Kruna mačeva

29 Praznik ptica

Probudivši se sa zvukom kockica, Met se premišljao da li da se vrati spavanju sve dok ne budu prestale, ali konačno je ustao osećajući se čangrizavo. Kao da već nije imao dovoljno toga na tanjiru. Oterao je Nerima i sam se obukao, jedući ostatke hleba i sira od prethodne noći dok je išao da proveri Olvera. Dečak je leteo između napada cimanja sopstvene odeće u žurbi da izađe napolje i potpunog zaustavljanja sa čizmom ili košuljom u šakama da bi izbacio desetak pitanja na koja je Met nezainteresovano odgovarao. Ne, neće danas ići na trke, a nema veze što su bogate trke u Nebeskoj kružnici, severno od grada. Možda će moći da odu u posetu menažeriji. Da, Met će mu kupiti masku s perjem za proslavu. Ako se ikada bude obukao. To ga je nateralo da požuri.

Ono što je stvarno zaokupljalo Metove misli bile su te krvave kockice. Zbog čega li su ponovo počele? Još uvek nije znao zbog čega se to događalo ranije!

Kada je Olver konačno bio obučen, krenuo je za Metom u dnevnu sobu, „ pun pitanja koja je ovaj jedva čuo i naleteo na njega otpozadi kada se ovaj zaustavio u mestu. Tilin je spustila knjigu, koju je Olver čitao prethodne noći, na stočić. 

„Veličanstvo!“ Metove oči odlutaše ka vratima koja je zaključao prethodne noći, a koja su sada stajala širom otvorena. „Kakvo iznenadenje.“ On povuče Olvera pred sebe, da bude između njega i ženinog podrugljivog osmeha. Pa, možda nije stvarno bio podrugljiv, ali sasvim sigurno je tako delovao u tom trenutku. Vrlo očito je bila zadovoljna sobom. „Upravo sam se pripremao da izvedem Olvera. Da vidi proslavu. I putujuću menažeriju. Želi masku s perjem.“ On čvrsto zatvori usta da bi prestao s brbljanjem, pa poče da se povlači prema vratima, koristeći dečaka umesto štita.

„Da“, promrmlja Tilin, posmatrajući ga kroz trepavice. Nije se pomerila da bi se umešala, ali osmeh joj se proširio, kao da je očekivala da on stupi nogom u zamku. „Mnogo je bolje da on ima društvo nego da trčkara uokolo sa uličnim mangupima, kao što čujem da čini. O tebi se svašta čuje, momčiću. Rizela?“

Jedna žena pojavi se u vratima, a Met se trže. Maštovita maska od uskovitlanog plavog i zlatnog perja sakrivala je veći deo Rizelinog lica, ali perje na ostatku njenog kostima nije sakrivalo mnogo toga. Bila je vlasnica najveličanstvenijeg poprsja koje je ikada video.

„Olvere", reče ona, spustivši se na kolena, „Da li bi voleo da ideš sa mnom na proslavu?“ Držala je crveno-zelenu masku sokola, baš u dečakovoj veličini.

Pre no što je Met stigao i da zausti, Olver se otrgnuo i požurio ka njoj. „O da, molim. Hvala.“ Nezahvalni mali trapavko smejao se dok mu je ova vezivala masku sokola na lice i privijala ga sebi na grudi. S rukom u ruci, oni istrčaše napolje, ostavivši Meta da zuri otvorenih usta.

Brzo se presabrao kada je Tilin progovorila. „Sreća tvoja da ja nisam ljubomorna žena, slatkišu moj.“ Ona izvadi dugačak gvozdeni ključ njegovih vrata iz zlatno-srebrnog pojasa, a onda još jedan, isti takav, pa poče da ih ljulja pred njim. „Ljudi uvek drže ključeve u kutiji blizu vrata.“ Tamo je i on ostavljao svoj. „A niko nikada ne pomišlja da možda postoji i drugi ključ.“ Jedan od ključeva nađe se za njenim pojasom; drugi je bio okrenut uz glasno „klik“, pre nego što se pridružio svome drugaru. „A sad, jagnješce...“ Osmehivala se.

To je bilo i previše. Ta ga je žena proganjala, pokušavala je da ga izgladni; sada ih je zaključala zajedno kao da... kao da je učinio ne znam šta. Jagnješce! Te krvave kockice poskakivale su mu u glavi. Sem toga, imao je važan posao kojim je morao da se pozabavi. Kockice obično nisu imale veze sa ikakvim pronalaženjem, ali... on stiže do nje u dva duga koraka, dohvati je za nadlakticu, pa poče da petlja po njenom pojasu tražeći ključeve. „Ja, prokleto, nemam vremena za...“ Ostao je bez daha kada mu je oštar vrh njenog bodeža pod bradom zatvorio usta i podigao ga na prste.

„Ukloni ruku“, ledeno mu je saopštila. Uspeo je da virne ka njenom licu. Sada se više nije osmehivala. On joj pažljivo pusti nadlakticu. Medutim, ona nije smanjila pritisak sečivom. Odmahivala je glavom. „C, c, c... Ja jesam pokušavala da ti pružim izgovore jer nisi odavde, gušče, ali pošto si se sam odlučio za grubu igru... Ruke pored tela. Polazi.“ Vrh noža određivao je pravac. On se povlačio unazad na prstima da mu ne bi prerezala gušu.

„Šta ćeš da uradiš?“, mumlao je kroz zube. Glas mu je bio napet zbog ispruženog vrata. „Pa?“ Mogao je da pokuša i dograbi je za zglob; imao je brze ruke. „Šta ćeš da uradiš?“ Dovoljno brze kada mu je nož već pod grlom? To je bilo pitanje. To, kao i ono koje joj je upućivao. Ako je nameravala da ga ubije, samo jedan pokret njenog zgloba bio bi dovoljan da mu nabije bodež pravo u mozak. „Hoćeš li mi odgovoriti?“ To u njegovom glasu nije bila panika. On nije paničio. „Veličanstvo? Tilin?“ Pa, možda je tu bilo malo panike, kada je upotrebio njeno ime. Bilo koju ženu u Ebou Daru mogao si da zoveš „pače“ ili „slatkica“, po ceo dan, a ona bi ti se osmehivala, ali upotrebi njeno ime pre nego što je ona dala dozvolu za to, i naići ćeš na hladniji prijem nego da si bilo gde drugde nepoznatu ženu na ulici uštinuo za zadnjicu. To što ste razmenili nekoliko poljubaca takođe se nije računalo kao dozvola.

Tilin nije odgovarala, samo ga je i dalje terala da ide unazad na vrhovima prstiju, dok odjednom nije ramenima naleteo na nešto, što ga je zaustavilo. Uz taj opasni bodež koji ni za dlaku nije popuštao pritisak, nije smeo da pomeri glavu, ali mu pogled odluta sa njenog lica. Bili su u spavaćoj sobi, a crveni stub kreveta sa izgraviranim cvećem čvrsto mu se zario među lopatice. Zašto ga je dovela...? Lice mu je odjednom bilo grimizno koliko i stubovi kreveta. Ne. Nije valjda nameravala... to nije bilo pristojno! To je nemoguće!

„Ne možeš to da mi uradiš“, protisnuo je, a ako mu je glas bio pomalo visok i zadihan, sasvim sigurno je postojao razlog za to.

„Posmatraj i uči se, mače moje“, odvrati mu Tilin pa izvuče svoj venčani bodež.

Posle toga, mnogo kasnije, on je nervozno povukao čaršav preko grudi. Svileni čaršav; Nalesin je bio u pravu. Kraljica Altare veselo je pevušila pored kreveta, s rukama na leđima, zakopčavajući dugmad na haljini. Sve što je on imao na sebi bio je privezak s lisičjom glavom na kožnoj traci – e taj mu je baš pomogao i crnu maramu vezanu oko vrata. Mašna na njenom poklonu, tako ju je ta prokleta žena nazvala. On se prevrnu na drugu stranu pa dočepa svoju srebrom ukrašenu lulu i torbicu duvana sa stočića na suprotnoj strani kreveta od nje. Zlatne mašice i usijano ugljevlje u zlatnoj liniji s peskom služili su za paljenje. Prekrstivši ruke, pućkao je besno, baš kao što se i mrštio.

„Ne bi trebalo da se mrštiš, pače, i nema razloga da se pućiš.“ Ona iščupa svoj bodež s mesta gde je bio zaboden u stub kreveta, pored njenog venčanog noža, proveravajući mu vrh pre nego što ga je vratila u korice. „Šta je bilo? Znaš da si uživao isto koliko i ja, a ja...“ Ona se iznenada nasmeja, o, tako veselo, vraćajući u korice i venčani nož. „Ako je to deo onoga što znači biti ta’veren, mora da si veoma omiljen.“ Met pocrvene kao da su mu obrazi u vatri.

„To nije prirodno“, provali iz njega kad je iščupao čibuk lule koji mu je stajao među zubima. „Ja sam onaj koji bi trebalo da proganja!“ Njene zaprepašćene oči bile su ogledalo njegovih sopstvenih. Da je Tilin bila služavka u krčmi koja se smeškala na pravi način, on bi možda i okušao sreću pa, ukoliko bi služavka bila bez sina koji je voleo da buši rupe u ljudima ali on je bio taj koji je proganjao. Samo što nikada o tome nije tako razmišljao. Nikada nije imao potrebe za time, ranije.

Tilin se zasmeja, odmahujući glavom i brišući oči prstima. „O, golupčiću. Ja to stalno zaboravljam. Ti si sada u Ebou Daru. Ostavila sam ti mali poklon u dnevnoj sobi.“ Ona mu potapša stopalo preko čaršava. „Lepo ručkaj danas. Trebaće ti snaga.“

Met pokri oči rukama i pokuša, vrlo napadno, da ne počne da jeca. Kada je sklonio ruke, nje više nije bilo.

Silazeći s kreveta, čvrsto je obmotao čaršav oko sebe; zbog nečega mu pomisao da se nag šetka uokolo nimalo nije prijala. Prokletnica bi mogla da iskoči iz nekog ormana. Odeća mu je ležala na podu. Zašto se gnjaviti s vezicama, kiselo pomisli on, kad je jednostavnije nekome iseći odeću? Iako ona nije imala nikakvo pravo da mu tako isecka njegov crveni kaput. Jednostavno je uživala da ga ljušti nožem.

Gotovo zadržavajući dah, otvorio je visoki crveno-pozlaćeni orman. Nije se krila unutra. Imao je ograničen izbor; Nerim je odneo većinu njegovih kaputa na čišćenje ili krpljenje. Brzo se odevajući, on izabra jednostavan kaput od tamne bronzane svile, a onda gurnu iseckane krpe što je dalje mogao pod krevet, dok ne bude mogao da ih se otarasi a da Nerim to ne primeti. Ili bilo ko drugi, što se toga tiče. Previše je ljudi ionako znalo šta se događa između njega i Tilin; nije bilo načina da se suoči s bilo kime ko bi saznao za ovo.

U dnevnoj sobi, on podiže poklopac lakirane kutije pored vrata, a onda ga, uz uzdah, pusti da padne; nije zbilja očekivao da će Tilin vratiti ključ. Naslonio se na vrata. Nezaključana vrata. Svetlosti, šta će da radi? Da se vrati nazad u gostionicu? Samo, sasvim bi ličilo na Tilin da podmiti gazdaricu Anan ili Enid ili gostioničarku svake krčme u koju ode. A ne bi ga začudilo ni da ga Ninaeva i Elejna optuže kako je time prekršio neki dogovor, pa da odustanu od svih svojih obećanja. Sažežene bile sve žene!

Veliki paket, pažljivo uvijen u zeleni papir, nalazio se na jednom od stolova. U njemu je bila maska orla u crnom i zlatnom i kaput prekriven perjem koji joj je odgovarao. Tu je bila i crvena svilena kesa sa dvadeset zlatnih kruna i beleškom koja je mirisala na cveće.

Htela sam da ti kupim naušnicu, prasence, ali primetila sam da ti uvo nije probušeno. Učini to, pa kupi sebi nešto lepo.

Gotovo da je ponovo zaplakao. On je ženama davao poklone. Svet se okrenuo naglavačke! Prasence? O, Svetlosti! Posle jednog minuta, ipak je uzeo masku; dugovala mu je barem toliko, samo za njegov kaput.

Kad je konačno stigao do malog dvorišta u senci, gde su se svakoga jutra nalazili pored maleckog bazenčića s lokvanjima i belim ribama s pegama jarkih boja, pronašao je Nalesina i Birgitu koji su se isto spremili za Praznik ptica. Tairenac se zadovoljio jednostavnom zelenom maskom, ali Birgita je bila oblak žutog i crvenog s krestom peruški i puštenom zlatnom kosom, niz koju je celom dužinom bilo vezano perje, a nosila je haljinu sa širokim žutim pojasom, koja se razdvajala ispod još žutog i crvenog perja. Nije pokazivala koliko i Rizelina, ali se činilo da će se to dogoditi svaki put kada se pomerila. Nikada nije očekivao da ona nosi haljine kao sve ostale žene.

„Ponekad je zabavno da te promatraju“, reče ona, bocnuvši ga u rebra, kada je iznela opasku. Njen osmeh bi odgovarao Nalesinovom kada mu objašnjava koliko je zabavno štipati služavke. „Mnogo je zatvorenija nego što nose pero-igrači, ali ne toliko da bi me usporila, a sem toga, ne vidim zašto bismo morali brzo da se krećemo sa ove strane reke.“ Kockice mu začangrljaše u glavi. „Šta te je zadržalo?“, nastavila je. „Nadam se da nas nisi ostavio da čekamo da bi se povaljao s nekom lepoticom.“ On se nadao da nije pocrveneo.

„Ja...“ Nije bio siguran koji izgovor da da, ali baš toga trenutka pet-šest muškaraca u perjanim kaputima ušetaše u dvorište, sa svim onim uzanim mačevima o boku, a svi do jednog nosili su pažljivo izrađene maske s krestama i kljunovima, koje su predstavljale ptice kakve ljudsko oko nikada nije videlo. Izuzetak je bio Beslan, koji je vrteo svoju masku držeći je za traku. „O, krvi mu i krvavog pepela, šta će ovaj ovde?“

„Beslan?“ Nalesin osloni ruke na balčak svoga mača, pa s nevericom odmahnu glavom. „Pa, sažežene mi duše, rekao je kako namerava da provede proslavu u tvome društvu. Nešto što ste jedan drugom obećali, kaže. Rekao sam mu da će biti smrtonosno dosadno, ali on nije hteo da mi poveruje.“

„Ne mogu da zamislim da je ikada dosadno oko Meta“, reče Tilinin sin; naklonio se svima njima, ali njegove tamne oči posebno su se zadržale na Birgiti. „Nikada se nisam tako dobro zabavljao kao kad sam pio s njime i Zaštitnicom gospe Elejne u Noći Svovana, mada se, istinu govoreći, slabo sećam bilo čega.“ Činilo se da ne prepoznaje tu Zaštitnicu. Čudno, uzevši u obzir kakav ukus za muškarce je pokazala do tada Beslan je bio lepuškast, možda čak i previše, nimalo od vrste koja se njoj dopadala čudno, ali ona mu je podarila mali osmeh i počela je da popravlja perje dok ju je on posmatrao.

U tom trenutku, Meta nije zanimalo koliko se ona ponaša van uobičajenog. Očito, Beslan nije ništa sumnjao, ili bi taj njegov mač verovatno već bio isukan, ali poslednje pod Svetlošću što je Metu trebalo bio je dan u društvu tog čoveka. To bi bilo iscrpljujuće. On je imao neki osećaj pristojnosti, čak iako Beslanova majka nije.

Jedina prepreka bio je Beslan, koji je to krvavo obećanje da će zajedno prisustvovati svim proslavama i veseljima primio vrlo ozbiljno. Što se više Met slagao s Nalesinom da će dan koji su nameravali da provedu biti neverovatno dosadan, Beslan je postajao odlučniji da pođe. Posle nekog vremena poče da se mršti, a Met pomisli da taj mač može ipak da bude isukan. Pa, obećanje je obećanje. Kad su on i Nalesin i Birgita napustili palatu, pet-šest budala u perju šetkalo je za njima. Met je bio siguran da se to ne bi dogodilo da je Birgita nosila pristojnu odeću. Svi su je oni odmeravali i osmehivali su joj se.

„Čemu sve to uvijanje dok te je proždirao pogledom?“, promrmljao je dok su prelazili Trg Mol Hara. On pritegnu traku koja je držala masku orla.

„Nisam se uvijala, samo sam se pomerala.“ Njen odgovor je bio tako očigledno lažan da bi joj se u nekoj drugoj prilici nasmejao u lice. „Pomalo.“ Iznenada, njen kez se ponovo pojavio, a ona spusti glas tako da je samo on mogao da je čuje. „Rekoh ti da je ponekad zabavno da te posmatraju; to što su svi oni i suviše lepi, ne znači da ne mogu da uživam u njihovim pogledima. O, ovu moraš da osmotriš“, dodala je pokazujući na vitku ženu koja je protrčavala pored njih s plavom maskom sove i još manje perja nego što je i Rizela nosila.

To je bilo još nešto u vezi s Birgitom; ona bi ga munula u rebra i pokazala mu na neku lepoticu jednako revnosno kao i bilo koji muškarac koga je poznavao, a očekivala je i da joj on pokaže ono što je ona volela da vidi, što je uopšteno najčešće bio najružniji muškarac u vidokrugu. Izabrala ona da se šeta polugola danas ili ne u svakom slučaju četvrtgola ona je bila... pa, prijatelj. Ispostavljalo se da je ovo stvarno čudan svet. Jednu ženu počeo je da smatra ortakom za pijanke, a druga ga je proganjala upornije nego što je on ikada proganjao ijednu lepoticu, bilo u starim sećanjima ili u svojim sopstvenim. Mnogo upornije; on nikada nije proganjao nijednu ženu koja bi mu stavila do znanja kako ne želi da je proganja. Jedan vrlo čudan svet.

Sunce je bilo na više od pola puta do zenita, ali slavljenici su već ispunili ulice, trgove i mostove. Akrobate i žongleri i muzičari s perjem prišivenim na odeću nastupali su na svakom uglu, a muzika je često bivala prigušena smehom i dobacivanjima. Oni siromašniji zadovoljavali su se s po nekoliko pera u kosi, golubijih pera pokupljenih s pločnika za decu ulice koja su se muvala oko prosjaka, ali maske i kostimi postajali su sve zamršeniji što su teže bivale kese sa novcem. Sve zamršeniji, a često i sve sablažnjiviji. Muškarci i žene podjednako, često su bili ukrašeni perjem koje je pokazivalo više kože negoli kod Rizele ili one žene, tamo, na Mol Hari. Danas na ulicama i kanalima nije bilo trgovine, iako je veliki broj radnji, izgleda, bio otvoren zajedno sa svakom krčmom i gostionicom, naravno ali tu i tamo zaprežna kola probijala su se kroz gomilu ili bi barke, terane motkom, držale podijume gde su u jarkim maskama ptica, koje su im pokrivale cele glave s krestama što su se ponekad dizale po čitav korak uvis, stajali mladići i devojke pomerajući šarena krila tako da su im kostimi samo za trenutak bivali potpuno izloženi. Što je bilo i dobro, kad se sve uzme u obzir.

Prema onom što je Beslan rekao, ovi prikazi, kako su ih zvali, obično su izvođeni u dvoranama esnafa i u privatnim palatama ili kućama. Cela proslava obično se većim delom odvijala u zatvorenom. U Ebou Daru nije padao pravi sneg čak ni kada su zime bile kao što bi trebalo Beslan je stalno pričao kako bi voleo da vidi taj sneg, jednog dana ali čini se da je i obična zima bivala dovoljno hladna da spreči ljude da trčkaraju uokolo na otvorenom gotovo nagi. S vrućinom, sve se izlilo na ulice. „Čekaj samo da padne mrak“, rekao je Beslan; onda će Met stvarno da vidi nešto. Kako sunce zapada, tako popušta i stidljivost.

Piljeći u visoku vitku ženu koja se kroz masu provlačila u maski i perjanom ogrtaču, a pod njim beše samo šest ili sedam pera, Met se pitao je li stidljivosti uopšte ostalo u ovim ljudima da može još da popusti. Gotovo da joj je povikao kako treba da se pokrije tim ogrtačem. Bila je lepa, ali napolju, na ulici, pred Svetlošću i svim prisutnima?

Ta kola koja su nosila ove slike privlačila su gomilu, naravno, gužvu muškaraca i žena koju su vikali i smejali se dok su izvođačima na kolima bacali novčiće, a ponekad i presavijene novčanice, i muvali se gurajući svakoga na ulicama u stranu. Već se navikao da beži pred njima dok ne uspe da se skloni u poprečnu ulicu, ili da čeka dok slika ne prođe preko neke raskrsnice ili mosta. Dok su čekali, Birgita i Nalesin bacali su novčiće prljavim mangupčićima i još prljavijim prosjacima. Pa, Nalesin ih je bacao; Birgita se posvetila deci i stavljala je svaki novčić u prljave ručice kao da je poklon.

Dok su jednom tako čekali, Beslan iznenada spusti ruku Nalesinu na mišicu, podigavši glas da bi ga čuli iznad gomile i raznovrsne muzike koja je dopirala sa barem šest mesta istovremeno. „Oprosti, Tairenče, ali njemu ne.“ Čovek u ritama oprezno poče da se povlači u gužvu; ispijenih obraza i koštunjav, činilo se da je pogubio i ono malo jadnih pera koje je možda našao za svoju kosu.

„A zašto da ne?“, zahtevao je da zna Nalesin.

„Nema mesingani prsten na malom prstu“, odvrati Beslin. „Nije u esnafu.“

„Svetlosti“, reče Met, „zar u ovom gradu čovek ne može ni da prosi ako ne pripada esnafu?“ Možda je svemu doprinelo to kako je govorio. Prosjak skoči ka njegovom grlu, s nožem koji se pojavio u prljavoj pesnici.

Ne razmišljajući, Met dočepa čoveka za ruku i okrenu se, odbacujući ga u gomilu; neki ljudi počeše da psuju Meta, neki palog prosjaka. Neki su ovome dobacivali novčiće.

Uglom oka Met primeti drugog mršavog čoveka u ritama kako pokušava da odgurne Birgitu ne bi li ga dohvatio dugim nožem. Bila je glupava greška potceniti tu ženu samo zbog njenog kostima; odnekud, ispod tog perja, ona isuka nož i zabode mu ga pod ruku.

„Pazi“, povika joj Met, ali nije bilo vremena za upozorenja; još dok je vikao, on isuka nož iz rukava kaputa i baci ga u stranu. Sečivo joj prolete pored lica da bi se zarilo u grlo još jednog prosjaka, koji je mahao čelikom, pre no što je ovaj stigao da joj ga zabije u rebra.

Odjednom je posvuda bilo prosjaka s noževima ili toljagama sa šiljcima; začuše se vriska i povici kad su ljudi u kostimima i maskama počeli da se guraju kako bi se udaljili odatle. Nalesin poseče čoveka u ritama preko lica, bacivši ga tako da se otkotrljao; Beslan proburazi drugoga kroz stomak, dok su se njegovi kostimirani pajtaši borili sa ostalima.

Met nije imao vremena ništa više da vidi; našao se leđa uz leđa s Birgitom i suočavao se sa sopstvenim napadačima. Mogao je da je oseti kako se naslanja na njega, da čuje njene prigušene psovke, ali jedva da je svega toga bio svestan; Birgita je bila sposobna da se stara o sebi, a gledajući dvojicu koja su se našla pred njim, nije bio sasvim siguran hoće li moći da učini isto. Ćelava gromada od čoveka sa bezubim kezom imala je samo jednu ruku i smežuranu prazninu tamo gde je trebalo da mu bude levo oko, ali u šaci je držala dva koraka dugu toljagu, pojačanu gvozdenim obručima po kojima su se širili šiljci poput gvozdenog trnja. Njegov oniži pacoliki drugar imao je oba oka i nekoliko zuba, ali i pored upalih obraza i ruku koje su delovale kao sama kost i koža kretao se poput guje, oblizujući usne i prebacujući zarđali bodež iz ruke u ruku. Met je ciljao svojim sopstvenim, nešto kraćim nožem, prvo u jednoga, pa onda u drugoga. Nož je još uvek bio dovoljno dugačak da dosegne bitne delove na njima, a oni su poigravali i pomerali se. Svaki od njih je čekao da onaj drugi skoči na njega prvi.

„Matorom Blenti se ovo neće nimalo dopasti, Šako“, režao je veći čovek, a pacoliki sunu napred sa zarđalim sečivom koje je letelo iz šake u šaku.

Nije računao na bodež koji se iznenada pojavio u Metovoj levoj ruci i zasekao ga preko zglobova. Bodež mu začangrlja po kamenju pločnika, ali on se i pored toga baci na Meta. Dok ga je Metovo drugo sečivo probadalo kroz grudi, on zaskviča, široko raširenih očiju, dok su mu se ruke grčevito hvatale za Meta. Ćelavko se još jače iskezi, podižući toljagu dok je stupao napred.

Osmeh mu nestade kada se dva prosjaka stuštiše na njega režeći i bodući.

Zbunjeno piljeći, Met odgurnu leš pacolikog. Ulica je bila prazna na pedeset koraka, izuzimajući one koji su se borili, a svuda su se prosjaci kotrljali po pločniku, dvojica ili trojica, a ponegde i četvorica probadala su jednoga, udarajući ga toljagama ili kamenjem.

Beslan dočepa Meta za ruku. Imao je krvi na licu, ali široko se osmehivao. „Hajde da se gubimo odavde i da pustimo Družinu milodara da završi svoj posao. Nema nikakve časti u borbi sa prosjacima, a sem toga, esnaf sigurno neće ostaviti u životu nijednog od ovih lažnjaka. Prati me.“ Nalesin se mrštio očito, ni on nije video ništa časno u borbi s prosjacima a što se tiče Beslanovih prijatelja, nekolicini su kostimi bili nakrivljeni, a jedan je skinuo masku da bi mu drugi obrisao posekotinu koja mu se pružala preko čela. Čovek s posekotinom se isto tako kezio. Birgita nije imala ni ogrebotinu, bar koliko je Met mogao da primeti, a kostim joj je delovao jednako uredno kao i kad su bili u palati. Njen nož je nestao; nije bilo moguće da je uspevala da sakrije sečivo pod tim perjem, ali na neki način je to izvodila.

Met se uopšte nije bunio što su ga odvukli odatle, ali je gunđao. „Da li prosjaci uvek idu uokolo napadajući ljude u ovom... ovom gradu?“ Beslanu se možda ne bi dopalo da čuje da ga zove prokletim gradom.

Ovaj se nasmeja. „Ti si ta’veren, Mete. Uvek je uzbudljivo oko ta’verena.“

Met mu uzvrati osmeh stisnutih zuba. Prokleta budala, prokleti grad i prokleti ta’veren. Pa, da su mu prosjaci prerezali grkljan, ne bi morao da se vrati u palatu i pusti Tilin da ga oljušti kao zrelu krušku. Kad malo bolje razmisli, ona ga je nazvala svojom kruščicom. Prokleto da je sve!

Ulica između bojadžinice i Ruže starijih imala je svoj krug slavljenika, mada ih nije bilo mnogo koji bi bili oskudno odeveni. Izgleda da je bilo potrebno imati novca da bi se čovek šetkao gotovo nag. Premda su se akrobate na uglu, pred trgovčevom kućom, zamalo primakle tome; muškarci behu bosi i golih grudi u pripijenim čakširama jarkih boja, žene u još pripijenijim nogavicama i tankim bluzicama. Svi su oni imali poneko pero u kosi, kao i muzičari koji su poskakivali dok su svirali pred palaticom na udaljenijem uglu žena sa flautom, još jedan koji je duvao u crni izuvijani rog prekriven dugmićima i čova koji je svom snagom udarao u tamburu. Kuća koju su došli da posmatraju delovala je čvrsto zatvoreno.

Čaj u Ruži bio je loš, kao i uvek, što je značilo da je bio mnogo bolji od vina. Nalesin se držao nakiselog domaćeg piva. Birgita je zahvalila, ne govoreći zbog čega, a Met na to bez reči slegnu ramenima; onda se osmehnuše jedno drugom i kucnuše se šoljama. Sunce se diglo, a Beslan je sedeo održavajući jedno stopalo na palcu drugog, pa onda obrnuto, ali njegovo društvo postajalo je nemirno, bez obzira na to koliko puta im je isticao da je Met ta’veren. Gušanje sa prosjacima teško da se računalo u pravo uzbuđenje; ulica je bila suviše uzana da bi njome prolazile slike, žene nisu bile tako lepe kao na drugim mestima, a čak i posmatranje Birgite kao da je zamrlo kada su shvatili da ona nema nameru da se ljubi s bilo kojim od njih. Izražavajući žaljenje što Beslan neće da pođe, oni se žurno udaljiše da nađu neko uzbudljivije mesto. Nalesin ode da prohoda prolazom iza bojadžije, a Birgita nestade u tamnoj unutrašnjosti Ruže, da pronađe, kako je rekla, ima li ičega vrednog za piće u nekom zaboravljenom kutku.

„Nikada ne bih očekivao da vidim jednu Zaštitnicu tako odevenu“, reče Beslan, ponovo promenivši čizme.

Met žmirnu. Ovaj je imao oštre oči. Ona nijednom nije skinula masku. Pa, sve dok nije znao za...

„Mislim da ćeš biti dobar za moju majku, Mete.“

Met se zagrcnu i čajem poprska prolaznike. Nekolicina mu ljutito pokaza zube, a jedna vitka žena, lepo oblikovanog malog poprsja, zavodnički mu se nasmeši ispod plave maske, za koju je pretpostavljao da bi trebalo da bude carić. Onda udari nogom o zemlju i ljutito produži dalje kada joj on nije uzvratio osmeh. Srećom, niko nije bio dovoljno ljut da bi nastavio dalje od pokazivanja zuba, pre nego što nastavi put. Ili možda na nesreću. Uopšte mu ne bi smetalo da ga njih šestoro ili osmoro napadne tog trenutka.

„Na šta misliš?“, upita on promuklo.

Beslan naglo okrenu glavu, iskolačenih, zaprepašćenih očiju. „Pa, to što te je izabrala za milosnika, naravno. Zašto ti je lice tako crveno? Da se nisi naljutio? Zbog čega...?“ Odjednom se lupi po čelu i poče glasno da se smeje. „Ti si mislio da ću se ja ljutiti. Oprosti, zaboravljam da nisi odavde. Mete, ona mi je majka, nije mi žena. Otac je umro pre deset godina, a ona je uvek tvrdila kako je suviše zauzeta. Meni je samo drago što je izabrala nekoga ko mi je drag. Kuda si pošao?“

Nije shvatio da je na nogama sve dok Beslan nije postavio pitanje. „Ja samo... treba da razbistrim glavu.“

„Ali, Mete, ti piješ čaj.“

Izbegavši zelenu nosiljku, on krajičkom oka vide kako se vrata kuće otvaraju a neka se žena, s ogrtačem od plavog perja preko haljine, izvuče kroz njih. Ne razmišljajući u glavi mu se suviše vrtelo da bi mogao jasno da razmišlja on krenu za njom. Beslan je znao! On je odobravao! Njegova sopstvena majka, a on...

„Mete?“, začu se iza njega Nalesinov povik, „kuda si krenuo?"

„Ako se ne vratim do sutra“, Met je nezainteresovano viknuo preko ramena, „reci im da će morati da je pronađu same!“ On nastavi da prati ženu kao omamljen, ne čujući ni Nalesina ni Beslana koji su još nešto vikali. Taj čovek je znaol Setio se kako je jednom pomislio da su i Beslan i njegova majka ludi, oboje. Bili su i gori od toga! Ceo Ebou Dar je bio lud! Jedva da je bio svestan kockica koje su mu se i dalje kotrljale u glavi.

Sa prozora sobe za sastanke, Riejna je posmatrala Solejn kako nestaje niz ulicu prema reci. Neki tip u bronzanom kaputu išao je za njom, ali ako bude pokušao da je uznemiri, vrlo brzo će saznati da Solejn nema vremena za muškarce, kao nimalo strpljenja sa njima.

Riejna nije bila sigurna zašto je taj nagon danas bio toliko jak. Danima se pojavljivao gotovo od početka jutra i opadao je sa suncem, a ona mu se danima suprotstavljala po čvrstim pravilima, koja se baš nisu usuđivale da nazovu zakonima, takvo naređenje se davalo samo kad je mesec na polovini, što će biti tek kroz pet noći ali danas... izgovorila je naređenje pre nego što je i pomislila, a nije mogla sebe da natera da ga povuče do propisanog vremena. Sve će biti dobro. Niko nije video ni traga od one dve mlade budale koje su sebe nazivale Elejna i Ninaeva, nigde u gradu; nije bilo potrebe za izlaganjem opasnosti.

Uzdahnuvši, okrenula se ostalima koje su čekale da ona zauzme stolicu pre nego što i same sednu. Sve će biti dobro, kao što je oduvek i bilo. Tajne će biti sačuvane, kao što su oduvek i bile. Ali ipak... ona nije imala ni traga Predviđanja, ili bilo čega sličnog, ali možda joj je taj nagon pokušavao nešto da saopšti. Dvanaest žena posmatralo ju je sa očekivanjem. „Mislim da bismo morale razmotriti da se sve koje ne nose pojas na neko vreme udalje na imanje.“ Nije bilo mnogo rasprave; one su bile Starije, ali ona je bila Najstarija. U tome, makar, nije štetilo ponašati se kao što su to činile Aes Sedai.