Kruna mačeva

14 Bele peruške

Srebrna kružnica imala je potpuno pogrešan naziv, ali stanovnici Ebou Dara obožavali su zvučna imena. Ponekad se činilo da su najviše voleli da ime uopšte ne odgovara objektu. Najgora krčma koju je Met video u gradu bazdila je na vrlo staru ribu, ali se ponosno nazivala Blistavost kraljičine slave, dok je Zlatna kruna nebeska krasila mračnu rupu preko reke, u Rahadu, koja je imala samo plava vrata umesto oznake i pod prekriven crnim mrljama od negdašnjih borbi noževima. Srebrna kružnica služila je za trke konja.

Skinuvši šešir, hladio se širokim obodom, a čak je popustio i crnu svilenu maramu kojom je skrivao ožiljak na vratu. Jutarnji vazduh već je treperio od jare, pa ipak, publika se gurala da popuni dva duga zemljana bedema što su okruživala polje gde će konji trčati napred-nazad. To je bilo sve od Srebrne kružnice. Žamor glasova gotovo je zagušio krike galebova iznad glava. Ulaz je bio besplatan, tako da su se solari u belim prsnicima svoga esnafa i farmeri ispijenih lica, izbegli pred Zmajuzakletima, našli rame uz rame s odrpanim Taraboncima s prozirnim zarovima preko debelih brkova, tkačima u prsnicima s uspravnim prugama, štamparima s položenim prugama i bojadžijama čije su ruke bile umrljane do lakata. Duboka crnina amadicijskih seljaka, zakopčanih do grla iako se činilo da će umreti od znojenja, sabila se uz odeću murandskih seljaka, s njihovim jarkim keceljama, tako uzanim da su sigurno bile samo za paradiranje, a bilo je čak i Domanaca bakarne kože, muškaraca u kratkim kaputima, ako su u gornjem delu tela uopšte i bili odeveni, i žena u vuni, ili lanu, tako tankom da se pripijao uz telo poput svile. Bilo je tu šegrta i radnika s dokova i iz skladišta, kožara oko kojih je uvek bilo praznog prostora zbog mirisa njihovog zanata, kao i musavih malih uličara, koje su svi pomno posmatrali jer su bili spremni da ukradu sve što im pod ruku dođe. Mada je među radnicima bilo malo srebra.

Svi oni stajali su iznad debele užadi od konoplje zakačene za stubiće. Iza užadi bio je prostor za one koji su imali srebro i zlato: visokorodne, gizdave i imućne. Samozadovoljne sluge dosipale su punč u srebrne kupe svojih gazda, vrckaste sluškinje mahale su perjanim lepezama da ohlade svoje gazdarice, a tu se našla čak i skakutava luda s licem obojenim belo i mesinganim praporcima po crno-beloj kapi i kaputu. Oholi muškarci s visokim somotskim šeširima kočoperili su se s tankim mačevima koje su nosili o boku, a kosa im je padala po svilenim kaputima, nemarno prebačenim preko ramena i pričvršćenim zlatnim i srebrnim lancima zakačenim za uske, izvezene revere. Neke od žena imale su kraću kosu od muškaraca, a neke dužu, oblikovanu na onoliko načina koliko je žena bilo; široki šeširi s peruškama ili tankom mrežicom koja im je zaklanjala lica uz haljine najčešće duboko izrezane, da pokažu grudi, bez obzira jesu li bile krojene po mesnoj ili stranoj modi. Plemstvo, ispod svojih šarenih suncobrana, šljaštalo je svojim prstenjem i naušnicama, ogrlicama i narukvicama od zlata i slonovače i dragog kamenja, dok je sve ostale posmatralo niz nos. Dobro uhranjeni trgovci i zelenaši, s vrlo malo čipke ili iglom ili prstenom ukrašenim debelim uglačanim kamenom, smerno su se klanjali i činili kniksove od sebe boljima, koji su im, vrlo verovatno, dugovali gomilu novca. Bogatstva su menjala vlasnike na Srebrnoj kružnici, ne samo u opkladama. Pričalo se da se isto dešava sa životima i čašću, tu, iza konopaca.

Vrativši šešir na glavu, Met podiže ruku i privuče pažnju kladioničara, žene četvrtastog lica sa šiljastim nosom, koja raširi koštunjave ruke dok se klanjala mrmljajući obredno: „Koliko moj gospodar poželi da se kladi, toliko ću istinito zapisati.“ Naglasak Ebou Dara bio je mekan, iako su gutali krajeve pojedinih reči. „Knjiga je otvorena.“ Kao i ta rečenica, i otvorena knjiga izvezena na grudima njenog crvenog prsnika poticala je iz davno prošlih vremena, kada su opklade zapisivane u knjigu, ali pretpostavljao je da je on jedini koji to zna. Sećao se mnogo čega što nikada nije video, iz vremena koja su se davno pretvorila u prašinu.

Pošto je nakratko pogledao predviđanja za petu trku toga jutra, ispisana kredom na tabli koju je pomagač držao iza žene u crvenom prsniku, Met klimnu glavom. Vetar je bio tek treći po prednosti i pored svih dosadašnjih pobeda. Okrenu se svome pratiocu: „Nalesine, stavi sve na Vetra.“

Tairenac je oklevao poigravajući se nauljenim vrhom crne brade. Znoj mu je svetlucao na licu ali još uvek je bio do grla zakopčan u kaput s debelim rukavima išaranim plavim prugama, i sa četvrtastom kapom odljubičastog somota, potpuno bespomoćnom protiv sunca. „Sve, Mete?“, govorio je tiho, da ga žena ne bi čula. Verovatnoća je mogla da se menja dok god se ne uplati opklada. „Spalilo mi dušu, ali onaj mali čilaš izgleda brzo, isto kao i onaj svetli doratasti škopac srebrne grive.“ Njih su danas smatrali najverovatnijim pobednicima; bili su novi u gradu i kao od svega novog, i od njih se mnogo očekivalo.

Met se nije potrudio ni da pogleda prema deset konja, učesnika sledeće trke, koji su paradirali na jednom kraju polja. Već ih je dobro odmerio kad je stavljao Olvera na Vetra. „Sve. Čilašu je neka budala uvezala rep; već je polulud od muva. Dorat deluje privlačno, ali gležnjevi su mu pod lošim uglom. Možda je pobeđivao na selu, ali danas završava poslednji.“ Konji su bili jedino o čemu je posedovao sopstveno znanje; otac ga je naučio, a Abel Kauton imao je oštro oko za konje.

„Meni deluje i više nego privlačno“, progunđa Nalesin, ali se nije dalje raspravljao.

Kladioničarka je počela da trepće kad je Nalesin, uzdišući, počeo da vadi debelu kesu za kesom iz svojih naduvenih džepova. U jednom trenutku otvorila je usta da se pobuni, ali Čuveni i časni esnaf kladioničara uvek je tvrdio da će prihvatiti svaku opkladu, u bilo kom iznosu. Čak su primali opklade vlasnika brodova i trgovaca o tome hoće li brod potonuti ili da li će se promeniti cene; mada je te opklade primao esnaf, a ne pojedinačni kladioničari. Zlato završi u njenim, gvožđem okovanim, kovčezima, od kojih su svaki nosila po dvojica sa mišicama širokim kao Metove butine. Njeni stražari, oštrog pogleda i slomljenih noseva, obučeni samo u kožne prsnike koji su otkrivali još šire mišice, nosili su mesingom okovane, duge toljage. Još jedan od njenih pomagača dodade joj belu pločicu s pažljivo iscrtanom plavom ribom – svaki kladioničar imao je svoju oznaku – i ona na poleđini pločice zapisa opkladu, ime konja i oznaku trke tankom četkicom izvađenom iz lakirane kutije koju je nosila lepuškasta devojka. Vitka, krupnih crnih očiju, nasmešila se Metu. Ženi četvrtastog lica zasigurno nije bilo do smeha. Ponovo se poklonivši, nezainteresovano ošamari devojku i udalji se, šapatom izdajući naređenja pomagaču s tablom, koji je odmah brzo izbrisa krpom. Kada ju je ponovo podigao, Vetar je bio upisan kao najverovatniji pobednik. Kriomice trljajući obraz, devojka pogleda u Meta kao da je on bio kriv zbog šamara.

„Nadam se da te služi sreća“, reče Nalesin, pažljivo držeći pločicu da se mastilo osuši. Kladioničari su bili osetljivi kad je u pitanju isplaćivanje pločica s razmazanim mastilom, a najosetljiviji su radili baš u Ebou Daru. „Znam da retko gubiš, ali viđao sam i to, spaljen da sam ako nisam. Ima jedna mala koju hoću večeras da povedem na ples. Jeste da je obična švalja...“ – on je bio lord, i mada nije bio loš momak, takve stvari bile su mu važne – „... ali lepa je, lepa, da ti se osuše usta. Voli poklončiće. A voli i vatromete – čujem da su se neki iluminatori spremili za večeras; znam da to tebe interesuje – ali poklončići joj uvek izmame osmeh. Neće biti prijateljski raspoložena ako ne budem mogao da je zasmejem, Mete.“

„Zasmejaćeš je“, odsutno dobaci Met. Konji su i dalje hodali ukrug oko stubića za početak trke. Olver je ponosno sedeo na Vetrovim leđima, njegovo sasvim obično lice bilo je ukrašeno osmehom od klempavog uva do klempavog uva. U Ebou Daru svi jahači na trkama bili su dečaci; nekoliko milja u kopno, i to su bile devojčice. Olver je bio najmanji od svih danas, najlakši, mada dugonogom sivom škopcu takva prednost nije bila neophodna. „Zasmejaćeš je toliko da neće moći da ostane uspravna.“ Nalesin se namršti na njega, ali Met jedva da je to primetio. Dosad je mogao da zapamti da on gotovo nikada nije morao da brine o zlatu. Možda nije dobijao baš uvek, ali skoro kao i da jeste. Samo što sreća nije imala nikakve veze s mogućnošću da Vetar pobedi. U to je bio siguran.

Nije brinuo zbog zlata, nego zbog Olvera. Nije postojalo pravilo koje bi dečacima branilo da koriste bičeve jedni na drugima, umesto na svojim jahaćim grlima. U svakoj trci do sada Vetar je preuzimao i zadržavao vođstvo, ali ako se Olver iole povredi, makar to bila samo modrica, Met je nadrljao. Od gazdarice Anan, vlasnice gostionice u kojoj je odseo, od Ninaeve i Elejne, pa čak i od Avijende i Birgite. Nekadašnja Devica koplja i čudnovata žena koju je Elejna uzela za Zaštitnicu bile su poslednje na svetu od kojih bi očekivao majčinska osećanja, a opet, njih dve su već pokušale, njemu iza leđa, da prebace dečaka iz Izgubljene žene u Tarezinsku palatu. Svako mesto s toliko Aes Sedai bilo je poslednje gde bi Olver, ili iko drugi, trebalo da se nalazi, ali jedna čvoruga bila bi dovoljna za Setejl Anan da, umesto da Avijendi i Birgiti odbrusi kako nemaju nikakvo pravo na dečaka, verovatno mališana odvuče tamo, lično. Ako bi mu zabranile da se trka, Olver bi verovatno plakao dok ne zaspi, ali žene nikada nisu razumele tako nešto. Met po hiljaditi put opsova Nalesina što je krišom odveo Olvera i Vetra na te prve trke. Naravno, trebalo je naći neku zabavu da se popuni sve to prazno vreme, ali mogli su da nađu i nešto drugo. U ženskim očima ovo je bilo kao da su ga učili da bude secikesa.

„Evo hvatača lopova“, reče Nalesin, sklonivši pločicu u kaput. Gotovo da se podrugivao. „Baš nam je pomogao, dosad. Bilo bi bolje da smo poveli još pedeset vojnika mesto njega."

Džuilin se odlučno provlačio kroz masu, tamnoput čvrst čovek koji je koristio bambusov štap sopstvene visine umesto štapa za šetnju. Na glavi je imao crvenu tarabonsku kupastu kapu zaravnjenog vrha, i bio je odeven u jednostavan kaput, pripijen do pojasa, a zvonast odatle pa do vrhova čizama. Bio je to iznošen kaput, koji očito nije pripadao bogatašu, a njegovog vlasnika obično bi zadržali ispred užadi, ali Džuilin je izveo čitavu predstavu proučavajući konje i poigravajući se debelim zlatnikom koji je držao u ruci. Nekolicina stražara u pratnji kladioničara sumnjičavo ga je odmerila, međutim, zlatna kruna mu je obezbedila prolaz.

Kad je hvatač lopova stigao do njih, Met dublje navuče šešir. „Pa?“, kiselo ga upita. „Ne, pusti me da pogađam. Iskrale su se iz palate, opet. Niko ih nije video, opet. Niko nema nikakvu prokletu predstavu gde bi mogle da budu, opet.“

Džuilin pažljivo ugura novčić u džep kaputa. On se neće kladiti; izgleda da je čuvao svaki bakrenjak koji bi mu dopao šaka. „Sve četiri otišle su iz palate u zatvorenoj kočiji do dokova na reci, gde su unajmile brodicu. Tom je unajmio drugu da bi ih pratio i ustanovio kuda su pošle. Rekao bih, ni na kakvo mračno i neprijatno mesto, ako je suditi po njihovoj odeći. Mada je poznato da plemstvo oblači svilu i kad namerava da se valja u blatu.“ On se iskezi Nalesinu, a ovaj prekrsti ruke i poče da se pretvara kako je veoma zainteresovan za konje. Taj kez bio je čisto pokazivanje zuba. Obojica su bili Tairenci, ali u Tiru je ponor između plemstva i običnih ljudi bio vrlo dubok, te su se zbog toga međusobno izbegavali.

„Žene!“ Nekoliko gizdavo doteranih primeraka u njihovoj blizini, ispod suncobrana jarkih boja, okrenuše se prema Metu i popreko ga pogledaše. On im uzvrati mrštenjem, iako su dve bile lepuškaste, a one se zakikotaše i zaćeretaše kao da je uradio nešto vrlo zabavno. Žena nešto radi dok muškarac ne bude potpuno siguran da će uvek to raditi, a onda uradi nešto potpuno drugačije samo da bi ga sludela. Ali on je obećao Randu da će Elejnu bezbedno dovesti u Kaemlin, zajedno s Ninaevom i Egvenom. A obećao je i Egveni da će pripaziti kako bi druge dve, da ne pominje i Avijendu, bile bezbedne na svom zadatku u Ebou Daru; to je bila cena vraćanja Elejne u Kaemlin. Ne da bi mu one pomenule zašto treba da budu ovde; to ne. Niti su progovorile i dvadeset reči s njim otkad su stigle u taj prokleti grad!

„Biće bezbedne“, mrmljao je ispod glasa, „makar ih nabio u bačve i teglio u Kaemlin na kolicima.“ On je, verovatno, bio jedini čovek na svetu koji je mogao da kaže nešto takvo za Aes Sedai, a da pri tom ne mora sve vreme da baca poglede preko ramena, jedini, uključujući čak i Randa i one tipove koje je okupljao. Dodirnu medaljon u obliku lisičje glave pod košuljom, kao da proverava je li tu, iako ga nikada nije skidao, čak ni kada se kupao. Imalo je to svojih loših strana, ali čovek je voleo da se podseća.

„Tarabon je sada sigurno užasan za ženu koja nije navikla da vodi računa sama o sebi“, gunđao je Džuilin. Posmatrao je tri muškarca pod velovima, u otrcanim kaputima i nekada belim čakširama, kako se pentraju uz nasip bežeći pred dvojicom iz kladioničarske straže koji su ih gonili mašući toljagama. Nije postojalo pravilo koje bi jasno propisalo da siromašni ne mogu da zađu iza užeta, ali postojali su stražari kladioničara. Dve lepotice koje su merkale Meta upravo su se, činilo se, kladile mogu li Tarabonci nadtrčati stražare.

„I mi ovde imamo više no dovoljno žena koje nemaju razuma ni koliko da se uklone s kiše“, odgovori mu Met. „Vrati se na to pristanište i čekaj Toma. Kaži mu da mi je potreban, čim bude mogao nek dođe. Hoću da znam šta su one prokleto budalaste žene naumile.“

Džuilinov pogled mu je gotovo govorio kako je on jedina budala. Zar nisu, na kraju krajeva, već mesec dana, od prvog dana kada su stigli ovamo, pokušavali da proniknu u te namere. Bacivši još jedan pogled za dvojicom begunaca, Džuilin se udalji istim putem kojim je i došao, ponovo se poigravajući zlatnikom.

Mršteći se, Met je odmeravao drugu stranu trkališta. Jedva ga je pedeset koraka delilo od gomile na drugoj strani, te su mu njihova lica gotovo bola oči – poguren sedokosi starac kukastog nosa, žena oštrih crta lica pod šeširom većim delom napravljenim od belih peruški, jedan visok čova koji je ličio na rodu, u zelenoj svili opšivenoj zlatnim pletenicama, lepo zaobljena mlada žena punačkih usana, koja je izgledala kao da će iskočiti iz gornjeg dela svoje haljine. Kako se vrućina produžavala, tako su haljine u Ebou Daru postajale sve tanje i napadnije, ali ovoga puta jedva da je to i primećivao. Prošle su čitave nedelje otkad je poslednji put bacio pogled na ženu koja mu se sada motala u mislima.

Birgiti nije bio potreban niko ko bi je držao za ruku; Lovac na Rog – ako bi je iko uznemirio, taj bi se našao u lepom čabru, ako je Met dobro procenio. A Avijenda... Pa, njoj je bio potreban samo neko ko će nju zadržati da ne izbode svakoga ko se usudi da je popreko pogleda. Što se njega ticalo, mogla je da secka koga god joj srce želi sve dok ne dira Elejnu. Prokleta kći naslednica je pred svima šetkala nosom parajući vazduh, a pred Random bi razgoračila oči i ponašala se kao poluslepa, a isto se dešavalo i s Avijendom, iako je inače delovala spremno da izbode svakog muškarca koji pogleda ka njoj. Rand je obično umeo sa ženama, ali ovoga puta upao je u medveđu jazbinu, kad je pustio ove dve da se približe. Bila je to prečica za propast, a zašto još nije došlo do uništenja, Met nikako nije uspevao da prokljuvi.

Pogled mu se zbog nečega vraćao na ženu oštrih crta lica. Bila je lepuškasta, iako je delovala prepredeno. Ninaevinih godina, procenio je; teško je mogao biti siguran na ovoj udaljenosti, ali obično je žene umeo da procenjuje kao i konje. Naravno, žena je mogla da ga namagarči brže nego ijedan konj. Vitka. Zašto ga je nešto na njoj podsećalo na slamu? Kosa koja je virila ispod šešira s peruškama bila je tamna. Nije važno.

Birgita i Avijenda mogle su bez njegovog nadzora, a pod drugim okolnostima isto bi rekao i za Elejnu i Ninaevu, iako su bile nastrano tvrdoglave, uobražene i naprosto napadne koliko god je to moguće. Međutim, njihovo prikrivanje sve ovo vreme govorilo je drugačije. Naravno, njihova nastrana tvrdoglavost bila je ključna. One su bile od onih koje očitaju muškarcu kako zabada nos gde mu nije mesto i oteraju ga, a potom ga izribaju jer nije bio uz njih kada im je zatrebala pomoć. Mada one nikada ne priznaju da im je trebao čak i ako jeste, ne njih dve. Podigneš li prst da pomogneš – ti zabadaš nos gde mu nije mesto; ne pomeriš li se s mesta – ti si ništarija kojoj se ne može verovati.

Žena prepredenog lica na drugoj strani ponovo mu privuče pogled. Nije slama; štala. Tek to nije imalo smisla. On jeste proveo mnoge prijatne časove po štalama s mladim, i ne tako mladim, ženama, ali ova je nosila čedno krojenu plavu svilu, visoki okovratnik koji joj je dopirao do brade, opšiven snežnom čipkom kao i orukavlje njene haljine. Gospa, a on je izbegavao plemkinje kao samu smrt. Naduvene, kao da sviraju harfu, od muškaraca su očekivale da budu tu na svaki njihov mig ili glas. Ne i Met Kauton. Začudo, sama se hladila belom peruškom. Gde joj je služavka? Nož. Zašto je, pogledavši je, pomislio na nož? I... vatra? Nešto što gori, u svakom slučaju.

Odmahujući glavom, pokuša da se usredsredi na ono što je važno. Sećanja drugih ljudi, na bitke i dvorove i zemlje nestale vekovima ranije ispunjavala su rupe u njegovom sopstvenom pamćenju, mesta na kojima se njegov sopstveni život tanjio ili kao da je potpuno nestajao. Na primer, sećanje na beg iz Dve Reke s Moriainom i Lanom bilo je potpuno jasno, ali onda se nije sećao ničega do dolaska u Kaemlin, a postojale su praznine i pre ili posle toga. Ako nije mogao da se seti čitavih godina svoga odrastanja, zašto bi se setio svake žene koju je ikada sreo? Možda ga je podsećala na neku ženu koja je umrla pre više od hiljadu godina; Svetlosti mu, to se dešavalo dovoljno često. Čak mu je i Birgita ponekad golicala sećanja. Pa, ovde su trenutno postojale četiri žene zbog kojih mu se mozak vezivao u čvor. Samo su one bile važne.

Ninaeva i ostale izbegavale su ga kao da ima buve. Pet puta je dolazio u palatu, a samo jednom su ga primile, a i tada da bi mu saopštile kako su suviše zauzete da bi se baktale oko njega i otpustile ga kao da je njihov potrčko. Sve to ukazivalo je samo na jedno. Mislile su da će se mešati u... šta god da je to u šta su se upetljale, a on bi to pokušao da uradi jedino ako su sebe dovodile u opasnost. One nisu bile potpune budale; često su se ponašale kao idioti, ali nikada potpune budale. Ako su videle opasnost, znači da je bilo opasnosti. Na nekim mestima u gradu to što ste stranac ili što ste pokazali novčić moglo je da bude razlog da vam zariju nož pod rebra, a usmeravanje im ne bi pomoglo ako nož ne primete na vreme. A on je bio tu, s Nalesinom i desetinom sjajnih momaka iz družine, da se ne pominju Tom i Džuilin, koji su odseli u odajama za poslugu same palate, a svi oni su sedeli i vrteli palčeve. Te bandoglave žene, još će završiti prerezanih grla. „Neće, ako ikako mogu to da sprečim“, zarežao je.

„Šta?“, upita Nalesin. „Pogledaj, Mete, postrojavaju se. Svetlost mi spalila dušu, nadam se da si u pravu. Taj čilaš mi ne izgleda poluludo; meni se čini da je nestrpljiv."

Konji su se obadali, zauzimajući mesta između visokih štapova, pobodenih u zemlju, dok su im se na toplom povetarcu na vrhovima lepršali barjačići, plavi, zeleni i svih ostalih boja, poneki s prugama. Pet stotina koraka niz stazu od nabijene crvene ilovače potpuno istovetni barjačići tvorili su još jedan red. Svaki jahač morao je da objaše oko barjačića iste boje kao što je bio onaj što je lelujao desno od njega na polazištu, a potom da se vrati nazad. Kladioničari su stajali s obe strane reda konja, malo ispred njih – punačka žena i isti takavmuškarac, a oboje su držali belu maramu iznad glave. Kladioničari su se smenjivali na ovoj dužnosti i nije im bilo dopušteno da primaju opklade za trku koju su otpočinjali.

„Spaljen bio“, mrmljao je Nalesin.

„Svetlosti mu, čoveče, smiri se. Još ćeš ti češkati ispod brade tu svoju švalju.“ Urlik zaguši poslednje reči dok su se marame spuštale a konji hitali napred, dok je čak i zvuk njihovih kopita nestajao u buci gomile. Posle deset koraka, Vetar je vodio dok mu je Olver polegao po vratu, a dorat srebrne grive bio je samo za glavu iza njih. Čilaš se držao grupe gde su jahači već grozničavo šibali uokolo.

„Rekoh ti da je dorat opasan“, kukao je Nalesin, „nije trebalo da se kladimo na sve.“

Met se nije ni potrudio da odgovori. Imao je još jednu vrećicu u džepu, kao i nešto novčića. Tu je vrećicu zvao svojim semenom; s njome, s nekoliko novčića u njoj, uz partiju kockica mogao je da povrati blago, šta god da se desi ovoga jutra. Na pola staze, Vetar je još uvek vodio, a dorat se držao blizu njega, za celu dužinu ispred sledećeg konja. Čilaš je trčao peti. Opasnost je počinjala posle okreta; dečaci čije životinje su zaostajale znali su da bičuju one koji su obišli barjačić pre njih.

Prateći konje, Metove oči ponovo pređoše preko žene oštrih crta lica... i prikovaše se za nju. Povici i krici gomile utihnuše. Žena je mahala lepezom ka konjima i poskakivala od uzbuđenja, ali on je iznenada vide u bledozelenoj odeći i bogatom sivom ogrtaču, kose podvezane spreda mrežom čipke, pažljivo pridignutih sukanja dok se probijala kroz štalu nedaleko od Kaemlina.

Stresavši se, Met pređe rukom preko očiju. Samo nošenje tog noža iz Šadar Logota gotovo ga je ubilo, progrizavši te rupe u njegovom sećanju, ali kako je mogao da zaboravi na ženu koja je pokušala da ga ubije? Prijateljica Mraka – toliko je priznala – koja je pokušala da ga ubije nožem koji je gotovo uzvario vedro vode gde su ga ubacili pošto su nju zaključali u ostavu za alat. Prijateljica Mraka koja je lovila Randa i njega. Kakva je verovatnoća postojala da se ona slučajno nađe u Ebou Daru kad i on, pa da bude istog dana na trkama? Ta’veren je mogao biti jedan od odgovora – voleo je da misli o tome koliko i o Rogu krvavih Valera – ali činjenica je da su Izgubljeni znali njegovo ime. Ta štala nije bila poslednje mesto gde su Prijatelji Mraka pokušali da dokrajče Meta Kautona.

Zatetura se kad Nalesin iznenada poče da ga udara pesnicom po leđima. „Pogledaj ga, Mete! Svetlosti ti nebeske, pogledaj ga!“

Konji su optrčali udaljene barjačiće i već su prešli dobar deo puta nazad. Ispružene glave, zalepršane grive i repa, Vetar je dugim koracima savlađivao stazu dok mu se Olver priljubio uz leđa kao da je deo sedla. Dečko je jahao kao da se rodio na njemu. Četiri dužine iza njega, čilaš je besno dahtao dok ga je jahač neumorno bičevao uzaludno pokušavajući da se približi. Tako su prošli i kroz cilj, a sledeći konj je bio tri dužine iza njih. Srebrnogrivi dorat stigao je poslednji. Kuknjava i gunđanje onih koji su izgubili nadjača povike dobitnika. Pločice gubitnika zasuše stazu belom kišom, a desetine kladioničarskih slugu požuriše da ih počiste pre sledeće trke.

„Moramo da nađemo tu ženu, Mete. Ne bih se začudio da pobegne ne plativši nam ono što nam duguje.“ Prema onome što je Met čuo, esnaf kladioničara bio je više nego grub prvi put kada bi neko od njihovih članova išta takvo pokušao, a smrtonosan drugi put, ali oni nisu bili plemići, a to je Nalesinu bilo dovoljno.

„Eno je tamo, jasno se vidi.“ Met mahnu rukom ne skidajući oči s Prijateljice Mraka prepredenog lica. Iskezivši zube na svoju pločicu, bacila ju je na zemlju, pa je čak i zadigla suknje da bi je zgazila. Očito se nije kladila na Vetra. I dalje namrštena, poče da se probija kroz gomilu. Met se ukoči. Odlazila je. „Prikupi naš dobitak, Nalesine, a onda odvedi Olvera nazad u gostionicu. Propusti li čas čitanja, pre ćeš ljubiti sestru Mračnoga nego što će ga gospodarica Anan pustiti da izađe za još jednu trku.“

„Kuda ćeš?“

„Video sam ženu koja je pokušala da me ubije.“

„Sledeći put daj joj neku dranguliju“, povika Nalesin za njim.

Nije mu bilo teško da prati tu ženu; njen šešir s belim peruškama vijorio je poput barjaka nad gomilom s druge strane. Zemljane nasipe zameni širok otvoren prostor, gde su jarko lakirane kočije i nosiljke čekale pod budnim okom kočijaša i nosača. Metov konj, Kockica, bio je jedan od mnogih koje su čuvali članovi Prastarog i poštovanog esnafa štalskih momaka. U Ebou Daru su za skoro sve postojali esnafi, a teško onome ko bez dozvole zađe u njihov zabran. On se zaustavi, ali ona nastavi pored udobnih vozila onih koji su imali novac. Nije imala služavku, a očito ni stolicu. Niko ko je imao novca da jaše nije hodao po toj vrućini. Da nije gospa zapala u teškoće?

Srebrna kružnica nalazila se južno od belih gradskih zidova i ona je prepešačila stotinu koraka, ili nešto više, putem do zašiljenog luka Kapije Moldajn, a potom zađe u nju. Praveći se nezainteresovan, Met ju je pratio. Kapija je značila deset hvatova mračnog tunela, ali njen se šešir isticao među prolaznicima. Ljudi primorani da hodaju retko su nosili peruške. Izgledalo je da zna kuda se uputila na drugoj strani. Peruške su lepršale kroz gomilu pred njim, bez žurbe, ali stalno napredujući.

Ebou Dar je belo sjajio na jutarnjem suncu. Bele palate, s belim stubovima i zasenčenim balkonima od kovanog gvožđa, tik uz belo okrečene tkaonice i ribarnice i štale, velike bele kuće sa zatvorenim kapcima koji su im skrivali zalučene prozore, pored belih gostionica s raznobojnim oznakama okačenim ispred i otvorenih pijaca pod dugim nadstrešnicama gde su ovce i pilad, telad i guščad stajali okupljeni u oborima pored već zaklanih i okačenih pripadnika istog soja. Sve je bilo belo, malter i kamen, osim tu i tamo poneke trake crvenog ili plavog ili zlatnog na kupolama u obliku repe i zašiljenim kulama okruženih balkonima. Svuda je bilo trgova, uvek sa ogromnom statuom uzdignutom na postolje ili rasprskavajućim vodoskokom koji je samo naglašavao jaru, uvek prepunih ljudi. Izbeglice su ispunile grad, zajedno s trgovcima i prodavcima svake vrste. Nevolje su nekima uvek donosile dobit. Ono što je Saldeja nekada slala u Arad Doman sada je niz reku stizalo u Ebou Dar, kao i ono čime je Amadicija trgovala s Tarabonom. Svi su jurili, za novčićem ili za hiljadom, za zalogajem da bi danas jeli. Mirisi koji su se zadržavali u vazduhu u jednakoj su se meri sastojali od parfema, prašine i znoja. Nekako je sve to mirisalo na očaj.

Kanali ispunjeni teretnim barkama prosecali su grad, s desetinama izukrštanih mostova, ponekim tako uskim da je dvoje ljudi teško moglo da se mimoiđe bez guranja, a drugim dovoljno širokim da se duž njih podignu radnje koje kao da su visile nad vodom. Na jednom od takvih on primeti kako se šešir s belom peruškom iznenada zaustavio. Ljudi se ustalasaše oko njega kad je i sam stao. Ove radnje bile su u stvari samo malo veći otvori u zidu, obloženi drvetom, s teškim drvenim zasunima koji su preko noći spuštani da bi zatvorili radnju. Sada podignuti, zasuni su otkrivali oznake radnji. Onaj iznad šešira s peruškama pokazivao je zlatnu vagu i čekić, oznaku esnafa zanatlija, mada očito nije bila reč o istaknutom članu. Kroz procep koji se trenutno stvorio u gomili vide njena leđa, pa se brzo okrenu prema uskoj tezgi sa svoje desne strane. Na zidu iza visilo je prstenje i table koje su pokazivale kamenje rezano na sve moguće načine.

„Moj gospodar želi nov prsten pečatnjak?“, upita pticoliki čovečuljak iza tezge, klanjajući se i trljajući ruke. Mršav poput grančice, nije strahovao da će mu iko ukrasti robu. Pritešnjen u uglu, na stoličici se skutrio jednooki tip koji je verovatno imao muke da u radnjici stane uspravno, s dugačkom toljagom okovanom ekserima, koja mu se odmarala među krupnim kolenima. „Mogu izrezati bilo koju šaru, kao što moj gospodar može da vidi, a imam i prstenove za određivanje veličine, naravno.“

„Pokaži mi onaj.“ Met ne razmišljajući pokaza; trebao mu je razlog da se zadrži dok ona ne produži. Možda je ovo pravi trenutak da odluči šta mu je činiti.

„Divan primerak izduženog oblika, moj gospodaru, trenutno veoma omiljen. Ovaj je od zlata, ali radim ih u srebru. Molim, izgleda kao vaša veličina. Bi li moj gospodar želeo da ga proba? Možda bi gospodar obratio pažnju na preciznost kamenoreza? Šta više odgovara gospodaru – zlato ili srebro?“

Uz gunđanje za koje se nadao da će biti shvaćeno kao nekakav odgovor, Met je navukao ponuđeni prsten na kažiprst leve ruke i pretvarao se da ispituje tamni oval rezanog kamena. U stvari, samo je primetio da je dugačak koliko i zglob njegovog prsta. Spuštene glave, ispod oka je proučavao ženu, koliko je to bilo moguće kroz procepe koji su se povremeno javljali u gomili. Držala je dugačku pljosnatu zlatnu ogrlicu i okretala je prema svetlu.

Postojala je gradska straža u Ebou Daru, ali nije bila preterano delotvorna; sem toga, retko se viđala po ulicama. Ako bi je prijavio, bila bi njegova reč protiv njene, ali i kad bi mu poverovali, nekoliko novčića bilo je dovoljno da je oslobodi čak i od takve optužbe. Gradska straža bila je jeftinija od mirovnog sudije, ali i on se mogao kupiti, osim kad ga je nadzirao neko moćan, a ako bi se ponudilo dovoljno zlata, čak i onda.

Komešanje gomile iznenada iznedri Belog plašta, čiji su kupasti kalpak i dugačka verižnjača svetlucali kao srebro, a snežnobeli ogrtač sa zlatnim suncem lepršao je dok je prolazio s ubeđenjem da će se put pred njime sam od sebe raščistiti. A upravo se to i događalo; malo je bilo onih koji su bili spremni da prepreče put Deci Svetla. Pa ipak, za svaki pogled brzo skrenut od čoveka okamenjenog lica postojao je drugi koji je dočekao njegovu pojavu smeškom odobravanja. Žena oštrih crta lica ne samo da ga je otvoreno pogledala – osmehnula mu se. Optužbe protiv nje možda bi je smestile u zatvor, ali to bi mogla biti varnica koja bi zapalila grad već prepun priča o Prijateljima Mraka u Tarezinskoj palati. Beli plaštovi bili su vešti u nahuškavanju gomile, a za njih su sve Aes Sedai bile Prijateljice Mraka. Kada Dete Svetla prođe kraj nje, ona spusti ogrlicu, naizgled sa žaljenjem, pa se okrenu da pođe.

„Da li model odgovara, moj gospodaru?“

Met se trže. Zaboravio je na mršavog čovečuljka i na prsten. „Ne, ne želim...“ Mršteći se, ponovo povuče prsten. Ni makac!

„Nemoj da vučeš, možeš polomiti kamen.“ Sada, kad više nije bio verovatna mušterija, Met više nije bio ni gospodar. Šmrkćući, čovečuljak ga je pažljivo posmatrao, u slučaju da pomisli na beg. „Imam nešto masti. Derile, gde je lončić s mašću?“ Čuvar trepnu i počeša se po glavi, kao da se pita šta je to lončić s mašću. Šešir s belim peruškama već je bio na pola mosta.

„Uzimam ga“, odreza Met. Nema vremena za cenkanje. Zagrabivši šaku novčića u džepu kaputa, baci ih na tezgu, uglavnom zlatnike i nekoliko srebrnjaka. „Dovoljno?“

Zantlija iskolači oči. „To je malo previše.“ Nesigurno se naginjao. Oklevao je s rukama iznad novčića, a onda s dva prsta gurnu nekoliko srebrnih penija prema Metu. „Može ovako?“

„Daj ih Derilu“, gotovo zareža Met kad mu prokleti prsten skliznu s prsta. Mršavi čovečuljak je brzo prikupljao novac, prekasno je da se predomisli. Met se pitao koliko li je preplatio. Gurnuvši prsten u džep, požuri za Prijateljicom Mraka. Šešira više nije bilo na vidiku.

Dve istovetne statue krasile su kraj mosta, blede mermerne žene visoke preko hvata, obe s razgolićenom dojkom i rukom uperenom u nešto na nebu. U Ebou Daru, razgolićene grudi označavale su otvorenost i iskrenost. Ne obraćajući pažnju na zaprepašćene poglede, pope se kraj jedne od žena, obgrlivši je rukom oko struka. Ulica se prostirala pored kanala, a još dve su se ukoso ulivale u nju, sve pune ljudi i kolica, nosiljki i kola i kočija. Neki grub glas dobaci mu kako su prave žene toplije, a gomila se zacereka. Bele peruške pojaviše se iza plavo lakirane kočije, u ulici koja se odvajala nalevo.

Skočivši požuri ulicom, za njom, ne obraćajući pažnju na psovke onih na koje je naletao. Bila je to čudna trka. Kroz gomilu ljudi, dok su mu kola i kočije neprekidno zaprečavali put, s ulice nije mogao najjasnije da vidi šešir. Ustrčavši uz široke mermerne stepenice jedne palate, ponovo ga primeti, a onda strča da nastavi da se probija. Ograda visoke fontane omogućila mu je još jedan pogled, a onda i prevrnuta bačva upravo istovarena sa volovskih kola. U jednom trenutku visio je na drugim kolima, dok mu žena koja ih je terala ne pripreti bičem. Uza sve to pentranje i osmatranje nije mu uspevalo da smanji razdaljinu između sebe i Prijateljice Mraka. A opet, još nije ni smislio šta će uraditi ako je uhvati. Iznenada, kada se izvukao na uzanu nadstrešnicu s prednje strane jedne veće kuće, nje više nije bilo.

Grozničavim pogledom je pretraživao ulicu uzduž i popreko. Bele peruške se više nisu talasale kroz gomilu. Na prvi pogled mogao je da primeti bar šest kuća nalik ovoj na kojoj je visio, nekoliko palata različitih veličina, dve gostionice, tri krčme, oštračku radnju sa znakom noža i makaza, ribarnicu s tablom islikanom s pedesetak vrsta ribe, dve radionice s ćilimima rasprostrtim preko stolova ispod platnenih krovova, krojačku radnju i četiri prodavnice tkanina, dve radnje pune lakiranih predmeta, zlatara, kujundžiju, konjušnicu... Spisak je bio predug. Mogla je da uđe u bilo koju. Ili nije ušla ni u jednu. Možda je skrenula a da on nije primetio.

Skočivši, namesti šešir psujući ispod glasa... i ugleda je, skoro na vrhu širokih stepenica palate gotovo tačno preko puta, već poluprikrivenu visokim rebrastim stubovima pred ulazom. Palata nije bila prevelika, imala je samo dva vitka tornja i jednu jedinu kupolu kruškastog oblika, obrubljenu crvenim, ali u palatama Ebou Dara prizemlje je služilo za sluge i kuhinje i tome slično. Bolje sobe nalazile su se visoko, da se uhvati povetarac. Vratar u crno-žutoj livreji duboko se pokloni i širom raskrili vrata u duborezu još pre nego što je i stigla do njega. Unutra je čekao sluga koji se nakloni, očito nešto saopštavajući, i smesta se okrenu da je povede. Poznavali su je. Uložio bi ceo imetak u tu opkladu.

Stajao je na istom mestu i proučavao palatu još malo pošto su se vrata zatvorila. Daleko je bila od najbogatije, ali samo bi se plemstvo usudilo da sazida tako nešto. „Ali ko, u Jami usuda, živi u njoj?“, konačno progunđa, smaknuvši šešir da bi se njime rashladio. Ona sigurno ne, ako je morala da hoda. S nekoliko pitanja po krčmama niz ulicu brzo bi to otkrio. A priča o njegovom raspitivanju još brže bi dosegla palatu, to je bilo sigurno kao i da blato kalja ruke.

Neko odgovori: „Karidin.“ Bio je to koštunjav sedokosi tip, koji je gluvario u senci blizu njega. Met ga upitno pogleda, a on se iskezi otkrivajući praznine među zubima. Njegova oklembešena ramena i tužno oronulo lice nisu odgovarali njegovom dobrom sivom kaputu. I pored nešto čipke oko vrata, bio je slika i prilika teških vremena. „Pitao si ko tu živi. Celzajnsku palatu iznajmio je Džaihim Karidin.“

Metov šešir zastade. „Misliš na izaslanika Belih plaštova?"

„Aha. I na Inkvizitora Šake Svetla.“ Starac se čvornovatim prstom tapkao po kljunastom nosu. I jedan i drugi izgledali su nekoliko puta lomljeni. „Nije to čovek koga ćeš uznemiriti bez mnogo moranja, a ja bih i tada promislio bar tri puta.“

Nesvesno, Met poče da mumla deo „Oluje s planina“. Zaista čovek koga ne treba uznemiravati. Ispitivači su bili najgori od Belih plaštova. Inkvizitor Belih plaštova, kome je Prijateljica Mraka svratila u posetu.

„Hvala ti...“ Met se trže. Tip je nestao, progutala ga je gomila. Čudno, izgledao mu je poznato. Možda još jedan odavno mrtav poznanik koji je isplivao iz tih starih sećanja. Možda... Udari ga kao da mu se u glavi rasprsao iluminatorski vatromet. Sedokosi čovek kukastog nosa. Taj starac je stajao na Srebrnoj kružnici, nedaleko od žene što je upravo ušetala u Karidinovu iznajmljenu palatu. Premećući šešir po rukama, nesigurno se namršti ka palati. Ni u Glibu nije naletao na ovakvu kaljugu. Odjednom je osetio kako mu se kockice kotrljaju u glavi, a to je uvek bio loš znak...