Kruna mačeva

3 Brdo Zlatna zora

Nekoliko milja severoistočno od grada Kairhijena, na širokom vrhu onižeg brda udaljenog od puteva i ljudskih naselja, pojavio se tanak uspravan procep čiste svetlosti, viši od čoveka na konju. Zemlja poče da se odranja u svim pravcima, nežno se talasajući; ništa sem retke šikare nije se videlo na milju uokolo, sve do okolne šume. Smeđa trava polegala se dok se svetlo okretalo, šireći se pod kvadratom koji se otvorio u vazduhu. Mrtve stabljike bile su rasparane uzduž, rasečene finije nego najoštrijom britvom. Rasečene procepom u vazduhu.

Čim se Prolaz potpuno otvorio, iz njega pokuljaše Aijeli pod velovima, muškarci i Device, šireći se na sve strane da okruže brdo. Zaklonjeni bujicom, četiri oštrooka Aša’mana zauzeše mesta oko samog Prolaza zureći u okolnu šumu. Ništa se nije pomeralo osim vetra, prašine, visoke trave i grančica u daljini, pa opet je svaki Aša’man osmatrao s revnošću izgladnelog sokola koji traži zeca. Zec bi jednako predano pazio da ne naiđe soko, ali nikada ne bi izgledao tako preteče.

Nije bilo prekida u protoku. Jednog trenutka bila je to bujica Aijela, sledećeg su kairhijenski vojnici izjahivali u parovima, s grimiznim Barjakom Svetlosti koji im se razvio nad glavama čim su izašli iz Prolaza. Bez zaustavljanja, Dobrejn povede svoje ljude u stranu i poče da ih raspoređuje malo niže niz padinu, sa uredno nameštenim kalpacima i oklopima, sve s kopljima podignutim pod istim uglom. Iskusni borci bili su spremni da se na njegov znak okrenu i krenu u napad na bilo koju stranu.

Za petama poslednjem Kairhijenjaninu izjaha Perin, na Koraku, doratu koji se jednim iskorakom prebacio sa brda ispod Dumajskih kladenaca na brdo u Kairhijenu, ali ne izdrža da se ne sagne pri izlasku. Gornja ivica te stvari bila mu je visoko iznad glave, ali on je video kako Prolaz može da naudi i nije imao ni najmanju želju da isprobava bi li bilo sigurnije sedeti uspravno. Loijal i Aram su ga pratili – Ogijer, koji je pešačio sa sekirom dugačke drške prebačenom preko ramena, spusti se u kolenima – a za njima su nastupali ljudi iz Dve Reke, skupljeni na sedlima daleko ispod gornje ivice Prolaza. Rad al’Dai je nosio Barjak Crvene vučje glave, Perinov, jer su ga tako svi nazivali, a Tel Lijuin Crvenog orla.

Perin je pokušavao da ih ne gleda, pogotovo ne Crvenog orla. Dvorečani su hteli da rade sve po svome. On je bio lord, dakle morao je imati stegove. On je bio lord, ali kad im naredi da se otarase prokletinja, oni bi se nedugo zatim ponovo pojavili. Crvena vučja glava označavala ga je kao nekoga ko niti je bio, niti je želeo da bude, dok je Crveni orao... Više od dve hiljade godina pošto su Maneterenjani pobijeni u Troločkim ratovima, skoro hiljadu otkad je Andor progutao deo onoga što je nekada bio Maneteren, taj barjak je za Andorce označavao pobunu. Legende su i dalje živele u glavama ljudi. Naravno, prošlo je nekoliko generacija otkad su Dvorečani poslednji put uopšte primetili kako su Andorci, ali kraljice ne zaboravljaju tako brzo.

On je sreo novu kraljicu Andora odavno, kako mu se sad činilo, u Kamenu Tira. Ona tada nije bila kraljica – u stvari nije bila ni sada, dok je ne krunišu u Kaemlinu – ali Elejna mu je izgledala kao prijatna mlada žena, lepuškasta iako on nije bio naklonjen svetlokosim ženama. Malo samoživa, naravno, jer je bila kći naslednica. A i zaluđena Random, ako je ono njihovo ljubakanje po ćoškovima nešto značilo. Rand je nameravao da joj preda ne samo Lavlji presto Andora nego i Sunčev presto Kairhijena. Valjda će biti dovoljno zahvalna da zanemari lepršanje barjaka koji u stvari ništa i ne znači. Gledajući ljude iz Dve Reke kako izlaze pod svojim barjacima, Perin odmahnu glavom. U svakom slučaju, to je bila briga za neko drugo vreme.

Iako nije bilo vojničke usaglašenosti među Dvorečanima, uglavnom dečacima kao što je bio Tod, seljačkim sinovima i čobanima, ipak su znali šta treba da rade. Svaki peti čovek preuzimao je uzde još četiri konja dok su ostali brzo sjahivali, noseći duge lukove. Oni koji su bili na tlu poredaše se u neravne redove, izgledajući radoznalo i ništa više, ali proverili su svoje tobolce izvežbanim pokretom, a lukove su držali prisno, moćne lukove iz Dve Reke, koji su, i kad bi ih napeli, bili visoki skoro koliko i ljudi iza njih.

Tim lukovima svako od njih mogao je da dobaci mnogo dalje nego što bi iko van Dve Reke i pomislio. I da pogodi cilj.

Perin se nadao da danas to neće biti potrebno. Ponekad je sanjao o svetu u kome nikada nije ni bilo. A Rand...

„Verujete li da su moji neprijatelji mirovali dok sam bio... odsutan?“, Rand iznenada upita dok su stajali čekajući da Dašiva otvori Prolaz. Bio je odeven u kaput koji su pronašli u kolima, od dobro skrojene zelene vune, ali daleko od onoga što je sada obično nosio. Ako se preskoči skidanje kaputa nekom od Zaštitnika ili kadin’sora nekom Aijelu, bio je to jedini komad odeće u logoru koji mu je pristajao. Mada bi neko pomislio kako zahteva svilu i fini vez, ako je suditi po tome kako su kola pretražena uzduž i popreko, juče i jutros.

Kola su se nizala, zaprege behu upregnute, platnene pokrivke i gvozdeni obruči skinuti. Kiruna je sa ostatkom sestara koje su položile zakletvu sedela u kolima na čelu kolone; nisu bile zadovoljne. Sa žalbama su prestale tek kad su uvidele da time ništa ne postižu, ali Perin je još mogao da čuje hladno, Ijutito mrmljanje. Barem su se vozile. Njihovi Zaštitnici okruživali su kola pešačeći nemi i nalik kamenu, dok su Aes Sedai zarobljenice stajale nagurane u ukočenoj, mrzovoljnoj gomili, okruženoj svim Mudrim koje nisu bile uz Randa, što će reći svima osim Sorileom i Amis. Zarobljeni Zaštitnici mrko su vrebali iz druge gomile, stotinak koraka dalje, veoma nalik hladnoj smrti koja čeka u zasedi. Nisu se obazirali na povrede i sisvai’amane koji su ih čuvali. Osim Kiruninog krupnog vranca, čije uzde je držao Rand, i sive ždrebice nežnih zglobova za Min, konji Aes Sedai i Zaštitnika koji nisu bili dodeljeni Aša’manima – ili upotrebljeni da se popune zaprege za kola, što je izazvalo veću gužvu nego naterivanje njihovih vlasnika da hodaju! – bili su privezani dugačkim povocima za zadnji deo kola.

„Verujete li u to, Fline? Grejdi?“

Jedan od Aša’mana koji se spremao da prođe s prethodnicom, krupan čovek seljačkog lica, nesigurno pogleda u Randa, a onda u smežuranog starca koji je šepao. Obojica su nosili srebrnu značku u obliku mača na okovratniku, ali ne i znak Zmaja. „Samo budala misli da mu neprijatelji miruju dok ih ne gleda, moj gospodaru Zmaju“, progovori starac hrapavim glasom. Zvučao je kao vojnik.

„Šta ti kažeš, Dašiva?"

Dašiva se trže, očito iznenađen što mu se obratio. „Ja... pa ja sam odrastao na imanju.“ Potpuno nepotrebno, ispravio je pojas za mač. Trebalo je da Aša’mani vežbaju s mačevima koliko i s Moći, ali Dašiva je izgledao kao da ne zna ni s kog se kraja mač drži. „Ja baš ne znam mnogo o tome šta znači imati neprijatelja.“ I pored njegove neuglednosti, osećala se izvesna oholost. A opet, svi oni su delovali prekaljeni osionošću.

„Ako ostaneš blizu mene", reče mu meko Rand, „saznaćeš.“ Perin zadrhta od njegovog osmeha. Osmehivao se i dok je izdavao naređenja za prolazak, kao da ih s druge strane čeka zaseda. „Svuda ima neprijatelja", rekao im je. „To uvek pamtite. Neprijatelji su svuda, a nikada ne znate ko su."

Izlazak je tekao nesmetano. Kola se zakotrljaše s Dumajskih kladenaca u Kairhijen; na čelu su sedele sestre, slične ledenim statuama koje se njišu. Njihovi Zaštitnici trupkali su pored, s rukama na balčacima, pogleda koji se nije zadržavao na jednoj tački; bilo je očito da smatraju kako njihovim Aes Sedai treba jednaka zaštita od onih koji su već bili na brdu, koliko i od nekoga ko bi se mogao pojaviti. Mudre stupahu terajući svoje zaduženje; nekoliko njih je koristilo prutove kojima su bockale Aes Sedai da idu u željenom pravcu, mada su se sestre svojski pretvarale da tu nema ni Mudrih ni njihovih prutova. Naiđoše i Šaido gai’šaini, trčkajući po četvoro u redu, pod nadzorom jedne jedine Device; ona mahnu ka mestu po strani pre nego što ode da se pridruži ostalim Far Dareis Mai, a gai’šaini u redovima kleknuše na pokazano im mesto, nagi poput očerupanih kokoši, a ponosni poput orlova. Pratili su ih preostali Zaštitnici pod stražom, zračeći zajedničkim besom koji je Perin iznad svega mogao da namiriše, a sledio je Ruark sa ostatkom sisvai’amana i Devicama, pa još četiri Aša’mana, svaki vodeći i konja prve četvorice, praćeni Nurelom i njegovim Krilatim stražarima, s kopljima crvenih vrhova.

Majenci su se puvali što su u zaštitnici, smejući se i dobacujući Kairhijenjanima šta bi sve uradili Šaidoima da su se vratili, iako, u stvari oni nisu bili poslednji. Poslednji je na Kiruninom škopcu izašao Rand, s Min na njenoj ždrebici. Sorilea i Amis trčkarale su s jedne strane visokog vranca, Nandera i pet-šest Devica s druge, a Dašiva je odmah iza njih vodio mirnu riđu ždrebicu. Prolaz zatreperi i nestade, a Dašiva trepnu gledajući mesto gde se našao, a zatim trapavo zajaha ždrebicu. Izgledalo je da razgovara sam sa sobom, ali to je verovatno bilo zato što se sapleo o sopstveni mač i skoro pao. Nije valjda već bio lud.

Vojska je prekrila brdo, spremna za napad koji očito nije dolazio. Mala vojska, samo nekoliko hiljada, mada bi nekada bila smatrana dovoljno velikom, pre nego što su Aijeli nahrupili preko Zmajevog zida. Lagano usmerivši konja prema Perinu, Rand je osmatrao okolinu. Dve Mudre pratile su ga u stopu, tiho razgovarajući i posmatrajući ga; za njima su išle Nandera i Device, posmatrajući sve ostalo. Da je Rand bio vuk, Perin bi rekao da njuši vazduh. Nosio je Zmajevo žezlo prebačeno preko jabuke sedla – dve stope dugo koplje ukrašeno zeleno-belim perjanicama i izrezbarenim zmajevima – i povremeno ga je odmeravao u ruci, kao da se podseća da je tu.

Kad je dojezdio do njega, Rand se zabulji u Perina jednako usredsređeno kao i kad je proučavao okolinu. „Tebi verujem", konačno je izgovorio klimnuvši glavom. Min se promeškolji u sedlu, a on dodade : „I tebi, Min, naravno. A i tebi, Loijale.“ Ogijer, koji se nesigurno prebacivao s noge na nogu, oklevajući pogleda u Perina. Rand pogleda u okolna brda. Aijele i Aša’mane i ostale. „Samo nekolikima mogu verovati", prošaputa umorno. Miris mu je bio zbrkan, kao da je poticao od najmanje dva čoveka – ljutnja i strah, odlučnost i očaj. A kroz sve to provlačila se iscrpljenost.

Ostani razuman, požele Perin da mu dovikne. Drži se. Međutim, osećaj krivice vezao mu je jezik. Jer on je to želeo da kaže Ponovorođenom Zmaju, a ne svom prijatelju iz detinjstva. On je želeo da mu prijatelj ostane razuman; Ponovorođeni Zmaj morao je da ostane razuman.

„Moj gospodaru Zmaju", iznenada se oglasi jedan od Aša’mana. Izgledao je jedva malo veći od dečaka, tamnih očiju krupnih kao u devojčice, bez mača ili kule na svom okovratniku, ali ponosnog držanja. Narišma. Perin je čuo da ga tako zovu. „Na jugozapadu."

Jedno obličje potrčalo je iz žbunja oko milju odatle – žena sa suknjama prikačenim na bokove. Perinu beše jasno da je Aijelka. Mudra, pomisli, mada nije bilo stvarno moguće to odmah zaključiti. Prosto je bio siguran. Kad ju je ugledao, sva mu se napetost vratila. Neko na vidiku, baš tu gde su izašli iz Prolaza, nije mogao da bude dobra vest. Šaidoi su ponovo uznemiravali Kairhijen kada je krenuo za Random, ali za Aijele Mudra je bila Mudra, bez obzira iz kog je klana. One su mogle da se posećuju, da kao dobre susetke piju čaj dok se njihovi klanovi međusobno ubijaju. Dva Aijela u borbi na smrt prekinuće i razdvojiti se da bi Mudra mogla da prođe između njih. Možda je jučerašnji dan to promenio, a možda i nije. Slabašno uzdahnu. Ni u najboljem slučaju ona nije bila dobra vest.

Izgledalo je kao da su svi na brdu osećali isto. Svuda se videlo komešanje, koplja se podigoše, strele prinese lukovima. Kairhijenjani i Majenci su se vrpoljili u sedlima, a Aram isuka mač, očiju sjajnih od iščekivanja. Loijal se osloni na svoju dugačku sekiru i sažaljivo pređe prstom po ivici oštrice. Sočivo je imalo oblik obične sekire za drva, ali ukrašeno pozlaćenim lišćem i spiralama. Pozlata je bila iskrzana nedavnom upotrebom. Ako ponovo bude morao da je upotrebi, on će to i učiniti, ali jednako nevoljno koliko i Perin svoju, a uglavnom i iz istih razloga.

Rand je samo sedeo na svom konju i bezizražajno posmatrao. Min je primakla svoju ždrebicu dovoljno blizu da ga potapše po ramenu pokretom nekog ko pokušava da smiri nakostrešenog mastifa.

Ni Mudre nisu pokazivale uznemirenost, iako nisu stajale mirno. Sorilea dade znak a desetak žena, koje su čuvale Aes Sedai, odvoji se kako bi se pridružile njoj i Amis, podalje od Randa i van dometa Perinovih ušiju. Samo ih je nekoliko imalo sede u kosi, a Sorilea je bila jedina s borama na licu, a opet, jedva da je koja od prisutnih Mudrih uopšte imala sede. Uistinu, nije bilo mnogo Aijela koji su živeli dovoljno dugo da bi im kosa posedela. Ove žene su, međutim, bile uticajne, kako god da su Mudre to određivale. Perin je viđao Sorileu i Amis kako se savetuju sa istom grupicom i ranije, mada savetovanje i nije bila tačna reč. Sorilea je govorila, uz Amisine povremene upadice, a ostale su slušale. Edara se zbog nečega pobuni, ali je Sorilea umiri ne zastajkujući, a onda pokaza na dve među njima, Sotarinu i Kosainu. One smesta prebaciše suknje preko ruku i pojuriše ka pridošlici dok su im noge bleskale u trku.

Perin potapša Koraka po vratu. Nema više ubijanja. Za sada.

Tri Mudre se susretaše na otprilike pola milje od brda i zaustaviše se. Razmeniše nekoliko reči, a onda sve potrčaše nazad, prema brdu. Pravo do Sorilee. Pridošlica, mlađa žena dugačkog nosa, s grivom plamenoriđe kose, užurbano je govorila. Sorileino lice je posle svake reči delovalo tvrđe. Konačno, crvenokosa završi – u stvari, Sorilea je prekide s nekoliko reči – i sve se okrenuše Randu. Ali nijedna se ne pokrenu ka njemu. Čekale su, podbočene, sa šalovima koji su im visili preko ruku, nedokučive kao bilo koja Aes Sedai.

„Kar’a’karn", promrmlja Rand ispod glasa. Prebacivši nogu, spustio se iz sedla, a onda je pomogao Min da sjaše.

I Perin je sjahao pa ih je, vodeći Koraka, pratio prema Mudrima. Loijal se vukao za njim, a Aram ga je pratio na konju, dok mu Perin ne dade znak da sjaše. Aijeli nisu jahali, osim ako je to zaista bilo neophodno, a smatrali su nepristojnim da im se iko obraća s konja. Ruark im se pridružio, a i Gaul, zbog nečega namršten. Podrazumevalo se da će im se Nandera i Sulin pridružiti, zajedno sa Devicama.

Riđokosa pridošlica progovori čim joj se Rand primakao. „Bair i Megana su postavile osmatrače na svim mestima na kojima bi mogao da se vratiš u grad drvoubica, Kar’a’karne, ali niko uistinu nije mislio da bi ovo bilo...“

„Firejn“, preseče je Sorilea glasom dovoljno oštrim da pusti krv. Riđokosa tako brzo zatvori usta da joj zubi škljocnuše. Izbegavajući Sorilein pogled, ne trepćući, upiljila se u Randa jasnoplavim očima.

Konačno, Sorilea uzdahnu i obrati pažnju na Randa. „Imamo nevolje u šatorima", reče ravnim glasom. „Među drvoubicama je počelo govorkanje da si otišao u Belu kulu sa Aes Sedai koje su bile tamo, da si otišao da klekneš pred Amirlin Tron. Niko od onih koji su znali istinu nije se usudio da progovori, inače bi situacija bila još gora.“

„A kakva je situacija?“, tiho upita Rand. Bio je vidno napet i Min ponovo poče da ga tapše po ramenu.

„Mnogi veruju da si napustio Aijele.“ Amis je govorila jednako tiho. „Beznađe se vratilo. Svakoga ih dana po hiljadu, ili više, baca koplja i nestaje. Nesposobni su da se suoče s našom budućnošću ili s našom prošlošću. Neki možda prelaze Šaidoima.“ Glas joj je za trenutak bio pun gađenja. „Šapuće se da se pravi Kar’a’karn ne bi predao Aes Sedai. Indirijan tvrdi kako ti nikada ne bi svojevoljno otišao sa Aes Sedai. Spreman je da povede Kodare na sever, u Tar Valon, i da pleše kopljima sa svakom Aes Sedai koju pronađe. Ili bilo kojim mokrozemcem. Kaže da mora biti da su te izdali. Timolan gunđa kako si nas, ako su glasine tačne, izdao, te da će povesti Mijagome u Trostruku zemlju. Pošto te vidi mrtvog. Mandelain i Džanvin se međusobno savetuju, ali slušaju i Indirijana i Timolana.“ Ruark se izbeči usisavajući vazduh kroz zube; za Aijela, to je bilo kao da čupa kosu u očajanju.

„To su loše novosti“, pobuni se Perin, „ali vi ih saopštavate kao da su smrtna kazna. Čim se Rand pojavi, govorkanje će prestati.“

Rand prođe rukom kroz kosu. „Da je samo to, Sorilea ne bi izgledala kao da je progutala guštera.“ U poređenju s njom, Nandera i Sulin su izgledale kao da su njihovi gušteri još uvek živi dok pokušavaju da ih progutaju. „Šta mi još nisi rekla, Sorilea?“

Smežurana žena mu podari majušan odobravajući osmeh. „Vidiš i ono šio nije rečeno. To je dobro.“ Glas joj je i dalje bio potpuno ravan. „Vraćaš se sa Aes Sedai. Neki će poverovati da to znači da si kleknuo pred njima. Šta god da kažeš ili uradiš, misliće kako te one drže na uzdi. A to i pre nego što saznaju da si bio zarobljen. Tajne prolaze kud se ni buva ne bi provukla, a lajna koju mnogi znaju dobija krila.“

Perin baci pogled ka Dobrejnu i Nurelu, koji su ga gledali sa svojim ljudima, i proguta knedlu. Koliko je njih koji su sledili Randa samo zato što je imao mnogo Aijela za sobom? Nisu svi, naravno, ali na svakog koji je tu bio jer je Rand Ponovorođeni Zmaj, bilo je petoro, ako ne i desetoro njih koji su tu jer Svetlost najjače obasjava one s najvišim zvanjem. Ako se Aijeli odvoje, ili rascepkaju...

Nije želeo da razmišlja o toj mogućnosti. Njegove sposobnosti sezale su do odbrane Dve Reke, a i to mu je bilo previše. Ta’veren ili ne, nije gajio iluzije da je jedan od onih koji završavaju u istoriji; to je bilo za Randa. Seoske teškoće bile su njegov krajnji domet. A opet, nije mogao sebi da pomogne. U glavi mu je vrilo. Šta će raditi ako dođe do najgoreg? U glavi mu se razmotavao spisak. Ko će ostati odan, a ko će možda pokušati da se izvuče. Prvi je bio dovoljno kratak, a drugi dovoljno dugačak da mu se grlo osušilo. Previše ljudi spletkarilo je kao da nikada nisu čuli za Zmajska proročanstva ili Poslednju bitku. Slutio je da će se neki tako ponašati i dan pošto otpočne Tarmon Gai’don. Najgore je bilo što većina njih nisu bili Prijatelji Mraka, već naprosto ljudi koji gledaju samo svoju korist. Loijal je oklembesio uši; i on je isto shvatao.

Samo što je završila razgovor s Random, Sorilea šibnu u stranu pogledom koji buši rupe u gvožđu. „Rečeno vam je da ostanete u kolima.“ Bera i Kiruna se iznenada zaustaviše, a Alana skoro nalete na njih. „Rečeno vam je da ne dodirujete Jednu moć bez dozvole, ali vi ste prisluškivale. Naučićete da ako ja nešto kažem, to i mislim."

I pored Sorileinog ljutitog pogleda, njih tri nisu uzmakle. Bera i Kiruna pokazivale su ledeno dostojanstvo, Alana prigušeni prkos. Loijalove krupne oči iskolačeno su prelazile od njih do Mudrih; ako su mu uši ranije bile oklembešene, sada su potpuno polegle, a obrve su mu pale na obraze. Zadubljen u misli, dok je uznemireno vrteo spiskove kroz glavu, Perin se odsutno pitao dokle Aes Sedai misle da guraju. Prisluškivati pomoću Moći! Reakcija Mudrih biće gora od Sorileinog kevtanja. A verovatno i Randova.

Ali ne sada. Rand je izgledao kao da ih nije svestan. Gledao je pravo kroz Sorileu. Ili je možda ponovo osluškivao nešto što niko drugi nije mogao da čuje. „Šta je s mokrozemcima?“, konačno upita. „Kolaver se krunisala za kraljicu, zar ne?“ To u stvari i nije bilo pitanje.

Sorilea klimnu glavom, palcem lupkajući po dršci nožića za pojasom, ali njena pažnja je i dalje bila usmerena na Aes Sedai. Aijela se nije ticalo ko je izabran za kralja ili kraljicu među mokrozemcima, pogotovo među drvoubicama iz Kairhijena.

Perin oseti ledenicu u grudima. Nije bila tajna da je Kolaver od kuće Saigan želela Sunčev presto; spletkarila je da ga dobije od dana kada je Galdrijan Rijatin ubijen, još pre nego što se Rand proglasio za Ponovorođenog Zmaja, a nastavila je da spletkari i kada je postalo opštepoznato kako je Rand taj presto namenio Elejni. Međutim, samo je nekoliko njih znalo da je ona i hladnokrvni ubica. A Faila je bila u gradu. Barem nije bila sama. Bain i Čijad su u njenoj blizini. One su bile Device i njene prijateljice, možda čak i ono što Aijeli nazivaju skorosestre; one nikada neće dozvoliti da bude povređena. Međutim, ledenica se nije topila. Kolaver je mrzela Randa i svakoga ko mu je bio blizak. Kao na primer, ženu Randovog prijatelja. Ne. Bain i Čijad će je čuvati.

„Ovo je osetljiva situacija.“ Približavajući se Randu, Kiruna se pretvarala kako Sorilea ne postoji. Za tako mršavu ženu, Mudra je imala oči kao čekiće. „Sve što uradiš može imati ozbiljne posledice. Ja...“

„Šta Kolaver priča o meni?“ Rand je pitanje uputio Sorilei, suviše opuštenim glasom. „Je li povredila Berelajn?“ Berelajn, Prvu od Majena, Rand je ostavio da upravlja Kairhijenom. Zašto nije pitao za Failu?

„Berelajn sur Pendrag je dobro“, promrmlja Sorilea ne prestajući da proučava Aes Sedai. Na prvi pogled, Kiruna je ostala smirena, iako je bila prekinuta i ignorisana, ali pogled koji je upravila ka Randu mogao bi da zamrzne vatru u kovačnici sa sve mehovima koji je raspaljuju. Sorilea dade znak Firejn da nastavi priču.

Riđokosa se trže i nakašlja; očito nije očekivala da će joj biti dozvoljeno da izusti ijednu reč. Povratila je dostojanstvo kao da navlači greškom skinutu haljinu. „Kolaver Saigan kaže da si otišao u Kaemlin, Kar’a’karne, ili možda u Tir, ali kuda god da si otišao, svi moraju da pamte kako si ti Ponovorođeni Zmaj i kako moraju da te slušaju.“ Firejn šmrknu; Ponovorođeni Zmaj nije bio deo Aijelskih proročanstava, samo Kar’a’karn. „Kaže da ćeš se vratiti i potvrditi njeno pravo na presto. Često se obraća poglavarima, ohrabruje ili da okrenu koplja ka jugu. Da ti pokažu poslušnost, kaže. Ne primećuje Mudre i čuje samo vetar kad mi govorimo.“ Ovoga puta njeno šmrkanje podudarilo se sa Sorileinim. Niko ne govori poglavarima klanova šta da rade, ali naljutiti Mudre bio je loš način da se poglavari u bilo šta ubede.

Međutim, to je Perinu imalo smisla, onom delu njega koji je mogao da ne misli na Failu. Kolaver verovatno nikada nije obratila dovoljno pažnje na divljake da bi shvatila da Mudre imaju značajniju ulogu nego da privijaju bilje, ali bi želela svakog Aijela što dalje od Kairhijena. Pitanje je bilo, u ovim okolnostima, da li ju je neko od poglavara slušao. Ali Rand nije postavio očigledno pitanje.

„Šta se još dešavalo u gradu? Sve što si čula, Firejn. Možda nešto što može izgledati važno samo mokrozemcima."

Ona s prezirom zatrese svojom crvenom grivom. „Mokrozemci su kao peščane mušice, Kar’a’karne: ko zna šta je njima važno? Čudne se stvari ponekad dešavaju u gradu, tako sam čula, kao i među šatorima. Ljudi ponekad vide stvari koje ne mogu biti, a ponekad ono što ne može biti bude. Muškarci, žene i deca su umrli.“ Perin se naježi: znao je da misli na ono što je Rand nazivao „mehuri zla"; dizali su se sa zatvora Mračnog kao pena na smrdljivoj močvari, lebdeći oko Šare dok ne puknu. Perin se jednom našao uhvaćen u jednom; nikada više nije želeo da ih vidi... „A ako misliš šta mokrozemci rade", nastavila je, „ko ima vremena da posmatra peščane mušice? Ako ne ujedaju. To me podseti na nešto. Ja to ne mogu da razumem, ali možda ćeš ti moći. Ove peščane mušice ujedaće pre ili kasnije."

„Koje mušice? Mokrozemci? O čemu ti pričaš?"

Firejn nije imala Sorileino umeće ravnodušnog pogleda, ali nijedna Mudra koju je Perin ikad susreo nije trpela nestrpljenje drugih. Pa makar to bio poglavar poglavara. Isturivši bradu, prikupila je šal pre nego što je odgovorila: „Pre tri dana, drvoubice Karalin Damodred i Toram Rijatin su se približili gradu. Izdali su proglas da je Kolaver Saigan uzurpator, ali sede u svom logoru južno od grada i ništa ne rade osim što povremeno pošalju nekoliko ljudi u grad. Van njihovog logora stotine njih bi pobegli od jednog algai’d’sisvaia ili čak od gai’šaina. Čovek po imenu Darlin Sisnera i drugi Tairenci stigli su juče brodom pod grad i pridružili im se. Od tada žderu i piju, kao da nešto slave. Vojska drvoubica okupljena je u gradu, po naređenju Kolaver Saigan, a opet, oni više paze naše šatore nego druge mokrozemce ili sam grad. Gledaju i ništa ne rade. Možda ti znaš zašto je sve ovo, Kar’a’karne, ali ja ne znam, a ne znaju ni Bair, ni Megana, niti iko drugi u šatorima."

Gospa Karalin i gospodar Toram vodili su Kairhijenjane koji su odbijali da priznaju da su Rand i Aijeli osvojili Kairhijen, baš kao što je visoki lord Darlin vodio sličnu grupu u Tiru. Nijedna pobuna nije postigla mnogo; Karalin i Toram sedeli su mesečima u podnožju Kičme sveta, šaljući pretnje i zahteve, a Darlin je radio isto u Hadon Mirku. Ali to se, izgleda, promenilo. Perin shvati da lagano prelazi palcem po ivici sečiva svoje sekire. Aijeli su bili u opasnosti da se ospu, a Randovi neprijatelji su se okupljali. Još je samo trebalo da se pojavi neko od Izgubljenih. I Sevana sa Šaidoima. To bi bio šlag na torti. A opet, ništa od toga nije imalo značaja, kao nije li neko sreo noćne more koje hodaju po danu. Faila je morala da bude bezbedna; obavezno.

„Bolje posmatrati nego se boriti", zamišljeno promrmlja Rand, ponovo osluškujući nešto nevidljivo.

Perin se svim srcem slagao s Random – skoro sve je bilo bolje od borbe – ali Aijeli nisu imali isto viđenje, ne kad su u pitanju neprijatelji. Od Ruarka do Sorilee, preko Firejn do Nandere i Sulin, blenuli su kao da im je Rand saopštio kako je bolje piti pesak nego vodu.

Firejn se toliko ispravila da je skoro stajala na prstima. Bila je niska za Aijelku, nije Randu bila ni do ramena, ali činilo se kako pokušava da ga gleda pravo u oči. „Ima nešto više od deset hiljada u logoru mokrozemaca", reče s neodobravanjem, „i nešto manje u gradu. S njima možemo lako. Čak i Indirijan pamti da si naredio da se nijedan mokrozemac ne ubija, osim u samoodbrani, ali izazvaće teškoće ako ostanu sami. A ne pomaže ni što su Aes Sedai u gradu. Ko zna šta one..."

„Aes Sedai?“ Randov glas je bio leden, a zglobovi su mu pobeleli od stiskanja Zmajevog žezla. „Koliko ih je?“ Zbog mirisa koji se širio od Randa, Perin oseti kako mu se nabire koža na potiljku; odjednom je mogao da oseti Aes Sedai zarobljenice koje su ih posmatrale, i Bera i Kiruna i ostale.

Sorilea izgubi svako interesovanje za Kirunu. Ruke joj poleteše ka bokovima, a usne joj se stisnuše. „Zašto mi to nisi rekla?"

„Nisam imala prilike, Sorilea.“ Firejn je negodovala zadihano, skupljenih ramena. Plave oči okrenuše se ka Randu, a glas joj postade čvršći. „Ima ih više od deset, Kar’a’karne. Mi ih izbegavamo, naravno, pogotovo otkad...“ Ponovo Sorilea i zadihanost: „Ti nisi htela da čuješ o mokrozemcima, Sorilea. Samo o našim šatorima. Ti si tako rekla.“ Ka Randu, uspravljenih leda: „Večina je pod krovom Arilin Dulejn, Kar’a’karne, i retko ga napuštaju.“ Ka Sorilei, pogrbljena: „Sorilea, ti znaš da bih ti sve rekla, ali ti si me prekinula.“ Kada je shvatila koliko njih je posmatra i koliko ih je koji počinju da se smeškaju, barem među Mudrima, Firejnine oči se razgoračiše a obrazi zarumeneše. Glava joj se okretala od Randa ka Sorilei i nazad, usta su pokušavala da govore, ali nikakav zvuk nije izlazio. Neke od Mudrih smejale su se iza dlanova; Edara se nije zamajavala ni da podigne ruku. Ruark je zabacio glavu i grohotom se smejao.

Perin nije imao želju da se smeje. Aijelima bi mogao da bude smešan i mač koji ih je proburazio. Aes Sedai povrh svega. Svetlosti! On smesta postavi važno pitanje: „Firejn? Moja žena Faila, je li dobro?"

Ona ga pogleda poluzbunjeno, a onda upadljivo prikrpi svoj stav. „Mislim da je Faila Ajbara dobro, Sei’kajre.“ Ovo je izgovorila s hladnom staloženošću. Ili skoro sasvim. Krišom je pokušavala da baci pogled na Sorileu. A Sorilea nije izgledala kao da se zabavlja, nimalo; prekrštenih ruku, proučavala je Firejn pogledom naspram koga su oni koje je upućivala Kiruni izgledali bezazleno.

Amis spusti ruku na Sorileinu nadlakticu. „Ona nije kriva.“ Mlada žena mrmljala je suviše tiho da bi je iko čuo, osim smežurane Mudre i Perina. Sorilea je oklevala, a onda klimnu glavom; plamteči pogled polako je trnuo do njene uobičajene zajedljivosti. Amis je bila jedina koju je Perin ikada video da može to da uradi, jedina koju Sorilea ne bi ugazila kada joj se usprotivi. Pa dobro, ne bi ugazila ni Ruarka, ali to je više ličilo na hridinu koja ne obraća pažnju na oluju; Amis je umela da zaustavi kišu.

Perin je želeo da sazna više od Firejn – misli da je Faila dobro? – ali pre nego što je mogao da otvori usta, sa svojom uobičajenom taktičnošću ugura se Kiruna.

„Sad me slušaj pažljivo!“ Obraćala se Randu, mašući mu prstom ispod nosa. „Nazvala sam situaciju osetljivom. E pa nije. Komplikovana je preko granica tvoje mašte, a toliko lomljiva da je pogrešan dah može rasturiti u paramparćad. Bera i ja ćemo te otpratiti do grada. Da, da, Alana; ti takođe.“ Nestrpljivo je odmahnula ka vitkoj Aes Sedai. Perin pomisli da pokušava onaj trik s nadnošenjem. Izgledalo je kao da posmatra Randa s visine, iako je bila za glavu i po niža od njega. „Moraš dozvoliti da te usmeravamo. Jedna pogrešna reč, jedan pogrešan korak i možeš dovesti Kairhijen do iste propasti do koje si doveo Tarabon i Arad Doman. Još gore, možeš nepopravljivo oštetiti stvari o kojima nemaš pojma.“

Perin trepnu. Ceo govor bio je kao smišljen da uspali Randa. Ali Rand ju je samo saslušao, dok nije završila, a onda se okrenuo Sorilei: „Odvedite Aes Sedai do šatora. Za sada, sve njih. Postarajte se da svi znaju da su one Aes Sedai. I neka svi vide da poslušno skaču kad kažete: ’žaba’. A pošto vi skačete kad Kar’a’karn to naloži, to bi trebalo svakog da uveri da ne nosim Aes Sedai povodac."

Kiruna se zažari u licu. Tako je zamirisala na uvređenost i ozlojeđenost da je Perina zasvrbeo nos. Bera je bezuspešno pokušavala da je umiri istovremeno ka Randu bacajući poglede ti-mladi-klipane-neznalico, a Alana je grizla usne da se ne bi nasmejala. Ako je suditi po mirisima koji su dopirali od Sorilee i ostalih, Alana nije imala razloga da bude zadovoljna.

Sorilea šibnu osmeh prema Randu. „Možda, Kar’a’karne", reče suvo. Perin je sumnjao da je ona ikada skakala po naređenju. „Možda i hoće.“ Nije zvučala uvereno.

Još jednom odmahnuvši glavom, Rand krenu s Min, u stopu praćen Devicama i određujući ko će poći s njim, a ko s Mudrima. Ruark poče da izdaje naređenja sisvai’amanima. Alana je očima pratila Randa. Perin je poželeo da zna šta se tu dešava. Sorilea i ostale takođe su posmatrale Randa i mirisale su svakako, samo ne nežno.

Odjednom, primeti kako Firejn stoji sama. Sad je imao priliku. Ali kada je pokušao da joj priđe, Sorilea i Amis i ostatak „saveta“ okružiše je, gotovo je odguravši odatle. Malo su se udaljile pre nego što su počele da je zatrpavaju pitanjima, a oštri pogledi prema Kiruni i drugim dvema nisu ostavljali nimalo sumnje da neće trpeti ponovno prisluškivanje. Kiruna je, izgleda, razmišljala o tome, mrko ih posmatrajući dok nije izgledalo kao pravo čudo da joj se tamna kosa nije nakostrešila. Bera joj je nešto odlučno govorila i Perin bez imalo napora začu „razumno" i „strpljenje", „opreznost" i „budalasto". Na koga se sve to odnosilo, nije se zasigurno znalo.

„Biće borbe kad stignemo u grad.“ Aram je zvučao nestrpljivo.

„Naravno da neće“, umirivao ga je Loijal. Uši su mu se trzale dok je nesigurno odmeravao svoju sekira. „Neće je biti. Je li tako, Perine?"

Perin odmahnu glavom. Nije znao. Kada bi samo ostale Mudre ostavile Firejn na miru, samo za nekoliko trenutaka. Šta je to toliko važno o čemu su baš sad morale da razgovaraju?

„Žene", promrmlja Gaul, „čudnije su od pijanih mokrozemaca."

„Šta?“, upita Perin odsutno. Šta bi se desilo da se jednostavno progura kroz krug Mudrih? Kao da mu čita misli, Edara se značajno namršti. Nekoliko Mudrih uradi isto; ponekad je izgledalo kao da žene zaista mogu da čitaju misli muškaraca. Pa...

„Rekoh, žene su čudne, Perine Ajbara. Čijad mi je rekla da neće položiti svadbeni venac pred moje noge; zamisli, rekla mi je.“ Aijel je zvučao užasnuto. „Rekla mi je da će me uzeti za ljubavnika, ona i Bain, ali ništa više.“ U nekoj drugoj prilici to bi zaprepastilo Perina, iako je i ranije čuo slične stvari. Aijeli su bili neverovatno... slobodni... u vezi s tako nečim. „Kao da nisam dovoljno dobar za muža.“ Gaul ljutito šmrknu. „Bain mi se ne sviđa, .ili oženio bih se i njome samo da usrećim Čijad. Ako Čijad neće da napravi svadbeni venac, trebalo bi da prestane da me mami. Ako je ne zanimam dovoljno da bi se udala za mene, treba da me pusti da odem."

Perin se namršti. Zelenooki Aijel bio je viši od Randa, a skoro za glavu viši od njega. „O čemu ti to pričaš?"

„Pa o Čijad, naravno. Zar me nisi slušao? Ovamo me izbegava a onda, svaki put kad je sretnem, zaustavi se dovoljno dugo da bude sigurna kako sam je spazio. Ne znam šta vi mokrozemci radite, ali kod nas je to jedan od načina koje žene koriste. Kad je najmanje očekuješ pojavi ti se pred očima, a onda nestane. Nisam čak ni znao da je sa Devicama, sve do jutros."

„Hoćeš da kažeš da je ovde?", prošaputa Perin. Ledenica se vratila, dubeći ga poput sečiva. „A Bain? Je li i ona ovde?"

Gaul slegnu ramenima. „Retko su daleko jedna od druge. Ali ja hoću da Čijad obrati pažnju na mene, ne Bain."

„Spalio njihovu krvavu pažnju!" povika Perin. Mudre se okrenuše da pogledaju. U stvari, gledali su ga svi koji su bili na brdu. Kiruna i Bera su buljile, potpuno zamišljenih lica. Sa mnogo napora uspeo je da se utiša. Međutim, nije mogao ništa da uradi s napetošću. „Trebalo je da je one štite! Ona je u gradu, u kraljevskoj palati, s Kolaver – s Kolaver! – a trebalo je one da je štite."

Češkajući se po glavi, Gaul pogleda Loijala. „Je l’ to neki humor mokrozemaca? Faila Ajbara ne nosi kratke suknje."

„Znam da nije dete!“ Perin duboko udahnu. Bilo mu je teško da mirno govori kada mu je stomak bio pun kiseline. „Loijale, hoćeš li objasniti ovom... objasni Gaulu da naše žene ne trče uokolo s kopljima, da Kolaver neće ponuditi Faili dvoboj, nego će jednostavno narediti nekome da joj prereže vrat, ili da je baci sa zida, ili...“ Slike su bile previše za njega. Svakog časa moglo se dogoditi da isprazni stomak.

Loijal ga trapavo potapša po ramenu. „Perine, znam da si zabrinut. Znam kako bih se ja osećao kad bih pomislio da se išta desilo Erit.“ Čuperci na ušima mu zatreperiše. Našao se ko će da mu priča; pobegao bi, što brže može, samo da izbegne svoju majku i mladu Ogijerku koju mu je izabrala. „A. Pa... Perine, Faila te čeka, potpuno je bezbedna. Znam to. A ti znaš da ona ume da vodi računa o sebi. Ma, ona može da vodi računa o sebi, i tebi, i meni, i Gaulu, pride.“ Njegov zvonki smeh zvučao je izveštačeno i on ubrzo postade ozbiljan. „Perine... Perine, znaš da ne možeš uvek da budeš blizu Faile da je štitiš. Bez obzira koliko ti to želiš. Ti si ta’veren; Šara te je isprela s razlogom i zato će te koristiti.“

„Spalio Šaru", zareža Perin. „Može i cela da izgori, samo ako će joj to pružiti sigurnost.“ Loijalove uši se ukočiše od zaprepašćenja, a čak je i Gaul izgledao kao da se potresao.

I šta sam sad ja?, pomisli Perin. On je prezirao one koji su škrabali i žvrljali za sopstvene potrebe, ne obraćajući pažnju na Poslednju bitku i senku Mračnog koja se nadnosila nad svetom. Kako se razlikovao od njih?

Rand zaustavi vranca pored njega. „Ideš li?"

„Idem", odgovori Perin slabašno. Nije znao odgovor na sopstveno pitanje, ali je znao jedno: za njega, Faila jeste bila svet.