Kruna mačeva

19 Dijamanti i zvezde

Merana je bila za petama Kecuejn, onoliko blizu koliko se usuđivala, dok joj je stotine pitanja penušalo na jeziku, ali Kecuejn nije bila od onih koje možete cimati za rukav. Ona je odlučivala koga će primetiti i kada. Anura je isto ćutala. Njih dve su hitale zajedno niz hodnike palate, niz bezbrojne stepenice, prvo preko uglačanog mermernog poda, a potom običnog tamnog kamena. Merana razmeni pogled sa Sivom sestrom i za trenutak oseti ubod. Ona nije stvarno poznavala tu ženu, ali Anura je imala taj čelični izraz poput devojčice koja ide kod Nadzornice polaznica, odlučna da bude hrabra. One nisu polaznice. One nisu deca. Otvorila je usta i zatvorila ih; plašila ju je ta seda punđa koja je poskakivala pred njom sa svim tim zaljuljanim mesecima i zvezdama i pticama i ribama. Kecuejn je... Kecuejn.

Merana ju je srela jednom ranije, ili bar ju je slušala, jer joj se ova obratila, još dok je bila polaznica. Sestre iz svih ađaha dolazile su da je vide, ispunjene divljenjem koje nisu mogle da sakriju. Nekada je Kecuejn Melajdrin bila merilo prema kome je svaka nova upisana u knjigu polaznica odmeravana. Pre Elejne Trakand, za njenog života u Belu kulu nije stupio niko ko bi mogao da dostigne taj uzor, a nekmoli da ga pretekne. Na mnogo načina, neko poput nje nije hodao među Aes Sedai u hiljadu godina. Bilo je nečuveno da neko odbije uzdizanje u Predstavnicu, ali pričalo se da je ona to odbila ar dva puta. Takođe se pričalo da je prezrela ponudu da je postave za glavnu Zelenog ađaha. Pričalo se kako je jednom nestala iz Kule na deset godina, jer je Dvorana nameravala da je uzdigne u Amirlin. Mada ona i inače nije u Tar Valonu provodila ni dan više nego što je bilo neophodno. Novosti o Kecuejn stizale su u Kulu, priče od kojih bi sestre razjapile usta, poduhvati od kojih su se stresale one koje su sanjale o šalu. Ona će ostati legenda među Aes Sedai. Ako to već i nije.

Šal je krasio Meranina ramena preko dvadeset i pet godina kada je Kecuejn najavila povlačenje iz sveta, kose već solidno prosede, i svi su je smatrali odavno mrtvom kada je, dvadeset pet godina kasnije, izbio Aijelski rat, ali pre nego što su borbe zašle u treći mesec, ponovo se pojavila, praćena dvojicom Zaštitnika, vremešnih ljudi, ali čvrstih poput gvožđa. Pričalo se da je tokom godina Kecuejn imala više Zaštitnika nego neke sestre cipela. Pošto su Aijeli odustali od Tar Valona, ponovo se povukla, ali neke su tvrdile gotovo ozbiljno da Kecuejn neće umreti sve dok na svetu postoji i mrvica uzbuđenja.

A toje upravo ona vrsta gluposti kakvu brbljaju polaznice, Merana odlučno podseti samu sebe. Čak i mi na kraju umiremo. Pa opet, Kecuejn je ipak bila Kecuejn. A ako ona nije bila jedna od onih sestara koje su se pojavile u gradu nakon što je al’Tor odveden, sunce većeras neće zaći. Merana pomeri ruke da bi namestila šal i shvati kako on visi o klinu u njenoj sobi. Gluposti. Nije joj trebao podsetnik ko je ona. Kad bi samo bila neka druga, a ne Kecuejn...

Dve Mudre na ulazu u poprečni hodnik posmatrale su ih kako prolaze, hladnih bledih očiju na kamenim licima pod tamnim maramama. Edara i Lejin. Obe su mogle da usmeravaju, prilično jako; mogle su visoko da se uzdignu da su kao devojčice došle u Kulu. Kecuejn ih prođe ne pokazujući da je primetila neodobravanje divljakuša. Anura jeste, pa se sad mrštila i gunđala dok su joj se tanke pletenice ljuljale jer je odmahivala glavom. Merana zadrža pogled na podnim pločicama.

Nema sumnje, sada je njoj palo u zaduženje da objasni Kecuejn tu... nagodbu... koja je postignuta s Mudrima sinoć, pre nego što su nju i ostale dovele u palatu. Anura nije znala za to ona nije bila deo toga a Merana je gajila slabašnu nadu da će se pojaviti Rafela ili Verin, ili bilo koja druga kojoj će nekako uvaliti tu dužnost. To jeste bila nagodba, na određen način, a verovatno i najbolja moguća pod ovim okolnostima, pa ipak se ozbiljno pitala hoće li Kecuejn to tako shvatiti. Žarko je želela da ne bude ona koja će morati da je ubeđuje. Bolje da sledećih mesec dana sipa čaj onim prokletim muškarcima. Ona požele da nije tako slobodno govorila pred mladim al’Torom. To što je znala zašto ju je naterao da služi čaj nije bio melem za to što je bila odsečena od svake prednosti koju bi time mogla da izvuče. Radije je smatrala da je uhvaćena u neko ta’verensko savijanje Šare nego što je verovala da su je oči tog mladića, poput uglačanih sivoplavih dragulja, naterale da brblja od čistog straha, ali u svakom slučaju, dala mu je prednost na poslužavniku. Želela je...

Želje su za decu. Ona je vodila bezbroj pregovora, a u mnogima je i uspela da sprovede namereno; obustavila je tri rata, a barem dve desetine je sprečila pre nego što su i počeli, suočavajući se s kraljevima i kraljicama i zapovednicima i terajući ih da shvate šta je razumno. Pa i pored toga... ona uhvati sebe kako obećava da se neće ni rečju požaliti, bez obzira koliko često je taj čovek bude terao da mu izigrava služavku, ako samo Seonid iskoči iza sledećeg ugla, ili Masuri, ili Fejldrin, ili bilo koja. Svetlosti! Kad bi samo mogla da zatvori oči i da se ispostavi kako je sve što se dešavalo otkad je napustila Salidar u stvari samo ružan san.

Na njeno iznenađenje, Kecuejn ih povede pravo do male sobe koju su delile Bera i Kiruna, u dubinama palate. Gde su živele sluge. Mali prozor, postavljen visoko na zidu, a opet u ravni s kamenim pločama spoljnog dvorišta, propuštao je tanak zrak svetla, ali soba je delovala zatamnjeno. Ogrtači i bisage, uz nekoliko haljina, visili su s klinova u ispucalom žutom zidu. Goli drveni pod bio je izbrazdan pukotinama, mada je neko pokušao da ih popuni. Majušan olupan okrugli sto stajao je u jednom kutku, a jednako olupan stalak za umivanje u drugom, sa sve okrnjenim lavorom i vrčem. Merana odmeri mali krevet. Nije izgledao mnogo uži od onoga koji je ona morala da deli sa Seonid i Masuri, dvoja vrata niže. Ta je soba bila veća možda za po stopu u dužini i širini, ali nije bila predviđena za troje. Koiren i one druge, još uvek u šatorima Aijela, verovatno su kao zatvorenice bile udobnije smeštene.

Ni Bera ni Kiruna nisu bile tu, ali jeste Dejđin, punačka bleda žena s tankim srebrnim lancem u dugoj crnoj kosi, i okruglim mesečevim kamenom koji joj je visio posred čela. Njena tamna kairhijenska haljina imala je četiri tanke obojene pruge preko gornjeg dela, a ona je dodala i umetke na suknju, bele, boje njenog Ađaha. Mlađa kćerka jedne od nižih Kuća uvek je Merani ličila na goluba gušana. Kad je Kecuejn ušla, Dejđin ustade puna očekivanja.

U sobi je postojala samo jedno sedalo, malo veća stoličica sa žalosnim izgovorom za naslon. Kecuejn je zauze i odahnu. „Čaja, molim te. Da sam uzela drugi gutljaj onoga što je taj mali sipao, mogla bih od jezika da napravim potplatu na cipelama.“

Svetlost saidara, mada bledunjava, smesta okruži Dejđin, a olupani čajnik podiže se sa stola i, dok su tokovi vatre zagrevali vodu, ona otvori malu kutiju za čaj okovanu mesingom.

U nedostatku drugog mesta gde bi mogla da sedne, Merana se spusti na krevet, poravnavši suknje i vrpoljeći se na zdudanom dušeku dok je pokušavala da sredi misli. Ovo je moglo da bude i najvažnije pregovaranje koje je ikada započela. Posle nekoliko trenutaka Anura joj se pridruži, pažljivo sedajući na ivicu dušeka.

„Po tvom prisustvu, Merana", iznenada progovori Kecuejn, „zaključujem da su priče kako se dečko pokorio Elaidi lažne. Ne gledaj me tako iznenađeno, dete. Zar si mislila da ne znam za tvoje... udruživanje?“ Tu je reč tako naglasila da je zvučala prljavije nego vojnička psovka. „A ti, Anura?“

„Ja sam ovde samo da bih savetovala Berelajn, mada istina je da je ona odbacila moj savet samim tim što je došla ovde.“ Tarabonka je držala visoko podignutu glavu, sigurnog glasa. Međutim, nije prestajala da trlja prste. Ako je bila ovako prozirna, nije se baš proslavljala za pregovaračkim stolom. „Što se ostalog tiče“, pažljivo reče Anura, „još nisam odlučila."

„Što je mudro“, progunda Kecuejn, značajno pogledavši Meranu. „Izgleda da je u nekoliko proteklih godina previše sestara zaboravilo da imaju mozak ili oprez. Postojalo je vreme kada su Aes Sedai donosile odluke nakon mirne rasprave, uvek imajući na umu dobrobit Kule. Seti se samo šta je ta mala Sanče navukla petljajući se sa al’Torom, Anura. Onaj ko se suviše približi kovačkoj vatri može gadno da se opeče."

Merana isturi bradu, pomerajući vrat da se oslobodi ukočenosti. Kad je shvatila šta radi, natera se da prekine. Žena nije bila toliko iznad nje. Ne zbilja. Samo je stajala više nego ijedna druga sestra. „ Ako smem da pitam...“ suviše odbrambeno, ali gore bi bilo da je prekinula pa ponovo počela „... kakve su ti namere, Kecuejn?“ Trudila se da očuva dostojanstvo. „Očito je da si se... držala po strani... do sada. Zašto si odlučila da pristupiš... al’Toru... baš sada? Bila si... prilično neumerena... prema njemu.“

„Mogla si i da ga ošamariš“, upade Anura, a Merana pocrvene. Od njih dve, Anura je ta kojoj bi trebalo da bude daleko teže s Kecuejn, a ona se ne sapliće o sopstvene reči.

Kecuejn sa sažaljenjem odmahnu glavom. „ Ako hoćeš da vidiš od čega je muškarac sazdan, gurni ga iz onog pravca iz kog to ne očekuje. Ima dobrog metala u tom dečaku, rekla bih, ali biće teško s njim.“ Ona podignu prste i pogleda preko njih ka zidu, mrmljajući za sebe: „Ima u sebi dovoljno besa da spali svet, a uzdržava se za dlaku. Gurnu li ga prejako... Pih! Al’Tor još nije otvrdnuo kao Logan i Mazrim Taim, ali bojim se da je sto puta komplikovaniji.“ Na pomen ta tri imena u istoj rečenici, Merani se jezik zalepi za nepce.

„Videla si i Logana i Taima, obojicu?“, upita zaprepašćena Anura. „Taim, on sledi al’ Tora, tako ja čujem.“ Merana uspe da proguta uzdah olakšanja. Priče o Dumajskim kladencima nisu još stigle da se prošire. Mada hoće.

„I ja imam uši da čujem govorkanja, Anura“, kiselo dobaci Kecuejn. „Mada ponekad poželim da ih nemam, ako je suditi po onome što čujem o toj dvojici. Sav moj rad je propao i sad mora da se počne od početka. I rad ostalih, naravno, ali ja sam imala prilično udela. A tu su i ovi crnokaputaši, ovi Aša’mani.“ Prihvativši šoljicu od Dejđin, toplo se osmehnu i zahvali se mrmljajući. Bucmasta Bela izgledala je spremno da se pokloni, mada se samo vratila u ugao i prekrstila ruke. Ona je bila polaznica i Prihvaćena duže od bilo koga u sećanju živih, jedva se izborivši za dozvolu da ostane u Kuli, osvojivši prsten za nokat, a šal za dlaku. Dejđin je uvek bila samoiščezavajuća u prisustvu drugih sestara.

Udišući isparenja iz svoje šoljice, Kecuejn nastavi, iznenada živahno ćaskajući: „Bio je to Logan, skoro na mom kućnom pragu, koji me je odmamio od mojih ruža. Pih! Čerupanje na ovčijem vašaru odvuklo bi me od tih Svetlošću prokletih biljaka. Nema smisla na njih tratiti Moć, a bez nje odgajite samo deset hiljada trnova za svaku pih! Stvarno sam se nosila mišlju da položim zakletvu kao Lovac, ako bi Savet devetorice to dozvolio. Pa, bilo je to zabavnih nekoliko meseci, ta potera za Loganom, ali kad je konačno bio uhvaćen, pratiti ga u Tar Valon privlačilo me je koliko i ruže. Zato sam malčice lutala, da vidim na šta ću naleteti, možda na novog Zaštitnika, mada pretpostavljam da je malo kasno za to, ako hoću da budem iskrena prema tom muškarcu. Onda sam čula za Taima i požurila sam u Saldeju koliko god su me noge moga konja nosile. Nema ničeg boljeg za malo uzbuđenja od muškarca koji može da usmerava.“ Iznenada, njen glas i pogled kao da se stvrdnuše. „Je li ijedna od vas bila umešana u ta... zlodela... odmah posle Aijelskog rata?“

I pored svih napora, Merana nije uspela da se ne trgne zbunjeno. Oči druge žene jasno su nagoveštvale panj i glavosečinu sekiru. „Kakva zlodela? Nemam pojma o čemu govoriš."

Optužujući pogled toliko je pogodio Anuru da je zamalo pala s kreveta. „Aijelski rat?“, zahropta, ispravljajući se. „Godine nakon njega ja sam provela pokušavajući da nateram takozvani Veličanstveni savez, da postane išta više od imena.“

Merana sa zanimanjem osmotri Anuru. Mnogo je Sivih nakon rata jurcalo od prestonice do prestonice, beskorisno pokušavajući da održe savez stvoren protiv Aijela, ali nikada nije čula da je Anura bila jedna od njih. Ako jeste, znači da nije baš toliko loš pregovarač. „I ja sam“, reče. Dostojanstvo. Otkad je krenula za al’Torom iz Kaemlina, nije joj ga preostalo baš mnogo. Ovi jadni ostaci bili su suviše dragoceni da bi ih izgubila. Progovorila je mirno i odlučno: „Na kakva zlodela misliš, Kecuejn?“

Sivokosa žena samo odmahnu na to pitanje, kao da nikada nije ni reč progovorila.

Za tren se Merana zabrinula da Kecuejnin um slučajno ne luta. Nikada nije čula da se tako nešto desilo sestri, ali većina Aes Sedai povlači se u miran život, daleko od raznih taktika i nemira za koje niko osim sestara nije znao. Najčešće daleko od svih. Ko može da kaže šta im sledi pred sam kraj? Ali jedan pogled na jasne mirne oči iznad šolje za čaj brzo joj priguši takve misli. U svakom slučaju, zlodela od pre dvadeset pet godina, kakva god da su, teško su mogla da se nose s onim sa čime se svet trenutno suočava. A Kecuejn još nije odgovorila na njeno prvo pitanje. Šta namerava? Zašto baš sada?

Pre nego što je Merana mogla da ponovi pitanje vrata se otvoriše, a Korela Hovajn, dečački vitka Žuta s gustim crnim obrvama i kosom koja joj je uvek davala pomalo divalj izgled, kako god uredno da se odevala a uvek je bila nakićena kao za seoski ples, s vezom svuda po rukavima i gornjem delu haljine i na suknjama utera pred sobom Beru i Kirunu. Sad gotovo da nije bilo mesta da se pomeri, s toliko njih na tako malom prostoru. Korela je uvek delovala kao da se dobro zabavlja, šta god da se dešavalo, ali ovoga puta joj je širokosmeh lebdeo na ivici između neverice i otvorenog smejanja. Kirunine oči sijale su od zaleđenog ponosa, dok se Bera pušila od besa, skupljenih usana i naboranog čela. Dok nisu ugledale Kecuejn. Merana pretpostavi da je to za njih bilo kao da se ona nađe licem u lice s Alind Dajfel ili Sevlanom Meso ili Mabrijam en Šerid. Iskolačile su oči. Kiruna razjapi vilicu.

„Mislila sam da si mrtva“, zahropta Bera.

Kecuejn se ljutito ukoči. „Postajem umorna od ponavljanja toga. Sledeći imbecil koga čujem da to kaže cvileće nedelju dana.“ Anura napadno poče da proučava vrhove svojih papučica.

„Nikada nećeš pogoditi gde sam našla ove dve.“ Korela je govorila pevušećim naglaskom Murandije, tapkajući svoj prćasti nos sa strane, kao i uvek kad se spremala da ispriča šalu ili nešto što je smatrala smešnim. Dve ružičaste mrlje pojaviše se na Berinim obrazima, a dve još veće na Kiruninim. „Bera, ona tamo, sedela je mirno poput miša pod nadzorom pet-šest tih aijelskih divljakuša, koje mi saopštiše smelo koliko se poželeti može kako ne dolazi u obzir da pođe sa mnom, dok Sorilea a to ti je jedna nadžak-baba od koje se dobijaju noćne more, nego šta dakle, ne mogu da dobijem Beru dok Sorilea ne završi svoje lično ćaskanje sa svojim drugim šegrtom. Našom dragom Kirunom, tamo.“

To više nisu bile mrlje. Kiruna i Bera pocrvenele su do korena kose, izbegavajući da bilo koga pogledaju. Čak je i Dejđin piljila u njih.

Meranu preplaviše talasi olakšanja. Neće ona morati da objašnjava kako su Mudre protumačile ta bedna al’Torova naređenja kako sestre moraju da ih slušaju. Nisu one stvarno šegrtovale; nije tu bilo nikakvih pravih lekcija, naravno. Šta gomila divljakuša, uz to necivilizovanih, može da nauči Aes Sedai? Mudre su samo želele da znaju gde se ko uklapa. Samo? Bera ili Kiruna mogle su da joj ispričaju kako se al’Tor smejao smejao! i rekao da to njemu ništa ne menja i kako očekuje da budu poslušne učenice. Nijedna nije lako savijala kičmu, a ponajmanje Kiruna.

Ali Kecuejn nije zahtevala objašnjenja. „Očekivala sam ogriske za pse“, reče suvo, „ali ne vedro pomija. Da vidim jesam li sve shvatila. Vi, deco, koje se bunite protiv zakonito uzdignute Amirlin, sad ste se nekako upetljale s ovim malim al’Torom, a ako primate naređenja od tih Aijelki, pretpostavljam da ih primate i od njega.“ Ispustila je zvuk gađenja kao da su joj usta puna trulih šljiva. Odmahujući glavom, ona zaviri u svoju šolju čaja, a onda ponovo pogleda one dve. „Pa, šta je još jedna izdaja manje ili više? Dvorana može da vas natera da za pokoru puzite odsad do Tarmon Gai’dona, ali samo jednom mogu da vam odseku glavu. Šta je s ostalima, dole u logoru Aijela? Elaidine, pretpostavljam. Jesu li se i one... uvalile... u šegrtovanje? Nisu nas pustili da maknemo dalje od prvih redova šatora. Ovi Aijeli izgleda nimalo ne vole Aes Sedai.“

„Ne znam, Kecuejn“, odgovori Kiruna, tako crvena u licu da je delovala kao da će svakog trena planuti. „Držali su nas odvojene.“ Merana raširi oči. Nikada ranije nije čula da Kiruna zvuči snishodljivo.

Bera, s druge strane, duboko udahnu. Već je stajala pravo, ali delovala je kao da se uspravila za neki neprijatan zadatak. „Elaida nije...“, vatreno započe ona.

„Elaida je previše slavoljubiva, koliko sam uspela da primetim“, prekide je Kecuejn, tako iznenada se nagnuvši napred da se Merana i Anura povukoše unazad na krevetu iako nije gledala u njih, „a ona je verovatno propast koja se krčka, ali još uvek je Amirlin Tron, uzdignuta od Dvorane Kule potpuno u skladu sa zakonima Kule.“

„Ako je Elaida zakonita Amirlin, zašto se nisi pokorila njenom naređenju za povratak?“ Sve što je ukazivalo na Berinu nesigurnost, bila je nepokretnost njenih ruku položenih na suknje. Samo upadljiv napor da ih ne grči ili ne poravnava suknje mogao ih je držati tako nepomično.

„Dakle, jedna od vas ipak ima nešto kičme“, meko se nasmeja Kecuejn, ali oči joj nisu delovale nimalo veselo. Zavalivši se, pijuckala je čaj. „Sad sedi. Imam još mnogo pitanja.“

Merana i Anura ustadoše, ponudiviši svoja mesta na krevetu, ali Kiruna je samo stajala, zabrinuto posmatrajući Kecuejn, a Bera, pogledavši svoju prijateljicu, samo odmahnu glavom. Korela zakoluta plavim očima, zbog nečega se široko osmehujući, ali Kecuejn je delovala kao da je nije briga.

„Polovina govorkanja koje čujem“, reče ona, „tvrdi kako su se Izgubljeni oslobodili. To me ne bi iznenadilo, uz sve ostalo, ali imate li ikakvih dokaza, za to ili protiv toga?“

Nedugo potom, Merani je bilo drago što sedi; odmah zatim, znala je kako se oseća rublje pod praljinom prakljačom. Kecuejn je bila ta koja je ispitivala, skačući s teme na temu, tako da nikada nisu znale šta je sledeće. Korela je bila mirna, osim što se povremeno kikotala ili odmahivala glavom, a Dejđin nije radila ni to, naravno. Merana je najgore prošla, zajedno s Berom i Kirunom, ali ni Anura nije bila pošteđena. Svaki put kad bi se Berelajnina savetnica opustila, misleći da se izvukla, Kecuejn bi je iznova pritegla.

Ta žena je htela sve da zna, od toga koliku vlast ima al’Tor među Aijelima, do toga zašto je gospa od talasa Morskog naroda usidrena na reci; od toga je li Moiraina stvarno mrtva, do toga je li dečko stvarno ponovo otkrio Putovanje i da li ga je Berelajn odvukla u krevet i ima li ikakve namere da to učini. Šta je Kecuejn mislila o tim odgovorima, nije moglo da se odredi, osim jednom, kad je saznala da je Alana privezala al’Tora i kako. Usne joj se skupiše u tanku crtu, a mrgodnim pogledom je mogla da prosvrdla rupu u zidu, ali dok je za sve ostale to bio izraz gađenja, Merana je razmišljala o Kecuejninoj izjavi kako razmišlja da uzme novog Zaštitnika.

Neznanje je prečesto bilo odgovor koji nije bio prihvatljiv, jer reći da nešto ne znate nije utoljavalo Kecuejninu glad; zahtevala je svaku trunku i parčence onoga što su znale, pa čak i kad im nije bilo poznato da išta znaju. Uspevale su da ponešto prećute, uglavnom ono što je trebalo prećutati, a opet, nekoliko iznenađenja i tu se pojavilo, čak i od Anure, za koju se ispostavilo da je primala detaljna pisma od Berelajn, gotovo od prvog dana kada je devojka pojahala na sever. Kecuejn je zahtevala odgovore, ali nije davala nijedan, a to je brinulo Meranu. Gledala je kako lica postaju nepopustljiva, pa kao da se brane, a potom puna izvinjenja, i pitala se da li i njeno izgleda slično.

„Kecuejn“, morala je da pokuša još jednom. „Kecuejn, zašto si rešila da se zanimaš za njega baš sada?“ Oči su je na trenutak netremice gledale, a onda Kecuejn posveti svu pažnju Beri i Kiruni.

„Znači, one su uspele da ga otmu pravo iz palate", govorila je sedokosa žena pružajući svoju praznu šoljicu da je Dejđin napuni. Nikome drugom nije bio ponuđen čaj. Kecuejn je imala tako neodređen izraz lica i govorila je tako nejasno da je Merani došlo da čupa kosu od muke. Al’Toru neće biti drago kad sazna da je Kiruna odala otmicu, iako sasvim slučajno; Kecuejn je koristila svaku omašku u govoru da kopa dalje dok ne pronađe više nego što su nameravale da kažu. Bar pojedinosti o tome kako su postupale s njim nisu izašle na sunce. On je jasno nagovestio koliko bi bio nezadovoljan da se to desi. Merana zahvali Svetlosti što ta žena ni na jednoj temi razgovora nije predugo ostajala.

„Sigurne ste da je to bio Taim? I sigurne ste da ti crnokaputaši nisu stigli na konjima?“ Bera je odgovarala oklevajući, a Kiruna se durila; bile su sigurne koliko je to bilo moguće; niko nije zaista video kako Aša’mani dolaze ili odlaze, a ta... rupa... kroz koju su došli ovde, mogla je biti delo al’Tora. Sto je, naravno, uopšte nije zadovoljilo.

„Razmišljajte! Niste više šašave devojčice, ili bar ne bi trebalo da budete. Pih! Mora da ste bar nešto primetile."

Merana se nije osećala dobro. Ona i ostale provele su pola noći raspravljajući šta njihova zakletva znači, da bi na kraju zaključile da znači tačno ono što su rekle, da nema rupa kroz koje bi se provukle. Konačno je čak i Kiruna priznala da moraju braniti i podržavati al’Tora, kao i slušati ga, te da stajanje po strani ni na koji način nije dopušteno. Kako je to moglo da izgleda Elaidi i sestrama koje su je podržavale, zbilja nijednu nije brinulo. Barem nijedna nije priznala da se iole brine. Sama činjenica da su tako nešto odlučile bila je dovoljno omamljujuća. Ali Merana se pitala jesu li Bera i Kiruna konačno shvatile isto što i ona. Mogle bi se zateći kako se suprotstavljaju legendi, da se ne pominju druge sestre, osim Korele i Dejđin koje su izabrale da je prate. Što je još gore... Kecuejn za trenutak zaustavi pogled na noj, ne odajući ništa, zahtevajući sve. Još je gore što je Merana bila sigurna kako Kecuejn to odlično zna.

Žureći niz hodnike palate, Min nije obraćala pažnju na pozdrave pet-šest Devica koje je poznavala, samo je odlučno prolazila ne progovarajući ni reč, ni za trenutak ne pomišljajući da je možda gruba. Nije bilo lako žuriti se u čizmama sa potpeticama. Kakve sve budalaštine žene rade zbog muškaraca! Rand nije stvarno tražio da ona nosi te čizme, ali prvi put ih je nazula imajući njega na umu, a onda je videla kako se osmehuje. Dopadale su mu se. Svetlosti, šta to ona radi, razmišlja o čizmama! Nikada nije trebalo da ode u Kolaverine odaje. Drhteći i trepćući da bi zadržala suze, ona potrča.

Kao i uvek, gomila Devica čučala je pred visokim vratima ukrašenim pozlaćenim izlazećim suncima. Šoufe su im visile preko ramena, a koplja su im bila položena na kolena, ali nisu delovale nimalo opušteno. One su bile leopardi koji čekaju svoju lovinu. Min se u blizini Devica najčešće osećala nesigurno, iako su se pojedine ophodile stvarno prijateljski. Danas, ne bi je bilo briga i da su sve podigle velove.

„Loše je raspoložen“, upozori je Rijalin, ali ne pomeri se da joj zapreči prolaz. Min je bila jedna od nekoliko koji su smeli da ulaze kod Randa bez najave. Ona ispravi svoj kaputić i pokuša da se primiri. Nije bila sigurna zašto je došla. Osim što se pored Randa osećala zaštićena. Spaljen bio! Ranije joj nikada niko nije trebao da bi se osećala zaštićeno.

U samoj odaji zaustavi se, užasnuta. Ne razmišljajući, zatvorila je vrata za sobom. Oko nje je bilo potpuno rasulo. Nešto svetlucavih krhotina još se držalo u okvirima nekolikih ogledala, ali većina stakla pretvorena je u srču koja je sada prekrivala patos. Postolje je bilo prevrnuto na stranu, a presto koji je nekada stajao na njemu sada je bio samo gomila pozlaćenog iverja tamo gde je zavitlan o zid. Jedna od glomaznih stojećih lampi, od pozlaćenog žeženog gvožđa, bila je savijena u obruč. Rand je sedeo u manjoj stolici, samo u košulji, podvijenih ruku i zabačene glave, buljeći u svod. Buljeći u prazno. Slike su igrale oko njega, a aure raznih boja blistale su i treperile; po tome je bio kao Aes Sedai. Ako su Rand ili Aes Sedai bili na vidiku, njoj uopšte nisu trebali iluminatori. Nije se pomerio dok je prelazila preko odaje. Krhotine ogledala krckale su joj pod čizmama. Loše raspoložen, stvarno.

Pa i pored toga, nije se plašila. Ne njega; nije mogla da zamisli Randa koji bi je povredio. Toliko je osećanja gajila za njega da su gotovo pročistila iz njene glave sećanje na Kolaverine odaje. Ona se odavno privikla na svoju beznadežnu zaljubljenost. Ništa drugo nije bilo važno, ni što je bio neotesani seljak, mlađi od nje, ni ko je bio, ni što je bio osuđen da poludi i umre ako ga pre toga ne ubiju. Čak mi ne smeta ni što moram da ga delim, pomisli i shvati koliko je upetljana kada je mogla samu sebe da laže. Morala je sebe da prisili da to prihvati. Elejna je imala deo njega, deo prava na njega, a isto je bilo i s tom Avijendom koju tek treba da upozna. Što ne možeš zakrpiti, moraš prihvatiti, tako je uvek govorila njena tetka Džan. Posebno kad ti mozak omekša. Svetlosti, a oduvek je bila ponosna na svoju hladnu glavu.

Ona se zaustavi pored jedne od stolica, gde se Zmajevo žezlo tako jako zarilo u debeli drveni naslon da je vrh virio skoro za šaku s druge strane. Zaljubljena u čoveka koji o tome nije imao pojma i koji bi je poslao što dalje od sebe ako bi ikada saznao. Čovek za koga je bila sigurna da je zaljubljen u nju. Ali i u Elejnu, pa i u ovu Avijendu; preko nje je brzo prešla. Što ne možeš zakrpiti... Bio je zaljubljen u nju i odbijao je da to prizna. Je li stvarno mislio da je, samo zato što je Lijus Terin Telamon ubio ženu koju je voleo, i sam osuđen na istu sudbinu?

„Drago mi je što si došla“, progovorio je iznenada, još uvek buljeći u svod. „Sedeo sam ovde sam. Sam.“ On se ogorčeno i kevtavo nasmeja. „Herid Fel je mrtav.“

„Ne“, prošaputala je, „ne taj slatki čikica.“ Oči su je pekle.

„Raščerečen je.“ Randov glas je delovao tako umorno. Tako prazno. „Idrijen se onesvestila kada ga je pronašla. Ležala je ošamućena pola noći i bila je gotovo potpuno rastrojena kad se konačno povratila. Neka od žena u školi dala joj je nešto za spavanje. Stidela se zbog toga. Kad je došla kod mene, počela je ponovo da plače i... To mora da je bio Senodušni, šta bi drugo čerečilo čoveka ud po ud?“ Ne dižući glavu, tako jako udari pesnicom o naslon za ruke da drvo napuknu. „Ali zašto? Zašto je ubijen? Šta je mogao da mi kaže?“

Min se trudila da razmišlja. Stvarno se trudila. Majstor Fel je bio filozof; on i Rand raspravljali su o svemu, od značenja delova Zmajskih proročanstava do prirode rupe na zatvoru Mračnog. Puštao ju je da pozamljuje knjige od njega, očaravajuće knjige, pogotovo kad je morala da premišlja da bi shvatila šta hoće da kažu. Sad joj više nikada neće pozajmiti knjigu. Tako nežan starčić, zakukuljen u svet misli i zaprepašćen kad god bi primetio nešto van njega. Čuvala je belešku koju je poslao Randu. Rekao je kako je suviše lepa, pa mu to skreće misli. A sada je mrtav. Svetlosti, bilo joj je smrti preko glave.

„Nisam smeo da ti kažem, ne ovako.“

Ona se trže; nije čula kad je Rand prešao preko sobe. Prstima joj nežno dotače obraz. Brisao joj je suze. Plakala je.

„Žao mi je, Min“, reče on meko, „više nisam nimalo dobar čovek. Čovek je mrtav, zbog mene, a ja se samo brinem zbog čega li je ubijen.“

Obavivši ga rukama, priljubi lice uz njegove grudi. Nije mogla da prestane s plakanjem. Nije mogla da prekine drhtanje. „Bila sam do Kolaverinih odaja...“ Slike joj se pojaviše u glavi. Prazna dnevna soba, sve sluge nestale. Spavaća soba. Nije želela da se seća, ali kad je jednom počela, nije mogla da zaustavi reči koje pokuljaše: „Pomislila sam, pošto si je prognao, možda postoji neki način da se zaobiđe viđenje koje sam imala u vezi s njom.“ Kolaver je bila odevena u ono što je sigurno bila njena najbolja haljina, u tamnu svetlucavu svilu, sa slapovima nežne sovarske čipke u boji stare slonovače. „Pomislila sam da jednom ne mora da bude tako. Ta si ta’veren. Možeš da menjaš Šaru.“ Kolaver se okitila ogrlicama i narukvicama od smaragda i plamkapi, prstenjem s biserima i rubinima, sigurno svojim najboljim nakitom, a žuti dijamanti bili su joj namešteni u kosi, prilično oponašajući krunu Kairhijena. Njeno lice... „Bila je u svojoj spavaćoj sobi, visila je s krevetskog stuba.“ Izbuljene oči i oklembešen jezik na pocrnelom, nateklom licu. Nožni prsti na stopu iznad prevrnute stoličice. Bespomoćno jecajući, Min se pripi uz njega.

Njegove ruke je obgrliše polako i nežno. „O, Min, tvoj dar ti donosi više bola nego zadovoljstva. Da mogu da te oslobodim bola, uradio bih to, Min, uradio bih.“

Polako joj dopre do mozga da se i on trese. Svetlosti, toliko se trudio da bude od gvožđa, da postane onakav kakav je smatrao da Ponovorođeni Zmaj mora biti, ali kidalo ga je kada bi neko umro zbog njega, Kolaver verovatno ništa manje nego Fel. Krvari za svakoga ko je nastradao, a pravio se kao da nije tako.

„Poljubi me“, promumlala je. Pošto se nije pomerio, podigla je pogled. Žmirkao je nesigurno, očiju čas plavih, čas sivih, kao jutarnje nebo. „Ne začikavam te.“ Koliko ga je puta začikavala, sedajući mu u krilo, ljubeći ga, nazivajući ga čobaninom iz straha da će po njenom glasu shvatiti koliko joj je stalo? On ju je puštao jer je verovao da to jeste začikavanje i da će prestati kada vidi kako to na njega ne utiče. Ha! Tetka Džan i tetka Rana rekle su da ne smeš poljubiti muškarca ako ne nameravaš da se udaš za njega, ali tetka Miren izgleda da je malo bolje poznavala svet. Ona je rekla da ne treba ljubiti muškarce suviše opušteno, jer se muškarci suviše lako zaljubljuju. „Hladna sam iznutra, čobanine. Kolaver i majstor Fel... Potrebno mi je da osetim toplinu tela. Treba mi... Molim te?“

Spuštao je glavu tako polako. Bio je to bratski poljubac, u početku, blag kao mlečna voda, umirujući, utešan. A onda je postao nešto drugo. Nimalo umirujuće. Podigavši glavu, pokušao je da se izvuče. „Min, ne mogu. Nemam prava...“

Dohvativši ga s obe ruke za kosu, privuče njegove usne nazad, nadole, a on posle nekog vremena prestade da se odupire. Nije bila sigurna je li ona prva počela da kida vezice njegove košulje ili on njene haljine, ali u jedno je bila potpuno sigurna. Ako samo pokuša sada da prestane, ona će skoknuti po jedno od Rijalinih kopalja, po sve njih, i izbošće ga.

Dok je išla ka izlazu iz Sunčeve palate, Kecuejn je proučavala divljakuše Aijelke, koje je usput sretala, što je bolje mogla a da to ostane neprimetno. Korela i Dejđin pratile su je u tišini; do sada su je dovoljno upoznale da je ne uznemiravaju svojim ćaskanjima, što nije moglo da se kaže za sve one koje su se zaustavile na nekoliko dana u Arilininoj palatici pre nego što ih je otpravila dalje. Toliko divljakuša, a svaka je posmatrala Aes Sedai kao da su džukele pune buva prekrivene otvorenim ranama, koje su ublatnjavile nov ćilim. Neki ljudi posmatrali su Aes Sedai sa strahopoštovanjem ili obožavanjem, drugi sa strahom ili mržnjom, ali Kecuejn nikada ranije nije naletela na prezir, čak ni kod Belih plaštova. I pored toga, svaki narod koji je davao toliko divljakuša morao bi da šalje celu reku devojčica u Kulu.

Na kraju će morati da se postaraju i za to, a običaji mogu da se nose do Jame usuda, ako je to neophodno, ali ne sada. Taj mali al’Tor mora se dovoljno zainteresovati da bi je pustio blizu sebe, a dovoljno uznemiriti da može da ga ćušne kuda želi a da on to ne primeti. Ovako ili onako, bilo šta što bi moglo da joj smeta u tome mora se staviti pod nadzor ili sprečiti. Ne sme se dozvoliti ništa što bi moglo da utiče na njega, ili ga uznemiravati na pogrešan način. Ništa.

Sjajna crna kočija čekala je u dvorištu, iza strpljive zaprege od šest sličnih sivaca. Sluga požuri da otvori vrata na kojima su bile islikane dve srebrne zvezde na polju od crvenih i zelenih pruga, poklonivši im se tako duboko da mu je čelo gotovo doticalo kolena. Bio je u košulji i čakširama. Otkad je stigla u Sunčevu palatu, nije primetila nikoga u livreji, osim nekolicine u Dobrejnovim bojama. Nema sumnje, sluge nisu bile sigurne šta treba da nose, a plašile su se da ne pogreše.

„Mislim da ću odrati Elaidu, samo da je se dočepam', reče dok se kočija klatila u pokretu, „to blesavo dete je moj zadatak užasno otežalo.“

A onda se tako iznenadno zasmeja da se Dejđin zapilji u nju pre nego što je uspela da se obuzda. Korelin osmeh samo se poveća, zarad podrške. Nijedna nije shvatala, a ona nije ni pokušavala da im objasni. Celog svog života najbrže je obraćala pažnju na ono za šta bi joj rekli da je nemoguće. A opet, prošlo je preko dve stotine i sedamdeset godina od kada je poslednji put naletela na zadatak koji nije uspela da dovrši. Sada je svaki dan možda njen poslednji, ali mali al’Tor bio je dostojan konac svemu tome.