila uzdignuta u Amirlin Tron, iste godine kada je ona sama zadobila šal, a mnogo više zastrašujuća Amirlin nego što bi Elaida bila, čak i sa zuboboljom. Siejn je imala prejako i preduboko uliveno u glavu ono što je ispravno da bi se to pomerilo zbog najobičnijeg prolaska godina. Ili zato što joj se ne dopada žena koja nosi ešarpu. Nije bilo nikakve potrebe da joj se Amirlin dopada.

„Kula mora ostati cela“, složila se Elaida, trljajući ruke. „Mora biti cela.“ Sad, zbog čega li je bila toliko uznemirena? Ona je imala devedeset i devet vrsta raspoloženja, a sva su bila čvrsta poput noža i dva puta oštrija, ali uznemirena ta žena nije bivala. „Ono što ću ti sada reći, Zapečaćeno je za Plamen, Siejn.“ Usta joj se prezrivo iskriviše, a ona slegnu ramenima, napeto čupkajući svoju ešarpu. „Kada bih znala kako da ovo pojačam, učinila bih to“, rekla je, glasom suvim poput jučerašnje prašine.

„Zadržaću tvoje reči u svom srcu, majko.“

„Hoću da ti... naređujem ti... da sprovedeš istragu. I moraš to zaista čuvati u svom srcu. Ako bi za ovo čulo pogrešno uvo, to bi moglo značiti smrt, ili propast cele Kule.

Siejn skupi obrve. Smrt i propast za celu Kulu? „U mom srcu“, ponovila je. „Hoćeš li da sedneš, majko?“ To je bilo pristojno, nalazile su se u njenim sopstvenim odajama. „Mogu li da ti ponudim malo čaja od nane? Ili punč od šljiva?"

Odmahnuvši rukom na ponudu za osveženje, Elaida zauze najudobniju naslonjaču, rukotvorinu Siejninog oca, koju joj je poklonio kada je dobila šal, iako su, naravno, jastuci promenjeni mnogo puta od tada. Amirlinina ukočena leđa i gvozdeno držanje učinila su da ta seoska stolica deluje kao presto. Veoma nezahvalno, ona nije dala Siejn dozvolu da i ova može da sedne, te je Siejn prekrstila ruke i ostala da stoji.

„Dugo i naporno sam razmišljala o izdaji, Siejn, pošto je mojoj prethodnici i njenoj Čuvarki dozvoljeno da pobegnu. Imale su pomoć za bekstvo.

Izdaja mora da je u srži toga, a bojim se da je samo neka sestra ili sestre -imala mogućnost da to izvede.

„Ta mogućnost sasvim sigurno postoji, majko.“ Elaida se namršti na prekidanje.

„Nikada ne možemo biti potpuno sigurne koja ima senku izdaje u svom srcu, Siejn. Eto, ja sumnjam da je neko sredio da jedan moj nalog bude opozvan. A imam razloga da verujem kako se neko samo za sebe dopisivao s Random al’Torom; do koje mere, ne bih mogla da kažem, ali to je sasvim sigurno izdaja mene, a time i izdaja Kule.“

Siejn je ćekala da čuje još, ali Amirlin joj samo uzvrati pogled, lagano poravnavajući svoje crvenim prošarane suknje, kao da je nije svesna. „Kakvu tačno istragu želiš da pokrenem, majko?“, upitala je lažno opuštena.

Elaida skoči na noge. „Zadužujem te da pratiš smrad izdaje, bez obzira kuda vodio, ili koliko visoko, pa čak i do Čuvarke lično. Šta god da otkriješ, do koga god da te dovede, izvestićeš samo Amirlin Tron, Siejn. Niko drugi ne sme da zna. Jesi li me razumela?"

„Shvatila sam tvoje zapovedi, majko.“

A to je, razmišljala je kada je Elaida otišla još brže nego što je ušla, bilo otprilike sve što jeste razumela. Zauzela je naslonjaču, koju je Amirlin napustila, da bi razmislila, s pesnicama skupljenim ispod brade, na isti način na koji je njen otac uvek sedeo kada je razmišljao. Sve se svodilo na logiku, na kraju krajeva.

Ona ne bi ustala protiv Sijuan Sanče – pre svega, ona lično je tu devojku i predložila za Amirlin! – ali kada je to jednom bilo obavljeno i svi obrasci ispoštovani, koliko god da je to bilo oskudno, pomoći joj da pobegne u svakom slučaju je bila izdaja, a isto tako i namerno opozvati Amirlinino naređenje. Verovatno je i dopisivanje sa al’Torom potpadalo pod to, takođe; to je zavisilo od toga šta mu je pisano i s kojom namerom. Pronaći ko je menjao Amirlinino naređenje biće teško ako ne zna o kom naređenju se radi. Posle ovoliko vremena, saznati ko je pomogao Sijuan da pobegne bilo je verovatno koliko i saznati ko se dopisivao sa al’Torom. Toliko je golubova svakodnevno letelo u Kulu, ili iz nje, da se činilo kako perje pljušti sa neba. Ako je Elaida znala više od onoga što je rekla, očito je govorila vrlo uvijeno. Sve ovo kao da nije imalo smisla. Zbog izdaje Elaida bi ključala od besa, ali ona nije bila ljuta. Bila je napeta. I nestrpljiva da ode. I tajnovita, kao da nije želela da kaže sve što zna ili sumnja. Gotovo kao da se bojala da to učini. Kakva bi to vrsta izdaje učinila da Elaida bude napeta i uplašena? Smrt i propast cele Kule.

Poput delova kovačke mozgalice, sve se složilo na mesto, a Siejnine obrve kao da su pokušale da pobegnu iznad kose. Uklapalo se; sve se uklapalo. Osetila je kako joj se krv povlači iz lica; šake i stopala odjednom joj postadoše ledeni. Zapečačeno za Plamen. Rekla je da će ovo zadržati u svom srcu, ali sve se promenilo u odnosu na trenutak kada je izgovorila te reči. Ona je sebi dopuštala da se plaši samo kada je to bivalo logično, a upravo sada, bila je užasnuta. Nije mogla da se suoči sa ovim sama. Ali ko? Pod ovim okolnostima, ko? Ovaj odgovor pronašla je mnogo brže i jednostavnije. Bilo joj je potrebno malo vremena da se pribere, ali ubrzo se žurila iz svojih odaja i iz prostorija Belih hodajući mnogo brže nego što je to obično činila.

Sluge su, kao i uvek, žurile niz hodnike, mada je ona hodala tako brzo da je mnoge prošla pre nego što su uopšte mogli da počnu naklon ili da naprave kniks, ali činilo se da je manje sestara uokolo nego što bi bilo u ranim jutarnjim satima. Mnogo manje. Ipak, iako su mnoge zbog nečega ostajale blizu svojih prostorija, ovih nekoliko to su na neki način nadoknađivale. Sestre su plovile niz tapiserijama obložene hodnike, lica su im bila oličenje spokoja, a oči kao da su im se pušile. Tu i tamo po dve ili tri žene razgovarale su oštro gledajući uokolo da li ih neko možda sluša. Uvek po dve ili tri iz istog Ađaha. Još juče bila je sigurna da je viđala žene kako šire prijateljstvo među Ađasima. Bele bi trebalo da budu potpuno bezosećajne, ali ona nikada nije našla razlog da se potpuno zaslepi kao što su neke činile. Vazduh u Kuli je zbog sumnje ličio na vruć žele. To nije bilo ništa novo, nažalost Amirlin je to započela svojim oštrim merama, a govorkanja o Loganu samo su pogoršala stanje ali jutros se činilo da je gore nego ikada.

Tejlin Minli pojavi se iza ugla pred njom, zbog nečega sa šalom prebačen im ne samo preko ramena nego i niz ruke, kao da želi da pokaže zelene rese. Što se toga tiče, uvidela je da svaka Zelena koju je srela ovog jutra nosi svoj šal. Tejlin, zlatokosa, lepo građena i privlačna, ustala je da se obori Sijuan, ali ona je došla u Kulu kada je Siejn bila Prihvaćena, a ta odluka nije načela njihovo dugo prijateljstvo. Tejlin je imala svoje razloge, koje je Siejn prihvatala iako se nije slagala s njima. Danas, njena prijateljica je stala sumnjičavo je posmatrajući. Činilo se da se, u poslednje vreme, previše sestara na taj način posmatra. U neko drugo vreme ona bi se zaustavila, ali ne uz ovo od čega joj se činilo da će joj glava pući kao trula dinja. Tejlin je bila prijateljica, i mislila je da se može pouzdati u nju, ali samo mišljenje nije bilo dovoljno za ovo. Kasnije, ako bude moguće, ona će pristupiti Tejlin. Nadajući se da će to biti moguće, ona prođe pored Tejlin samo klimnuvši glavom.

U prostorijama Crvenih raspoloženje je bilo još gore, vazduh još gušći. Kao i kod drugih ađaha, bilo je mnogo više odaja nego sestara koje bi ih sada zauzimale tako je bilo već dugo, još pre nego što su prve pobunjenice pobegle ali Crvene su bile najveći od ađaha, a sestre su ispunjavale spratove koji su se još uvek upotrebljavali. Crvene su povremeno nosile šalove kada za to nije bilo potrebe, ali čak i ovde, sve do poslednje su mahale svojim crvenim resama kao da su barjaci. Razgovor se prekide kada Siejn priđe, a hladne oči pratile su je kroz mehur ledene tišine. Osetila se kao da je upadač u neprijateljsku oblast dok je prelazila preko tih posebnih pločica, belih sa suzom Plamena Tar Valona izrađenom u crvenoj boji. A opet, bilo koji deo Kule mogao je biti neprijateljska oblast. Posmatrano drugačije, ti grimizni plamenovi mogli su predstavljati crvene zmajske očnjake. Ona nikada nije poverovala u one nerazumne priče o Crvenima i lažnim Zmajevima, ali... Zbog čega ih nijedna od njih nije porekla?

Morala je da pita za pravac. „Neću da joj smetam ako je zauzeta", rekla je. „Bile smo bliske prijateljice, nekada, a ja bih želela da to ponovo budemo. Sada, više nego ikada, ađasi ne mogu dozvoliti sebi da se udalje.“ Sve je to bilo istinito, mada je činilo da se ađasi međusobno cepaju, a ne samo udaljavaju, ali Domanka ju je saslušala s licem koje kao da je bilo izliveno od bakra. Nije bilo mnogo Domanki koje su postajale Crvene, a te nekolike obično su bile zlobnije od guja ukleštenih u ogradu.

„Pokazaću ti, Predstavnice“, konačno je progovorila žena, a to nije bilo s mnogo poštovanja. Ona je povela, a onda je posmatrala dok je Siejn kucala na vrata, kao da nije imala poverenja da je tu ostavi samu. I na vratima je isto bio izrezbaren Plamen, prelakiran u boju sveže krvi.

„Napred!“, pozva iznutra oštar glas. Siejn otvori vrata nadajući se da je bila u pravu.

„Siejn!“ Pevara je veselo ciknula. „Šta tebe dovodi ovamo ovoga jutra? Dođi! Zatvori ta vrata i sedaj!“ Bilo je to kao da su se sve one godine otkada su bile polaznice i Prihvaćene istopile. Prilično punačka i oniska – uistinu, za Kandorku, bila je niska – Pevara je isto tako bila lepuškasta, s veselim svetlucanjem u tamnim očima i uvek spremna na osmeh. Bilo je tužno što je ona izabrala Crvene, bez obzira koliko dobri bili njeni razlozi, jer ona je još uvek volela muškarce. Crvene su obično privlačile žene koje su bile prirodno sumnjičave prema muškarcima, naravno, ali bilo je i ostalih koje su ih birale jer je zadatak pronalaženja muškaraca koji mogu da usmeravaju bio važan. Bez obzira jesu li volele muškarce ili su bile odbojne prema njima, ili nisu imale nikakav stav o tome u početku, ipak, nije bilo mnogo žena koje su duže pripadale Crvenima a da ne preuzmu to ponašanje prema muškarcima, kao da su ovi kužni. Siejn je imala razloga da veruje kako je Pevara odslužila pokoru ubrzo pošto je dobila šal jer je rekla kako bi volela da ima Zaštitnika; otkad je dostigla bezbednije visine Dvorane, ona je otvoreno tvrdila kako bi Zaštitnici omogućili Crvenom ađahu da lakše radi.

„Ne mogu ti izreći koliko sam srećna što te vidim“, reče Pevara kada su se našle zavaljene u naslonjače s izrezbarenim zavijucima, kakve su bile moderne u Kandoru pre stotinu godina, s nežnim, leptirićima oslikanim šoljama sa čajem odborovnica u šakama. „Često sam pomišljala kako bi trebalo da odem do tebe, ali priznajem ti da sam se bojala šta ćeš mi reći pošto sam te onako sasekla pre toliko godina. Kunem ti se na sečivo, Siejn, ja to ne bih učinila, osim što me je Tisajn Džorald bukvalno držala za okovratnik, a ja sam tada još uvek bila suviše sveža pod šalom da bih imala dovoljno kuraži da se oduprem. Možeš li mi oprostiti?"

„Naravno da mogu“, odvrati joj Siejn. „Razumem.“ Crvene su odlučno obeshrabrivale druženje van svog Ađaha. Vrlo odlučno, a i vrlo delotvorno. „Mi ne možemo da se suprotstavimo sopstvenim ađasima kada smo mlade, a kasnije, čini nam se da je nemoguće da se vratimo starim stazama. Hiljade puta sećala sam se kako smo šaputale posle Poslednjeg... O, a tek nestašluci! Sećaš li se kada smo naprašile košulju Seranče Kolvajn svrabežicom u prahu? – ali sramota me je da priznam kako sam morala da budem uplašena do ludila da bih se pokrenula. Ja želim da ponovo budemo prijateljice, ali isto tako mi je potrebna i tvoja pomoć. Ti si jedina za koju sam sigurna da mogu da joj verujem.“

„Seranča je bila cepidlaka i tada, a i sada je“, nasmejala se Pevara. „Sive su odlično mesto za nju. Ali ne mogu da poverujem da si se ti uplašila od bilo čega. Sta, pa ti nikada nisi priznavala da je logično bojati se sve dok se ne bismo vratile u svoje krevete. Izuzimajući obećanje da ću stajati pred Dvoranom a da ne znam zbog čega, kakva god pomoć da ti je potrebna, tvoja je, Siejn. Šta ti treba?“

Dovedena na stvar, Siejn je oklevala, pijuckajući čaj. Ne da je ona imala ikakve sumnje kad je Pevara u pitanju, ali izustiti te reči bilo je... teško. „Amirlin je došla da me vidi jutros“, konačno je izgovorila. „Dala mi je uputstva da sprovedem istragu, Zapečaćena za Plamen.“ Pevara se malo namrštila, ali nije pomenula kako u tom slučaju Siejn ne bi trebalo da govori tome. Siejn je možda bila ta koja je smišljala kako će izvesti većinu njihovih nestašluka kada su bile devojke, ali Pevara je bila ta koja je imala odvažnosti da u stvari izmisli većinu, a uglavnom je bila i ta koja je obezbeđivala dovoljno smelosti da ih izvedu. „Bila je vrlo uvijena, ali posle malo razmišljanja postalo mi je jasno šta je želela. Ja treba da ulovim...“ konačno, hrabrost joj je napustila jezik „...Prijatelje Mraka u Kuli.“

Pevarine oči, tamne koliko su njene bile plave, postaše kamen i okrenuše se polici iznad kamina, gde su minijature njene sopstvene porodice stajale u pravoj liniji. Svi su oni pomrli još dok je bila polaznica roditelji, braća i sestre, tetke, stričevi i svi ostali, ubijeni tokom brzo ugušenog ustanka Prijatelja Mraka koji su bili ubeđeni da će se Mračni uskoro osloboditi. Zbog toga je Siejn bila sigurna kako može da joj veruje. Zbog toga je Pevara izabrala Crvene mada je Siejn i dalje mislila da bi bila isto tako uspešna ali mnogo srećnija da je bila Zelena jer je verovala da jedna Crvena u lovu na muškarce koji mogu da usmeravaju ima bolju priliku da otkriva Prijatelje Mraka. Ona je bila vrlo uspešna u tome. Ta punačka spoljašnost prekrivala je čelično jezgro. A ona je imala i hrabrosti da otvoreno kaže ono što Siejn nije mogla sebe naterati da izusti.

„Crni ađah. Dobro. Nije ni čudo što je Elaida okolišila."

„Pevara, ja znam da je ona uvek poricala njegovo postojanje upornije negoli bilo koje tri druge sestre zajedno, ali potpuno sam sigurna da je na to mislila, a ako je ona ubeđena...“

Njena prijateljica odmahnu rukom. „Ne moraš mene da ubeđuješ, Siejn. Ja sam ubeđena da Crni ađah postoji već...“ Začudo, Pevara poče da okleva, vireći u svoju šolju kao vračara kada proriče budućnost na vašaru. „Šta znaš o događajima odmah posle Aijelskog rata?“

„Dve Amirlin su iznenada umrle u razmaku od pet godina“, pažljivo reče Siejn. Pretpostavila je da druga žena misli na događaje u Kuli. Istinu govoreći, sve dok nije uzdignuta u Predstavnicu, pre gotovo petnaest godina, samo godinu dana nakon Pevare, ona nije obraćala mnogo pažnje na bilo šta van Kule. A nije mnogo ni na ono što se u njoj događalo, u stvari. „Mnogo sestara je poumiralo u tim godinama, ako se dobro sećam. Pokušavaš li da mi kažeš kako misliš da je... da je Crni ađah bio umešan u to?“ Eto; rekla je to, a da joj to ime nije spržilo jezik.

„Ne znam“, meko odvrati Pevara odmahujući glavom. „Ti si dobro učinila što si se zabila u filozofiju. Bilo je... stvari... tada učinjenih, ali Zapečaćenih za Plamen.“ Ona uznemireno uzdahnu.

Siejn je nije pritiskala; ona sama počinila je nešto gotovo izdajnički polomivši taj isti pečat, a Pevara će morati da odluči o sopstvenom. „Pregledanje izveštaja bilo bi bezbednije od postavljanja pitanja kada nemaš pojma šta stvarno treba da pitaš. Logično, Crna sestra trebalo bi da je sposobna za laganje i pored Zakletvi.“ U suprotnom, Crni ađah bi odavno bio otkriven. To ime kao da se sve lakše izgovaralo što ga je duže koristila. „ Ako je ijedna sestra napisala da je uradila nešto kada možemo da dokažemo da je učinila nešto drugo, onda smo pronašli Prijateljicu Mraka.“

Pevara klimnu glavom. „Da, ali ne smemo da ograničavamo same sebe. Možda Crni ađah nema svoje prste u ovoj pobuni, ali ne mogu da zamislim kako bi pustile da ovo previranje prođe a da to ne iskoriste. Moraćemo pažljivo da razmotrimo prošlu godinu, čini mi se.“

Siejn se nerado složila s time. Biće manje papira za čitanje i više pitanja za postavljanje u vezi sa zadnjim mesecima. Odlučiti koga još da uključe u istragu bilo je još teže. Pogotovo nakon što je Pevara rekla: „Bila si vrlo hrabra što si došla kod mene, Siejn. Znala sam za Prijatelje Mraka koji su ubijali sopstvenu braću, sestre, roditelje, da bi prikrili ko su ili šta su učinili. Volim te zbog toga, ali zbilja si bila hrabra.“

Siejn se stresla kao da joj je guska prošetala preko groba. Da je želela da bude hrabra, izabrala bi Zelene. Gotovo je poželela da je Elaida otišla nekom drugom. Međutim, sad više nije mogla nazad.