Kruna mačeva (Robert D žordan) читать бесплатно онлайн полную версию книги

25 Umoklopka

Mogedijen nije želela da ponovo sanja taj san, ali želja da se probudi, želja da vrišti, nije joj koristila. San ju je držao čvršće nego bilo kakvi okovi. Početak prolete brzo, kao ovlašna izmaglica. Nema milosti; moraće ponovo da proživi ostatak mnogo ranije.

Jedva da je prepoznala ženu što je ušla u šator u kome su je držale kao zarobljenicu. Halima, pisarka jednoj od onih budala koje su sebe nazivale Aes Sedai. Budale, a opet su je držale dovoljno čvrsto pomoću ogrlice od srebrnog metala, držale su je i naterale su je da im se pokorava. Brz pokret, iako se molila za sporost. Taje žena usmerila kako bi stvorila svetlo, a Mogedijen je videla samo svetlo. To mora da je bio saidin među živima, samo su Izabrani znali kako da posegnu za Pravom moći Moći koja je poticala od Mračnog a samo je nekolicina bila dovoljno budalasta da je upotrebi u krajnjoj nuždi ali ovoje bilo nemoguće! Zamagljena brzina. Ta žena nazvala je sebe Aran’gar i pozvala je Mogedijen po imenu, uručila joj je prizivanje za Jamu usuda i uklonila je ogrlicu a’dama, žmirkajući od bola koji nijedna žena ne bi trebalo da oseti. Ponovo koliko li je puta ovo već učinila? -ponovo Mogedijen izatka mali prolaz u šatoru. Ona je lelujala kako bi sebi dala vremena za razmišljanje u beskrajnoj tami, ali čim je stupila na svoju platformu u obliku malog, zatvorenog mermernog balkona sa sve udobnom naslonjačom, već je stigla do tamnih padina Šajol Gula, zauvek zaogrnutih sumrakom, gde su otvori i prokopi ispuštali paru i dim i oštra isparenja, a Mirdraal joj je prišao, u potpuno crnoj odeždi, beo poput puža golaća, bezoki čovek, samo viši, krupniji od bilo kog drugog Polutana. Nadmeno ju je odmerio i rekao joj je svoje čudno ime neupitan i naredio joj je da pođe; to nije bilo ponašanje kakvo su Mirdraali imali pred Izabranima. Sada je u dubini uma vrištala na san da se pomeri brže, da se zamagli dok ne bude potpuno nemoguće videti ga, potpuno nemoguće saznavati, ali sada, dok je pratila Šajdara Harana u Jamu usuda, sada... Sve se vratilo na svoju uobičajenu brzinu i činilo se stvarnije u Tel’aran’riodu negoli u budnom svetu.

Suze su se slivale iz Mogedijeninih očiju, niz obraze koji su se već presijavali. Ona se bacakala po svojoj tvrdoj slamarici, ruke i noge su joj se grčile dok se borila očajnički, uzaludno, da se probudi. Više nije bila svesna da sanja sve je delovalo stvarno ali dublja sećanja i dalje su bila tu, a u tim dubinama, nagon je vrištao i grebao ne bi li pobegla.

Dobro joj je bio poznat strmi prokop čiji je svod bio pun kamenih bodeža, nalik na očnjake, a sa zidovima koji su isijavali bledu svetlost. Mnogo je puta išla dole, niz ovu stazu, od onog dana, tako davnog, kada je prvi put došla da se pokloni Velikom gospodaru. Mnogo puta. Ovde je moglo biti urađeno ono što nije moglo biti napravljeno nigde drugde. Ovde se moglo dogoditi ono što se nije moglo zbivati nigde drugde.

Trgla se kada joj je jedan od kamenih očnjaka očešao kosu, a onda se pribrala najbolje što je mogla. Ti su šiljci i sečiva ipak lako propuštali čudnog, previsokog Mirdraala, ali iako je on bio viši od nje za glavu i ramena i još preko toga, ona je sada bila prisiljena da pomera glavu kako bi izbegavala njihove vrhove. Stvarnost je bila poput gline za Velikog gospodara, na ovom mestu, a on je često pokazivao svoje nezadovoljstvo na ovakav način. Kameni zub ubode je u rame, a ona se sagnula da prođe ispod sledećeg. Više nije bilo dovoljno mesta da hoda uspravljena. Ona se spustila još niže, vukući se pogurena dok ju je Mirdraal vodio i pokušavajući da mu se primakne. On nije menjao brzinu hoda, ali bez obzira koliko brzo se ona pokretala, razmak među njima nije se smanjivao. Svod je postajao sve niži, i očnjaci Velikog gospodara koji će rascepiti izdajice i budale, a Mogedijen se spustila na šake i kolena, puzeći, a onda se pružila na laktove i kolena. Svetlost je treperila i podrhtavala po prokopu, isijavajući iz ulaza u samu Jamu, baš pred njom, a Mogedijen se klizala na stomaku, vukla se napred pomoću šaka, odgurujući se napred stopalima. Kameni vrhovi zabadali su joj se u meso, hvatali su joj se za haljinu. Teško dišući, uvijala se dok je prelazila preko poslednjeg dela, praćena zvukom vune koja se cepala.

Zagledavši se preko ramena, počela je nekontrolisano da se trese. Tamo gde je trebalo da bude ulaz u prokop, sad je stajao gladak kameni zid. Možda je Veliki gospodar to baš tako i namerio, a možda, da je bila malo sporija...

Greben na kome je ležala nadnosio se nad crnilom prošaranim crvenim jezerom istopljenog kamena, gde su plamenovi visine čoveka poigravali i umirali i ponovo se rađali. Nad glavom, pećina se dizala nezasvođena kroz planine, sve do neba po kome su divlji oblaci jurili, prošarani crvenim i žutim i crnim, kao da ih nose sami vetrovi vremena. Nije to bilo ono nebo puno tamnih oblaka koje se videlo spolja, nad Šajol Gulom. Ništa od toga nije pogledala po drugi put, a to nije bilo samo zbog toga što je to videla već mnogo puta. Rupa na mestu gde je bio zatvoren Veliki gospodar nije ovde bila ništa bliža negoli bilo gde drugde na zemlji, ali na ovom mestu mogla je da je oseti, ovde je mogla da se kupa u isijavajućoj slavi Velikog gospodara. Prava moć izlivala se na nju, tako jaka na ovom mestu da bi je svaki pokušaj da je usmerava pretvorio u pepeo. Mada ona ni inače nije imala nikakvu čežnju da bilo gde plati cenu koja ide uz to.

Počela je da se podiže na kolena, a nešto je pogodi između lopatica, pritisnuvši je jako na kamenu liticu, izbijajući joj vazduh izpluća. Mirdraal je stajao, jednom ogromnom čizmom čvrsto joj pritiskajući leđa. Gotovo da je posegnula za saidarom, mada je usmeravati ovde bez izričite dozvole bio vrlo dobar način da se umre. Nadmenost na padinama tamo gore bila je jedno, ali ovo!

„Znaš li ti ko sam ja?“, zahtevala je da zna. „Ja sam Mogedijen!“ Taj bezoki pogled posmatrao ju je kao da je neki insekt; čestoj e viđala Mirdraale kako na taj način posmatraju obične smrtnike.

MOGEDIJEN. Taj glas, unutar njene glave, raspršio je sve misli o Mirdraalu; jednostavno joj je raspršio svaku pomisao. Naspram ovoga, bilo koje, najdublje ljudsko sjedinjenje ljubavnika bilo je samo kapljica vode naspram okeana. KOLIKO SI DUBOKO PALA, MOGEDIJEN? IZABRANI SU UVEK NAJJAČI, ALI TI SI DOPUSTILA DA BUDEŠ ZAROBLJENA. OBUČAVALA SI ONE KOJI ČE MI SE SUPROTSTAVITI, MOGEDIJEN.

Dok su joj kapci podrhtavali, borila se za suvislost. „Veliki gospodaru, naučila sam ih samo sitnice, a borila sam se protiv njih koliko god sam mogla. Naučila sam ih načinu na koji, kao, mogu da otkriju kada muškarac usmerava.“ Uspela je da se nasmeje. „Kada ga vežbaju, dobijaju takve glavobolje da satima nisu sposobne za usmeravanje.“ Tišina. Možda je tako i bolje. One su odustale od pokušaja da to nauče mnogo pre nego što je izbavljena, ali Veliki gospodar to nije morao da zna. „Veliki gospodaru, ti znaš kako sam te ja služila. Ja služim u senkama, a tvoji neprijatelji nikada ne osete moj ugriz dok moj otrov ne počne da deluje. “ Nije se baš usuđivala da kaže kako je namerno dopustila da bude zarobljena, ne bi li radila iznutra, ali mogla je to da nagovesti. „Veliki gospodaru, ti znaš koliko sam tvojih neprijatelja oborila u Ratu Moći. Iz senki, neprimećena, ili kako se činilo, nedovoljno vredna pažnje jer nikako nisam mogla da predstavljam pretnju...“

MOJI IZABRANI UVEK SU NAJJAČI. MOJA SE RUKA POKRENULA.

Taj glas, koji joj je odjekivao u glavi, pretvarao joj je kosti u ključali med a mozak u plamen. Mirdraal joj je držao bradu u svojoj šaci, terajući je da podigne glavu pre no što joj se vid dovoljno pročistio da uoči nož kojije držao drugom rukom. Svi njeni snovi završiće se ovde, prerezanog grla, a njenim telom nahraniće Troloke. Možda će Šajdar Haran sačuvati izabrano parče za sebe. Možda...

Ne. Znala je da će umreti, ali ovaj Mirdraal neće pojesti ni parčence nje! Ona posegnu da prigrli saidar, a oči joj se iskolačiše. Tamo nije bilo ničega. Ničega! Kao da je bila odrezana! Znala je da nije bilo je rečeno da je rascepljivanje najjači bol koji iko može da spozna, da ga je nemoguće umanjiti ali...!

U tom trenutku otupelosti, Mirdraal joj silom otvori usta, pređe joj sečivom preko jezika, a onda je ubode u uvo. I dok je odlazio sa njenom krvlju i pljuvačkom, ona je znala, čak i pre nego što je izvadio nešto što je ličilo na majušan, lomljivi kavez od zlatne žice i kristala. Neke stvari mogle su se učiniti samo ovde, neke samo onima koji su imali sposobnost usmeravanja, a ona je svojevremeno dovela bezbroj muškaraca i žena da bi im učinili isto ovo.

„Ne“, dahtala je. Oči nije mogla da skine sa kursuvre. „Ne, ne ja! NE JA!“

Ne obraćajući pažnju na nju, Šajdar Haran sastruga tečnosti sa noža na kursuvru. Kristal poprimi mlečnoružičastu boju, što je bilo prvo umetanje. Zamahom iz zgloba, on baci umoklopku tamo, iznad jezera istopljenog kamena, za trenutak. Kavez od zlata i kristala napravi luk kroz vazduh i odjednom se zaustavi lebdeći tačno iznad tačke gde se činilo da se nalazi Rupa, na mestu gde je Šara bila najtanja.

Mogedijen je zaboravila na Mirdraala. Ona ispruži ruke ka Rupi. „Milost, Veliki gospodaru!“ Ona nikada nije primetila da je Veliki gospodar Mraka posedovao i trunku milosti, ali i da je bila zatvorena u ćeliji s pobesnelim vukovima i s darafom u ustima, i dalje bi preklinjala. Kada su okolnosti prave, moli se i za nemoguće. Ta kur’suvra je lebdela u vazduhu, lagano se okrećući, presijavajući se na svetlosti rasplamsalih vatri tamo dole. „Služila sam te od sveg srca, Veliki gospodaru. Preklinjem te za milost. Preklinjem! MILOOOOOOOST!"

JOŠ UVEK TI JE DOPUŠTENO DA ME SLUŽIŠ.

Taj glas bacio ju je u zanos koji je bio izvan mogućnosti spoznaje, ali u istom trenutku svetlucava umoklopka odjednom je zasijala zlatno, poput sunca, a u dubini pukotine ona je spoznala užasnu bol, kao da je zatočena u ognjenom jezeru. Zanos i bol se izmešaše, a ona je zavijala, podrhtavajući kao poludela, tresući se od beskrajnog bola, beskrajnog, dok Doba ne budu prošla, dok ne preostane ništa osim patnje i sećanja na patnju, dok je sitna milost Mraka nije savladala.

Mogedijen se prevrtala po slamarici. Ne ponovo. Molim te.

Jedva da je prepoznala ženu što je ušla u šator u kome su je držale kao zarobljenicu.

Molim te, vrištala je u dubini svoga uma.

Ta je žena usmerila kako bi stvorila svetlo, a Mogedijen je videla samo svetlo.

U dubokom snu, ona se grčila, podrhtavajući od glave do pete. Molim te!

Ta žena nazvala je sebe Aran’gar i pozvala je Mogedijen po imenu, uručila jojje prizivanje za Jamu usuda i...

„Ustaj, ženo“, reče glas što je ličio na mrvljenje trule koske, a Mogedijenine oči se smesta otvoriše. Gotovo je poželela da joj se vrati san.

Nikakva vrata ni prozori nisu kvarili bezlične kamene zidove njenog malog zatvora, a tu nije bilo svetlolopti, pa čak ni običnih lampi, ali odnekud je dopirala svetlost. Nije imala pojma koliko dana je bila tu, samo je znala da se bezukusna hrana neredovno pojavljivala, da je jedno jedino vedro koje je služilo za lične potrebe pražnjeno još neredovnije, a sapun i vedro namirisane vode bili su nekako ostavljeni za nju kako bi mogla da se očisti. Nije bila sigurna je li to milost ili ne; oduševljenje što vidi vedro vode podsetilo ju je koliko nisko se srozala. Šajdar Haran se sada nalazio sa njom, u ćeliji.

Žurno se skotrljavši sa svoje slamarice, ona je klekla i spustila lice na prazan kameni patos. Ona je uvek činila sve što je bilo neophodno za preživljavanje, a Mirdraal je bio vrlo revnosan kako bi je podučio šta je neophodno. „Žudno te pozdravljam, Mia’kova.“ Gorki naziv goreo joj je na jeziku. „Onaj koji me poseduje", to mu je bilo značenje, ili jednostavno: „Moj vlasnik“. Čudni štit koji je Šajdar Haran upotrebio na njoj Mirdraali to nisu mogli, ali ovaj jeste za štit nije bilo dokaza, ali ona nije ni pomišljala da usmerava. Prava moć njoj je bila uskraćena, naravno ona se mogla povući samo uz blagoslov Velikog gospodara ali Izvor ju je iskušavao, iako je zbog sjaja na ivici vidljivog delovao nekako čudno. I dalje nije razmišljala o tome. Svaki put kada je Mirdraal dolazio, on je pokazivao njenu umoklopku. Usmeravati previše blizu sopstvene kur’suvre bilo je užasno bolno, a što si bliži, bol je bivao jači; ovako blizu, činilo joj se da ne bi preživela ni kad bi samo dotakla Izvor. A to je bila najmanja od opasnosti umoklopke.

Šajdar Haran se zakikota, što je ličilo na cepanje osušene ispucale kože. To je bila još jedna različitost ovog Mirdraala. Daleko okrutniji od Troloka, koji su bili samo naprosto krvožedni, Mirdraali su bili hladni i bez ikakvih osečanja za bilo šta. Međutim, Šajdar Haran je često pokazivao da se zabavlja. Do sada se osećala srećno što je zadobila samo modrice. Većina žena bi se do sada već našla na ivici ludila, ako ne i preko nje.

„I, žudiš li da se pokoravaš?“, pitao je taj šuškavi, rendajući glas.

„Da, žudim da se pokoravam, Mia’kova.“ Šta god je potrebno da bi se preživelo. Ali ipak zasopta kada se hladni prsti odjednom upetljaše u njenu kosu. Ona se sama podigla na noge koliko je mogla, ali ipak je bila povučena nagore. Makar su joj ovog puta stopala ostala na tlu. Mirdraal ju je bezizražajno proučavao. Sećajući se ranijih poseta, morala je da se napregne kako se ne bi trgnula, ili zavrištala, ili jednostavno posegla za saidarom i okončala to sve.

„Zatvori oči“, reče joj, „i drži ih zatvorene sve dok ti ne naredim da ih ponovo otvoriš.“

Mogedijen je čvrsto zažmurila. Jedno od učenja Šajdara Harana bila je trenutna poslušnost. Sem toga, zatvorenih očiju, mogla je pokušati da se pretvara kao da je negde drugde. Šta god da je potrebno.

Iznenada, šaka u njenoj kosi gurnu je brzo napred, a ona i pored svih napora zavrišta. Mirdraal je nameravao da je natera da otrči pravo na zid. Ona podiže ruke kako bi se zaštitila, a Šajdar Haran je otpusti. Zateturala se najmanje deset koraka ali njena ćelija nije imala deset koraka od zida do zida. Dim drveta: namirisala je slab dim spaljenog drveta. Međutim, i dalje je držala čvrsto stisnute kapke. Nameravala je da nastavi samo sa modricama, a to znači što je manje moguće modrica, koliko god da joj uspeva.

„Sad možeš da gledaš“, reče joj dubok glas.

I jeste progledala, pažljivo. Govorio je visok mladić, širokih ramena, u crnim čizmama i čakširama i sa lepršavom belom košuljom nezavezanom pri vrhu, koji ju je

prodornim plavim očima posmatrao iz duboke, meke naslonjače, pred mermernim kaminom u kome su plamenovi poigravali na dugačkim trupcima. Stajala je u drvetom obloženoj prostoriji koja je mogla pripadati dobrostojećem trgovcu ili plemiću osrednjeg staleža u ovom vremenu, nameštaj je bio delimično izrezbaren, sa pozlatom tu i tamo, a tepisi protkani crvenozlatnim arabeskama. Međutim, ona uopšte nije sumnjala da je negde u blizini Šajol Gula; nije imala osećaj Tel'aran’rioda, a to je bila jedina druga mogućnost. Brzo okrenuvši glavu, ona duboko udahnu. Mirdraala nije bilo nigde na vidiku. Čvrste trake kuejnde oko njenih grudi kao da su nestale.

„Jesi li uživala u svom vremenu u vekuli?"

Mogedijen oseti ledene trnce kako joj se zarivaju u kosu. Nije bila istraživač ni stvaralac, ali poznavala je tu reč. Nije joj čak ni palo na pamet da upita odakle je poznata mladiću iz sadašnjeg vremena. Ponekad su se pojavljivali mehurovi u Šari, mada bi neko poput Mesane rekao da je to suviše jednostavno objašnjenje. U vekule se moglo ući, ako ste znali kako, i njima se moglo rukovati kao i ostatkom sveta istraživači su često vršili sjajne oglede u vekulama, maglovito se sećala kako je čula o tome ali one su stvarno bile van Šare, a ponekad su mogle da se sasvim zatvore ili da otplutaju u potpuno drugom pravcu. Čak ni Mesana nije mogla da kaže šta se događalo sem da je sve što se tada nalazilo u njima potpuno nestajalo.

„Koliko dugo?“ Bila je iznenađena da joj je glas tako smiren. Okrenula se ka mladiću koji je sedeo tamo pokazujući joj svoje bele zube. „Rekoh, koliko dugo? Ili ne znaš?“

„Video sam da si stigla...“ on zastade, podigavši srebrni pehar sa stočića pored svoje naslonjače, očima joj se smeškajući preko ivice dok je ispijao „... u noći pre prošle.“

Nije mogla da sakrije uzdah olakšanja. Jedini razlog zbog kojeg bi bilo ko želeo da uđe u vekulu bio je što je tamo vreme prolazilo drugačije, ponekad sporije, ponekad brže. Ponekad mnogo brže. Ne bi se stvarno iznenadila ni kad bi saznala da ju je Veliki gospodar zbilja zatočio na stotinu godina, ili hiljadu, da se ponovo pojavi na svetu koji je već njegov, da se probija hraneći se među mrcinama dok ostali Izabrani stoje na vrhovima. Ona je još uvek bila jedna od izabranih, u svom umu barem. Dok joj sam Veliki gospodar ne kaže kako to više nije. Nije nikada čula ni za koga ko bi bio oslobođen kada je umoklopka postavljena, ali pronaći će ona način. Uvek je postojao način za one koji su bili obazrivi, dok su padali oni što obazrivost nazivahu kukavičlukom. Ona je lično odvukla nekolicinu od te takozvane hrabre vrste u Šajol Gul, da budu opremljeni kur’suvrom.

Odjednom, sinu joj kako ovaj čova zna premnogo za običnog Prijatelja Mraka, pogotovo nekog ko je nedavno prešao dvadesetu. Bio je prebacio jednu nogu preko doručja naslonjače, drsko se zavalivši pred njenim pogledom. Grendal bi ga možda pokupila, ako je imao ikakav moćni položaj; samo je prejaka brada činila da ne bude dovoljno lepuškast. Činilo joj se da nikada nije videla tako plave oči. Sa njegovom drskošću njoj u lice i svežom uspomenom na sve ono što je morala da otrpi u rukama Šajdara Harana, sa Izvorom koji ju je dozivao i odsustvom Mirdraala, razmatrala je da oštro nauči pameti ovog mladog Prijatelja Mraka. Činjenica da joj je odeća bila tako sumorna imala je svoj uticaj; ona lično slabo se osećala na miris koji je bio u vodi za pranje, ali ni na koji način nije mogla da očisti grubu vunenu haljinu u kojoj je pobegla od Egvene al’Ver, s procepima od njenog putovanja dole, u Jamu. Obazrivost prevlada ova odaja mora da je blizu Šajol Gula ali jedva.

„Kako se zoveš?“, zahtevala je da zna. „Imaš li ti predstavu sa kime razgovaraš?"

„Da, imam, Mogedijen. Možeš me zvati Moridin.“

Mogedijen zasopta. Ne zbog imena; svaka budala mogla je sebe da nazove Smrt. Ali majušna crna ljuspica, jedva dovoljno velika da bi bila vidljiva, prelebdela je pravo preko jednog od tih plavih očiju, a potom i preko drugog u pravoj liniji. Ovaj Moridin zahvatao je iz Prave moći i to više no jednom. Mnogo više. Znala je da su neki od muškaraca koji su mogli da usmeravaju preživeli u ovom vremenu, izuzimajući al’Tora ovaj momak bio je po visini blizu al’Tora ali nije očekivala da Veliki gospodar ijednom dodeli ovu posebnu čast. Čast sa začkoljicom, kao što je bilo ko od Izabranih znao. Dugoročno, Prava moć izazivala je mnogo veću zavisnost nego Jedna moć: jaka volja mogla je da se odupre čežnji da povuče više saidara ili saidina, ali ona lično nije verovala da postoji tako jaka volja koja bi mogla da odoli Pravoj moći, ne kada se saa već pojavi u nečijim očima. Poslednja cena koja se plaćala bila je različita, ali nimalo manje užasna.

„Podareno ti je odličje veće nego što znaš“, rekla mu je. Kao da je njena prljava haljina najbolji streit, ona zauze naslonjaču naspram njegove. „Donesi mi malo od tog vina, pa ću ti ispričati. Samo dvadeset i devet drugih su ikada dobili..."

Na njeno zaprepašćenje, on se nasmejao. „Pogrešno si shvatila, Mogedijen. Služićeš Velikom gospodaru, ali ne baš na potpuno isti način kao nekada. Vreme za igranje tvojih sopstvenih igara prošlo je. Da nisi, sasvim slučajno, uspela da napraviš i ponešto dobro, dosad bi bila mrtva.“

„Ja sam jedna od Izabranih, dečače", reče ona, a bes joj je provalio kroz opreznost. Sela je uspravljena, suočavajući se sa njim naoružana svim znanjem Doba, naspram kojeg je njegovo delovalo jedva malo drugačije nego znanje u vreme koliba od blata. Sa onoliko toga znanja koliko je imala, u svakom slučaju, a u nekim oblastima, vezanim za Jednu moć, niko je nije nadilazio. Gotovo da je prigrlila Izvor, bez obzira na blizinu Šajol Gula. „Tvoja majka verovatno je koristila moje ime da te plaši, pre ne tako mnogo godina, ali znaj da su se odrasli muškarci, koji bi te mogli isprašiti kao krpu, znojili kada bi ga začuli. Pripazićeš na svoj jezik preda mnom!“

On posegnu u rastvoreni okovratnik svoje košulje, a njen sopstveni jezik zalepi joj se za nepce. Oči je prikovala na mali kavez od zlatne žice i crvenokrvavi kristal koji je izvukao i njihao na pantljici. Maglovito joj se učinilo da je drugi isti takav gurnuo nazad, ali ona je imala oči samo za svoj sopstveni. Sasvim sigurno je bio njen. Njegov palac ga je pomilovao, a ona je osetila to milovanje u svom umu, na svojoj duši. Za lomljenje umoklopke nije trebalo mnogo više pritiska od onog koji je koristio. Mogla je da se nalazi na drugoj strani sveta, ili još dalje, a to ne bi bilo važno ni za dlaku. Deo nje koji je bio ona odvojio bi se; i dalje bi videla svojim očima i čula svojim ušima, znala bi ukus onoga što joj je prešlo preko jezika i osećala bi kada je nešto dotakne, ali bila bi bespomoćna u bezvoljnosti, potpunom pokoravanju bilo kome ko je držao kursuvru. Bilo da postoji način da se toga oslobodi ili ne, umoklopka beše upravo ono što je njeno ime kazivalo. Osetila je kako joj krv napušta lice.

„Shvataš li sada?“, reče on. „Ti i dalje služiš Velikog gospodara, ali od sada ćeš činiti ono što ja kažem.“

„Razumem, Mia’kovane razmišljajući mu je odvratila.

On se ponovo nasmejao, dubokim bogatim smehom koji ju je začikavao, dok je vraćao umoklopku nazad u košulju. „Nema potrebe za time, sada kada si se naučila. Ja ću te zvati Mogedijen, a ti ćeš me zvati Moridin. Ti si još uvek jedna od Izabranih. Ko bi mogao da te zameni?"

„Da, naravno, Moridine“, reče ona gotovo bezglasno. Šta god on pričao, ona je znala da je postala nečije vlasništvo.