Kruna mačeva

26 Neopozive reči

Morgaza je ležala budna, piljeći u tavanicu kroz mesečinom prošaranu tamu, i pokušavala da razmišlja o svojoj kćeri. Bila je pokrivena samo jednim bledim lanenim čaršavom, ali i pored toga znojila se u debeloj vunenoj spavaćici, čvrsto vezanoj sve do grla. Znoj jedva da je bio važan; bez obzira koliko puta da se okupala, bez obzira koliko je ta voda bila vrela, nije se osećala čisto. Elejna mora da je bila bezbedna u Beloj kuli. Ponekad joj se činilo da su prošle godine od kada je poslednji put mogla da veruje Aes Sedai, a opet, koliko god to bilo protivrečno, Kula je bila najbezbednije mesto za Elejnu. Pokušavala je da misli o Gavinu on će biti u Tar Valonu, sa svojom sestrom, pun ponosa zbog nje, tako pun žudnje u svojoj čežnji da joj bude štit ako se za tim ukaže potreba i o Galadu zbog čega li joj ne dopuštaju da ga vidi? Volela ga je kao da je proizišao iz njenog tela, a zbog mnogo čega njemu je to bilo potrebnije nego drugim dvoma. Pokušavala je da razmišlja o njima. Bilo je teško razmišljati o bilo čemu, osim... Širom otvorene oči zurile su nagore, u tamu, svetlucajući od neprolivenih suza.

Oduvek je mislila kako je dovoljno hrabra da učini sve što je potrebno, da se suoči sa svime što može da se dogodi; oduvek je verovala kako može da se presabere i nastavi s borbom. Tokom jednog beskrajnog sata, ne ostavljajući oj ništa više od nekoliko modrica koje su već počinjale da blede, Radam Asunava počeo je da je uči kako to i nije tako. Emon Valda završio je njegovo učenje jednim jedinim pitanjem. Modrica, koju joj je njen sopstveni odgovor ostavio na srcu, još uvek nije izbledela. Trebalo je da se sama vrati Asunavi i saopšti mu da joj uradi najgore što može. Trebalo je... Molila se da je Elejna bezbedna. Možda nije bilo pravično nadati se više za Elejnu, negoli za Galada ili Gavina, ali Elejna će postati sledeća kraljica Andora. Kula neće propustiti priliku da stavi Aes Sedai na Lavlji presto. Kad bi samo mogla da vidi Elejnu, kad bi mogla da još jednom vidi svu svoju decu.

Nešto zašuška u tamnoj spavaonici, a ona zadrža dah, boreći se da ne zadrhti. Bleda mesečina jedva je dozvoljavala da se nazru stubovi kreveta. Valda je juče odjahao iz Amadora na sever, zajedno sa Asunavom, sa hiljadama Belih plaštova koji će se suprotstaviti Proroku, ali ako se vratio nazad, ako je...

Prilika u tami poprimi oblik žene, preniske da bi bila Lini. „Pomislila sam da si još uvek budna", meko se začu Breanin glas. „Popij ovo; pomoći će ti.“ Kairhijenjanka pokuša da stavi srebrni pehar u Morgazinu ruku. Pomalo je mirisao na kiselo.

„Sačekaj dok ne budeš pozvana da mi doneseš piće“, odbrusi ova, odgurnuvši pehar. Topla tečnost rasu joj se preko ruke, preko lanenih čaršava. „Gotovo da sam zaspala, kada si ti ututnjala", lagala je. „Ostavi me!“

Umesto da posluša, žena je samo stajala s licem u senci, gledajući nadole, ka njoj. Bez obzira da li je Breana stvarno bila plemenitog roda ali srozana u ovom svetu, kao što je ponekad tvrdila, ili obična služavka koja je naučila kako da oponaša svoje nadređene, ona je slušala samo kada bi to sama odlučila, a jezik joj je palacao sve u svemu i suviše slobodno. Kao što je upravo dokazivala.

„Stenješ kao neka ovca, Morgaza Trakand.“ Čak iako je bio tih, glas joj je penušao od besa. Ona uz udarac spusti pehar na noćni stočić pored kreveta; deo tečnosti razli se po njegovoj površini. „Pih! Mnoge druge doživele su i gore. Živa si. Nijedna kost ti nije slomljena; pri zdravom si razumu. Izdrži; pusti da ono što je prošlo prođe, a ti nastavi sa životom. Toliko si napeta da muškarci hodaju uokolo na prstima, uključujući i gazda Gila. Lemgvin jedva da je oka sklopio prethodne tri noći.“

Morgaza se zajapuri zbog te drskosti; čak ni u Andoru, posluga se nije tako obraćala. Ona čvrsto uhvati ruku druge žene, ali njena uznemirenost borila se protiv nezadovoljstva. „Oni ne znaju, je li tako?“ Ako bi saznali, pokušali bi da je osvete, da je spasu. Poginuli bi. Talanvor bi poginuo.

„Lini i ja smo im stavile povez preko očiju, namesto tebe“, brecnu se Breana, izvukavši ruku i preteći joj njome. „Ako bih mogla da spasem Lemgvina, dopustila bih da saznaju kakva si ti blejava ovca. On u tebi vidi otelotvorenje Svetlosti; ja vidim ženu bez hrabrosti da se suoči s novim danom. Neću dopustiti da ga tvoj kukavičluk uništi.“

Kukavičluk. Morgaza je ključala od ozlojeđenosti, a opet, nije imala reči. Prsti joj se ukopaše u čaršave. Nije smatrala da bi hladnokrvno pristala da legne sa Valdom, ali da se to dogodilo, mogla bi da živi s tako nečim. Makar je mislila da bi mogla. Bila je potpuno druga stvar reći „da“ jer se bojala ponovnog suočenja sa Asunavinim konopima vezanim u čvorove i iglama, a još više se bojala da bi on na kraju ipak došao do toga. Koliko god da je vrištala pod Asunavinom službom, Valda je bio taj koji joj je pokazao prave granice njene hrabrosti, daleko manje nego što je verovala. Valdin dodir, njegova postelja, to je mogla zaboraviti, vremenom, ali nikada neće moći da spere sram onog „da“ sa svojih usana. Breana joj je sasula istinu u lice, a ona nije znala kako da joj odvrati.

Odjek čizama u hodniku spasao ju je i odagnao potrebu za tim. Vrata spavaonice se naglo otvoriše, a čovek koji je trčao zaustavio se kada je zakoračio unutra.

„Znači, budna si; dobro“, trenutak kasnije začuo se Talanvorov glas. Od toga joj je srce ponovo zakucalo, a ona je opet počela da diše. Pokuša da otpusti Breaninu šaku. Uopšte se nije sećala kada ju je dohvatila. Ali, na njeno iznenađenje, ova joj uzvrati stisak pre nego što ju je pustila.

„Nešto se događa“, nastavi Talanvor, dugačkim koracima prišavši usamljenom prozoru. Stojeći uz njega postrance, kao da izbegava da bude primećen, zurio je u noć. Mesečina je obasjavala njegovu visoku priliku. „Gazda Gile, dođi i ispričaj nam šta si video.“

Glava se pojavila u vratima, a ćela mu se presijavala u tami. Iza njega, u drugoj prostoriji, pomerila se glomazna senka. Lemgvin Dorn. Kada je Bazel Gil shvatio da je ona još uvek u krevetu, taj slabašni odsjaj njegove lobanje trgao se kao da je okrenuo oči na drugu stranu, mada teško da je uopšte mogao da razazna išta osim samog kreveta. Gazda Gil bio je čak i širi negoli Lemgvin, ali ne i toliko visok. „Oprosti mi, kraljice moja. Nisam nameravao da...“ On oštro kašljucnu, a čizme su mu strugale po patosu dok se pomerao. Da je imao kapu, verovatno bi je prevrtao po rukama, ili bi je napeto čupkao. „Tako ja u Dugom hodniku, krenuo ka... ka...“ Ka klonji, to je bilo ono što nije mogao da izgovori pred njom. „U svakom slučaju, bacim ja pogled kroz jedan od prozora i vidim jednu... jednu veliku pticu, mislim... spušta se na vrh Južnih kasarni.“

„Ptica!“ Linin visoki glas naterao je gazdu Gila da poskoči u sobu uklonivši se sa vrata. Ili je to možda bilo zbog oštrog uboda u rebra. Lini je najčešće koristila svaku prednost svoje sede kose. Ona je proletela pored njega, još uvek vezujući svoju kućnu haljinu. „Budale! Tupani pilećeg mozga! Probudili ste mi det...!“ Zaustavila se glasno kašljući; Lini nikada nije zaboravljala da je bila Morgazina dadilja, kao i dadilja njene majke, ali to joj se nikada nije omaklo pred drugima. Bila je ljuta što joj se to sada dogodilo, a to joj se osećalo i u glasu. „Probudio si svoju kraljicu zbog neke ptice!“ Nameštajući mrežicu za kosu, ona nesvesno ugura nekoliko pramenova koji su se izvukli dok je spavala. „Jesi li ti pijan, Bazele Gile?“ Morgaza se i sama pitala isto to.

„Ne znam je li to bila ptica“, bunio se gazda Gil. „Nije ličilo ni na koju pticu, ali šta još može da leti, osim slepih miševa? Bilo je veliko. Ljudi su mu sišli s leđa, a jedan mu je i dalje sedeo na vratu kada je uzletelo. Dok sam samog sebe pljuskao po licu da bih se probudio, još jedno od tih... stvorenja... spustilo se, a još ljudi je sišlo dole, a onda, eto ti još jedne, i ja sam rešio vreme je da se sve to ispriča lordu Talanvoru.“ Lini nije šmrknula, ali Morgaza je gotovo mogla da oseti njen pogled, iako nije bio uperen u nju. Čovek, koji je napustio svoju gostionicu kako bi je pratio, sasvim sigurno ga je isto osetio. „To je istina same Svetlosti, kraljice moja“, kleo se.

„Svetlosti!“, poput odjeka se oglasio Talanvor. „Nešto... Nešto se upravo spustilo na vrh Severnih kasarni.“ Morgaza ga nikada pre toga nije čula da zvuči potreseno. Sve što je želela bilo je da svi oni odu i ostave je njenoj patnji, ali činilo se kako za to nema nade. Talanvor je bio gori od Breane na mnogo načina. Daleko gori.

„Moj ogrtač“, rekla je, a ovog puta Breana je požurila da joj ga doda. Gazda Gil brzo je okrenuo lice prema zidu dok je silazila s kreveta i oblačila svileni ogrtač.

Ona požuri ka prozoru, vezujući pojas. Dugačke Severne kasarne nadnosile su se nad širokim dvorištem, četiri glomazna sprata od tamnog kamena sa ravnim krovom. Nikakvo se svetlo nije videlo, ni tu, niti bilo gde u Tvrđavi. Sve je bilo mirno i tiho. „Ništa ne vidim, Talanvore.“

On je povuče unazad. „Samo posmatraj", rekao joj je.

U nekoj drugoj prilici bilo bi joj žao što njegova ruka više nije na njenom ramenu, a bila bi razdražena sopstvenim žaljenjem koliko i njegovim načinom obraćanja. Sada, posle Valde, osećala je samo olakšanje. I razdraženost zbog tog olakšanja, koliko i zbog njegovog načina obraćanja. On je bio miljama udaljen od propisnog poštovanja, suviše tvrdoglav, suviše mlad. Nije bio mnogo stariji od Galada.

Senke su se pomerale zajedno sa mesecom, ali osim njih, ništa drugo nije se pomicalo. Dole, u gradu Amadoru, zalajao je pas, kome su se odazvali drugi. A onda, upravo kada je zaustila da otpusti Talanvora i sve njih, tama iznad ogromnih kasarni podiže se i vinu sa krova.

Nešto, tako je Talanvor to nazvao, a ni ona nije imala bolje ime. Dugačko telo, šire od bilo kog čoveka, delovalo je visoko; velika koščata krila, nalik onim u slepog miša, mahala su dok je stvorenje padalo prema dvorištu; neka prilika, čovek, sedela je na kraju izvijenog vrata. A onda krila uhvatiše vazduh i to... nešto... vinu se uvis, zaklanjajući mesečinu dok je prolazilo nad njenom glavom, a iza njega je visio dugačak tanak rep.

Morgaza lagano zatvori usta. Jedino što joj je palo na um bio je Nakot Senke. Troloci i Mirdraali nisu bila jedina, od Senke izvitoperena, stvorenja u Pustoši. Nju nikada nisu podučavali o nečem ovakvom, ali njeni predavači u Kuli rekli su joj kako tamo žive stvorovi koje niko nikada nije jasno sagledao a da je pri tom preživeo kako bi to prepričao. Međutim, otkuda je to stiglo ovako daleko na jug?

Odjednom, uz jaku tutnjavu, grom udari u pravcu glavnih kapija, pa potom ponovo, na još dva mesta oko velikog spoljnjeg zida. Ako se nije varala, i na tim mestima su se nalazile kapije.

„Šta se to, tako mu Jame usuda, dogodilo?“, promrmljao je Talanvor u trenutku tišine pre nego što su se zvona za uzbunu oglasila kroz tamu. Začuše se povici, i vriska, i prigušena buka koju kao da je pravila neka vrsta roga. Vatra izbi uz udar grmljavine, pa onda ponovo, na drugom mestu.

„Jedna moć“, gotovo bez daha reče Morgaza. Ona možda nije mogla da usmerava, ili kao da i nije, ali toliko je mogla da razluči. Pretpostavke o Nakotu Senke ispariše. „To... to mora da su Aes Sedai.“ Čula je kako je neko iza nje uhvatio dah; Lini ili Breana. Bazel Gil uzbuđeno promrmlja: „Aes Sedai", a Lemgvin je pozadi gunđao nešto, ali je to bilo suviše tiho da bi ga razumela. Tamo, u tami, metal se sudario sa metalom; vatra je plamtela a munje su udarale sa neba bez oblaka. Utišana zbog te buke, konačno se oglasiše zvona za uzbunu iz grada, ali neuobičajeno malo njih.

„Aes Sedai.“ Talanvor je zvučao kao da se dvoumi. „Zbog čega sada? Da bi tebe spasle, Morgaza? Mislio sam kako one ne mogu da koriste Moć protiv ljudi, samo protiv Senkinog Nakota. Sem toga, ako ta krilata spodoba nije bila Nakot Senke, onda nikada neću videti nijedan.“

„Ti nemaš pojma o čemu pričaš!“, odreza ona, srčano mu se suprotstavivši. „Ti...!“ Strela udari u okvir prozora i izazva vodoskok kamenčića; vazduh joj se uznemiri pred licem kada se ova odbi, prolete između njih i uz jedno čvrsto tup zabi se u jedan od krevetskih stubova. Nekoliko palaca udesno, pa bi sve njene muke bile okončane.

Nije se pomerila, ali Talanvor je povuče unazad uz kletvu. Čak i na mesečini, mogla je da vidi kako se mršti dok ju je posmatrao. Za trenutak je pomislila kako će joj dotaći lice; da je to učinio, nije bila sigurna da li bi plakala ili vrištala ili mu naredila da je ostavi jednom zauvek ili...

Umesto toga, on reče: „Verovatnije da su to neki od onih ljudi, oni Šamini, ili kako već da se nazivaju.“ On je istrajavao u prihvatanju čudnih, nemogućih priča koje su se proširile čak i po Tvrđavi. „Mislim da bih mogao da se izvučem, baš sada; svi će biti zbunjeni. Pođi sa mnom.“

Ona ga nije ispravila; malo je bilo ljudi koji su imali znanje o Jednoj moći, a još manje o razlici između saidara i saidina. Njegova zamisao bila je privlačna na neki način. Možda će uspeti da pobegnu usred zbrke bitke.

„Da je izvedeš u to!“ Lini je vrisnula. Svetlost plamenova nadjačala je mesečinu na prozoru; lomljava i tutanj zagušili su graju ljudi i mačeva. „Mislila sam da imaš malo više pameti, Martine Talanvore. ’Samo budale ljube konje i grizu vatru’ Čuo si kada ti je rekla da su to Aes Sedai. Misliš li ti da ona ne zna? Je li?“

„Gospodaru, ako to jesu Aes Sedai...“, gazda Gil nije dovršio misao. Talanvorove ruke spadoše s nje, a on je ispod glasa gunđao što nema svoj mač. Pedron Nijal bio mu je dopustio da zadrži svoje sečivo; Emon Valda nije imao toliko poverenja.

Za trenutak, razočarenje joj je nadimalo grudi. Da je samo ustrajao, da ju je odvukao... šta li ju je samo spopalo? Da je pokušao bilo kuda da je odvuče, bez obzira za razlog, ona bi se zakitila njegovom kožom. Morala je da se presabere. Valda joj je ulubio samopoštovanje ne, on ga je nezainteresovano iscepkao na trake ali ona će morati da se drži tih ostataka i da ih ponovo ispreplete. Nekako. Ako su ti razderani ostaci uopšte bili vredni da se ponovo prepletu.

„Makar mogu da saznam šta se događa“, zareža Talanvor, žureći ka vratima. „Ako to nisu tvoje Aes Sedai...“

„Ne! Ti ćeš ostati ovde. Molim te.“ Bila je vrlo srećna što joj bleda tama prikriva žestoko crvenilo lica. Radije bi sebi odgrizla jezik negoli izgovorila te poslednje reči, ali izletele su joj pre nego što je i primetila. Ona nastavi čvršćim glasom. „Ostaćeš ovde i čuvati svoju kraljicu, kao što i treba.“

Na prigušenoj svetlosti mogla je da mu razazna lice, a i njegov naklon bio je sasvim po propisu, ali opkladila bi se u poslednji bakrenjak da je i jedno i drugo bilo ljutito. „Biću u tvojoj primaćoj sobi.“ Pa, nije bilo sumnje u njegov glas. Ovog puta, međutim, nju nije bilo briga koliko je on ljut niti koliko loše to prikriva. Vrlo je verovatno da će možda ona ubiti tog razdražujućeg momka, sopstvenim rukama, ali on neće umreti večeras, saseckan od vojnika koji ni na koji način ne bi mogli da odrede na čijoj je strani.

Sad više nije bilo nade da se spava, čak i kad bi bila sposobna za tako nešto. Ne paleći lampe, ona se umi i opra zube. Lini i Breana pomogoše joj da se obuče, u plavu svilu prošaranu zelenim, sa talasima snežne čipke oko zglobova i ispod brade. Savršeno je odgovarala za prijem Aes Sedai. Saidar je besneo kroz noć. To mora da su Aes Sedai. Ko bi drugi mogao biti?

Kada se pridružila muškarcima u primaćoj sobi, oni su sedeli u tami prepletenoj mesečinom s prozora i povremenim bleskom vatre izatkane pomoću Moći. Čak i jedna sveća mogla je da privuče neželjenu pažnju. Lemgvin i gazda Gil poskočiše sa svojih stolica puni poštovanja; Talanvor ustade mnogo sporije, a nije joj bila potrebna nikakva svetlost da bi znala kako je posmatra namršteno se dureći. Besna jer će morati da ne obraća pažnju na njega ona je bila njegova kraljica! besna i jedva sposobna da to ne pokaže svojim glasom, ona naloži Lemgvinu da pomeri još visokih drvenih stolica što dalje od prozora. Sedeli su i čekali, u tišini. Ili je makar tišina vladala među njima. Spolja su se čuli gromoglasna lomljava i urlici, koji su još uvek odjekivali, zvuci rogova i povici ljudi, a kroz sve to osećala je saidar kako se diže i pada i ponovo podiže.

Lagano, posle najmanje sat vremena, bitka se umiri i prestade. Glasovi su još uvek izdavali neprepoznatljiva naređenja, ranjeni su ječali, a ponekad bi se oglasili i ti čudni prigušeni rogovi, ali više se čelik nije sudarao sa čelikom. Saidar je izbledeo; bila je sigurna da ga žene još uvek drže unutar Tvrđave, ali po njenom mišljenju nijedna sada nije usmeravala. Sve je delovalo gotovo mirno posle gužve i krkljanca.

Talanvor se uzmuvao, ali pre nego što je uspeo da se uspravi, ona mu je samo mahnula da ostane gde je; za trenutak joj se učinilo da on neće poslušati. Noć je slabila, a sunčeva svetlost šunjala se kroz prozore, obasjavajući Talanvorovo mrštenje. Ona je držala ruke u krilu sasvim nepomično. Strpljenje je bilo samo jedna od vrlina koje je ovaj mladi čovek morao da nauči. Sunce se podiže još više. Lini i Breana počeše da se došaptavaju sve zabrinutijim glasovima, bacajući poglede prema njoj. Talanvor je mrko gledao, sevajući tamnim očima, sedeći ukočeno u tom tamnoplavom kaputu koji mu je tako dobro pristajao. Gazda Gil se meškoljio, prelazeći prvo jednom, pa potom drugom rukom kroz prosedu kosu, brišući svoje rumene obraze maramicom. Lemgvin se pogrbio u svojoj stolici, zbog očiju teških kapaka nekadašnjeg uličnog siledžije delovao je poluusnulo, ali kada bi bacio pogled ka Breani, osmeh bi mu zatitrao na izbrazdanom licu slomljenog nosa. Morgaza se usredsredila na svoje disanje, gotovo kao kad je vežbala za nekoliko meseci svog boravka u Kuli. Strpljenje. Ako se neko uskoro ne pojavi, imaće nekoliko probranih oštrih reči da im saopšti, bile to Aes Sedai ili ne!

Ipak nije mogla da se uzdrži a da ne poskoči kada se iznenadno udaranje začu na vratima prema hodniku. Pre nego što je stigla da naredi Breani da pogleda ko je tamo, vrata se raskriliše, udarivši o zid. Morgaza se upilji u priliku koja je ušla.

Visok, tamnoput čovek, orlovskog nosa, hladno je zurio nazad, ka njoj, a dugačak balčak njegovog mača uzdizao mu se iznad ramena. Čudan oklop pokrivao mu je grudi, načinjen od lakiranih ploča koje su se preklapale svetlucajući zlatno i crno, a uz bok je nosio kacigu koja je ličila na glavu nekakvog insekta, crn i zlatan i zelen, sa tri duge, tanke, zelene peruške. Još dvojica opremljenih poput njega pratila su ga, noseći svoje kacige, iako bez peruški; njihovi oklopi delovali su obojeno, a ne lakirano, a držali su zapete samostrele. Još ih je stajalo u spoljnom hodniku, sa kopljima koja su imala crnozlatne kićanke.

Talanvor i Lemgvin, pa čak i punački gazda Gil uskoprcaše se na noge, postavivši se između nje i čudnih posetilaca. Morala je da se progura između njih.

Oči čoveka orlovskog nosa okrenuše se pravo ka njoj pre nego što je stigla da zatraži objašnjenje. „Ti si, Morgaza, kraljica Andora?“ Glas mu je bio hrapav, a reči je tako loše izgovarao da ga je jedva razumela. On predupredi njen odgovor. „Poći ćeš sa mnom. Sama“, dodade kada se Talanvor, i Lemgvin, i gazda Gil, svi zajedno pomeriše napred. Ljudi sa samostrelima podigoše oružje; njihove teške strele delovale su kao da su pravljene za bušenje rupa u oklopima; sam čovek teško da bi i usporio neku.

„Nemam ništa protiv da moji ljudi ostanu ovde do mog povratka“, reče ona mnogo smirenije nego što se osećala. Ko su bili ovi ljudi? Ona je poznavala govor svake nacije, poznavala je njihove oklope. „Sigurna sam da ćete vi dobro paziti na moju sigurnost, kapetane...?“

On joj nije saopštio ime, samo je ukočeno pokazao da ga prati. Na njeno neopisivo olakšanje, Talanvor nije pravio neprilike, i pored uzavrelog pogleda. Na njenu neopisivu sablazan, gazda Gil i Lemgvin pogledaše u njega pre nego što odstupiše unazad.

U hodniku, vojnici je okružiše, a zapovednik orlovskog nosa i dva strelca su bili na čelu. Počasna garda, pokušavala je da ubedi samu sebe. Ovako kratko posle bitke, lunjati uokolo nezaštićen bilo bi gore od budalaštine; moglo bi da bude zaseda koje bi hvatale taoce, ili ubile bilo koga ko ih primeti. Želela je da može da veruje u to.

Pokušala je da ispita zapovednika, ali on nije progovarao ni reč, nije menjao korak niti okretao glavu, pa je ona odustala od pokušavanja. Niko od vojnika nije ni pogledao ka njoj; to su bili muškarci oštrih očiju od vrste koju je dobro poznavala iz sopstvene Kraljičine straže, ljudi koji su i ranije videli bitku, više no jednom. Ali ko su oni? Čizme su im udarale po pločicama kao jedna, uz preteće dobovanje pojačano beskrajnim praznim hodnicima Tvrđave. Tu je bilo malo boje osim povremenih tapiserija koje su prikazivale Bele plaštove u krvavim bitkama.

Shvatila je da je vode ka odajama gospodara Kapetana zapovednika, a uznemirenost joj se ugnezdi u dnu stomaka. Ona se bila gotovo prijatno navikla na način života Pedrona Nijala; počela je da strepi od njih u poslednjih nekoliko dana otkad je umro ali kad su skrenuli iza ugla, ona se trgla kad je ugledala više od dve desetine strelaca koji su marširali iza sopstvenog zapovednika, ljude u vrećastim pantalonama i grudnim oklopima od štavljene kože obojenim u plave i crne vodoravne pruge. Svaki je imao kupastu gvozdenu kapu, dok mu je veo od sive verižnjače pokrivao lice do očiju; tu tamo, krajevi brkova visili su preko vela. Zapovednik strelaca poklonio se pred onim koji je vodio njenu stražu, a ovaj je umesto odgovora samo podigao ruku.

Tarabonci. Nije videla tarabonskog vojnika mnogo godina, ali ovi ljudi bili su Tarabonci i pored tih pruga, ili će ona pojesti sopstvene cipelice. A opet, to nije imalo nikakvog smisla. Tarabon je bio otelotvorenje rasula, građanski rat između stotinu strana besneo je između onih koji su potraživali presto i Zmajuzakletih. Tarabon nikada ne bi mogao sam izvesti ovaj napad na Amador. Osim ako nije, neverovatno, neko od polagača prava na presto pobedio sve ostale, pa i Zmajuzaklete, pa... to je bilo nemoguće, a i nije objašnjavalo ove čudno opremljene vojnike, niti onu krilatu zver, niti...

Mislila je da je videla ono najčudnije. Mislila je da je spoznala najmučnije. A onda ona i njena straža skrenuše za jedan ugao i susretoše se sa dve žene.

Jedna je bila vitka, niska poput bilo koje Kairhijenjanke, a tamnija od bilo koje Tairenke, u plavoj haljini što se završavala poprilično iznad gležnjeva; srebrne munje sekle su crvene umetke na njenim grudima kao i bokove njenih širokih, podeljenih sukanja. Druga žena, u neupadljivom tamnosivom, bila je viša od većine muškaraca, sa zlatnom kosom do ramena, očetkanom do visokog sjaja, i zastrašujućim zelenim očima. Srebrni povodnik povezivao je srebrnu narukvicu na zglobu niže žene s ogrlicom koju je nosila ona viša.

One se pomeriše u stranu pred Morgazinom stražom, a kada čovek orlovskog nosa promrmlja: „Der’suldam!“ Morgaza je barem mislila da je tako rekao; njegov nerazgovetan naglasak otežavao je razumevanje kada je promrmljao gotovo, ali ne sasvim, kao da se obraća jednakoj sebi, tamna žena malo nagnu glavu, cimnu povodac, a zlatokosa žena se stropošta na patos, sagnuvši se s glavom na kolenima i dlanovima ispruženim na pločice. Dok su Morgaza i njeni stražari prolazili pored njih, tamnoputa žena se sagla pa je prijazno potapšala drugu po glavi, kao što bi učinila sa psom, a što je bilo još gore, žena koja je klečala pogleda je sa zadovoljstvom i zahvalnošću.

Morgaza je uložila neophodan napor da nastavi s koračanjem, da spreči sopstvena kolena da ne klecanju, da se obuzda i ne isprazni stomak. Puka ropska poniznost bila je dovoljno loša, ali ta žena, koju su tapšali po glavi, sposobna je da usmerava; u to je bila sasvim sigurna. Nemoguće! Hodala je kao opijena, pitajući se da ovo sve nije samo san, neka noćna mora. Molila se da je u pitanju baš to. Imala je neodređeni utisak o zaustavljanju još vojnika, ovog puta u crvenocrnim oklopima, a onda...

Primaće odaje Pedrona Nijala sada Valdine, ili tačnije onoga ko je osvojio Tvrđavu bile su izmenjene. Veliko zlatno sijajuće sunce ostalo je, utisnuto u patos, ali svi Nijalovi osvojeni barjaci, koje je Valda zadržao kao da su njegovi, nestali su, a s njima i pokućstvo, izuzimajući jednostavno rezbarenu stolicu visokog naslona koju je Nijal, a posle njega Valda, koristio, a koja je sada stajala između dva visoka paravana islikana jarkim bojama. Na jednom je bila crna ptica grabljivica s belom krestom i okrutnim kljunom, širom raskriljenih crnih krila sa snežnim vrhovima, a na drugom žuta, tačkasta mačka, koja je dfžala jednu šapu na mrtvoj životinji nalik jelenu, upola većoj od sebe, sa dugim, pravim rogovima i belim prugama.

U sobi je bilo mnogo ljudi, ali to je bilo sve što je stigla da primeti pre nego što je žena oštrih crta lica, u plavoj odori, istupila napred. Imala je obrijanu jednu stranu glave, a ostatak kose bio je upleten u dugu smeđu pletenicu koju je nosila prebačenu preko desnog ramena. Njene plave oči, pune prezira, mogle su da se mere sa orlovskim ili mačijim. „U prisustvu ste visoke gospe Surot, koja predvodi One što dođoše ispred i potpomaže Povratak“, najavi ona istim nerazgovetnim naglaskom.

Bez upozorenja, oficir orlovskog nosa dohvati Morgazu za potiljak i povuče je da bi se prostrla pored njega. Zaprepašćena, i to ne samo zato što je ostala bez daha, ona ga vide kako ljubi pod.

„Pusti je, Elbare“, ljutito otegnu druga žena. „Ne možeš se tako ponašati prema kraljici Andora.“

Taj čovek, Elbar, podiže se na kolena, pognute glave. „Moja gospo, ponizno molim za oproštaj.“ Glas mu je bio hladan i ravan koliko je to njegov naglasak dopuštao.

„Ovo teško da mogu da ti oprostim, Elbare.“ Morgaza podiže pogled. Surot ju je zaprepastila. Njena glava bila je izbrijana sa obe strane, a ostavljena je samo sjajna crna kresta na vrhu glave i griva koja joj se spuštala niz leđa. „Možda, kada budeš kažnjen. Idi, prijavi se sada. Ostavi me! Idi!“ Širok zamah rukom pokaza nokte duge barem jedan palac, pri čemu su prva dva na svakoj ruci bila obojena u plavo.

Elbar se pokloni klečeči, a onda se glatko diže, unazad se povlačeći prema vratima. Prvi put Morgaza primeti da ih niko od ostalih vojnika nije pratio unutra. Isto tako, shvatila je još nešto. On je pogleda još jednom, pre nego što je nestao, a umesto da mu u pogledu poigrava ljutnja na onu koja je bila razlog njegove kazne, on ju je... razmatrao. Neće biti nikakve kazne; sve ovo bilo je unapred dogovoreno.

Surot se skladno uputi ka Morgazi, pažljivo držeći svoju bledoplavu odeždu kako bi pokazala suknje, snežnobele, sa stotinama sitnih nabora. Izvezene lozice i bogato ukrašeno crveno i žuto cveće širilo se niz odeždu. I pored sveg njenog zamahivanja, Morgaza primeti da je ta žena nije dosegla sve dok se sama nije podigla na noge.

„Jesi li neozleđena?“, upita je Surot. „Ako te je povredio, udvostručiću mu kaznu.“

Morgaza je otresala haljinu kako ne bi morala da pogleda u ženino lice i lažni osmeh koji joj nikada nije stizao do očiju. Iskoristila je priliku i da se obazre po sobi. Četiri čoveka i četiri žene klečali su naspram jednog zida, svi mladi i dobrog izgleda, svi odeveni u... ona trže pogled na drugu stranu. Te duge bele odežde bile su gotovo providne! Sa spoljne strane paravana klečalo je još žena povezanih srebrnim povocem od zgloba do vrata, sleva i zdesna po jedna u sivoj haljini i po jedna u plavoj, izvezenoj munjama. Morgaza nije bila dovoljno blizu da bi bila sasvim sigurna, ali imala je mučan osećaj kako dve žene u sivom mogu da usmeravaju. „Sasvim mi je dobro, hval...“ Ogromno crvenosmeđe obličje bilo je pruženo po patosu gomila bojene kravlje kože, možda. A onda se pokrenulo. „Šta je to?“ Uspela je da ne razjapi usta, ali ovo pitanje joj je izletelo pre nego što je uspela da se zaustavi.

„Diviš se mome loparu?“ Surot se udaljila mnogo brže nego što je prišla. Ogromno obličje podiže krupnu, okruglu glavu da bi ga ona kikoćući se počešala ispod brade. Morgazu je to stvorenje podsetilo na medveda, iako je bio upola veće od bilo kojeg medveda za koga je ikada čula, bez i jedne jedine dlake, bez primetne gubice i s teškim naborima oko očiju. „Almandaragala sam dobila još dok je bio štene, za svoj prvi pravi imendan; predupredio je prvi pokušaj da me ubiju te iste godine, kad je imao samo četvrtinu sadašnje veličine.“ U ženinom glasu osećala se istinska privrženost. Taj...opar... povuče usne da pokaže guste zašiljene zube, dok ga je ova milovala; on ispruži prednje šape, a kandže se pojaviše pa se povukoše. Imao je po šest dugačkih prstiju na svakoj šapi. Zatim poče da prede, a zvuk je podsećao na stotinu mačaka.

„Zadivljujuće“, reče Morgaza. Pravi imendan? Koliko li je pokušaja da se ubije ova žena dosad bilo kada ona tako nezainteresovano može da govori o „prvom“?

Taj lopar nakratko zacvile kada ga je Surot napustila, ali brzo se smesti s glavom na šapama. Zbunjujuće je bilo što njegove oči nisu pratile nju, već su se usredsredile na Morgazu, tu i tamo trepćući ka vratima ili uskim, strelama načičkanim prozorima.

„Naravno, koliko god da je lopar odan, ne može se porediti sa damanama.“ U Surotinom glasu sada nije bilo nikakve privrženosti. „Pura i Đinđin mogu da unište stotine ubica pre nego što Almandaragal stigne da trepne.“ Na pomen svakog od ovih imena, po jedna u plavo odevena žena cimnu svoj srebrni povodac, a žena na drugoj strani presamiti se isto kao što je to učinila ona u hodniku. „Imamo mnogo više damana od Povratka nego što smo imali ranije. Ovo je bogato lovište za marat'damane. Pura je“, dodade ona kao usput, „nekada bila... žena Bele kule.“

Morgaza oseti kako joj podrhtavaju kolena. Aes Sedai? Proučavala je pognuta leđa žene po imenu Pura, odbijajući da u to poveruje. Nijedna Aes Sedai ne bi tako ropski puzala. Ali bilo koja žena sposobna da usmerava, ne samo Aes Sedai, trebalo bi da je sposobna da dočepa taj povodac i njime zadavi svoju mučiteljku. Bilo ko bi trebalo da je sposoban za to. Ne, ta Pura to nije mogla da bude. Morgaza se pitala sme li da zatraži stolicu. „To je vrlo... zanimljivo.“ Makar joj je glas bio smiren. „Ali ne mislim da si me pozvala ovde da pričamo o Aes Sedai.“ Naravno, ona nije ni bila pozvana. Surot je zurila u nju, ni mišić joj se nije pomerao, sem što su prsti dugih noktiju, na njenoj levoj ruci, poigravali.

„Tera!“, odjednom zakevta žena oštrog lica s pola izbrijane glave. „Kaf za visoku gospu i njenu gošću!"

Jedna od žena u providnoj odeći, najstarija ali još uvek mlada, skladno poskoči na noge. Njena napućena usta delovala su stisnuto, ali ona polete iza visokog paravana sa naslikanim orlom i gotovo odmah se pojavi noseći srebrni poslužavnik sa dve majušne bele šoljice. Graciozno kleknuvši pred Surot, ona pognu tamnu glavu pre nego što podiže poslužavnik, tako da je njena ponuda bila na većoj visini od nje same. Morgaza odmahnu glavom; bilo koji andorski sluga od kojeg bi se tražilo da uradi nešto takvo ili da obuče takvu odeždu! okrenuo bi se i besno otutnjao.

„Ko ste vi? Odakle ste došli?“

Surot vrhovima prstiju podiže jednu šoljicu, udišući paru koja se dizala iz nje. Njeno klimanje glavom i suviše je podsećalo na davanje dopuštenja, te se stoga Morgazi nije dopalo, ali je ipak uzela šoljicu. Jedan gutljaj i zaprepašćeno je piljila u piće. Crnja od bilo kojeg čaja, tečnost je isto tako bila mnogo gorča. Nije bilo te količine meda koja bi ovo mogla učiniti pogodnim za piće. Surot prinese usnama sopstvenu šoljicu i uzdahnu od uživanja.

„Ima mnogo toga o čemu treba da razgovaramo, Morgaza, ali biću kratka s našim prvim razgovorom. Mi, Seanšani, vratili smo se da potražujemo ono što je bilo ukradeno od naslednika Visokog kralja, Artura Pendraga Tanreala.“ Zadovoljstvo zbog kafa u njenom glasu postajalo je jedno sasvim drugačije zadovoljstvo, istovremeno puno iščekivanja ali i ubeđenosti, dok je vrlo pažljivo posmatrala Morgazino lice. Morgaza nije mogla da skine pogled s te žene. „Ono što je bilo naše, ponovo će nam pripadati. Uistinu, tako je bilo oduvek; lopov ne stiče pravo vlasništva. Ja sam preuzimanje započela u Tarabonu. Mnogo plemstva te zemlje već se zaklelo da sluša, čeka i služi; neće proći mnogo vremena pre nego što. svi to učine. Njihov kralj ne sećam mu se imena umro je suprotstavljajući mi se. Da je poživeo, s pobunom protiv Kristalnog trona, a da čak nije bio jedan od Krvi, bio bi nabijen na kolac. Njegovu porodicu nismo mogli da nađemo kako bismo je načinili svojinom, ali postoje novi kralj i nova parnah koji su se zakleli na vernost carici, neka bi zanavek poživela, kao i Kristalnom tronu. Razbojnici će biti istrebljeni; više neće biti nemira ni gladi u Tarabonu, već će ljudi naći zaštitu pod caričinim krilima. Sada ja započinjem isto to u Amadiciji. Uskoro će svi klečati pred caricom, neka bi zanavek poživela, koja je potomak u pravoj liniji od velikog Artura Hokvinga.“

Da se služavka nije udaljila s poslužavnikom, Morgaza bi vratila šoljicu. Nikakvo podrhtavanje nije uznemirilo tamnu površinu kafa, ali većina onog što je ova žena brbljala za nju je bilo bez ikakvog značenja. Carica? Seanšani? Bilo je žestokih govorkanja pre više od godinu dana o tome da su se armije Artura Hokvinga vratile s druge strane Aritskog okeana, ali samo su najlakoverniji mogli u to da poveruju, a čisto je sumnjala da bi i najveće torokuše po pijacama još uvek pričale o tome. Je li moguće da je to bilo istinito? U svakom slučaju, ono što jeste razumela, bilo joj je više nego dovoljno.

„Svaka čast imenu Artura Hokvinga, Surot...“ Žena oštrog lica ljutito otvori usta, ali visoka gospa prekide je pokretom prsta s plavim noktom. „...ali to je doba davno prošlo. Svaki narod ovde ima prastaro poreklo, nijedna zemlja neće se tek tako predati ni tebi ni tvojoj carici. Ako si i osvojila neki deo Tarabona...“ Surot zašišta uvlačeći dah kroz zube, a oči joj zablistaše. „... ne zaboravi da je to zemlja koja je imala teškoće, bila podeljena sama protiv sebe. Amadicija neće pasti tako lako, a mnogo je naroda koji će pojahati njoj u pomoć kada budu čuli za vas.“ Može li to biti istina? „Koliko god da vas ima, teško ćete naći lak plen za svoje namere. Mi smo se i ranije susretali sa velikim pretnjama, pa smo ih prevazišli. Moj ti je savet da sklopiš mir pre nego što budeš zgnječena.“ Morgaza se setila saidara koji je divljao u noći, pa je izbegavala da pogleda u damane, je li ih tako nazvala? Uz težak napor volje uspevalo joj je da ne ovlaži usne.

Surot se ponovo osmehnu poput maske, dok su joj oči sijale kao uglačani dragulji. „Svi moraju da biraju. Neki biraju da slušaju, čekaju i služe, pa će vladati svojim zemljama u ime carice, neka bi zanavek poživela.“

Ona pomeri ruku sa šoljice da bi njome napravila pokret, lagano pomeranje dugih noktiju, a žena oštra lica zakevta: „Tera! Položaji labuda!“

Zbog nečega, Surot stisnu usne. „Ne labuda, Alvin, ti slepa budalo!“, zašištala je, upola ispod glasa, mada je njen naglasak otežavao razumevanje. Zaleđeni osmeh smesta se vratio.

Žena koja je posluživala ponovo se podiže sa svog mesta pored zida, ali na čudan način, hodajući na prstima, ruku zabačenih unazad. Lagano, povrh Zlatnog sunca utisnutog u pod, oznake Dece Svetla, ona otpoče neku vrstu stilizovanog plesa. Njene ruke razviše se na stranu, poput krila, a onda se skupiše nazad. Izvijajući se, ona kliznu levom nogom u stranu, nagnuvši se preko savijenog kolena, ruku ispruženih kao da moli, sve dok joj ruke i desna noga nisu činile pravu, nagnutu liniju. Zbog njene providne bele odežde sve je to delovalo sablažnjivo. Morgaza oseti kako joj obrazi postaju vreli dok se ples, ako se to moglo nazvati tako, nastavljao.

„Tera je nova, i još uvek nije dobro obučena“, promrmlja Surot. „Ti položaji se najčešće izvode sa deset ili dvadeset da’kovejl zajedno, muškaraca i žena izabranih zbog čiste lepote njihove građe, ali ponekad je prijatno posmatrati i samo jednog. Veoma je prijatno posedovati lepe stvari, zar ne?“

Morgaza se namršti. Kako je iko mogao da poseduje drugu osobu? Surot je i pre toga pominjala nešto o tome da se neko „načini svojinom". Poznavala je Stari jezik, a reč da’kovejl nije joj bila poznata, ali premišljajući o njoj dođe do: „osoba koja je vlasništvo“. To je bilo odvratno. Užasno! „Neverovatno“, suvo je odvratila. „Možda bi trebalo da te ostavim kako bi mogla da uživaš u tom... plesu.“

„Još samo malo“, reče Surot, osmehujući se Teri koja je zauzela položaj. Morgaza je izbegavala da je pogleda. „Svi moramo da biramo, kao što rekoh. Stari kralj Tarabona izabrao je da se pobuni, pa je umro. Stara parnah bila je uhvaćena, ali odbila je da položi Zakletvu. Svi mi imamo mesto koje nam pripada, osim ako nas carica ne uzdigne, ali oni koji odbiju svoje pravo mesto mogu isto tako biti srozani, čak i bačeni u dubine. Tera ima određenu skladnost. Zapanjujuče, Alvin poprilično obečava kao učitelj, tako da očekujem da će, pre nego što prođe mnogo godina, Tera naučiti da zauzme položaj veštinom koja odgovara njenoj skladnosti.“ Taj osmeh okrenu se ka Morgazi, taj pogled koji je sijao.

Vrlo značajan pogled, ali zašto? Nešto u vezi s plesačicom? Njeno ime, toliko puta pomenuto... kao da ga ističe. Ali šta...? Morgaza naglo okrenu glavu, pa je buljila u ženu, koja je bila na prstima i lagano se okretala u mestu priljubljenih dlanova i ruku uzdignutih nad glavom koliko god je mogla da ih ispruži. „Ne verujem“, zasoptala je. „Neću!“

„Tera“, reče Surot, „kako ti je bilo ime pre nego što si postala moje vlasništvo? Koje si zvanje imala?“

Tera se zaledi u svome istegnutom položaju, podrhtavajući, bacajući napola uzbuđene, a napola užasnute poglede ka Alvin oštrog lica, a poglede čiste strave ka Surot. „Tera se zvala Amatera, ako to zadovoljava visoku gospu“, reče ona gotovo bez daha. „Tera je bila parnah Tarabona, ako to zadovoljava visoku gospu.“

Morgazi šoljica ispade iz ruke, razbivši se u paramparčad na patosu, raprskavajući crni kaf. To mora da je laž. Nikada nije srela Amateru, ali čula je kako je opisuju, jednom. Ne. Mnogo je žena odgovarajućeg uzrasta koje mogu imati krupne tamne oči i prćasta usta. Pura nikada nije bila Aes Sedai, a ova žena...

„Položaj“, odreza Alvin, a Tera se prebaci u njega i ne pogledavši ka Surot ili bilo kome drugome. Ko god da je ona bila, očito je da je u njenoj glavi najjača bila hitna čežnja da nipošto ne napravi nijednu grešku. Morgaza se usredsredila da se ne ispovraća.

Surot priđe vrlo blizu, lica hladnog poput srca zime.: „Svi se suočavaju sa izborom", tiho reče ona. Njenim glasom mogao se seći čelik. „Neki od mojih zarobljenika kažu kako si provela neko vreme u Beloj kuli. Po zakonu, nijedna marat'damane ne sme izbeći povodac, ali ja ti se zaričem da ti, koja si me u oči oslovila samo po imenu i koja si moju reč nazvala lažnom, ti se nećeš suočiti sa tom sudbinom.“ Naglasak je vrlo jasno ukazivao na to da njeno zaricanje nije ostavljalo mogućnost ni za kakvu drugu sudbinu. Osmeh, koji joj nikada nije dopirao do očiju, vratio se. „Nadam se da ćeš izabrati polaganje Zakletve, Morgaza, te da ćeš vladati Andorom, u ime carice, neka bi zanavek poživela.“ Prvi put, Morgaza je bila potpuno sigurna da ova žena laže. „Porazgovaraću ponovo s tobom sutra, ili možda dan kasnije, ako budem imala vremena.“

Okrenuvši se, Surot odleluja pored usamljene plesačice do stolice visokog naslona. Dok je sedala, skladno šireći odeždu, Alvin ponovo zakevta. Ona, činilo se, nije umela drugačije da govori. „Svi! Položaji labuda!“ Mladići i devojke, koji su klečali uza zid, poskočiše da se pridruže Teri, skladno uklapajući svoje pokrete u red pred Surotinom stolicom. Samo je loparov pogled još uvek primećivao Morgazino postojanje. Nije verovala da je ikada u životu bila toliko potpuno otpuštena. Pokupivši ostatke svoga dostojanstva, zajedno sa suknjama, ona izađe.

Naravno, nije daleko otišla sama. Oni vojnici u crveno-crnim oklopima stajali su u predvorju poput kipova s kopljima koja su imala crveno-crne kićanke, nepomičnih lica ispod lakiranih kaciga, oštrih očiju koje kao da su zurile iznad rilica nekakvog čudovišnog insekta. Jedan, mnogo viši od nje, stade joj bez reči iza leđa, pa je otprati do njenih odaja, gde su dva Tarabonca u čeličnim grudnim oklopima s mačevima, čuvala njena vrata, ali i dalje s obojenim vodoravnim prugama. Oni se pognuše nisko, s rukama na kolenima, a ona pomisli da je to zbog nje, dok njen pratilac prvi put ne progovori.

„Čast je zadovoljena“, reče on hrapavim, suvim glasom, a Tarabonci se uspraviše, ne pogledavši k njoj sve dok onaj nije rekao: „Pažljivo je čuvajte. Nije položila Zakletvu.“ Tamne oči skrenuše prema njoj iznad čeličnih velova, ali njihovi kratki nakloni poštovanja bili su za Seanšanina.

Ona je pokušala da ne požuri unutra, ali kada su se vrata za njom zatvorila, naslonila se na njih pokušavajući da sabere svoje uskomešane misli. Seanšani i damane, carica i zakletve i ljudi koji su bili vlasništvo. Lini i Breana stajale su nasred sobe gledajući u nju.

„Šta si saznala?“, strpljivo zapita Lini, gotovo istim glasom kao kada je malu Morgazu propitivala o knjizi koju je pročitala.

„Noćne more i ludilo“, uzdahnu Morgaza. Odjednom, ona se ispravi, napeto gledajući po odaji. „Gde je...? Gde su muškarci?"

Breana odvrati na neizgovoreno pitanje hladno začikavajućim glasom. „Talanvor je otišao da vidi šta može da sazna.“ Pesnice je postavila na bokove, a lice joj postade smrtno ozbiljno. „Lemgvin je otišao sa njim, a i gazda Gil. Šta si ti saznala? Ko su ovi... Seanšani?“ Čudno je izgovarala to ime, mršteći se na njega. „Toliko smo i same čule“, pravila se da ne primećuje Linin pogled koji samo što nije ujedao. „Šta ćemo sada da radimo, Morgaza?"

Morgaza se provuče između te dve žene, pa priđe najbližem prozoru. Nije bio tako uzan kao oni u odajama za prijem, a sa njega se pružao pogled na dvadeset ili više koraka do kamenih ploča dvorišta. Malodušna kolona ofucanih ljudi golih glava, od kojih su neki imali krvlju umazane poveze, vukla se preko dvorišta pod pažljivim pogledom Tarabonaca s kopljima. Nekoliko Seanšana stajalo je na vrhu obližnje kule, gledajući preko kruništa, u daljinu. Jedan je nosio kacigu ukrašenu s tri tanke peruške. Neka žena pojavi se na prozoru s druge strane dvorišta, sa munjom izvezenom na crvenom ušivku, jasno vidljivom preko grudi, mršteći se na zarobljene Bele plaštove. Ti teturavi ljudi delovali su zaprepašćeno, nesposobni da poveruju u ono što im se dogodilo.

Šta će da rade? Odluka od koje je Morgaza strepela. Činilo joj se da mesecima nije mogla da donese ni najmanju odluku, kao na primer koje voće će doručkovati, a da je to ne odvede u propast. Izbor, rekla je Surot. Pomoći ovim Seanšanima u preuzimanju Andora, ili... Postoji poslednja usluga koju može učiniti Andoru. Pojavio se zadnji deo kolone, praćen novim Taraboncima, kojima se, dok su prolazili, pridružiše njihovi zemljaci. Pad od dvadeset koraka, pa će Surot izgubiti svoju ručicu. Možda je to bio kukavički način izvlačenja, ali ona je sebi već dokazala da je takva. Pa ipak, kraljica Andora ne bi trebalo da tako umre.

Ispod glasa ona izgovori neopozive reči koje su samo dva puta ranije upotrebljene u hiljadugodišnjoj istoriji Andora. „Pod Svetlošću, ja prepuštam Visoko sedište kuće Trakand Elejni Trakand. Pod Svetlošću ja predajem Ružinu krunu i odustajem od Lavljeg prestola u korist Elejne, Visokog sedišta kuće Trakand. Pod Svetlošću, ja se predajem volji Elejne od Andora, da budem njen poslušni podanik.“ Istina, ništa od toga nije stvarno činilo Elejnu kraljicom, ali joj je otvaralo put.

„Čemu se smeškaš?“, upita je Lini.

Morgaza se polako okrenula. „Razmišljala sam o Elejni.“ Činilo joj se da njena stara dadilja nije bila dovoljno blizu da bi čula ono što u stvari niko i nije morao da čuje.

Međutim, Lini raširi oči i uhvati dah. „Odmah da si se makla odatle!“, odreza ona, pa pretvarajući reči u dela, dočepa je za ruku i stvarno je povuče od prozora.

„Lini, zaboravljaš se! Prestala si da mi budeš dadilja pre...!“ Morgaza duboko udahnu i omekša glas. Nije bilo lako suočiti se s tim uplašenim očima; ništa nije plašilo Lini. „Ono što radim je najbolje, veruj mi“, nežno joj je objašnjavala. „Nema drugog načina...“

„Nema drugog načina?“, besno je prekide Breana, toliko stežući suknje da su joj se ruke tresle. Bilo je očito da bi ih radije stisnula Morgazi oko guše. „Kakvu li si glupavu besmislicu sada smućkala? A šta ako ovi Seanšani pomisle kako smo te mi ubili?“ Morgaza stisnu usne; zar je postala toliko providna?

„Začepi, ženo!“ Lini se nikada nije ni ljutila, niti je dizala glas, ali sada je učinila oboje, dok su joj se naborani obrazi crveneli. Ona podiže koščatu ruku. „Pripazi šta blebećeš, ili ću ti lupati ćuške dok ne postaneš još blesavija nego što si sada!“

„Ako ti se lupaju ćuške, lupaj ih njoj!“ Breana je tako besno urlala da je pljuvačka letela na sve strane. „Kraljica Morgaza! Ta će poslati i tebe i mene i moga Lemgvina zajedno na vešala, sa sve njenim dragocenim Talanvorom, a sve zbog toga što nema stomaka ni koliko jedan miš!"

Vrata se otvoriše da propuste Talanvora i iznenada se sve okonča. Nijedna nije nameravala da urla pred njim. Lini se pravila kao da proučava Morgazin rukav, kao da je potrebno negde ga zakrpiti, dok su gazda Gil i Lemgvin ulazili za Talanvorom. Breana se široko osmehnula i poravnala suknje. Naravno, muškarci ništa nisu primetili.

Zato je Morgaza primetila mnogo toga. Za početak, Talanvor je imao pripasan mač, a isto tako i gazda Gil, pa čak i Lemgvin, iako je njegov mač bio kratak. Oduvek je imala utisak da se taj oseća mnogo udobnije koristeći svoje pesnice umesto bilo kakvog drugog oružja. Pre nego što je stigla da zapita kako, mršavi čovečuljak koji se držao pozadi pažljivo zatvori vrata za njima.

„Veličanstvo“, reče Seban Balver, „molim za oproštenje zbog nametanja.“ Čak su i njegov naklon i njegov osmeh delovali suvo i odmereno, ali dok su mu oči prelazile između nje i ostalih žena, Morgaza zaključi kako je, bez obzira na to jesu li ostali muškarci išta primetili ili ne, nekadašnji pisar Pedrona Nijala to sasvim sigurno uočio.

„Iznenađena sam što te vidim, gazda Balvere", reče ona. „Čula sam kako je bilo nekih neprijatnosti sa Emonom Valdom.“ Ono što je čula, bila je Valdina izjava da će, ako njegove oči ponovo ugledaju Balvera, lično šutnuti čovečuljka preko jednog od zidova Tvrđave. Balver stisnu osmehnute usne; znao je šta je Valda izjavio.

„On ima zamisao kako da nas sve izvede odavde“, upade Talanvor. „Danas. Sad.“ Njegov pogled nije bio pogled podanika koji posmatra kraljicu. „Prihvatamo njegovu ponudu.“

„Kako?“, lagano je upitala, primoravajući sopstvene noge da ostanu uspravne. Kakvu je pomoć mogao da ponudi ovaj isušeni patrljak od čoveka? Bekstvo. Veoma je želela da sedne, ali neće to uraditi, ne dok je Talanvor tako posmatra. Naravno, ona više nije bila njegova kraljica, sada, ali njemu to nije bilo poznato. Sinu joj još jedno pitanje. „Zašto? Gazda Balvere, ja ne uzmičem od bilo koje istinske ponude za pomoć, ali zbog čega dovodiš sebe u opasnost? Ovi Seanšani nateraće te da se pokaješ ako ikada saznaju za to.“

„Ja sam svoje zamisli uobličio još pre nego što su oni stigli“, pažljivo joj odgovori on. „Činilo mi se... nerazborito... ostaviti kraljicu Andora u Valdinim rukama. Smatrajte to mojim načinom da mu se naplatim. Ja znam da baš i nisam neki prizor, veličanstvo...“ on šakom prikri samoumanjujući kašalj „... ali ova zamisao će uspeti. Ti Seanšani su je, u stvari, samo olakšali; bez njih, još mnogo dana ne bih bio spreman. Za novoosvojeni grad, oni pružaju neverovatnu slobodu svakome spremnom da izgovori tu njihovu Zakletvu. Ni sat vremena po izlasku sunca, nabavio sam propusnicu koja omogućava meni lično, uz pratnju do deset onih koji su položili Zakletvu, da napustimo Amador. Oni veruju kako nameravam da kupim vino, kao i kola kojima ću ga dopremiti, na istoku.“

„To mora da je zamka.“ Reči su imale gorak ukus. Bolje i prozor nego upadanje u nekakvu zamku. „Ne bi dopustili da neko razglasi njihov dolazak pre njihove vojske."

Balver nakrivi glavu na stranu, pa poče odsutno da trlja ruke, dok se iznenada ne zaustavi. „Uistinu, veličanstvo, razmatrao sam tu mogućnost, a oficir koji mi je dao propusnicu rekao mi je da to nije važno. Njegove tačne reči behu: ’Ispričaj šta si video kome god poželiš, pa neka znaju da nam se ne mogu odupreti. Vaše zemlje će to ionako uskoro saznati’ Video sam nekoliko trgovaca koji su jutros položili Zakletvu i otišli svojim kolima.“

Talanvor joj priđe bliže. Suviše blizu. Gotovo je mogla da mu oseti dah. Mogla je da oseti njegov pogled. „Prihvatamo ovu ponudu“, reče on tako da ga je samo ona čula. „Ako budem morao da te uvežem i začepim ti usta, mislim da ćemo i za to naći način. On mi se čini kao veoma koristan čovečuljak.“

Ona mu odvrati pogled. Taj prozor ili... sreća. Da je samo Talanvor držao jezik za zubima, bilo bi joj mnogo lakše reći: „Prihvatam sa zahvalnošću, gazda Balvere", ali izgovorila je to. Ona stupi u stranu, kao da želi da priđe Balveru, samo da bi izbegla provlačenje pored Talanvora. Uvek je bilo uznemiravajuće biti tako blizu njega. „Šta ćemo prvo? Sumnjam da će ova straža pred vratima prihvatiti vaše propusnice za nas.“

Balver spusti glavu kao da joj priznaje vidovitost. „Bojim se da će oni morati da se suoče s nezgodama, veličanstvo.“ Talanvor olabavi bodež u kanijama, a Lemgvin je skupljao i širio prste, kao lopar svoje kandže.

Nije verovala da će sve to biti tako lako, čak ni kad su spakovali sve što su mogli da nose, a dvojica Tarabonaca se našla nagurana pod njen krevet. Na glavnoj kapiji, držeći svoj laneni ogrtač protiv prašine čudno pripijen, zbog zavežljaja na leđima, ona se poklonila s rukama na kolenima, onako kako joj je Balver pokazao, dok je on objašnjavao stražarima kako su se svi oni zakleli da će slušati, čekati i služiti. Ona je razmišljala kako da se postara da je ne uhvate živu. I sve dok nisu stvarno izjahivali iz Amadora, pored poslednjih stražara, na konjima koje je Balver obezbedio, ona nije počela da veruje. Naravno, Balver je verovatno očekivao neku posebnu nagradu za spasavanje kraljice Andora. Ona nikome nije rekla da je to bespovratno; znala je da je izgovorila reči, a niko drugi to nije morao da zna. Bilo je beskorisno žaliti zbog toga. Sada će morati da vidi kakvu vrstu života može da nađe bez prestola. Života udaljenog od čoveka koji je bio suviše mlad i suviše uznemirujući.

„Zašto ti je osmeh toliko tužan?“, upita je Lini, priteravši bliže svoju smeđu ždrebicu uskih bokova. Zivotinja je delovala kao da su je načeli moljci. Morgazin dorat nije bio nimalo bolji; nijedan od konja to nije bio. Seanšani su možda bili voljni da propuste Balvera uz njegovu propusnicu, ali ne i sa pristojnim životinjama.

„Pred nama je dug put“, reče joj Morgaza, pa potera svog dorata u nešto što je ličilo na kas, za Talanvorom.