Kruna mačeva

39 Obećanja koja treba održati

„Mi se prokleto gubimo odavde. Sada!“, ponavljao je Met kasnije, ali ovoga je puta bilo rasprave. Raspravljalo se poslednjih pola sata, gotovo i previše. Napolju je sunce prošlo zenit. Trgovački vetrovi malo su smanjili jaru; krute žute zavese okačene na visokim prozorima klobučile su se i pucketale pod njihovim naletima. Prošlo je tri sata od povratka u Tarezinsku palatu, kockice su mu i dalje poskakivale po glavi, a on je imao želju da nešto šutne. Ili nekoga. Cimao je maramu koja mu je bila vezana oko vrata; imao je osećaj kao da se ono uže, koje mu je i napravilo ožiljak skriven pod njom, vratilo i da se polako steže. „Za ljubav Svetlosti, jeste li sve vi slepe? Ili ste samo gluve?“

Odaja koju im je Tilin ustupila bila je ogromna, sa zelenim zidovima i visokom plavom tavanicom, a bez ikakvog nameštaja osim pozlaćenih stolica i stočića optočenih sedefom, pa i pored toga bila je prepuna. Ili je, u svakom slučaju, tako izgledala. Sama Tilin sedela je pred jednim od tri mermerna kamina, prekrštenih nogu, posmatrajući ga tim tamnim, orlovskim očima i slabašno se osmehujući dok se sa dosadom poigravala draguljima ukrašenom drškom svoga zakrivljenog noža. Slutio je da su ili Elejna ili Ninaeva razgovarale s njom. I one su bile prisutne; sedele su sa obe strane kraljice, nekako uspevši da se presvuku u čiste haljine, a izgledalo je i da su se okupale, iako su, otkada su se vratili u palatu, bile odsutne samo nekoliko minuta. Gotovo da su sustizale Tilin po kraljevskom dostojanstvu u svojim jarkim svilenim haljinama; nije bio siguran na koga pokušavaju da ostave utisak svim tim čipkama i komplikovanim vezom. Izgledale su spremno za kraljevski bal, a ne za putovanje. On sam još uvek je bio u svojim prnjama, raskopčanog zelenog kaputa prekrivenog prašinom, dok mu se kroz poluvezanu košulju videla lisičja glava. Pošto je morao da veže prekinutu kožnu pantljiku, ona je sada bila kraća, ali želeo je da mu privezak dodiruje kožu. Na kraju krajeva, nalazio se među ženama koje su mogle da usmeravaju.

U stvari, te tri žene same po sebi bile bi dovoljne da odaja deluje prepuno. Sama Tilin bila je dovoljna za takvo nešto, bar što se njega ticalo; ako Ninaeva i Elejna jesu razgovarale s njom, bilo je veoma dobro što on odlazi. Samo njih tri bile bi dovoljne a nekmoli…

„To je besmisleno“, objavila je Merilila. „Nikada nisam čula ni za kakav Senkin nakot po imenu golam. Zna li možda neka od vas?“ To je bilo upućeno Adeleas i Vandeni, Sarejti i Kejrejn. Sedeći naspram Tilin, hladnih očiju i sa dostojanstvom Aes Sedai koje su njih pet pokazivale, uspešno su odavale utisak da su njihove stolice visokih naslona u stvari prestoli. Nije mogao da shvati zašto Ninaeva i Elejna samo sede poput klada, takođe hladno dostojanstvene, ali potpuno tihe. One su znale, one su razumele, ali su Merilila i to društvo, zbog nečega, izdašno začinjavale svoj govor pokornošću kada su se njima obraćale. S druge strane, Met Kauton je bio propalica dlakavih ušiju koga treba dobro isprašiti, a od Merilile naniže sve su one bile spremne da to i učine.

„Ja sam video tog stvora“, obrecnuo se, „Elejna je videla tog stvora, Riejna i Mudre žene su ga videle. Pitajte bilo koju od njih!“

Okupljene u jednom uglu sobe, Riejna i pet preživelih Mudrih žena povukoše se kao uspaničene kokoške, kao da se boje da ih neko stvarno nešto ne upita. Sve osim Sumeko, u svakom slučaju; s palčevima zadenutim za svoj dugački crveni pojas, okruglasta žena nije prestajala da se mršti na Aes Sedai, pa da odmahuje glavom, pa da se ponovo mršti, pa da ponovo odmahuje glavom. Tokom povratka brodicom, Ninaeva se zatvorila s njom u kajitu, na poduži razgovor u poverenju, a Met je smatrao da to ima neke veze sa njenim novopronađenim stavom. Čuo je da se Aes Sedai pominju više no jednom; iako nije nameravao da prisluškuje. Ostale kao da su se pitale treba li da se ponude da skoknu po čaj. Samo je Sumeko delovala kao da razmišlja o ponuđenoj joj stolici. Sibela, koja je od zaprepašćenja zamlatarala koštunjavim rukama, gotovo da se onesvestila.

„Niko ne poriče reči Elejne Aes Sedai, gosparu Kautone“, progovorila je Rinejla din Kalon Plava Zvezda hladnim dubokim glasom. Čak i da mu dostojanstvena žena, odevena u svilu koja se slagala sa crveno-žutim podnim pločicama, nije bila ranije predstavljena, stara sećanja isprepletana s njegovim sopstvenim razaznala bi da je ona vetrotragač gospe od brodovlja – zbog deset debelih zlatnih alki u njenim ušima, a na svakom uhu međusobno povezanih zlatnim lancem i upola skrivenih uzanim sedim zaliscima na njenoj opuštenoj crnoj kosi. Privesci natrpani na tanji lanac koji je išao do prstena u njenom nosu između ostalog bi mu otkrili iz kog klana ona dolazi. Kao i tetovaže na njenim vitkim, tamnim rukama. „Ono što dovodimo u pitanje jeste opasnost“, nastavila je. „Mi ne volimo da napuštamo vodu bez valjanog razloga.“

Gotovo dvadeset žena Morskog naroda stajalo je okupljeno iza njene stolice, najviše nalik vašaru raznobojne svile i naušnica i privezaka na lančićima. Prva čudna stvar koja mu je upala u oči bilo je njihovo ponašanje prema Aes Sedai. One su bile savršeno pune poštovanja, bar na površini, u svakom slučaju, ali nikada ranije nije sreo nikog ko bi Aes Sedai posmatrao samozadovoljno. Druga čudna stvar proizilazila je iz sećanja drugih ljudi; nije on iz njih naučio previše o Morskom narodu, ali i to je bilo dovoljno. Svaki Ata’an Mijere, muškarac ili žena, počinje kao najniži mali od palube bez obzira da li će jednoga dana postati gospodar sečiva ili gospa od brodovlja lično, ili bilo šta što vodi do tih položaja. Pripadnici Morskog naroda bili su toliki pobornici poretka da su naspram njih bilo koji kralj ili Aes Sedai delovali aljkavo. Žene iza Rinejle bile su čudno društvo po bilo kojoj meri – vetrotragač gospe od talasa rame uz rame sa vetrotragačima sa lebdača, sudeći po njihovim privescima – ali dve su nosile obične vunene bluze jarkih boja iznad tamnih nauljenih pantalona malih od palube, svaka od njih s po jednom jedinom alkom u levom uvetu. Druga i treća alka u desnom ukazivale su da se one obučavaju za vetrotragače, ali s još dve koje je trebalo da zasluže, ne pominjući prsten u nosu, proći će još dosta vremena koliko će obe morati da vuku jedro kad god je to potrebno majstoru palube, a majstor palube će ih častiti udarcem po zadnjici ako to ne budu činile dovoljno brzo. Ove dve nisu pripadale ovom skupu, to su mu govorila sva stara sećanja; uobičajeno, vetrotragač gospe od brodovlja ne bi im se obraćala ni jednom jedinom rečju.

„Upravo ono što sam i ja rekla, Rinejla“, reče Merilila ledeno snishodljivim glasom. Ona je sasvim sigurno primetila samozadovoljne poglede. Način govora nije se promenio kada je obratila pažnju na njega. „Ne budite nestrpljivi, gosparu Kautone. Mi smo spremne da čujemo razloge. Ako ih imate.“

Met je pokušavao da prikupi strpljenje; nadao se da mu ga je dovoljno preostalo. Možda, ako upotrebi obe šake i obe noge. „Golami su stvoreni usred Rata Moći u Doba legendi“, počeo je od početka. Gotovo od početka onoga što mu je Birgita ispričala. Okrenuo se tako da dok govori licem bude okrenut svim okupljenim ženama. Spaljen bio ako bude dozvolio ijednoj gomili da pomisli kako je ona važnija. Ili da ih on krvavo preklinje. Pogotovo što je upravo to i činio. „Stvoreni su da ubijaju Aes Sedai. To je jedini razlog. Da ubijaju ljude koji mogu da usmeravaju. Jedna moć vam neće pomoći; Moć ne dotiče golama. U stvari, oni mogu da osete mogućnost usmeravanja, ako su na, recimo, pedeset koraka od vas. Mogu da osete i Moć koja je u vama. Nećete prepoznati golama dok ne bude prekasno. Oni izgledaju kao bilo ko drugi. Bar spolja. Iznutra… Golami nemaju kosti; mogu se provući ispod vrata. A dovoljno su jaki da jednom rukom iščupaju vrata koja imaju čelične šarke.“ Ili da iščupaju grkljan. Svetlosti, trebalo je da dopusti Nalesinu da ostane u krevetu.

Ustežući se da se ne strese, on nastavi. Žene, sve one, posmatrale su ga gotovo bez treptaja. Neće im dopustiti da vide kako podrhtava. „Samo je šest golama napravljeno – tri muškarca i tri žene; bar su tako izgledali. Izgleda da su se čak i Izgubljeni osećali pomalo uznemireno blizu njih. Ili je šest bilo sasvim dovoljno. U svakom slučaju, znamo da je jedan u Ebou Daru, verovatno održan u životu još od Slamanja pomoću kutija zastoja. Ne znamo ima li ostalih koji su stavljeni u te kutije, ali i ovaj jedan je i previše. Ko god da ga je poslao – a to mora da je neko od Izgubljenih – znao je kako da nas prati preko reke. On mora da je poslat za Zdelom vetrova, a po onome što mi je rekao, i da ubije Ninaevu ili Elejnu, ili obe.“ Pogledao ih je na trenutak kao da ih teši i umiruje; niko nije mogao da bude opušten kada zna da ga taj stvor juri. Zauzvrat, Elejna ga je pogledala sa zanimanjem, pomalo mršteći čelo, a Ninaeva je samo odmahnula rukom, nestrpljivo, da nastavi dalje.

„Da nastavim“, rekao je ošinuvši ove dve besnim pogledom. Bilo mu je toliko teško da ne uzdiše kada se nosio sa tim ženama. „Ko god da je poslao golama mora da zna kako je Zdela sada u Tarezinskoj palati. Ako on, ili ona, pošalje golama ovamo, neke od vas će umreti. Možda mnogo vas. Ja ne mogu da vas štitim sve odjednom. Možda će se dočepati i Zdele. A to sve je samo dodatak Falion Bodi. Mala je verovatnoća da je ona sama, čak iako je Ispan zarobljena, a to znači kako moramo da brinemo i o Crnom ađahu. To za slučaj da vam Izgubljeni i golam nisu dovoljni.“ Kada je pomenuo Crni ađah, Riejna i Mudre žene uspravile su se s još većim negodovanjem negoli Merilila i njene prijateljice, a Aes Sedai su delovale, onako ukocene i prikupljajući suknje, spremne da smesta izađu. Pritisnuti još više; to je bilo sve što je mogao da uradi. „E sad. Valjda vidite zbog čega svi moramo da napustimo palatu i da ponesemo Zdelu na neko mesto za koje golam ne zna? Neko mesto koje Crni ađah ne poznaje? Shvatate li konačno zbog čega to smesta mora da se učini?“

Rinejlino šmrkanje poplašilo bi guske u susednoj odaji. „Jednostavno se ponavljate, gosparu Kautone. Merilila Sedai rekla je kako nikada nije čula za tog golama. Elejna Sedai rekla je da je tu bio neki čudan čovek, neko biće, i to je skoro sve. Šta je ta… kutija zastoja? To nam niste objasnili. Otkud znate to što tvrdite da znate? Zbog čega bismo se još više udaljavale od vode nego što već jesmo na reč čoveka koji stvara skaske od vazduha?“

Met je prelazio pogledom od Ninaeve do Elejne, mada uz malo nade. Da su samo one otvorile usta, ovo je moglo odavno da se okonča, ali one mu samo uzvratiše pogled, uvežbavajući bezlične maske Aes Sedai do te mere da su im vilice sigurno krckale. Nije shvatao njihovo ćutanje. Pojednostavljeni izveštaj o događajima u Rahadu bio je njihov jedini doprinos, a mogao je da se kladi kako ne bi ni pomenule Crni ađah samo da je postojao ikakav drugi način objašnjavanja zbog čega su se u palati pojavile s jednom vezanom Aes Sedai koja je bila pod štitom. Ispan je čuvana u drugom delu palate, a njeno prisustvo bilo je poznato samo nekolicini. Ninaeva ju je na silu naterala da popije nekakav rastvor, neku mućku od biljki gadnog mirisa, od čega je žena prvo iskolačila oči, a onda počela da se kikoće, pa da muca, sve to u kratkom vremenskom razmaku, a ostatak Kružoka pletilja bio je u toj odaji zajedno s njom čuvajući je. Bilo je to nevoljno čuvanje, ali vrlo marljivo; Ninaeva im je vrlo jasno rastumačila da će im biti bolje, ukoliko im Ispan slučajno pobegne, da počnu sa bežanjem pre nego što ih se ona lično dočepa.

Veoma se trudio da ne gleda ka Birgiti koja je stajala pored vrata sa Avijendom. Aijelka je sada nosila haljinu iz Ebou Dara; ne običnu vunu u kojoj se vratila, nego srebrnosivu svilenu haljinu za jahanje koja je bila suprotnost njenom jednostavnom nožu s drškom od roga koji joj je bio zadenut za pojas. Birgita je požurila da se otarasi sopstvene haljine i sada je bila u svome uobičajenom tamnoplavom kaputiću i širokim tamnozelenim čakširama. Tobolac joj je već visio o boku. Ona je bila izvor svega što je znao o golamima – i kutijama zastoja – izuzimajući ono što je u Rahadu video sopstvenim očima. A to ne bi razotkrio ni da ga lagano okreću na ražnju.

„Jednom sam pročitao jednu knjigu koja je govorila o…“, započeo je, ali ga je Rinejla prekinula.

„Jednu knjigu“, prezrivo se iskezila. „Ne bih dala ni prstohvat soli za knjigu za koju ne znaju Aes Sedai.“

Odjednom Metu sinu da je on jedini prisutan muškarac. Lan je otišao po Ninaevinoj zapovesti, zajedno sa Beslanom koga je oterala majka. Tom i Džuilin su se pakovali za polazak. Već su se verovatno i spakovali do sada. Ako je od toga bilo ikakve koristi; ako ikada budu otišli odavde. Jedini muškarac, okružen zidom žena koje su, izgleda, nameravale da ga puste da udara glavom u taj zid sve dok mu se ne mozak ne pomuti. To nije imalo smisla. Nimalo. Posmatrale su ga, čekajući.

Ninaeva u žutim prošaranoj i čipkom oivičenoj plavoj haljini prebacila je pletenicu preko ramena, tako da joj je sada visila između grudi, ali taj teški zlatni prsten – Lanov prsten, saznao je – bio je pažljivo namešten da se lepo vidi. Lice joj je bilo glatko, a ruke je držala u krilu, mada su joj prsti povremeno poigravali. Elejna, u zelenoj svili i eboudarskoj haljini zbog koje je Ninaeva delovala potpuno pokrivena, iako je imala čipkani okovratnik boje dima pod bradom, posmatrala ga je očima nalik na hladne zdence tamnoplave vode. I ona je držala ruke položene u krilu, ali s vremena na vreme počinjala je da prati prstom zlatovez na svojoj suknji, a onda bi se smesta zaustavila. Zbog čega nisu ništa govorile? Jesu li pokušavale da mu vrate milo za drago? Je li to bio samo slučaj „Met toliko želi da bude glavni, hajde da ga pustimo da vidi kako može da se snađe bez nas“? Lako je mogao da poveruje tako nešto za Ninaevu, u svakom slučaju bilo kada osim sada, ali ne i za Elejnu, više ne. Onda, zašto?

Riejna i Mudre žene nisu imale strahopoštovanja prema njemu kao prema Aes Sedai, ali i njihovo ponašanje bilo je promenjeno. Tamarla mu je pristojno, s uvažavanjem klimnula glavom. Fejmila je išla tako daleko da mu se čak prijateljski osmehnula. Začudo, Riejna je pocrvenela, iako bledunjavo. Ali one se nisu ni računale kao protivnice, zaista. Tih šest žena nije izgovorilo ni desetak reči sve zajedno ako ih nisu naterali, još od kad su ušle u odaju. Svaka od njih počela bi da skače čim bi Ninaeva ili Elejna pucnule prstima, a nastavile bi da skaču sve dok im ne bi bilo naređeno da stanu.

Okrenuo se ka ostalim Aes Sedai. Beskrajno smirenih lica, beskrajno strpljive. Osim… Merililine oči skrenule su na trenutak od njega ka Ninaevi i Elejni. Sarejta je pod njegovim pogledom počela polako da poravnava suknje, naizgled nesvesna onoga što radi. U njegovom umu pojavila se tamna sumnja. Ruke koje se pomeraju preko sukanja. Riejnino crvenjenje. Birgitin pripremljeni tobolac. Nejasna sumnja. Nije bio siguran u šta. Samo je znao da sve ovo radi pogrešno. On oštro pogleda Ninaevu, a još oštrije Elejnu. Puter se ne bi otopio na njihovim prokletim jezicima.

On polako odšeta do Morskog naroda. Samo je šetao, ali čuo je kako je neko pored Merilile šmrknuo, a Sarejta je promrmljala: „Takva drskost!“ Pa, upravo je nameravao da im pokaže drskost. Ako se Ninaevi i Elejni ne bude dopala, trebalo je da mu se povere ranije. Svetlosti, kako je samo mrzeo da bude iskorišćen. Pogotovo kad nije bio siguran na koji način, niti zbog čega.

Zaustavivši se pred stolicom u kojoj je sedela Rinejla, on je proučavao tamna lica žena Ata’an Mijera koje su stajale iza, pre nego što je spustio pogled ka njoj. Ona se mrštila, poigravajući se drškom noža koji joj je bio zavučen u tkanicu oko struka. Ona je bila prijatna žena, više negoli lepuškasta, a u nekim drugim uslovima verovatno bi i uživao da joj posmatra oči. Bila su to dva ogromna crna kladenca, a svaki muškarac mogao bi da provede i celu noć samo piljeći u njih. U nekim drugim okolnostima. Nekako su mu žene Morskog naroda bile trn u zadnjici, a on nije imao pojma kako da ga iščupa. Uspevao je da obuzda svoju razdraženost. Jedva. Šta prokleto da uradi?

„Vi sve možete da usmeravate, koliko sam razumeo“, tiho im je rekao, „ali to vam kod mene malo znači.“ Bolje da bude otvoren od početka. „Možete da pitate Adeleas ili Vandenu koliko me je briga može li neka žena da usmerava.“

Rinejla pogleda pored njega ka Tilin, ali nije se obraćala kraljici. „Ninaeva Sedai“, suvo je rekla, „verujem kako u našem cenkanju nije bilo ni pomena o tome da moram da slušam ovog mladog skupljača kudelje. Ja…“

„Nije me krvavo briga ni za tvoja ni za bilo čija druga cenkanja, ti, kćeri peska“, odreza Met. Pa, njegova razdraženost nije bila baš toliko obuzdana. Postoji granica onoga što čovek može da podnese.

Zaprepašćeno soptanje javi se među ženama iza nje. Pre više od hiljadu godina jedna žena Morskog naroda nazvala je šiotskog vojnika sinom peska baš pre nego što je pokušala da mu zarije sečivo u rebra; to je sećanje sada bilo pohranjeno u glavi Meta Kautona. To nije bila najgora uvreda među Ata’an Mijerama, ali bila je blizu. Rinejlino lice oblilo se crvenilom; šišteći, očiju iskolačenih od besa, ona je skočila na noge dok joj je bodež ukrašen mesečevim kamenovima zasijao u šaci.

Met joj ga izvuče iz ruke pre nego što je uspela da mu sečivom zapara grudi, pa je gurnu nazad u stolicu. On je zbilja imao brze ruke. I još uvek se obuzdavao. Bez obzira na to koliko su žene mislile da mogu da se poigravaju njime kao da je lutka na koncu, on je mogao… „Sad me slušaj, ti kamenu iz brodske kaljuže.“ U redu, možda se i nije obuzdavao. „Potrebna si Ninaevi i Elejni, inače bih te mirno ostavio golamu, da ti polomi kosti, i Crnom ađahu, da se pozabavi ostacima. Pa, što se tebe tiče, ja sam ovde majstor sečiva, a moja sečiva su ogoljena.“ Šta to stvarno znači, on nije imao predstavu, osim što je jednom čuo: „Kada su sečiva ogoljena čak se i gospa od brodovlja klanja pred majstorom sečiva.“ „Ovako se cenkamo ti i ja. Ti ideš kuda Ninaeva i Elejna žele, a zauzvrat, ja neću sve vezati preko konja kao da ste samari i oterati vas tamo!“

To nije bio način da se razgovara, ne s vetrotragačem gospe od brodovlja. U stvari, ni sa dečkom koji čisti brodsku kaljužu na streličaru s napuklim koritom. Rinejla se uvijala od napora da se ne baci na njega golim rukama, nema veze što je držao nož u šakama. „Dogovoreno je, pod Svetlošću!“, zarežala je. Oči joj gotovo iskočiše iz glave. Usta su joj se pomerala, zbunjenost i neverica prelazili su joj preko lica. Ovog puta, soptanje je zvučalo kao vetar koji je pocepao zavese.

„Dogovoreno je“, brzo reče Met, i dotakavši prstima svoje usne, prisloni ih i na njene.

Trenutak kasnije i ona je isto učinila, dok su joj prsti podrhtavali na njegovim ustima. On joj je pružio bodež, a ona je natmureno zurila u njega pre nego što ga je uzela nazad. Sečivo je bilo vraćeno u kanije ukrašene draguljima. Nije bilo pristojno ubiti nekoga s kime ste upravo zapečatili pogodbu. Bar ne dok se uslovi pogodbe ne ispune. Žamor se začu među ženama iza njene stolice, sve jači, a Rinejla se pomeri da jednom pljesne rukama. To ućutka vetrotragače gospi od talasa istom brzinom kao i dve male od palube koje su bile na obuci.

„Mislim da sam se upravo cenkala sa taverenom“, rekla je tim hladnim dubokim glasom. Ta je žena mogla da obučava Aes Sedai kako da se brzo priberu. „Ali jednog dana, gosparu Kautone, ako je Svetlosti drago, mislim da ćeš hodati užetom za mene.“

Nije imao predstavu šta bi to moglo da znači, osim što je zvučalo neprijatno. On se spusti na koleno najbolje što je umeo. „Sve je moguće, ako je Svetlosti drago“, promrmljao je. Pristojnost se isplati, na kraju krajeva. Ali njen je osmeh bio uznemirujuće pun nade.

Kada se ponovo okrenuo ka ostalima u prostoriji, po njihovim pogledima delovalo je kao da on ima rogove i krila. „Ima li još nekog protivljenja?“, upitao ih je obešenjački, ali nije sačekao odgovor. „I mislio sam da nema. U tom slučaju, predlažem da izberete neko mesto podalje odavde, pa možemo da krenemo čim prikupite svoje stvari.“

One su napravile predstavu od rasprave. Elejna je pomenula Kaemlin, a zvučala je bar upola ozbiljno, a Kejrejn je predložila nekoliko udaljenih sela u Crnim brdima, do kojih je bilo lako stići kroz prolaz. Svukud je bilo lako stići kroz prolaz. Vandena je pomenula Arafel, a Avijenda je predložila Ruidean, u Aijelskoj pustari, dok su žene Morskog naroda postajale sve natmurenije što su mesta koja su pominjana bivala dalje od mora. Sve je to bila predstava. Za Meta, barem, to je bilo jasno po Ninaevinom nestrpljivom poigravanju pletenicom, iako su predlozi stizali brzo i oštro.

„Mogu li ja da nešto kažem, Aes Sedai?“, konačno se pitomo oglasila Riejna. Čak je podigla i ruku. „Srodnice održavaju imanje na drugoj strani reke, nekoliko milja ka severu. Svi ga znaju kao mesto za povlačenje žena kojima su potrebni mir i tišina za razmišljanje, ali niko ga ne povezuje s nama. Zgrade su velike i prilično udobne, ako bude potrebe da se duže ostane i…“

„Da“, prekide je Ninaeva. „Da, mislim da to zvuči baš kako treba. Šta ti kažeš, Elejna?“

„Mislim da to divno zvuči, Ninaeva. Znam da će Rinejli biti drago da ostane u blizini mora.“ Ostalih pet sestara bukvalno su se utrkivale da priznaju kako to zvuči zadovoljavajuće, koliko je taj predlog nadmoćniji od bilo kog drugog.

Met podiže oči ka nebesima. Tilin je bila umetničko delo pretvaranja da ne vidi ono što joj je pred nosom, ali Rinejla je to progutala poput pastrmke koja se pomamila na vodenu mušicu. Što je i bio cilj, naravno. Zbog nekog razloga koji njoj nije bio poznat, Ninaeva i Elejna sve su unapred pripremile. Ona je povela ostale žene Morskog naroda da pokupe ono malo stvari koje su ponele, pre nego što Ninaeva ili Elejna promene mišljenje.

Ove dve su krenule za Merililom i ostalim sestrama, ali on ih prstom pozva da mu priđu. One razmeniše poglede – on bi morao da priča sat vremena da bi iskazao ono što je izrečeno tim pogledima – a onda, što ga je pomalo iznenadilo, dođoše do njega. Avijenda i Birgita posmatrale su ih s vrata, Tilin sa svoje stolice.

„Veoma mi je žao što smo te iskoristile“, reče Elejna pre nego što je uspeo da izusti ijednu reč. Njen osmeh isticao je tu rupicu. „Imale smo dobre razloge, Mete; moraš da mi veruješ.“

„A ti ne moraš da ih znaš“, odlučno reče Ninaeva, prebacujući pletenicu preko ramena izvežbanim pokretom glave od koga joj je zlatni prsten poskakivao na poprsju. Lan mora da je poludeo. „Moram da priznam, nikada nisam očekivala ono što si uradio. Šta te je, tako ti svega, ponukalo da pokušaš da ih zastrašiš? Mogao si sve da upropastiš.“

„Šta je smisao života ako se ne kockaš s vremena na vreme?“, nemarno joj je odvratio. Bolje za njega ako misle da je to uradio namerno, a ne da je izgubio živce. Ali ponovo su ga iskoristile a da mu to nisu rekle, a on je želeo makar majušno zadovoljenje zbog toga. „Sledeći put kada se cenkaš sa Morskim narodom, pusti me da ja to obavim. Možda tada nećeš proći tako loše kao poslednji put.“ Dve mrlje koje se pojaviše na Ninaevinim obrazima jasno su ukazivale da je pogodio pravo u cilj. Nije loše za gađanje naslepo.

Elejna je, međutim, samo promrmljala: „Vrlo pronicljiv podanik“, obešenjačkim glasom. Biti kod nje na dobrom glasu moglo bi ispasti još nezgodnije negoli biti na lošem.

One požuriše ka vratima ne dozvoljavajući mu da išta više kaže. Pa, nije stvarno ni očekivao da će mu išta objasniti. Obe su postale Aes Sedai do koske. Čovek se nauči da živi sa onim sa čim mora.

Gotovo da je i zaboravio na Tilin, ali ona nije na njega. Stigla ga je pre nego što je uspeo da načini i dva koraka. Ninaeva i Elejna zastale su kod vrata sa Avijendom i Birgitom, posmatrajući ih. Tako su videle kada ga je Tilin uštinula za zadnjicu. Postoje stvari na koje se niko ne može navići. Elejna je imala izraz sažaljenja na licu, Ninaeva režećeg neodobravanja. Avijenda se bezuspešno borila protiv smeha, dok se Birgita sasvim otvoreno kezila. Sve one su prokleto znale.

„Ninaeva misli da si ti mali dečko kome treba zaštita“, prošaputala mu je Tilin. „Ja znam da si odrastao muškarac.“ Zbog njenog magličastog smeha bila je to najprljavija opaska koju je ikada čuo. Četiri žene pored vrata mogle su da posmatraju kako mu je lice pocrvenelo kao cvekla. „Nedostajaćeš mi, golupčiću. Ono što si učinio s Rinejlom bilo je veličanstveno. Toliko se divim muškarcima koji umeju da zapovedaju.“

„I ti ćeš meni nedostajati“, promrmljao je. Na njegovo sopstveno zaprepašćenje, to je jednostavno bila istina. Na vreme je napuštao Ebou Dar. „Ali, ako se ikada ponovo sretnemo, ja ću biti taj koji juri.“

Ona mu se glasno nasmejala, a te tamne, orlovske oči gotovo da su zasijale. „Ja se divim muškarcima koji umeju da zapovedaju, pače. Ali ne kada to pokušavaju na meni.“ Dohvativši ga za uši, povukla mu je glavu nadole kako bi mogla da ga poljubi.

Nije uspeo da vidi kada su Ninaeva i ostale otišle, a izašao je nesiguran na nogama, upasujući košulju. Morao je da se vrati kako bi iza ugla pokupio svoje koplje i svoj šešir. Ta žena nije imala nimalo stida. Ni trunčicu.

Pronašao je Toma i Džuilina, koji su izlazili iz Tilininih odaja praćeni Nerimom i Lopinom, Nalesinovim krupnim sobarom, a svaki od njih nosio je glomazni koš od pruća napravljen za samar. Napunjen njegovim stvarima, shvatio je. Džuilin je nosio Metov razvezani luk, a njegov tobolac klatio mu se preko ramena. Pa, bila je rekla da će ga preseliti.

„Našao sam ovo na tvom jastuku“, reče Tom dobacujući mu prsten koji je kupio, izgledalo mu je, pre godinu dana. „Poklon za rastanak, kako mi se čini; bilo je ljubavnih čvorova i još nekog cveća na oba jastuka.“

Met nabi prsten na prst. „Moj je, spaljen bio. Sam sam platio za njega.“

Stari zabavljač samo je zasukao brkove i nakašljao se uzaludno pokušavajući da obuzda iznenadni širok osmeh. Džuilin smaknu s glave taj smešni tarabonski šešir pa postade veoma zauzet proučavanjem njegove unutrašnjosti.

„Krvi mu i spaljenih…“ Met je duboko uzdahnuo. „Nadam se da ste vas dvojica odvojili neki trenutak za sopstvene stvari“, upitao ih je ravnim glasom, „jer čim dohvatim Olvera, krenuli smo, pa čak i ako to znači da za sobom ostavljamo ubuđalu harfu ili zarđali mačolomac.“ Džuilin je jednim prstom povukao kraj oka, šta god da je to trebalo da znači, a Tom se zbilja namrštio. Uvrede Tomoj harfi ili njegovoj flauti bile su uvrede za samog Toma.

„Moj lorde“, tužnim glasom javi se Lopin. On je bio tamnoput, proćelav čovek, puniji od Sumeko, a njegov crni tairenski kaput kakve nose obični ljudi, pripijen do struka a odatle proširen, bio je zbilja uzan. Obično ozbiljan koliko i Nerim, sada je imao crveno oivičene oči, kao da je plakao. „Moj lorde, postoji li ikakva mogućnost da ostanem i postaram se za ukop lorda Nalesina? On je bio dobar gospodar.“

Met je mrzeo da kaže ne. „Svako ko bi ostao za nama, mogao bi da bude ostavljen na dugo vremena, Lopine“, nežno mu je rekao. „Slušaj, meni je potreban neko ko će mi pomagati oko Olvera. Nerim je i suviše zauzet oko mene. A kad smo kod toga, Nerim će se vratiti Talmanesu, znaš. Ako bi ti to odgovaralo, ja bih te uzeo u službu.“ Nekako se navikao da ima poslužitelja, a ovo je bilo teško vreme za čoveka koji traži posao.

„To bi mi se veoma dopalo, moj lorde“, potišteno reče čovek, „mladi Olver veoma me podseća na sina moje najmlađe sestre.“

Samo, kada su ušli u Metove bivše odaje, gospa Rizela je bila tamo, mnogo pristojnije odevena nego poslednji put kada ju je susreo, ali sasvim sama.

„Zbog čega bih ga držala vezanog za sebe?“, rekla je, a to zbilja veličanstveno poprsje nadimalo se od osećanja kada je stavila pesnice na bokove. Kraljičino pače, izgleda, nije imalo pravo da se oštro obraća kraljičinim pratiljama. „Ako dečaku previše potkrešeš krila, on nikada neće porasti da bude muškarac kakav bi trebalo. Iščitao je svoje stranice naglas sedeći mi na kolenu – čitao bi ih on po ceo dan, samo da sam ga ja pustila – i uradio je svoje brojeve, pa sam ga pustila da ode. Što ste se toliko uzmuvali? Obećao je da će se vratiti do zalaska sunca, a čini se da on veoma drži do svojih obećanja.“

Namestivši ašandarei u njegov stari kutak, Met je naredio ostalima da spuste svoj teret i da nađu Vanina i preostale Crvenruke. Onda je ostavio Rizelino čudesno poprsje i trčao celim putem do odaja koje je Ninaeva delila sa ostalim ženama. Sve su bile tamo, u dnevnoj sobi, a tu je bio i Lan sa svojim ogrtačem Zaštitnika već prebačenim preko leđa i bisagama na ramenima. Svojim bisagama i Ninaevinim, činilo se. Podosta zavežljaja s haljinama i ne tako male škrinje stajale su na podu. Met se pitao hoće li naterati Lana da ponese i njih.

„Naravno da moraš da ga pronađeš, Mete Kautone“, rekla je Ninaeva. „Zar misliš da bismo jednostavno napustili dete?“ Kad bi je neko drugi čuo, pomislio bi da je to upravo ono što je on nameravao.

Odjednom je bio zasut ponudama za pomoć, ne samo od Ninaeve i Elejne koje su predložile da odlože odlazak na imanje, nego su Lan i Birgita i Avijenda ponudili da se pridruže potrazi. Lan je bio kameno hladan u vezi toga, natmuren kao i uvek, ali Birgita i Avijenda…

„Srce bi mi se slomilo da se išta dogodi tom dečaku“, rekla je Birgita, a Avijenda je dodala, jednako toplo: „Uvek sam govorila da ne paziš na njega kako treba.“

Met zaškrguta zubima. Na ulicama grada Olver bi mogao da izvrda osmorici pre nego što se sa zalaskom sunca ponovo pojavi u palati. On se jeste držao svojih obećanja, ali malo je verovatno da bi se odrekao i trenutka slobode ako to ne mora. Više očiju značilo bi i bržu potragu, pogotovo ako u nju budu uključene i sve Mudre žene. Oklevao je za cela tri otkucaja srca. On je morao da održi sopstvena obećanja, mada je bio dovoljno mudar da to ne iskaže na taj način.

„Ta Zdela je suviše bitna“, rekao im je. „Taj je golam još uvek tamo napolju, a možda i Mogedijen, a sasvim sigurno i Crni ađah.“ Kockice su mu tutnjale u glavi. Avijendi se neće dopasti da se prema njoj odnose kao prema Ninaevi i Elejni, ali tog trenutka nije ga bilo briga. On se obraćao Lanu i Birgiti. „Čuvajte ih dok ne budem uspeo da vas stignem. Sve ih čuvajte.“

Iznenada, Avijenda reče: „Hoćemo, obećavam ti.“ Prstima je prelazila preko drške svoga noža. Izgleda da ona nije shvatala kako je jedna od onih koje treba čuvati.

Ninaeva i Elejna jesu. Ninaevin iznenađeni pogled pokušavao je da mu izbuši rupu u lobanji; očekivao je da cimne svoju pletenicu, ali ruka joj je, za čudo, samo krenula ka njoj pre nego što ju je odlučno spustila uza se. Elejna se zadovoljila podizanjem brade, a te krupne plave oči bile su ledene. Ovog puta nije bilo rupice.

Lan i Birgita takođe su razumeli.

„Ninaeva je moj život“, jednostavno je izrekao Lan, spuštajući joj ruku na rame. Čudno je bilo što je ona iznenada delovala užasno rastuženo, a onda je, isto tako iznenada, stisnula i podigla vilicu kao da se priprema da prođe kroz kameni zid i u njemu načini ogromnu rupu.

Birgita nežno pogleda Elejnu, ali obraćala se Metu. „Hoću“, rekla je. „Tako mi istine u časti.“

Met uznemireno cimnu svoj kaput. Još uvek nije bio siguran koliko joj je ispričao kada se napio. Svetlosti, ta je žena mogla da upija piće kao suvi pesak. I pored toga, on joj odvrati propisnim odgovorom baraštanskog gospodara koji prihvata njenu zakletvu. „Čast u krvi; istina u krvi.“ Birgita klimnu glavom, a po zaprepašćenim pogledima koje su mu uputile Ninaeva i Elejna, znao je da ona i dalje dobro čuva njegove tajne. Svetlosti, ako bi ijedna Aes Sedai ikada saznala za ta sećanja, mogle bi da otkriju i da je on dunuo u Rog Valera; s lisičjom glavom ili ne, razvlačile bi ga sve dok ne bi iskopale i poslednje zašto i kako.

Dok se okretao da krene, Ninaeva ga uhvati za rukav. „Ne zaboravi na oluju, Mete. Uskoro će nahrupiti; znam to. Pripazi na sebe, Mete Kautone. Čuješ li me? Tilin će te uputiti ka imanju kad se budeš vratio sa Olverom.“

Klimajući glavom, on požuri da izađe dok su kockice u njegovoj glavi bile kao odjek čizama u trku. Je li trebalo da pripazi na sebe tokom potrage, ili dok se bude raspitivao za pravac kod Tilin? Ninaeva i njeno Osluškivanje vetra. Zar je mislila da će se on istopiti od malo kiše? Kad bolje razmisli, kada budu upotrebile Zdelu vetrova, kiša će ponovo padati. Činilo mu se da su prošle godine otkada je kiša pala poslednji put. Nešto mu se muvalo po mislima, nešto o vremenskim prilikama, i Elejni, što nije imalo nikakvog smisla, ali on se toga otresao. Sve u svoje vreme, a u ovom trenutku najvažniji je bio Olver.

Svi muškarci čekali su u dugoj sobi Crvenruku, u blizini konjušnica, stojeći. Svi osim Vanina, koji je ležao prućen na jednom od kreveta prstiju isprepletanih preko stomaka. Vanin je tvrdio kako čovek mora da se odmara kad god može. Međutim, spustio je čizme na zemlju i seo je kada je Met ušao. Njemu je bilo stalo do Olvera koliko i svima ostalima; Met se samo bojao da taj čova ne počne da ga podučava kako se kradu konji i pljačkaju seljaci. Sedam pari očiju napeto je piljilo u Meta.

„Rizela kaže da je Olver u crvenom kaputu“, rekao im je. „On ih ponekad poklanja, ali bilo koji mali odrpanac koga vidite u dobrom crvenom kaputu verovatno zna gde se Olver nalazio. Svi idemo u različitim pravcima. Počnite da kružite od Mol Hare i pokušajte da se vratite za sat vremena. Sačekajte da se svi vrate pre nego što ponovo izađete. Na taj način, ako ga neki od vas pronađe, mi ostali nećemo ga i dalje tražiti sve do sutra. Jesu li me svi razumeli?“ Zaklimaše glavama.

Ponekad ga je to zapanjivalo. Usukani Tom, sa sedom kosom i brkovima, nekada kraljičin ljubavnik, da se ne pominje i više od ljubavnika, ako verujete i pola onoga što on priča. Harnan, četvrtaste vilice, s tom tetovažom na obrazu i još njih na drugim mestima, koji je celog života bio vojnik. Džuilin sa svojim bambusovim štapom i mačolomcem o boku, koji je sebe smatrao ravnim bilo kojem lordu iako je još uvek bio pomalo uznemiren na pomisao da i sam nosi mač, i debeli Vanin, u poređenju s kojim je Džuilin delovao kao ulizica. Mršavi Fergin, i Gorderan širok u ramenima gotovo koliko i Perin, i Metvin, čije je bledo kairhijenjansko lice izgledalo kao u dečaka iako je bio nekoliko godina stariji od Meta. Neki od njih pratili su Meta Kautona jer su verovali da je srećan, da ih njegova sreća može održati u životu kada se isuču mačevi, a neki zbog razloga u koje nije bio sasvim siguran, ali su ga pratili. Čak se ni Tom više nije bunio na njegove zapovedi. Možda je Rinejla bila i više od dobre sreće. Možda je to što je taveren činilo i nešto više negoli da ga uvaljuje usred nevolja. Odjednom se osetio… odgovornim za te ljude. Bilo je to vrlo nelagodno osećanje. Met Kauton i odgovornost nisu išli zajedno. To je bilo neprirodno.

„Pazite na sebe i delujte oštro“, rekao im je. „Znate šta je tamo napolju. Nailazi oluja.“ Sad, zašto li je to rekao? „Krećite. Gubimo vreme dnevnog svetla.“

Vetar je još uvek jako duvao noseći prašinu preko Trga Mol Hara s njegovom statuom odavno mrtve kraljice koja je stajala nad jednom od fontana, ali nije bilo nikakvih drugih nagoveštaja oluje. Nerajn je bila poznata po svojoj iskrenosti, ali ne toliko da bi je pokazali potpuno otkrivenih grudi. Visoko popodnevno sunce žarilo je s neba bez oblačka, ali ljudi su prelazili preko trga istom brzinom kao i pri jutarnjoj hladovini. Ovde dole, pri zemlji, hladovina je nestala, s vetrom ili bez njega. Kamene ploče pod njegovim čizmama ličile su na užareni tiganj.

Bacivši pogled preko trga ka Izgubljenoj ženi, Met požuri ka reci. Olver nije odlazio sa uličnim mangupima ni upola tako često dok su živeli u gostionici, budući suviše zauzet odmeravanjem služavki i ćerki Setejl Anan. Toliko o tome da su mu kockice rekle kako treba da se preseli u palatu. Sve što je učinio otkada je odatle otišao – makar sve ono što je želeo da uradi, ispravio se, razmišljajući o Tilin i njenim očima; i rukama – sve je to isto tako mogao da obavi odande. Te kockice sada su se kotrljale kao blesave, a on je samo želeo da jednostavno nestanu.

Pokušavao je da korača brzo, nestrpljivo se provlačeći između kola i dvokolica što su prolazile, psujući lakirane nosiljke i kočije koje su ga gotovo pregazile, dok je očima tražio crveni kaput dole, bliže tlu, ali gužva na ulicama potpuno ga je usporila. Što je, u stvari, bilo i dobro. Nije imalo svrhe proleteti pored dečaka i ne primetiti ga. Želeći da je izveo Kockicu iz konjušnica u palati, mrštio se na ljude koji su prolazili pored njega; konjanik se ne bi brže kretao kroz gužvu, ali gore, u sedlu, mogao bi dalje da vidi. A opet, bilo bi nezgodno postavljati pitanja iz sedla; nije mnogo ljudi zaista jahalo unutar grada, a neki su imali naviku da se klone svakog konjanika.

Uvek isto pitanje. Prvi put ga je postavio na mostu odmah iza Mol Hare, čovi koji je s poslužavnika koji mu je bio okačen na pantljike oko vrata prodavao jabuke pečene u medu. „Jesi li video dečaka, otprilike ove visine, u crvenom kaputu?“ Olver je voleo slatkiše.

„Dečaka, gospodaru?“, rekao je čova, cokćući između ono malo preostalih zuba. „Video sam hiljade dečaka. Mada, ne sećam se nikakvog kaputa. Da li bi moj gospodar voleo jabuku, ili dve?“ On koščatim prstima pokupi dve pa ih gurnu ka Metu; po tome kako su popustile pod njegovim prstima, bile su mnogo mekše nego što bi trebalo posle pečenja. „Je li moj gospodar čuo za nemire?“

„Ne“, kiselo odvrati Met, pa nastavi dalje. Na drugom kraju mosta zaustavio je jedru ženu s poslužavnikom punim traka. Trake nisu nimalo zanimale Olvera, ali njene crvene podsuknje bleštale su ispod suknje prišivene gotovo na njenom levom kuku, a izrez na gornjem delu njene haljine otkrivao je zaokrugljeno poprsje ravno Rizelinom. „Jesi li videla dečaka…?“

I od nje je čuo za nemire, kao i od polovine ljudi koje je pitao. To je govorkanje, kako je sumnjao, započelo određenim događajima u izvesnoj kući u Rahadu, baš toga jutra. Neka žena koja je terala kola s dugačkim bičem prebačenim preko vrata, čak mu je rekla kako su nemiri počeli preko reke, pošto je pre toga napomenula kako ona ne primećuje dečake osim ako joj utrče pod mule. Čovek četvrtastog lica koji je prodavao saće s medom – saće je delovalo neverovatno suvo – rekao mu je da su nemiri bili blizu svetionika na kraju Zalivskog puta, na istočnoj strani ulaza u zaliv, što je bilo verovatno mesto za početak nemira koliko i sama sredina zaliva. Uvek je bilo na hiljade glasina u bilo kom gradu, ako ih slušate, a on je bio primoran da sluša odlomke svih njih, činilo se. Jedna od najupadljivijih lepotica koje je ikada video stajala je pred jednom krčmom – Mejlin je bila služavka u Staroj ovci, ali njeno jedino zaduženje izgleda da je bilo privlačenje mušterija, što je sasvim sigurno i radila – ispričala mu je kako je tog jutra došlo do bitke u Kordeškim brdima zapadno od grada. Ili su to, možda bila Ranonska brda, s druge strane zaliva. Ili možda… Upadljivo lepa, ta Mejlin, ali ne baš najbistrija; Olver bi mogao da je posmatra satima, sve dok ne bi otvorila usta. Ali ona nije mogla da se seti da je videla dečaka u… Šta je ono rekao, koje boje je bio kaput? Čuo je o nemirima i bitkama, naslušao se o toliko čudnih stvorova viđenih na nebu ili u brdima da se njima mogla naseliti Pustoš. Čuo je kako se Ponovorođeni Zmaj sprema da se stušti na grad sa hiljadama muškaraca koji mogu da usmeravaju, da dolaze Aijeli, vojska Aes Sedai – ne, to je bila vojska Belih plaštova; Pedron Nijal je bio mrtav, a Deca su nameravala da ga osvete, mada, zbog čega u Ebou Daru, nije baš bilo najjasnije. Čovek bi pomislio da je grad do grla u panici zbog svih tih priča koje su kružile uokolo, ali stvar je bila u tome da su i oni koji su pronosili glasine samo upola verovali u njih. I tako, čuo je sve vrste gluposti, ali ni reč o dečaku u crvenom kaputu.

Kad je bio na nekoliko ulica od reke, čuo je grmljavinu, jake šuplje odjeke koji kao da su dolazili s mora. Ljudi su radoznalo podizali poglede ka nebu bez oblaka, češkali su se po glavi i nastavljali sa svojim poslom. Tako je uradio i on, ispitujući svakog prodavca slatkiša ili voća koga je sreo, kao i svaku privlačnu ženu koja je pešačila. Sve je to bilo uzalud. Kada je došao do dugog kamenog nasipa koji se prostirao duž strane grada okrenute ka reci, zaustavio se, proučavajući sive dokove koji su se protezali u reku i brodove privezane za njih. Duvao je jak vetar, zanoseći plovila na vezu, sučući ih uz kamene lukobrane i pored vreća napunjenih vunom, privezanih između čamaca i lukobrana da bi ublažile udare. Olvera brodovi nisu zanimali, za razliku od konja, osim kao sredstvo da se pređe odavde do tamo, a u Ebou Daru brodovi su bili muški posao, iako teret koji su nosili to često nije bio. Žene na dokovima bile bi ili trgovkinje koje paze na svoju robu ili članice esnafa utovarivača tereta, jakih ruku, a ovde nije bilo ni prodavaca slatkiša.

Taman kad je nameravao da se okrene, shvatio je da se gotovo niko ne kreće. Dokovi su obično bili puni gužve, a opet, na svakom brodu koji je mogao da vidi članovi posade stajali su na ogradama ili su se uspentrali na jarbole i napeto gledali prema zalivu. Bačve i sanduci stajali su napušteni dok su se muškarci bez košulja i žene u zelenim kožnim prsnicima zbijali na krajevima dokova da vire između brodova, ka jugu, prema oluji. Iz tog pravca se dizao crni dim nalik debelim stubovima koji su se nadnosili na vetru, oštro se povijajući ka severu.

Oklevajući za trenutak, on otkasa do najbližeg doka. U početku, brodovi koji su bili vezani za dugačke kamene prste zaklanjali su mu pogled ka jugu, tako da nije video ništa osim dima. Ali, kako se obala prostirala, svaki je dok bio izbačen malo više od sledećeg; kada se konačno progurao kroz gomilu koja je žamorila na poslednjem, široka reka pružala se kao otvoren put uzburkane zelene vode do ustalasanog zaliva.

Najmanje dvadesetak brodova gorelo je napolju, u širokom zalivu, možda i više, ophrvano plamenom od jednog do drugog kraja. Mnogo drugih već je potonulo i samo je poneki vrh pramca ili jarbola još virio iz vode u koju je brod uranjao. Dok je posmatrao, pramac širokog broda sa dva jarbola, označen barjakom crvenog, plavog i zlatnog, barjakom Altare, odjednom se raspade uz tutnjavu, eksploziju poput grmljavine, a sve deblji pramenovi dima lelujali su na vetru dok je brod počinjao da tone pramcem. Stotine plovila kretalo se, svako koje je bilo u zalivu – češljari i šunjači Morskog naroda sa po tri jarbola i lebdači sa po dva, priobalni brodovi sa svojim trouglastim jedrima, rečni brodovi s jedrima ili na vesla, neki su bežali uzvodno, a većina je pokušala da isplovi na more. Gomila drugih brodova uplovila je u zaliv terana vetrom, ogromnih brodova strmih pramaca visokih kao bilo koji češljar; probijali su se kroz nadolazeće talase, razbacujući vodu oko sebe. On ostade bez daha kada je iznenada razaznao četvrtasta rebrasta jedra.

„Krvi mu i krvavog pepela“, zapanjeno je promrmljao. „To su žeženi Seanšani!“

„Ko?“, htela je da zna žena ukočenog lica koja se gurala pored njega. Tamnoplava, dobro krojena vunena haljina označavala ju je kao trgovkinju koliko i kožni omot u kome je nosila svoje račune, ili značka njenog esnafa na jednoj strani grudi, srebrno pero i držalja. „To su Aes Sedai“, izgovori ona ubeđeno. „Prepoznajem ja usmeravanje kada ga vidim. Deca Svetla će se pobrinuti za njih, samo nek one dođu. Videćete.“

Mršava sedokosa žena u prljavom zelenom prsniku okrenula se da bi se suočila sa njom, poigravajući se drvenom drškom svoga bodeža. „Pripazi na jezik kada govoriš o Aes Sedai, ti spržena otimačice penija, ili ću te oljuštiti i nabiću ti Bele plaštove niz to prokleto grlo!“

Met ih ostavi da mašu rukama i urlaju jedna na drugu, pa se probi pravo kroz gomilu trčeći ka pristaništu. Već je mogao da vidi tri – ne, četiri ogromna stvorenja iznad grada ka jugu, sa velikim zupčastim krilima kao u slepih miševa. Obličja su se razaznavala na leđima tih stvorenja, izgleda u nekoj vrsti sedla. Još jedno krilato stvorenje se pojavilo, a još njih za njim. Ispod, nad krovovima, iznenada se rasprsnu urličući plamen.

Sada su ljudi trčali gurajući Meta koji se probijao kroz ulice. „Olvere!“, vikao je, nadajući se da će nadjačati urlike i krike koji su se čuli na sve strane. „Olvere!“

Iznenada, činilo se da svi hitaju u suprotnom pravcu, gurajući se pored njega. On je tvrdoglavo nastavljao protiv plime. Tako je stigao do ulice gde je postalo jasno od čega su svi ti ljudi bežali.

Kolona Seanšana projuri pored, stotina ili više ljudi sa kacigama poput glava insekata i oklopima od isprepletanih ploča, koji su svi jahali životinje nalik mačkama, velike poput konja, ali prekrivene bronzanom krljušti, a ne krznom. Pognuti napred u svojim sedlima, sa zakrivljenim kopljima plavih drški, galopirali su ka Mol Hari ne osvrćući se oko sebe. Mada „galop“ baš i nije bila prava reć da se opiše način na koji su se ta bića kretala; brzina je bila odgovarajuća ali one su… strujale. Bilo je vreme da se nestane; odavno je prošlo. Čim bude pronašao…

Dok je promicao kraj kolone crveni blesak, otprilike u visini grudi, privuče mu pogled na gomilu u ulici iza raskrsnice. „Olvere!“ On polete preko, gotovo za petama poslednjem stvorenju prekrivenom krljušti, uguravši se u gomilu taman na vreme da vidi ženu razrogačenih očiju kako podiže devojčicu u crvenoj haljini i trči kroz gomilu s detetom priljubljernim uz grudi. Met divljački pogura napred, ramenima se probijajući među svetinom, gurajući ih od sebe kada bi se sudarali sa njim, i sam se sudarajući s nekoliko njih. „Olvere! Olvere!“

Još dva puta je video vatrene stubove kako se nakratko dižu nad krovovima, a dim je kuljao ka nebu na desetak mesta. Nekoliko puta čuo je taj odjekujući tutanj, mnogo bliže od zaliva, sada. Unutar grada, bio je siguran; više no jednom zemlja mu je zadrhtala pod čizmama.

I onda se ulica ponovo raščišćavala, ljudi su bežali na sve strane, niz prolaze i u kuće i radnje, jer su pristizali Seanšani na konjima. Nisu svi oni bili muškarci u oklopima; blizu čela malog gustiša kopalja jahala je tamna žena u plavoj haljini. Met je znao da su veliki crveni umeci na njenim suknjama i grudima izvezeni srebrnim munjama. Srebrni povodac, koji se presijavao na suncu, spuštao joj se s levog zgloba do vrata žene u sivom, damane, koja je trčkarala pored konja svoje sul’dam kao nekakav pas ljubimac. On je video Seanšane u Falmeu, i bolje nego što je želeo, ali nesvesno se zaustavio na ulazu u jedan prolaz, posmatrajući. Urlici i vatre pokazivali su kako je makar neko u gradu pokušao da se bori, a on će sada prisustvovati jednom takvom pokušaju.

Seanšani nisu bili jedini razlog da se svi uklone s vidika. Na drugom kraju ulice, preko stotinu jahača okrenulo je nadole koplja duge drške. Oni su nosili vrećaste bele čakšire i zelene kapute, a na zapovedničkim kacigama blistali su zlatni gajtani. Uz zajednički povik, stotinu ili više Tilininih vojnika bacilo se na napadače grada. Bili su brojniji od Seanšana pred sobom, najmanje dva na jedan.

„Proklete budale“, mrmljao je Met. „Ne tako. Ta sul’dam će…“

Među Seanšanima se pokrenula samo žena u haljini obeleženoj munjama, podigavši ruku da pokaže cilj kao što bi neko pustio sokola ili napujdao kera. Zlatokosa žena na drugom kraju srebrnog povoca malo koraknu napred. Privezak u obliku lisičje glave zahladne mu na grudima.

Pod čeonim napadačima iz Ebou Dara ulica je odjednom eksplodirala, a kamene ploče, ljudi i konji poleteše u vazduh uz zaglušujuću buku. Od potresa Met se širom prući po zemlji, ili je to bilo zbog toga kako mu se tlo izmaklo pod nogama. Uspravio se na vreme da vidi kako se prednji deo gostionice sa druge strane u oblaku prašine iznenada ruši na ulicu, otkrivajući sobe unutar nje.

Ljudi i konji ležali su na sve strane, njihovi delovi, oni koji su još bili živi grčili su se oko rupe u zemlji koja je pokrivala polovinu ulice. Krici ranjenih ispuniše vazduh. Manje od polovine vojnika iz Ebou Dara uzbatrgalo se na noge, omamljeno i teturavo. Neki dočepaše uzde konja, kojima su se noge tresle koliko i njima, baciše se u sedla mamuzajući životinje u nešto što je trebalo da bude trk. Drugi su jednostavno potrčali peške. Što dalje od Seanšana. Sa čelikom su oni mogli da se nose, ali ne i sa nečim ovakvim.

Trčanje, sinulo je Metu, izgleda kao posebno dobra zamisao u ovom času. Pogleda nazad, ka prolazu, gde su se prašina i ruševine dizali, visoki bar sprat. On polete niz ulicu ispred Eboudaraca koji su bežali, držeći se što je moguće bliže zidovima, nadajući se da niko od Seanšana neće pomisliti kako je i on Tilinin vojnik. Nikako nije trebalo da oblači zeleni kaput.

Ona sul’dam, izgleda, nije bila zadovoljna. Lisičja glava ponovo je zahladnela, a sledeća tutnjava iza leđa zakuca ga za pločnik koji mu je poskočio u susret. Iako mu je zvonilo u ušima, čuo je krckanje građevine. Nad njim je belo malterisani zid od cigala počeo da se naginje ka ulici.

„Šta se dogodilo s mojom krvavom srećom?“, povikao je. Imao je taman toliko vremena. I dovoljno vremena da shvati, dok su se cigle i drvenarija obrušavali na njega, kako su se kockice u njegovoj glavi iznenada umirile.