Kruna mačeva

8 Lutka na koncu

„Sutra ćemo morati da ostanemo ovde.“ Egvena se pažljivo pomeri u stolici na sklapanje; ponekad se sklapala sama od sebe. „Lord Brin kaže da vojsci ponestaje hrane. Našem logoru zasigurno svega ponestaje.“ Dve zdepaste lojanice gorele su pred njom na drvenom stolu. I on se sklapao, radi lakšeg pakovanja, ali bio je postojaniji od stolice. Sa središnjeg stuba, blizu vrha, fenjer je dopunjavao svetlost sveća u šatoru koji je predstavljao njenu radnu sobu. Prigušeno žućkasto svetlo treperilo je praveći blede senke koje su plesale po zakrpljenom šatorskom platnu, u raskoši nemerljivom s Amirlininom radnom sobom u Beloj kuli, ali to je nije uznemiravalo. Ni najmanje. U stvari, ni ona sama nije bila ni blizu veličanstvenosti kakva se obično povezivala s Amirlin Tron. Vrlo dobro je znala da je ešarpa sa sedam pruga na njenim ramenima jedino što bi uverilo stranca da je Amirlin. Ako ne bi pomislio da je u pitanju užasno glupa šala. Čudne stvari su se dešavale u povesti Bele kule – Sijuan joj je ispričala tajne pojedinosti o nekima – ali ništa nije bilo čudno kao ona.

„Bilo bi bolje četiri do pet dana“, zamišljeno reče Šerijam, proučavajući papire na krilu. Pomalo punačka, visokih jagodica i malo iskošenih zelenih očiju, u tamnozelenoj haljini za jahanje, uspevala je da izgleda prefinjeno i zapovednički iako se skutrila na jednoj od dve dragocene stoličice pred stolom. Ako bi se njena uska plava ešarpa Čuvarke hronika zamenila ešarpom koju nosi Amirlin, svako bi pomislio da je to s pravom. Ponekad je zasigurno izgledala kao da veruje da je na njenim ramenima prugasta ešarpa. „Ili možda i duže. Ne bi smetalo da ponovo napunimo zalihe.“

Sijuan, posađena na drugu klimavu stoličicu, neznatno odmahnu glavom, ali Egveni nije trebao nagoveštaj. „Jedan dan.“ Možda joj je bilo samo osamnaest i nije imala pravu veličanstvenost Amirlin, ali nije bila budala. Previše sestara tražilo je bilo kakav razlog za zastajanje – a isto je bilo i s velikim brojem Predstavnica u Dvorani – ako bi se zadržali predugo, može postati nemoguće da se ponovo pokrenu. Šerijam zausti...

„Jedan, kćeri.“ Egvena je govorila odlučno. Mogla je Šerijam da misli šta lioće, ali činjenica je da je Šerijam Bajanar Čuvarka, a Egvena al’Ver Amirlin. Kad bi samo Šerijam to shvatala. A tek Dvorana Kule; one su bile još gore. Zelela je da može da reži, ili grize, ili baci nešto, ali posle mesec i po već je za ceo život izvežbala kako da ni licem ni glasom ne reaguje na mnogo jače izazove od ovoga. „Ako duže ostanemo, potpuno ćemo ogoliti okolinu. Neću da ostavljam ljude da gladuju. Osim toga, ako im sada uzmemo previše, pa čak i ako im platimo, zauzvrat će nam praviti gomilu teškoća.“

„Napadi na krda i stada; krađe iz kola sa zalihama“, mrmljala je Sijuan proučavajući svoje rastavljene sive suknje i ne gledajući ni u koga. Izgledalo )e da glasno razmišlja. „Noću gađaju naše stražare, možda pale šta god stignu. To je loše. Gladni ljudi brzo postaju očajnici.“ To su bili potpuno isti razlozi koje je lord Brin naveo Egveni, gotovo istim rečima.

Crvenokosa žena oštro pogleda. Mnoge sestre imale su muke sa Sijuan. Njeno lice bilo je verovatno najpoznatije u logoru, dovoljno mlado da bi joj pristajale haljine Prihvaćene, ili čak polaznice. To je bila uzgredna posledica umirenja, iako to nije bilo šire poznato. Sijuan nije mogla korak da napravi a da neka sestra ne bulji u nju, nekadašnju Amirlin Tron, zbačenu i odsečenu od saidara, potom Izlečenu, s povraćenim delom sposobnosti, mada su svi znali da je to nemoguće. Mnoge su je toplo dočekale kao ponovo vraćenu sestru, zbog nje same i zbog čuda koje je nosilo nadu u povratak iz stanja koga se svaka sestra plašila više od smrti, ali bio je i jednak broj onih koje su je dočekale s mlakim podnošenjem ili saučešćem ili s oboje, kriveći je za sadašnju situaciju.

Šerijam je bila jedna od onih koje su verovale da Sijuan treba da uči novu mladu Amirlin pravilima ponašanja i sličnome – svi su smatrali da to ne želi da radi – a van toga neka ne otvara usta, osim ako je nešto pitaju. Ona je bila skinuta s položaja, nije više bila Amirlin, niti je bila onako jaka u Moći. Po viđenju Aes Sedai, to nije bila okrutnost. Prošlost je bila prošlost; ono što se sada dešavalo, dešavalo se i moralo se prihvatiti. Bilo kakav drugačiji stav samo donosi još više bola. Aes Sedai su uglavnom teško prihvatale promene, ali kada bi ih konačno prihvatile, većina se ponašala kao da je to oduvek i bilo tako.

„Jedan dan, majko, kao što si rekla.“ Šerijam konačno s uzdahom pristade, malčice naklonivši glavu. Manje zbog pokornosti, bila je sigurna Egvena, a više da sakrije kreveljenje zbog Egvenine tvrdoglavosti. Ona je dopuštala kreveljenje, ako je propraćeno prećutnom saglasnošću. Za sada je morala tako.

Sijuan takođe pognu glavu. Da sakrije osmeh. Bilo koja sestra mogla je biti postavljena na bilo koji položaj, ali društveni red odabiranja bio je vrlo strog, a Sijuan je stajala mnogo niže nego ranije. To je bio jedan od razloga.

Papiri na Šerijaminom krilu bili su istovetni s onima na Sijuaninom i s papirima na Egveninom stolu. Izveštaji o svemu, počev od toga koliko je sveća i džakova pasulja preostalo u logoru, pa do stanja konja, a isti takvi izveštaji postojali su o vojsci lorda Brina. Logor vojske okruživao je logor Aes Sedai, a između se prostirao prsten čistine, otprilike dvadeset koraka širok, ali po mnogo čemu mogli su biti i milju razdvojeni. Iznenađujuće je bilo da je lord Brin bio u tome uporan koliko i sestre. Aes Sedai nisu želele da vojnici lunjaju među njihovim šatorima – gomila neopranih, nepismenih grubijana često lepljivih prstiju, a izgleda da ni vojnici nisu želeli da se Aes Sedai muvaju među njima – samo što su oni, mudro, prećutkivali svoje razloge. Oni su išli na Tar Valon da smaknu otimačicu Amirlin Tron i postave Egvenu na njeno mesto, a opet, malo koji od tih muškaraca osećao se opušteno u blizini Aes Sedai. A i vrlo malo žena.

Kao Čuvarka, Šerijam bi bila vrlo srećna da preuzme ove sitnice od Egvene. Ona je to i rekla, objašnjavajući koliko su nevažne, kako Amirlin Tron ne treba da se zamajava oko svakodnevnih tričarija. S druge strane, Sijuan joj je rekla da dobra Amirlin mora baš na njih da obrati pažnju, ne da bi ponavljala rad desetina sestara i pisara, nego da bi svaki dan proverila nešto drugo. Na taj način mogla je imati jasnu sliku o tome šta se dešava i šta bi trebalo uraditi pre nego što joj neko dotrči s teškoćom zbog koje se sve raspada. Osetiti kako vetar duva, Sijuan je to tako nazivala. Bile su joj potrebne nedelje da bi konačno svi ovi izveštaji stizali do nje, a Egvena je bila sigurna da nikada više ne bi ništa saznala ako bi izveštaje prepustila Šerijaminoj kontroli, bar ne dok to o čemu je reč ne bi već bilo sređeno. A možda ni tada.

Tišina se širila dok su, svaka za sebe, čitale sledeći papir s gomile.

Nisu bile same. Čeza progovori s jastuka u jednom uglu šatora: „Slabo svetlo je loše za oči.“ Mrmljala je kao za sebe, očiju uprtih u jednu Egveninu čarapu koju je krpila. „Ne, mene neće uhvatiti da naprežem oči nad rečima pri ovako slabom svetlu.“ Skoro debela, sjajnih očiju i veselog osmeha, Egvenina sobarica je uvek pokušavala da proturi savet za Amirlin, pretvarajući se da priča o sebi. Ponašala se kao da radi za Egvenu dvadeset godina, a ne jedva dva meseca, i kao da je najmanje tri puta starija od Egvene, iako nije imala ni dvaput više godina. Egvena je pretpostavljala da večeras priča da bi prekinula tišinu. U logoru je vladala napetost otkad je Logan pobegao. Muškarac koji je mogao da usmerava, pod štitom i pažljivo čuvan, a nestao u vidu lastinog repa. Svi su bili na ivici pitajući se kako se to desilo, gde se sada nalazi i kakve su mu namere. Egvena je više od ikoga želela da zna gde je Logan Ablar.

Oštro otresavši svoje papire, Šerijam se namršti na Čezu; nije shvatala zašto Egvena dopušta svojoj sobarici da prisustvuje sastancima, a još manje zašto je pušta da slobodno ćereta. Verovatno joj nikad nije palo na pamet da Čezino prisustvo i njene neočekivane upadice služe da bi nju izbacile Iz ravnoteže, taman koliko treba, omogućavajući Egveni da izvrda savete koje nije želela da prihvati ili da odloži odluke koje nije želela da donese, bar ne onako kako je Šerijam zamislila. Nesumnjivo, Čezi tako nešto nikad nije bilo u pameti; ona se osmehnula u znak izvinjenja i vratila svome radu, povremeno mrmljajući sebi u bradu.

„Nastavimo li, majko“, hladno reče Šerijam, „možda ćemo završiti pre zore.“

Buljeći u sledeću stranicu, Egvena protrlja slepoočnice. Možda je Čeza u pravu što se tiče slabog svetla. Osećala je kako je opet hvata glavobolja. A Ipak, možda je to bilo zbog izveštaja o tome koliko im je novca ostalo. Priče koje je čitala nikada nisu pominjale koliko novca treba da bi se održavala vojska. Zakačene za izveštaj stajale su beleške dve Predstavnice, Romande i Lelejne, koje su predlagale da se vojnici ređe plaćaju, u stvari da se manje plaćaju. To je uistinu bilo više od predloga, baš kao što Romanda i Lelejna nisu bile obične Predstavnice u Dvorani. Ostale Predstavnice sledile su ove dve, mada ne baš sve i ne po svaku cenu, dok je jedina Predstavnica na koju je Egvena mogla da računa bila Delana, bar donekle. Lelejna i Romanda retko su se i u čemu slagale, a teško da su mogle da nađu gori povod. Neki od vojnika položili su zakletvu, ali većina su bili plaćenici, a neki su se možda nadali i plenu od pljačke.

„Vojnici će se plaćati kao i dosad.“ Egvena je govorila ispod glasa, gužvajući beleške. Neće dozvoliti da joj se vojska osipa, kao što neće dozvoliti ni pljačkanje.

„Kako zapovediš, majko.“ Šerijamine oči sijale su od zadovoljstva. I ona je bila svesna teškoća – svako ko bi omalovažio njenu pamet našao bi se u gadnoj nevolji – ali je imala slabu tačku. Ako bi Romanda ili Lelejna izjavile da sunce izlazi, Šerijam bi najverovatnije tvrdila da zalazi; ona je trenutno imala isti uticaj na Dvoranu kao i njih dve, čak i veći, dok god se one ne bi udružile; a ove dve bi govorile protiv bilo čega što Šerijam predloži pre nego što bi uopšte stale da razmisle. A to je; sve u svemu, bilo na određen način korisno.

Egvena je dobovala prstima po stolu, ali natera sebe da prestane. Novac će morati da se pronađe – negde i nekako – ali Šerijam nije morala da vidi njenu zabrinutost.

„Ova nova ženica će moći da posluži.“ Čeza je ponovo ćeretala iznad svog šivenja. „Naravno, Tairenci uvek dižu nos, ali Selama zna sve što je potrebno da zna gospina sobarica. Meri i ja ćemo je brzo uvesti u red.“ Šerijam nervozno zakoluta očima.

Egvena se nasmeši za sebe. Egvena al’Ver ima tri sobarice da je služe; to je bilo neverovatno koliko i ešarpa. Ali osmeh se brzo ugasi. I sobarice je trebalo plaćati. Bila je to neznatna suma u poređenju s trideset hiljada vojnika, osim toga Amirlin teško da je imala vremena da sama sebi pere i krpi rublje, ali njoj je sama Čeza bila dovoljna. A tako bi i ostalo, da je imala izbora. Pre manje od nedelju dana Romanda je odlučila da je Amirlin potrebna još jedna služavka i pronašla je Meri među izbeglicama koje su se muvale u svakom selu, sve dok ih ne bi oterali. Ne želeći da zaostane, Lelejna je u sličnom okruženju pronašla Selamu. Njih dve su bile zbijene u Čezin šatorčić pre nego što je Egvena uopšte i saznala da postoje.

Cela ta postavka bila je naopaka: tri sobarice kada nije imala dovoljno srebra da plati vojsku ni do pola puta za Tar Valon, služavke izabrane bez njenog odobrenja; a tu je bila i činjenica da je postojala još jedna, iako ona nije dobijala ni bakrenjak. Ionako su svi verovali da je i Marigan Amirlinina sobarica.

Posegnuvši ispod stola, opipala je kesu za pojasom i narukvicu u njoj. Trebalo bi da je češće nosi; to joj je bila dužnost. Držeći spuštene ruke, izvuče narukvicu i stavi je oko zgloba, srebrni krug napravljen tako da se kopča nije primećivala kada bi se zatvorio. Napravljena Jednom moći, narukvica se zatvori ispod stola, a onda je zamalo smesta skide.

Osećanja pokuljaše u kutak njenog uma, osećanja i svest u jednom malom džepu, kao da ih zamišlja. Ali to nije bilo zamišljanje; sve je bilo i suviše stvarno. Polovina a’dama, narukvica, povezivala ju je sa ženom koja je nosila drugu polovinu, srebrnu ogrlicu koju nije mogla sama da skine. Njih dve su bile jedan krug a da nisu prigrlile saidar, a u njemu je Egvena uvek vodila, uz pomoć narukvice. „Marigan“ je trenutno spavala, bolnih nogu od hodanja toga i prošlih dana, ali i u snu je provejavao jak strah; samo je mržnja uspevala da se izjednači sa strahom u strujanju kroz a’dam. Egvenino oklevanje poticalo je od stalnog kljuckanja užasa druge žene, zato što je i sama jednom nosila ogrlicu adama, kao i zbog toga što je poznavala ženu na drugom kraju. Mrzela je da deli ijedan njen deo.

Samo su tri žene u logoru znale da je Mogedijen zarobljenica, sakrivena među Aes Sedai. Ako bi se to saznalo, Mogedijen bi se sudilo, umirili bi je i pogubili po kratkom postupku. Kada bi se to dogodilo, Egvena ne bi zaostajala za njom, a ni Sijuan ni Leana. One su bile druge dve koje su znale. U najboljem slučaju oduzeli bi joj ešarpu.

Zato što skrivam jednu od Izgubljenih pred pravdom, pomisli smrknuto, imaću mnogo sreće ako me samo vrate među Prihvaćene. Nesvesno poče da se poigrava svojim zlatnim prstenom Velike zmije na kažiprstu desne ruke.

A opet, koliko god bi takva kazna bila pravedna, nije bila verovatna. Učili su je da se najmudrija sestra bira za Amirlin Tron, ali naučila je više. Biranje Amirlin bilo je vatreno nadmetanje koliko i izbor gradonačelnika u Dve Reke, a možda i više; u Edmondovom Polju niko nije ni pokušavao da se nadmeće protiv njenog oca, ali čula je o izborima u Devonovom Jahanju i Tarenskoj Skeli. Sijuan je uzdignuta u Amirlin samo zato što su njene tri prethodnice umrle posle nekoliko godina. Dvorana je tražila nekoga mlađeg. Govoriti o uzrastu sestre bilo je nepristojno koliko i opaliti joj šamar, ali počela je da nazire koliko su Aes Sedai živele. Retko je neka izabirana za Predstavnicu pre nego što je nosila šal najmanje sedamdeset ili osamdeset godina, a za Amirlin uglavnom kasnije. Često mnogo kasnije. Tako se desilo da Dvorana nije mogla da se odluči između dve sestre koje su postale Aes Sedai pre manje od pedeset godina, a Sejna Herimon je predložila ženu koja je nosila šal samo deset godina; iscrpljenost je verovatno uticala da je Predstavnice podrže koliko i Sijuanino poznavanje upravljanja.

A Egvena al’Ver, koja je po mišljenju mnogih i dalje trebalo da bude polaznica? Lutka na koncu kojom se lako upravlja, dete koje je odraslo s Random al’Torom u istom selu. Ovo poslednje je sigurno uticalo na odluku. One ne bi uzele ešarpu nazad, ali ono malo autoriteta što je uspela da izgradi nestalo bi. Romanda, Lelejna i Šerijam mogle bi zaista da se počupaju oko toga koja će je provesti kroz logor držeći je za šiju.

„To baš liči na narukvicu kakvu je Elejna nosila.“ Papiri na Šerijaminom krilu zašuštaše dok se naginjala da bolje pogleda. „A i Ninaeva. Delile su je, koliko se sećam.“

Egvena se trže. Bila je neoprezna. „Ista je. Poklonile su mi je kad su polazile. Za uspomenu.“ Okrećući srebrni krug na zglobu, oseti ujed kajanja, njeno sopstveno osećanje. Narukvica je izgledala kao da je iz delova, ali bila je napravljena tako vešto da se nije moglo tačno videti kako je povezana.

Jedva da je pomislila na Ninaevu i Elejnu otkada su otišle za Ebou Dar. Možda bi trebalo da ih pozove nazad. Izgleda da njihova potraga nije bila uspešna, iako su one to poricale. A opet, ako uspeju...

Šerijam se mrštila, a Egvena nije mogla da proceni je li narukvica uzrok. Međutim, nije smela da dopusti Šerijam da previše razmišlja o toj narukvici; ako bi ikada primetila da „Marigan“ nosi odgovarajuću ogrlicu, moglo bi doći do bolno neugodnih pitanja.

Ustavši, Egvena poravna suknje dok se kretala oko stola. Sijuan je toga dana došla do nekih saznanja; jedno bi mogla sada da iskoristi. Nije samo ona imala tajne. Šerijam je iznenađeno pogleda kada joj se ova približila toliko da nije mogla da ustane.

„Kćeri, saznala sam da je nekoliko dana posle Sijuaninog i Leaninog dolaska u Salidar deset sestara otišlo, po dve iz svakog ađaha osim Plavog. Kuda su otišle, i zašto?“

Šerijam se oči malo skupiše, ali nosila je dostojanstvo kao udobnu haljinu. „Majko, ne mogu da se setim svakog...“

„Ne izvrdavaj, Šerijam.“ Egvena priđe još malo bliže, tako da su im se kolena gotovo dodirivala. „Neću nikakve laži kroz izostavljanje. Hoću istinu.“

Na Šerijaminom glatkom čelu pojavi se bora. „Majko, čak i da znam, ne možeš se zamarati oko svake...“

„Istinu, Šerijam. Potpunu istinu. Moram li pred Dvoranom da postavim pitanje zašto ne mogu da saznam istinu od svoje Čuvarke? Saznaću je, kćeri, ovako ili onako. Ja ću je saznati.“

Šerijam je okretala glavu kao da traži vrata za beg. Oči joj se zaustaviše na Čezi nagnutoj nad ručnim radom i ona skoro odahnu od olakšanja. „Majko, sutra, kada budemo same, sigurna sam da ću moći da dam zadovoljavajuće objašnjenje za sve. Moram prvo da porazgovaram s nekoliko sestara.“

Da bi odlučile šta će Šerijam sutra da joj kaže. „Čezo“, reče Egvena, „molim te, sačekaj napolju.“ Iako je izgledala zaneta radom toliko da ništa nije primećivala, Čeza smesta skoči i gotovo istrča iz šatora. Kad postoje razmirice među Aes Sedai, svako ko ima trunku pameti trudi se da bude negde drugde. „Sad, kćeri“, nastavi Egvena, „istinu. Sve što znaš. Ovo je nasamo koliko god može da bude“, dodala je kad je primetila poglede koje je Šerijam bacala prema Sijuan.

Šerijam je za trenutak nameštala suknje, cimala ih izbegavajući Egvenin pogled, očito još uvek pokušavajući da izvrda. Ali Tri zakletve su je sputavale. Nije mogla da izgovori neistinu, šta god da je mislila o Egveninom položaju; uraditi joj nešto iza leđa bilo je vrlo daleko od toga da joj kaže u lice da nema prava ovlašćenja. Čak je i Romanda uspevala da se drži pravila ponašanja, iako ponekad za dlaku.

Duboko udahnuvši, Šerijam sklopi ruke u krilu i poče suvoparno da govori gledajući pred sebe, u Egvenine grudi. „Kada smo saznale da je Crveni ađah odgovoran za nameštaljku Logana kao lažnog Zmaja, smatrale smo da nešto treba da se uradi.“ Ono „mi“ sigurno se odnosilo na grupicu sestara koje je skupila oko sebe; Karlinja, Beonin i ostale imale su uticaja koliko i većina Predstavnica, iako nisu bile u Dvorani. „Elaida je slala zahteve da se svaka sestra vrati u Kulu, te smo izabrale deset među nama da to i urade, najbrže što mogu. Trebalo bi da su odavno stigle tamo. Zadatak im je da se tiho postaraju kako bi svaka sestra u Kuli saznala istinu o tome šta su Crvene uradile s Loganom. Čak ni...“ Za trenutak je oklevala, a onda požuri da završi: „Čak ni Dvorana ne zna za njih.“

Egvena odstupi, ponovo trljajući slepoočnice. Da se tiho postaraju. Nadajući se da će Elaida biti svrgnuta. To i nije bio tako loš plan, zaista; mogao bi i da uspe, jednog dana. Ali za to su trebale godine. A opet, većina sestara bila je zadovoljna dok god nije morala da nešto stvarno preduzme. Ako budu imale dovoljno vremena, ubediće svet da Bela kula nikada i nije pukla. Dešavalo se to i ranije, iako je samo šačica znala za to. Možda bi, uz dovoljno vremena, našle način da sve nameste tako da izgleda da u stvari ničega i nije bilo. „Zašto niste to izložile Dvorani, Šerijam? Sigurna sam da ne mislite da bi neka od njih izdala vaš plan Elaidi.“ Sestre su se neprekidno međusobno merkale ispod oka iz straha od Elaidinih pristalica. Delom zbog tog straha.

„Majko, sestra koja bi odlučila da smo pogrešile teško da bi dopustila da je izaberu za Predstavnicu. A odavno bi se bila odvojila od nas.“ Šerijam se nije opustila, ali glas joj je poprimio boju strpljivog objašnjavanja, za koju je, izgleda, verovala da najviše utiče na Egvenu. Međutim, kao da joj je nedostajala uobičajena veština da promeni temu razgovora. „Ta sumnjičavost najveća je nevolja s kojom se trenutno susrećemo. Više niko nikome ne veruje. Ako bismo razrešile kako...“

„Crni ađah“, tiho je prekide Sijuan. „Od toga vam se krv ledi kao da su vam se srebrozube uvukle u suknje. Ko može sa sigurnošću da prepozna Crnu, i ko zna šta je Crna spremna da uradi?“

Šerijam upravi još jedan oštar pogled ka Sijuan, ali ubrzo je napusti snaga. Tačnije, jedna vrsta napetosti zamenila je drugu. Ona pogleda Egvenu, a onda oklevajući klimnu glavom. Po kiselom izrazu njenoga lica jasno se videlo kako bi rado pokušala ponovo da izvrda da nije bilo jasno – Egvena to ne bi dopustila. Većina sestara u logoru sada je verovala, ali nakon tri hiljade godina poricanja da Crni ađah uopšte postoji, bilo je to mučno verovanje. Skoro da nijedna nije želela o tome da govori, bez obzira šta je verovala.

„Glavno pitanje, majko“, nastavi Sijuan, „jeste – šta će se desiti kada Dvorana konačno sazna.“ Izgledala je kao da ponovo razmišlja naglas. „Ne mogu da zamislim nijednu Predstavnicu koja bi prihvatila kako joj ništa nije rečeno zato što bi mogla da bude uz Elaidu. A ako im se pomene Crni ađah... Da, koliko mi se čini, zbog toga bi mogle zaista da se uznemire.“

Šerijam malčice poblede. Bilo je čudo da nije potpuno pobelela. „Da se uznemire“ nije bio ni početak onoga što bi se desilo. Da, Šerijam bi se suočila s mnogo gorim od uznemirenosti ako bi se za ovo saznalo.

Bilo je vreme da se iskoristi prednost koju je imala, ali Egveni pade na pamet još jedno pitanje. Ako su Šerijam i njene prijateljice poslale – šta su one bile? Nisu uhode. Lasice, možda, poslate među zidove da isteraju pacove ako je Šerijam mogla da pošalje lasice u Belu kulu, je li...?

Iznenadan udar bola kroz taj džep osećanja u zadnjem delu njene glave rasterao je sve. Da ga je neposredno osetila, omamio bi je. I ovako joj se oči razrogačiše od udara. Muškarac koji je mogao da usmerava dodirivao je ogrlicu na Mogedijeninom vratu; ovo je bila veza u koju nijedan muškarac nije mogao da se uključi. Bol, uz nešto što nikada ranije nije osetila od Mogedijen. Nada. A onda je sve nestalo. Svesnost, osećanja. Ogrlica je bila skinuta.

„Ja... moram da izađem na svež vazduh“, uspela je da kaže. Šerijam i Sijuan se pridigoše, ali im ona mahnu da ostanu gde su. „Ne, želim da budem sama“, brzo je dodala. „Sijuan, saznaj sve što Šerijam zna o lasicama. Svetlosti, mislila sam – šta zna o deset sestara.“ Obe su je zaprepašćeno gledale, ali – hvala Svetlosti – nijedna je nije pratila kad je skinula fenjer s kuke i požurila napolje.

Ne bi valjalo da iko vidi Amirlin kako trči, ali skoro da je to uradila, podigavši slobodnom rukom suknje koliko je mogla dok je brzo koračala. Mesec je jasno sijao s neba bez ijednog oblačka, bacajući senke s kola i šatora. Većina življa u logoru je spavala, ali tu i tamo još su gorele male vatre. Ponegde je stajala šačica Zaštitnika ili neki sluga. Previše očiju koje bi videle ako bi potrčala. Najmanje joj je trebalo da joj neko ponudi pomoć. Odjednom shvati da teško diše, od uzbuđenja, ne od iscrpljenosti.

Gurnuvši glavu i fenjer u „Mariganin“ majušni šator, utvrdi da je prazan. Ćebad koja su oblikovala ležaj na zemlji bila su razbacana, gurnuta u stranu u velikoj žurbi.

A šta bi se desilo da je još uvek bila tu?, zapitala se. Bez ogrlice, ali sa onim ko ju je oslobodio? Podrhtavajući, lagano se povukla. Mogedijen je imala valjane razloge za ličnu netrpeljivost prema njoj, a jedina sestra koja je po snazi mogla da se nosi s jednom od Izgubljenih nalazila se u Ebou Daru. Mogedijen je mogla da ubije Egvenu a da niko i ne primeti. Još gore, Mogedijen je mogla da je ne ubije. I niko ništa ne bi primetio dok ne bi otkrili da su njih dve nestale.

„Majko“, uznemireno se oglasi Čeza iza nje, „ne bi trebalo da stojiš napolju na noćnom vazduhu. Noćni vazduh je loš. Ako vam je trebala Marigan, mogla sam ja da je dovedem.“

Egvena zamalo da odskoči. Nije primetila da ju je Čeza pratila. Posmatrala je ljude oko najbliže vatre. Na ovoj nenormalnoj vrućini, okupili su se zbog društva, a ne zbog toplote. Nisu bili blizu, ali možda je neko video ko je ušao u „Mariganin“ šator. Sigurno nije imala mnogo posetilaca. Nijednog muškog, zasigurno. Muškarac bi verovatno bio primećen. „Čeza, čini mi se da je ona pobegla.“

„Uf, ta zloća!“, ljutito uzviknu Čeza. „Ma oduvek sam govorila da ima pogana usta i podle oči. Da se odšunja kao lopov pored toga što ste je prihvatili. Crkavala bi od gladi pored puta da vas nije bilo! Nema nimalo zahvalnosti!“

Pratila ju je sve do šatora gde je Egvena spavala, uopšteno gunđajući o zlobi, a posebno o „Marigan“ i njenoj nezahvalnosti, objašnjavajući kako treba s takvima, što se kretalo negde između šibanja dok se ne primire i izbacivanja pre nego što im i padne na um da beže, ubacujući u sve to i savete da Egvena proveri je li joj nakit još uvek na mestu.

Egvena gotovo da je nije ni čula. Misli su joj se kovitlale. To nije mogao biti Logan, zar ne? On nije mogao da zna za Mogedijen, a još manje da dođe i oslobodi je. Ili je mogao? A oni muškarci koje je Rand okupljao, oni Aša’mani? U svakom selu kolale su priče o Aša’manima i Crnoj kuli. Većina sestara pokušavala je da se pravi kako ih to što se gomila muškaraca koji mogu da usmeravaju okuplja na jednom mestu ni najmanje ne dotiče – brojevi mora da su bili naduvani; uvek se preteruje u govorkanjima – ali Egveni su se prsti grčili od straha svaki put kad bi na to pomislila. Neki Aša’man je mogao... Ali zašto? Kako bi uopšte saznao, kao i Logan?

Pokušavala je da izbegne jedini razuman zaključak. Nešto mnogo gore od Logana se vratilo, a to nije bio Aša’man. Neko od Izgubljenih oslobodio je Mogedijen. Rafhina je, prema Ninaevi, ubio Rand, isto kao i Išamaela, ili se bar tako činilo. Aginora i Baltamela takođe. Moiraina je ubila Be’lala. Od muškaraca su preostali Asmodean, Demandred i Samael. Samael je bio u Ilijanu. Niko nije znao gde su ostali ili neka od preostahh žena. Moiraina je sredila i Lanfear, ili su sredile jedna drugu, ali sve ostale žene bile su žive, barem koliko je bilo poznato. Zaboravi žene. Bio je muškarac. Koji? Odavno je odlučeno šta će uraditi u slučaju da neko od Izgubljenih napadne logor. Nijedna sestra ne bi mogla sama da se nosi s nekim od Izgubljenih, ali povezane u krugove bile su druga priča. Bilo ko od Izgubljenih ko bi stupio u njihov logor našao bi se u krugovima koji bi se stvarali svuda oko njega. Ili nje. Čim bi shvatili ko su. Izgubljeni, zbog nečega, nisu pokazivali znake bezvremenosti. Možda je to bila posledica njihove povezanosti s Mračnim. Oni...

Ovo je bilo smućeno. Moraće da počne jasnije da razmišlja.

„Čezo?“

„...A neko bi trebalo i da ti istrlja glavu zbog tih bolova, jer to je ono, to je ono... Da, majko?“

„Pronađi mi Sijuan i Leanu. Reci im da dođu do mene. Ali nemoj da te iko čuje.“

Široko se osmehujući, Čeza načini kniks i odjuri. Ona je poznavala struje koje su pravile vrtloge oko Egvene, ali opet je smatrala sve te zavere i spletkarenja zabavnim. Mada je znala samo nešto malo s površine. Egvena nije sumnjala u Čezinu odanost, ali njeno mišljenje o tome šta je uzbudljivo moglo se naglo promeniti ako bi shvatila dubinu tih virova.

Usmerivši da upali lampe u svom šatoru, Egvena dunu da ugasi fenjer koji pažljivo spusti u ugao. Možda će morati jasno da razmišlja, ali još uvek joj se činilo da se spotiče u tami.