Kruna mačeva

12 Jutro pobede

Naherena brda i litice koji su okruživali logor pokazivali su sve posledice suše i neprikladne vrućine. Zaista grešna vrućina; čak je i najtupavija sudopera koja riba šerpe prepoznavala kako je Mračni dodirnuo svet. Prava šuma ležala je iza njih, ka zapadu, ali izvitopereni hrastovi rasli su na kamenitim padinama, šiblje i borovi nepoznatih oblika i drveće kome Egvena nije znala imena, smeđe i žuto, golih grana. Ali ne zimski golo ili požutelo. Skapavalo je za vlagom i svežinom. Umiralo, ako se vreme uskoro ne promeni. Iza poslednjih vojnika ka severu i zapadu tekla je reka Rejzindrel, dvadeset koraka široka, s obe strane uokvirena ispucalim blatom prošaranim kamenjem. Kovitlajući se oko kamenja zbog kojeg bi u neko drugo vreme prelazak bio opasan, voda jedva da se dizala do kolena konjima dok su je prelazili. Egvena oseti kako njene sopstvene muke gube važnost. I pored glavobolje, očita malu molitvu za Ninaevu i Elejnu. Njihova potraga bila je važna koliko i sve što je ona radila. Više. Svet će živeti ako ona propadne, ali one su morale da uspeju.

Laganim galopom putovali su ka jugu, usporavajući ako je bilo suviše strmo ili ako su konji igde morali da se penju kroz drveće i šikaru, ali držali su se uglavnom nizine, koliko god su mogli, i brzo su prelazili razdaljinu. Brinov škopac široke njuške, jak i odlučnog koraka, izgledao je kao da nije zainteresovan na koju stranu se zemljište naginje i je li teren gladak ili grub, ali Dašira ga je pratio bez naprezanja. Sijuanina ugojena životinja ponegde se naprezala, mada je to moglo biti i od nervoze njene jahačice. Koliko god vežbala, Sijuan je ostajala užasno loš jahač, gotovo zagrlivši ždrebičin vrat dok se penjali uz brdo, gotovo ispadajući iz sedla dok su silazili, trapava kao patka koja pokušava da se gega na platformama i očiju iskolačenih gotovo kao i njena ždrebica. Mireli se stvarno popravilo raspoloženje dok je gledala Sijuan. Njen sopstveni dorat belih čarapica kretao se mekim pokretima, kao lastavica, a Mirela je jahala s takvom sigurnošću i darom da je lord Brin pored nje delovao kao tromi nosač.

Pre nego što su mnogo dalje odmakli, na vrhu visoke zapadne litice pojaviše se jahači, oko stotinu ljudi u koloni, čiji su se grudni oklopi, kalpaci i vrhovi kopalja presijavali pod suncem koje je izlazilo. Pred njima se vijorio veliki beli steg koji Egvena nije mogla jasno da vidi, ali je znala da nosi crvenu ruku. Nije očekivala da ih vidi tako blizu logora Aes Sedai.

„Zmajuzaklete životinje“, promrmlja Mirela, gledajući jahače duž njihovog puta. Rukama u rukavicama jače je stisnula uzde. Od besa, ne od straha.

„Družina Crvene ruke postavlja straže“, spokojno reče Brin. Pogledavši Egvenu, dodade: „Poslednji put kad smo razgovarali, lord Talmanes je izgledao zabrinut za tebe, majko.“ Ova rečenica nije bila nimalo naglašenija od prethodne.

„Ti si razgovarao s njim?“ Svaki trag Mirelinog dostojanstva nestade. Gnev koji je morala da obuzdava pred Egvenom bezbedno je mogla da izlije na njega. Gotovo da se tresla od besa. „To je na dlaku od izdaje, lorde Brine, čak možda i jeste izdaja!“ Sijuan je pažnju delila na svog konja i ljude na litici, te nije gledala u Mirelu, ali se ukoči. Niko nikada ranije nije povezivao Družinu sa izdajom.

Zaokrenuše u uvalu medu brdima. Neko imanje bilo je pripijeno uz brdo. Ostaci imanja. Jedan zid male kamene kuće srušio se, a nekoliko pocrnelih greda virilo je pored ogaravljenog dimnjaka poput prljavih prstiju. Ambar bez krova ličio je na praznu pocrnelu kamenu kutiju, a rasuti pepeo pokazivao je gde su nekada bile štale. Svuda kroz Altaru videli su jednako loše i gore od ovoga, ponekad i cela sela gde su mrtvi ležali po ulicama, hrana za gavrane i lisice, ili pse lutalice, koji su bežali kada bi se ljudi približili. Priče o rasulu i ubijanju u Tarabonu i Arad Domanu odjednom su postale stvarne. Mnogi ljudi grabili su svaki izgovor da postanu razbojnici ili namire stare dugove – Egvena se grozničavo nadala da je tako – ali na usnama svakog preživelog bilo je ime Zmajuzakletih i sestre su potpuno krivile Randa, kao da je on lično nosio baklje. To nije značilo da ga neće još koristiti ako budu mogle, upravljati njime ako nađu načina. Ona nije bila jedina Aes Sedai koja je verovala da treba uraditi ono što je neophodno, pa makar morala da začepi nos.

Mirelin bes uticao je na Brina koliko i kiša na stenu. Egvena odjednom ugleda sliku oluje koja mu se uvija oko glave i poplave koja mu se kovitla oko nogu dok on mirno nastavlja dalje. „Mirela Sedai“, obratio joj se s mirnoćom kakvu je ona trebalo da pokaže, „kad više od deset hiljada ljudi jaše mojim tragom, hoću da znam kakve namere imaju. Naročito ovih deset hiljada, ili više.“

To je bila opasna tema. Koliko god da je Egvena bila srećna što su preskočili pitanje Talmanesove zabrinutosti za nju, trebalo je da škrguće zubima što ju je uopšte i pomenuo, ali bila je zaprepašćena i samo se ukočeno uspravila u sedlu. „Deset hiljada? Jesi li siguran?“ Družina jedva da je brojala pola od toga kad ju je Met doveo u Salidar jureći nju i Elejnu.

Brin samo slegnu ramenima. „Ja skupljam dobrovoljce kako napredujem, a isto radi i on. Ne tako mnogo, ali neki ljudi imaju predrasude o služenju Aes Sedai.“ Većina ljudi osećala bi se nelagodno da to izgovori ispred tri sestre; on je to rekao s obešenjačkim osmehom. „Osim toga, izgleda da Družina ima izvestan ugled iz borbi u Kairhijenu. Priča kaže da Šen an Kalar nikada ne gube, kakvi god da su izgledi.“ To je privlačilo ljude da im se pridruže, ovde kao i u Altari, pomisao da dve vojske znače bitku. Pokušati da se ostane po strani moglo se završiti loše koliko i izbor pogrešne strane; u najboljem slučaju, neopredeljeni neće dobiti ni ogriske. „Imam u svojim redovima nekoliko prebeglica od Talmanesovih novajlija. Neki izgleda misle da je sreća Družine povezana s Metom Kautonom i kako je bez njega nema.“

Nešto nalik podrugljivom osmehu pojavi se na Mirelinim usnama. „Strahovi ovih blesavih Muranđana zasigurno su korisni, ali nisam mislila da si i ti budala. Talmanes nas prati jer se boji da možemo da se okrenemo protiv njegovog dragocenog gospodara Zmaja, ali da je stvarno imao nameru da nas napadne, ne misliš li da bi to dosad i uradio? Za ove Zmajuzaklete možemo se pobrinuti kad završimo ono što je važnije. Ali razgovarati s njim...“ Pribravši se, uspela je da povrati mirnoću. Bar naoko. Njen glas još je mogao da sprži drvo. „Pazi šta ti kažem. Lorde Brine..."

Egvena pusti da Mireline reči teku pored nje. Brin je pogledao u nju kada je pomenuo Meta. Sestre su mislile da znaju situaciju s Družinom, i s Metom, i nisu o tome previše razmišljale, ali izgleda da Brin jeste. Nagnuvši glavu tako da joj je obod šešira zaklanjao lice, proučavala ga je krajičkom oka. On je bio vezan zakletvom da stvori vojsku i vodi je dok Elaida ne bude smaknuta, ali zašto se zakleo? Sigurno je mogao da upotrebi neku manju zakletvu i ona bi bila prihvaćena od sestara koje su nameravale da sve ove vojnike iskoriste samo kao masku za Ludodan, da zaplaše Elaidu. Imati ga na svojoj strani bilo je utešno; čak su i druge Aes Sedai izgleda tako mislile. Kao i njen otac, bio je od onih ljudi koji vas nateraju da poverujete da nema razloga za strah, šta god da se dešava. Imati ga za protivnika, iznenada je slivatila, bilo bi loše koliko i imati Dvoranu protiv sebe, a vojska se tu nije ni računala. Jedino pohvalno što je Sijuan ikada rekla o njemu, bilo je da je izuzetan, čak iako je odmah pokušala da preokrene značenje svoje opaske. Svaki muškarac koga Sijuan Sanče smatra izuzetnim bio je čovek na koga treba pripaziti.

Pregaziše tanušni tok, rečicu koja jedva da je nakvasila konjska kopita. Blatnjava vrana, koja se hranila ribom zaglavljenom u vodi suviše plitkoj da bi otplivala, zalepeta očerupanim krilima, kao da će poleteti, a onda se vrati svome obroku.

Sijuan je isto proučavala Brina – ždrebica je mnogo lakše napredovala kad bi ova zaboravljala da povlači uzde i podbada je baš u pogrešnom trenutku. Egvena ju je pitala za pobude lorda Brina, ali Sijuanina sopstvena upetljanost sa čovekom ostavljala je malo šta osim otrova kad bi govorila o njemu. Ona je ili potpuno mrzela Gareta Brina, ili je bila zaljubljena u njega; zamisliti zaljubljenu Sijuan bilo je kao zamisliti onu vranu kako pliva.

Na ivici litice gde su malopre bili vojnici Družine sada su se videle samo talasaste linije mrtvog zimzelena. Nije primetila da odlaze. Met je imao ugled kao vojnik? Vrana koja pliva nije bila ni blizu toga. Verovala je kako je preuzeo zapovedništvo samo zbog Randa, a i to je bilo dovoljno teško progutati. Verovati samo zato što misliš da znaš, opasno je, podsetila je samu sebe, odmeravajući Brina.

„...Trebalo bi da se išiba!“, Mirelin glas je još goreo. „Upozoravam te, čujem li da si se ponovo sastao s tim Zmajuzakletim...!“

Što se ticalo Brina, kiša je pljuštala oko stene, ili je tako izgledalo. Jahao je lagano, povremeno mrmljajući: „Da, Mirela Sedai“, ili „Ne, Mirela Sedai“, bez ikakvog nagoveštaja potresenosti i ne smanjujući pažnju s kojom je osmatrao okolinu. Nema sumnje da je on video da vojnici odlaze. Koliko god da je bio majstor strpljenja – Egvena je bila sigurna da strah nije deo toga – ona nije bila raspoložena da to i dalje sluša.

„Ućuti, Mirela! Niko neće ništa uraditi lordu Brinu.“ Trljajući slepoočnicu, pomisli da zamoli jednu od sestara u logoru za Lečenje. Ni Sijuan ni Mirela nisu imale previše sposobnosti za to. Lečenje ne bi nimalo pomoglo ako je ovome uzrok samo manjak spavanja i zabrinutost. A nije želela ni raspredanje priča da je sve postalo suviše naporno za nju. Osim toga, postojali su i drugi načini da se nosi s glavoboljom, osim Lečenja, iako ne ovde.

Mirela za trenutak stisnu usne. Zabacivši glavu, okrenu lice, zažarenih obraza, a Brin je iznenada delovao zadubljen u posmatranje crvenokrilog sokola koji je kružio levo od njih. Čak i hrabri ljudi znaju kada treba da budu neupadljivi. Sklopivši krila, soko se obruši prerna nevidljivom plenu iza šikare prašnjavog kožolista. Egvena se isto tako osećala – obrušavala se na mete koje nije mogla da vidi, nadajući se da je izabrala pravu, nadajući se da meta uopšte postoji.

Udahnu poželevši da je smirenija. „Svejedno, lorde Brine, mislim kako bi bilo najbolje da se ne srećeš ponovo s Talmanesom. Sigurno si dosad dovoljno saznao o njegovim namerama.“ Svetlost joj pomogla da Talmanes nije već previše izbrbljao. Šteta što ne može da pošalje Sijuan ili Leanu da ga upozore, ako bi on to prihvatio, ali uzevši u obzir trenutno raspoloženje sestara, mogla je isto tako da ode da se vidi s Random.

Brin se nakloni u sedlu. „Po tvojoj zapovesti, majko.“ U njegovom glasu nije bilo podrugljivosti; nikada je nije bilo. Očito je naučio da vlada glasom u prisustvu Aes Sedai. Sijuan se držala pozadi, mršteći se na njega. Možda bi ona mogla da iščačka gde leži njegova odanost. I pored sve njene netrpeljivosti, provodila je mnogo vremena u njegovom društvu, mnogo više nego što je stvarno morala.

Egvena je s naporom držala ruke na Daišarovim uzdama, podalje od svoje glave. „Koliko je još daleko, lorde Brine?“ Ne zvučati nestrpljivo bilo je mnogo teže.

„Samo još malo, majko.“ Zbog nečega se okrenuo i pogledao u Mirelu. „Sad nismo daleko.“

Sve više imanja se pojavljivalo u okolini, koliko njih pripijenih uz obronke brda toliko i na zaravnima, mada se stanovnica Edmondovog Polja u Egveni bunila kako je to besmisleno – niske kamene kuće i ambari, neograđeni pašnjaci s nekoliko mršavih krava kojima su se nazirala rebra i crnorepih ovaca tužnog izgleda. Nisu sve kuće bile spaljene, tek poneka tu i tamo. Izgleda da je paljevina bila upozorenje šta će se desiti onima koji ne priznaju Ponovorođenog Zmaja.

Na jednom imanju videla je kola nekih dobavljača za lorda Brina. Da su bili njegovi bilo je jasno koliko po načinu na koji ih je odmerio i klimnuo glavom, toliko i po nedostatku belog stega. Družina se uvek najavljivala; osim barjaka, neki su u poslednje vreme počeli da nose crvenu maramu vezanu oko ruke. Pet-šest grla stoke i dvadesetak ovaca mukalo je i blejalo dok su ih čuvali ljudi na konjima, a drugi su iz ambara vukli vreće ka kolima, pored farmera opuštenih ramena i njegove porodice, smrknute gomile u tamnoj gruboj vunenoj odeći. Jedna od manjih devojčica, s kapom s vrpcama kao i ostale, pribila je lice uz majčine suknje, očito plačući. Neki od dečaka stiskali su pesnice, kao da žele da se bore. Farmeru će biti plaćeno, ali ako nije zaista mogao da odvoji ono što su odnosili... Kad bi mu palo na pamet da se odupre dvadesetorici u grudnim oklopima i kalpacima, ona spaljena imanja naterala bi ga da zastane. Vrlo često su Brinovi vojnici nalazili ugljenisane leševe u ruševinama, ljude, žene i decu koji su umrli pokušavajući da izađu. Ponekad su prozori i vrata bili spolja zakucani.

Egvena se pitala postoji li način da se farmeri i seljani ubede kako postoji razlika između razbojnika i vojske. Zaista je to želela, veoma, ali nije znala kako to da učini osim da pusti sopstvene vojnike da gladuju dok ne počnu da beže. Ako sestre nisu mogle da primete razliku između razbojnika i Družine, nije izgledalo da ima ikakve nade za ljude sa sela. Dok je imanje nestajalo za njima, oduprla se porivu da se okrene u sedlu i pogleda još jednom. Gledanje neće ništa promeniti.

Lord Brin je tačno procenio. Negde na tri do četiri milje od logora – tri do četiri u pravoj linji, barem dva puta toliko su prošli preko tog predela – zaokrenuše oko brdske padine išarane grmljem i drvećem, a on povuče uzde. Sunce se nalazilo gotovo na pola puta do zenita. Još jedan drum prostirao se ispod, uži i mnogo izuvijaniji nego onaj kroz logor. „Smatrali su da će ih putovanje noću provesti pored razbojnika bez opasnosti, reče on. „Ispostavilo se kako to nije bilo loše razmišljanje, ili su jednostavno imali sreću samog Mračnog. Dolaze iz Kaemlina.“

Trgovački karavan od nekih pedesetak velikih kola s desetoprezima razvukao se po putu, stojeći pod pogledima Brinovih vojnika. Nešto vojnika je bilo među njima, nadgledajući prebacivanje burića i vreća iz trgovačkih u petoro-šestoro sopstvenih kola. Žena u jednostavnoj tamnoj haljini mahala je rukama i odsečno pokazivala na ovo ili ono, ili se svađajući ili se cenkajući, ali njeni pratioci stajali su u namrštenoj tihoj gomili. Malo dalje niz put, grozni plodovi ukrašavali su razgranati hrast: ljudi su bili obešeni o svaku ogolelu granu. Golu, ako se izuzmu vrane, kojih je bilo toliko da je drveće izgledalo kao da je olistalo crnim lišćem. Ove ptice hranile su se nečim većim od ribe. Čak ni s ove razdaljine nije to bio prizor koji bi prijao Egveninoj glavobolji, ili njenom stomaku.

„Ovo ste hteli da vidim? Trgovce, ili razbojnike?“ Nije mogla da razazna odeću ni na jednom od okačenih leševa, a osim toga, kada su razbojnici nekoga vešali oni su uključivali žene i decu. Bilo ko je mogao da poveša ove Brinovi vojnici, Družina – to što je Družina vešala svakog od takozvanih Zmajuzakletih koje bi uhvatila, sestrama je malo značilo – pa čak i neki mesni lord ili gospa. Da su plemići Murandije međusobno sarađivali, dosad bi svi razbojnici mogli da vise s drveća, ali to je bilo kao kad bi mačku zamolila za ples. Čekaj. Rekao je Kaemlin. „Ima li ovo neke veze s Random? Ili sa Aša’manima?“

Ovoga puta pogledao je od nje ka Mireli i nazad, prilično otvoreno. Obod šešira je Mireli zasenčio lice. Izgledalo je kao da je potonula u mračno raspoloženje, otromboljena u sedlu i ni nalik samouverenoj jahačici od ranije. Činilo se da se odlučio. „Mislio sam da treba da čuješ pre bilo koga drugog, ali možda sam pogrešno shvatio...“ Ponovo je odmeravao Mirelu.

„Šta da čuje, ti dlakouhi glupane?“, zareža Sijuan, petama priteravši debelu ždrebicu.

Egvena umirujuće mahnu rukom ka njoj. „Mirela može da čuje sve što i ja, lorde Brine. Ima moje potpuno poverenje.“ Glava Zelene sestre iznenada se okrenu. Po njenom zaprepašćenom izgledu svako bi pomislio da nije dobro čula Egvenu, ali posle nekoliko trenutaka Brin klimnu glavom.

„Vidim da su se neke stvari... promenile. Da, majko.“ Skinuvši kalpak, spusti ga na jabuku sedla. I dalje je izgledao nesiguran, pažljivo birajući reči. „Trgovci raznose glasine kao psi buve, a ona gomila dole imala je dobru žetvu. Ne kažem da je išta od toga tačno, naravno, ali...“ Bilo je čudno videti ga da toliko okleva. „Majko, jedna od priča koje su usput pokupili kaže da je Rand al’Tor otišao u Belu kulu i zakleo se Elaidi na vernost.“

Za trenutak su Mirela i Sijuan ličile jedna na drugu, bez kapi krvi u licu, dok su sebi predočavale propast. Mirela je stvarno počela da se leluja u sedlu. Za trenutak Egvena je samo buljila u njega. A onda prenerazi i sebe i ostale prasnuvši u smeh. Dašir iznenađeno odskoči i dok ga je obuzdavala na kamenoj kosini, to je umirilo i njene živce. „Lorde Brine“, reče tapšući škopca po vratu, „to nije tako, verujte mi. To znam sigurno, od sinoć.“

Sijuan smesta ispusti uzdah olakšanja, a Mirela ju je sledila tren kasnije. Egvena je imala potrebu da se ponovo nasmeje, sad njihovim licima. Takav izraz olakšanja, da su obema oči bile razrogačene. Deca kojoj su rekli da Senoviti nije ispod kreveta. Stvarno, prava pribranost Aes Sedai.

„To je dobro čuti“, ravnim glasom reče Brin, „ali čak i da oteram svakog čoveka koji je tamo dole, ta priča će stići do mojih trupa. Proširiće se kroz vojsku kao šumski požar ovim brdima.“ To joj prekide veselje. Ako se ništa ne preduzme, to bi moglo biti pogubno.

„Sutra ću poslati sestre da vašim vojnicima objave istinu. Da li će šest Aes Sedai koje lično poznaju biti dovoljno? Mirela, ova ovde, i Šerijam. Karlinja i Beonin. Anaija i Morvrin.“ Ove sestre neće želeti da se sretnu s Mudrima, ali neće moći ni da joj odbiju. Neće hteti, u stvari, kako bi sprečile širenje ove priće. Bar ne bi trebalo da hoće. Mirelino kratko žmirkanje bilo je praćeno pomirljivim izvijanjem usana.

Naslonivši lakat na svoj kalpak, Brin je proučavao Egvenu i Mirelu. Nije ni virnuo prema Sijuan. Njegov riđan udari kopitom o kamenje, i jato neke vrste grlica sa svetloplavim krilima zaleprša u vazduh iz žbunja koje je bilo nekoliko koraka dalje, nagnavši Daišara i Mirelinog dorata da se uznemire. Brinov ždrebac se nije ni pomerio. Čuo je za Prolaze, bez sumnje, iako sigurno nije znao ništa o tome od čega su – Aes Sedai su čuvale tajne po navici, a nadale su se da će ovu sakriti od Elaide – a on sigurno nije uopšte čuo za Tel’aran’riod; tu bitnu tajnu bilo je lakše čuvati, nije bilo nikakvih ispoljavanja koja bi iko mogao da vidi. Ali ipak nije pitao kako. Možda se dosad navikao na Aes Sedai i tajne.

„Dok god budu jasno izlagale“, konačno je progovorio, „ako počnu da uvrću i za dlaku...“ Njegov pogled nije bio pokušaj zastrašivanja, samo naglašavanje. Izgledao je zadovoljan onim što joj je video na licu. „Izgleda da ti dobro ide, majko. Želim ti da uspešno nastaviš. Odredi vreme posle podne i doći ću. Trebalo bi redovno da se sastajemo. Doći ću kad god me pozoveš. Trebalo bi da napravimo čvrste planove kako da te stavimo na Amirlin Tron kad budemo stigli do Tar Valona.“

Govorio je oprezno – verovatno još nije bio sasvim siguran šta se događa i koliko može da veruje Mireli – zato joj je trebalo malo vremena da shvati šta je uradio. Od toga joj zastade dah. Možda se suviše navikla na Aes Sedai način nijansiranja reči, ali... Brin joj je upravo saopštio da je vojska njena. U to je bila sigurna. Ne pripada Dvorani, niti Šerijam; njena je.

„Hvala, lorde Brine.“ To je izgledalo tako malo, pogotovo kad su njegovo pažljivo klimanje glavom i oči upijene u njene izgleda potvrđivali njeno verovanje. Odjednom je imala još hiljadu pitanja. Ali većinu nije mogla da mu postavi ni kada budu nasamo. Šteta što ne može potpuno da mu se poveri. Oprez dok nisi sigurna, a onda još malo opreza. Stara poslovica se tačno odnosila na sve što se događalo oko Aes Sedai. Ali čak i najbolji muškarci raspravljaju sa svojim prijateljima, možda najviše kada nešto treba da ostane tajna. „Sigurna sam da postoji hiljade sitnica koje treba pozavršavati tokom ovoga što je ostalo od jutra“, reče mu prikupivši uzde. „Možeš da se vratiš. Mi ćemo još malo jahati.“

Brin se bunio, naravno. Zvučao je gotovo kao Zaštitnik, pričajući o nemogućnosti da se istovremeno pazi na sve strane i kako strela u leđima može da ubije Aes Sedai jednako brzo kao i bilo koga drugoga. Sledeći koji joj to bude rekao, odlučila je, platiće za tu izjavu. Tri Aes Sedai bile su ravne vojsci od tri stotine muškaraca. Na kraju, i pored svog gunđanja i mrštenja, nije imao drugog izbora nego da se pokori. Vrativši kalpak na glavu, poterao je konja niz neravnu padinu, umesto u pravcu iz kojeg su došli, ali s njene tačke gledišta tako je bilo i bolje.

„Povedi nas, Sijuan“, reče kad se udaljio desetak koraka.

Sijuan ga isprati pogledom kao da ju je sve vreme zlostavljao. Glasno šmrknuvši, ispravi svoj slamni šešir, okrenu ždrebicu – više ju je teglila – i potera korakom krupnu životinju. Egvena dade znak Mireli da ih prati. Kao ni Brin, ni ona nije imala izbora.

U početku ju je Mirela posmatrala postrance, sigurno očekujući da potegne sestre poslate u Belu kulu, očevidno smišljajući izgovore zbog čega su morale to da drže u tajnosti, čak i od Dvorane. Što je duže Egvena jahala u tišini, Mirela se sve više vrpoljila u sedlu. Počela je da vlaži usne; tanušne pukotine počeše da se pojavljuju u toj Aes Sedai pribranosti. Veoma korisno oruđe, tišina.

Neko vreme jedini zvuk je bio topot kopita njihovih konja i povremeni zov ptice u šikari, ali kako je Sijuanin pravac postajao očevidan, skrećući malo ka zapadu od puta ka logoru, Mirelino vrpoljenje toliko se pojačalo da je izgledalo kao da sedi na koprivama. Možda je ipak bilo nečega u tim delićima i odlomcima koje je Sijuan prikupila.

Kada Sijuan ponovo zaokrenu ka zapadu, između dva brda čudnog oblika koja su se naginjala jedno ka drugom, Mirela povuče uzde. „Ima... ima jedan slap u tom pravcu", reče pokazujući na istok. „Nije bio veliki, čak ni pre suše, ali još uvek je veoma lep.“ Sijuan se isto zaustavila i okrenula da je pogleda sa smeškom.

Šta je to Mirela skrivala? Egvena je bila radoznala. Pogledavši Zelenu sestru, zaprepastila se zbog kapljice znoja na njenom čelu, svetlucave u senci, baš blizu oboda njenog širokog sivog šešira. Zaista je želela da zna šta može toliko da potrese Aes Sedai da bi počela da se znoji.

„Mislim da će nam Sijuanin put pokazati još zanimljivije prizore, šta ti misliš?“, reče Egvena okrenuvši Dašira, a Mirela je izgledala kao da se skupila na svom konju. „Hajdemo.“

„Ti sve znaš, zar ne?“, nesigurno je mrmljala Mirela dok su jahali između nagnutih brda. Na licu joj se sijalo više od jedne kapljice znoja. Bila je potresena do srži. „Sve. Kako si mogla...?“ Iznenada se uspravi u sedlu, zaprepašćeno se zagledavši u Sijuanina leđa. „Ona! Sijuan je tvoja od početka!“ Zvučala je gotovo ozlojeđeno. „Kako smo mogle da budemo tako slepe? Ali još ne shvatam. Bile smo toliko oprezne.“

„Ako hoćeš nešto da sakriješ“, oholo joj dobaci Sijuan preko ramena, „ne pokušavaj da kupiš novčić-papričice ovako daleko na jugu.“

Šta su, pod Svetlošću, novčić-papričice? I o čemu to govore? Mirela je drhtala. Bilo je jasno koliko je uznemirena po tome što Sijuanina opaska nije izazvala brz odgovor koji će je staviti na mesto. Umesto toga počela je da se oblizuje, kao da su joj usne iznenada veoma suve.

„Majko, moraš da razumeš zašto sam to uradila, zašto smo mi to uradile.“ Panika u glasu bila je podobna za nekoga ko se sreće s polovinom Izgubljenih obučen u noćnu košulju. „Ne samo zato što je Moriaina tražila, ne samo zato što mi je ona bila prijateljica. Mrzim da ih puštam da umru. Mrzim to! Pogodba koju pravimo nama je povremeno teška, ali njima je još teža. Moraš da shvatiš. Moraš!“

Taman kad je Egvena pomislila kako će joj sve izbrbljati, Sijuan ponovo zaustavi svoju okruglu ždrebicu i suoči se s njima. Egvena je mogla da je ošamari. „Možda je lakše da ti vodiš, Mirela“, rekla je hladno. U stvari s gađenjem. „Saradnja bi mogla da znači ublaženje. Makar malo.“

„Da.“ Mirela klimnu glavom poigravajući se uzdama. „Da, naravno.“ Izgledala je spremna da zaplače dok je preuzimala vođstvo. Sijuan, koja je zaostala, za trenutak je delovala kao da joj je laknulo. Egvena je imala osećaj da će pući. Kakva pogodba? S kim? Puštati da umre, ko? I ko je bio „mi“? Šerijam i ostale? Ali Mirela bi je čula, a u ovom trenutku nije bilo poželjno pokazivati sopstveno neznanje. Neznalicu koja ćuti smatraće mudracem, kaže poslovica. A bila je tu i druga: Sačuvati prvu tajnu uvek znači sačuvati još deset drugih. Nije joj bilo druge nego da ih prati, zadržavajući sve u sebi. Ali i Sijuan će je čuti. Ta žena nije trebalo da ima tajni pred njom. Škrgućući zubima, Egvena pokuša da deluje strpljivo, nezainteresovano. Mudro.

Sad već gotovo opet na putu na kome se nalazio logor, nekoliko milja zapadno, Mirela ih je povela uz zaravnjeno brdo pokriveno borovima i kožolistom. Dva visoka hrasta sprečavala su drugo rastinje da se baškari po širokoj uvali na vrhu. Ispod debelih isprepletanih grana stajala su tri iskrpljena šiljata šatora, nekoliko konja privezanih za kočiće, s kolima u blizini i pet visokih bojnih konja pažljivo privezanih odvojeno od ostalih. Nisao Dačen, u jednostavno krojenoj, bronzano obojenoj jahaćoj haljini, čekala je pod nadstrešnicom jednog šatora kao da želi dobrodošlicu gostima, sa Sarinom Hoiganom, u zelenom kaputu kakav su nosili mnogi Gaidini, pored sebe. Ćelav panj od čoveka, s gustom crnom bradom, Nisaoin Zaštitnik još uvek je bio viši od nje. Nekoliko koraka dalje, dva od tri Mirelina Gaidina oprezno su posmatrali njihov silazak u uvalu, Kroj Makin, vitak i plavokos, i Nuel Dromand, taman i punačak, bradonja bez brkova. Niko nije izgledao nimalo iznenađen. Očito je jedan od Zaštitnika čuvao stražu i upozorio ih. Ništa u tom prizoru nije objašnjavalo tajnovitost, ni Mirelino oblizivanje usana. U stvari, ako je Nisao čekala da im poželi dobrodošlicu, zašto su joj ruke gužvale razdeljene suknje. Činilo se kao da bi se radije suočila s Elaidom dok je pod štitom.

Dve žene koje su virile iza jednog šatora brzo se povukoše, ali ne pre nego što ih je Egvena prepoznala. Nikola i Arejna. Odjednom se osećala nesigurno. U šta ju je Sijuan uvalila?

Sijuan nije pokazivala nimalo uznemirenosti dok je sjahivala. „Izvedi ga, Mirela. Sad.“ Žestoko je vraćala milo za drago; turpija je delovala glatko naspram njenog glasa. „Prekasno je za sakrivanje."

Mirela je jedva uspela da se namršti zato što joj se tako obratila, a i to je bilo s mnogo napora. Vidno se pribravši, cimnu šešir s glave i sjaha bez reči, odleluja do jednog šatora i nestade unutra. Krupne oči Nisao širile su se sve više dok ju je pratila pogledom. Izgledala je na mestu zaleđena.

Niko sem Sijuan nije bio dovoljno blizu da bi je čuo. „Zašto si je prekinula?“, Egvena je tiho zapita dok je sjahivala. „Sigurna sam da se spremala da prizna... o čemu god da se radi... a ja i dalje nemam ni naznaku. Novčić-papričice?“

„Vrlo omiljene u Šijenaru i Malkijeru", jednako tiho odgovori Sijuan. „To sam čula tek jutros pošto sam ostavila Aeldinu. Morala sam da je nateram da nam pokaže put; nisam ga tačno znala. Teško bi nam išlo u prilog da je to primetila, zar ne? Nisam znala ni za Nisao. Mislila sam da jedva međusobno razgovaraju.“ Pogledala je Žutu sestru i ogorčeno odmahnula glavom. Previđanje činjenica bilo je nešto što Sijuan kod sebe nije mirno trpela. „Osim ako sam postala slepa i glupa, ove dve...“ Kreveljeći se kao da su joj usta puna truleži, mucala je pokušavajući da nađe pravu reč. Odjednom uhvati Egvenu za rukav. „Evo ih. Sad ćeš sama videti.“

Mirela prva izađe iz šatora, a za njom izađe čovek odeven samo u čakšire i čizme; s mačem u rukama i maljavim grudima punim ožiljaka, morao je da se sagne kako bi izašao. Njena glava je bila u visini njegovih grudi, bio je viši od svih Zaštitnika. Duga tamna kosa, vezana upletenom kožnom trakom koju je nosio oko glave, bila je više prošarana sedim nego kad ga je Egvena poslednji put srela, ali nije bilo ničeg mekog u Lanu Mandragoranu. Slagalica se konačno sastavila, ali još uvek nije mogla da razazna pojedine deliće. On je bio Zaštitnik Moiraine, Aes Sedai koja je povela nju, Randa i ostale iz Dve Reke, pre celog Doba, kako se činilo, ali Moiraina je poginula ubijajući Lanfear, a Lan je nestao u Kairhijenu odmah posle toga. Možda je ovo bilo jasno Sijuan, ali njoj je sve bilo zamućeno.

Promrmljavši nešto Lanu, Mirela mu dotače ruku. On se malo trže, poput nervoznog konja, ali njegovo tvrdo lice ni za trenutak se nije okretalo od Egvene. Ipak, konačno je klimnuo glavom, i okrenuvši se na peti udaljio se dugačkim koracima ka hrastovima. Uhvativši mač obema rukama, podiže ga iznad glave, sečiva uperenog nadole; podigao se na prste jedne noge i nepomično čekao.

Za trenutak Nisao se namršti na njega, kao da i ona vidi zagonetku. Onda joj se pogled srete s Mirelinim, a potom zajedno pogledaše Egvenu. Umesto da joj priđu, dođoše jedna do druge i šapatom počeše brzo da razgovaraju. Barem je u početku to bio razgovor. Onda je Nisao samo stajala odmahujući glavom u neverici, ili poricanju. „Ti si me uvalila u ovo“, odjednom glasno zareža, „a ja sam bila slepa budala jer sam te slušala.“

„Ovo postaje... zanimljivo“, reče Sijuan dok su se konačno okretale ka njoj i Egveni. Poslednja reč zazvučala je bezuslovno neprijatno.

Mirela i Nisao brzo namestiše kosu i haljine dok su im se približavale, starale su se da sve na njima bude u redu. Možda su bile uhvaćene na delu – Samo kom?, pitala se Egvena – ali očito su nameravale da se pokažu u najboljem mogućem svetlu.

„Ako bi ušla unutra, majko!“, reče Mirela pokazujući ka najbližem šatoru. Samo je tanano podrhtavanje glasa izdalo to smireno lice. Znoj je nestao. Obrisan, naravno, ali nije se vraćao.

„Hvala, kćeri, ali ne.“

„Može malo vinskog punča?“, s osmehom je ponudi Nisao. S rukama na grudima, ipak je delovala napeto. „Sijuan, idi reci Nikoli da donese punč.“ Sijuan se ne pomeri, a Nisao iznenađeno trepnu, skupivši usne. Sledećeg trenutka osmeh se vratio i ona malo povisi glas: „Nikola? Dete, donesi punč. Napravljen od sušenih kupina, bojim se“, poverljivo reče Egveni, „ali je vrlo okrepljujući."

„Neću punč“, kratko reče Egvena. Nikola se pojavi iza šatora, ali nije pokazivala nikakav znak namere da potrči i posluša. Umesto toga, stajala je i buljila u Aes Sedai, grickajući donju usnu. Nisao je pogleda gotovo s gađenjem, ali ne reče ništa. Još jedan delić slagalice legao je na mesto, a Egvena je mogla malo lakše da diše. „Ono što želim, kćeri, ono što zahtevam, jeste objašnjenje.“

Najbolje svetlo ili ne, bio je to tanak premaz. Mirela ispruži ruke kao da preklinje. „Majko. Moiraina me nije izabrala samo zato što smo prijateljice. Dvojica mojih Zaštitnika prvo se pripadali sestrama koje su umrle. Avar i Nuel. Nijedna sestra vekovima nije spasla više od jednog."

„Ja sam dopustila da budem umešana samo zbog njegovog uma“, brzo dodade Nisao. „Pomalo se interesujem za bolesti uma, a ovo se s pravom može tako nazvati. Mirela me je bukvalno uvukla u ovo.“

Poravnavajući suknje, Mirela mrko pogleda Žutu, a ova joj uzvrati s kamatom. „Majko, kada Zaštitnikova Aes Sedai umre, to je kao da on proguta njenu smrt i ona ga izjeda iznutra. On...“

„Znam to, Mirela“, Egvena ju je oštro prekinula. Sijuan i Leana su joj prilično objasnile, iako nijedna nije znala da se raspitivala zato što je želela da zna šta da očekuje s Gavinom. Teška pogodba, tako ju je Mirela nazvala, a verovatno je takva i bila. Kada bi sestrin Zaštitnik umro, tuga bi je obavila, mogla je da je obuzda, nekako, ponekad, da je drži u sebi, ali pre ili kasnije probila bi se na površinu. Koliko god da se Sijuan držala u prisustvu drugih, još uvek je noćima plakala u samoći za svojim Alrikom, ubijenim onoga dana kad je svrgnuta. A opet, šta su meseci suza u poređenju sa samom smrti? Priče su bile pune Zaštitnika koji su umrli da bi osvetili svoje Aes Sedai, a to se najčešće i dešavalo. Čovek koji želi da umre, čovek koji traži ono što će ga ubiti, uleće u opasnosti koje čak ni Zaštitnik ne može da preživi. Njoj lično, najgroznije je bilo što su oni to znali. Znali su kakva ih sudbina čeka ako njihova Aes Sedai umre, znali su šta će ih goniti kada se to desi, znali su da ničim to ne mogu da promene. Nije mogla da zamisli koliko je hrabrosti potrebno da se ta pogodba prihvati kad sve to znaju.

Pomerila se u stranu da bi jasno videla Lana. I dalje je stajao nepokretan, izgledao je kao da ne diše. Očito zaboravljajući na posluženje, Nikola je sedela na zemlji, skrštenih nogu, i posmatrala ga. Arejna je čučala pored Nikole, pletenice prebačene preko ramena, posmatrajući ga s još više divljenja. Mnogo više divljenja, u stvari, jer je Nikola krišom pogledala prema Egveni i ostalima. Ostali Zaštitnici skupili su se u gomilu, praveći se da ga posmatraju, dok su pažljivo držali na oku svoje Aes Sedai.

Podiže se vruć povetarac, noseći palo lišće koje je prekrivalo zemlju. Zapanjujuće iznenada Lan se pokrenuo, prelazeći iz stava u stav, dok je sečivo bilo samo zamagljeni kovitlac u njegovim rukama. Sve brže i brže, dok nije izgledalo da se sliva iz jednog u drugi, a opet imao je tačno odmerene pokrete, poput sata. Čekala je da prestane, barem uspori, ali nije. Brže. Arejnina usta polako se razjapiše, oči su joj se širile od strahopoštovanja, isto kao i Nikoline. Nagnule su se poput dece koja posmatraju slatkiše ostavljene da se ohlade na kuhinjskom stolu. Čak su i drugi Zaštitnici sad stvarno počeli da dele pažnju između njega i svojih Aes Sedai, ali nasuprot dvema ženama, oni su posmatrali lava koji svakog trenutka može da napadne.

„Vidim kako ga puštate da mnogo vežba“, reče Egvena. To je bio deo postupka za spasavanje Zaštitnika. Malo je sestara bilo voljno da uopšte pokuša, uzevši u obzir stepen neuspeha, i cenu koju su same plaćale. Držati ga podalje od izlaganja opasnosti bio je sledeći potez. I ponovo ga privezati, to je bio prvi korak. Nema sumnje da se Mirela pozabavila tom sitnicom. Jadna Ninaeva. Kad sazna, verovano će zadaviti Mirelu. A opet, možda će progutati bilo šta što je održalo Lana u životu. Možda. Što se tiče Lana, on je zasluživao sve što će mu se desiti kada je pustio drugu ženu da ga priveže, a znao je da Ninaeva čezne za njim.

Mislila je da vlada glasom, ali nešto od onoga što je osećala mora da se provuklo jer Mirela poče ponovo da joj objašnjava.

„Majko, predavanje veze nije tako loše. Pa, u stvari, to nije ništa gore nego kad žena odluči ko će preuzeti njenoga muža kada umre, da bi se postarala da dospe u prave ruke.“

Egvena se toliko upiljila u nju da je ova požurila da se povuče gotovo se saplićući o sopstvene suknje. Međutim, to je bilo samo iznenađenje. Svaki put kad bi Egvena pomislila da je čula najneverovatniji običaj, pojavio bi se neki još čudniji.

„Nije svaka od nas iz Ebou Dara, Mirela", suvo upade Sijuan, „a Zaštitnik nije isto što i muž. Barem za većinu nas.“ Mirela prkosno podiže glavu. Neke sestre su se udavale za svoje Zaštitnike, šačica njih; uopšte se malo sestara udavalo. Niko se nije previše raspitivao, ali pronosile su se priče da se ona udala za svu trojicu svojih, što je zasigurno bilo protiv običaja i zakona, čak i u Ebou Daru. „Nije tako loše, je li, Mirela? Nije tako loše?“ Sijuanino mrštenje odgovaralo je njenom glasu; zvučala je kao da ima odvratan ukus u ustima.

„Ne postoji zakon protiv toga“, pobuni se Nisao. Egveni, ne Sijuan. „Nema zakona protiv predavanja veze.“ Sijuan je dobila pogled zbog kog je trebalo da se povuče i zamukne. No ona se nije obazirala.

„Nije suština u tome. Zar ne?“, zahtevala je da čuje, „Čak i da nije bilo urađeno – Koliko? Samo četiristo ili nešto više godina? – čak i da se običaji jesu promenili, prošla bi s nekoliko pogleda i malo prebacivanja da ste ti i Moiraina samo predale vezu jedna drugoj. Ali njega niko nije pitao, je li tako? Nije mu pružena prilika. Mogla si isto tako da ga vežeš protiv njegove volje. U stvari, to je prokleto tačno ono što si uradila“

Egvena je konačno imala rešenu zagonetku. Znala je da bi trebalo da oseća isto gađenje kao i Sijuan. Aes Sedai izjednačavale su vezivanje čoveka protiv njegove volje sa silovanjem. Imao je mogućnosti da se odupre koliko i seoska devojka ako bi je čovek Lanove veličine uhvatio u ambaru. Ako bi je uhvatila trojica Lanove veličine. Istini za volju, sestre nisu oduvek bile tako osetljive – pre hiljadu godina niko to ne bi ni pomenuo – a čak i danas bilo je onih koje su se raspravljale da li muškarci zaista znaju na šta pristaju. Licemerje među Aes Sedai ponekad je bilo vrhunska umetnost, poput spletkarenja i čuvanja tajni. Radilo se o tome što je znala da se on odupirao da prizna svoju ljubav prema Ninaevi. Neka glupost o tome kako će pre ili kasnije sigurno biti ubijen i da ne želi da je ostavi kao udovicu; muškarci uvek trabunjaju naveliko kad misle da su razumni i s obe noge na zemlji. Bi li ga Ninaeva pustila da lunja unaokolo nevezan ako bi joj se pružila prilika, šta god on da kaže? Da li bi ona sama pustila Gavina? On jeste rekao da se slaže, ali ako bi promenio mišljenje?

Nisao je pomerala usne, ali nije mogla da nađe prave reči. Presekla je Sijuan pogledom, kao da je sve ovo bila njena krivica, ali to nije bilo ništa naspram pretećeg izgleda koji je poprimila kad se okrenula ka Mireli. „Nikad nije trebalo da te slušam“, progovorila je kroz stisnute zube. „Mora da sam poludela!“

Mirela je nekako uspevala da održi mirno lice, ali pomalo se zanosila, kao da oseća slabost u kolenima. „Nisam to uradila sebe radi, majko. Moraš mi verovati. To je bilo da bih ga spasla. Čim bude siguran, predaću ga Ninaevi, onako kako je Moiraina želela, čim ona bude...“

Egvena podiže ruku, a Mirela umuknu kao da ju je raspalila preko usta. „Nameravaš da predaš njegovu vezu Ninaevi?“

Mirela nesigurno klimnu glavom, Nisao joj se pridruži mnogo odlučnije. Namrštena, Sijuan je gunđala nešto o tome da ponavljanje čini zlo tri puta gorim. Lan još uvek nije usporio. Dva skakavca izvukoše se ispod lišća iza njega, a on se okrenu i mačem ih odbaci u vazduh a da nije zastao.

„Uspevaju li tvoji napori? Da li mu je imalo bolje? Koliko je tačno s tobom?“

„Samo dve nedelje“, odvrati Mirela. „Danas je dvadeseti. Majko, može potrajati mesecima, a ništa nije sigurno."

„Možda je vreme da se isproba nešto drugačije“, reče Egvena, više za sebe. Više da bi ubedila samu sebe, nego ikoga drugog. Pod ovim okolnostima, Lan teško da je bio prikladan poklon za bilo koga, ali vezan ili ne, on je pripadao Ninaevi više nego što će ikada pripadati Mireli.

Dok mu je prilazila preko udoline, ophrvaše je sumnje. U svom plesu okrenuo se da se suoči s njom, mača ispruženog ka njoj. Kad se sečivo iznenada zaustavilo nekoliko inča od njene glave, neko glasno zahropta. Laknulo joj je što to nije bila ona.

Sjajne plave oči napeto su je posmatrale ispod spuštenih obrva, s lica tako četvrtastog da je moglo biti isklesano od kamena. Lan polako spusti mač. Znoj ga je oblivao, a nije se ni zadihao. „Znači, sad si Amirlin. Mirela mi reče da su uzdigle novu, ali ne i koga. Izgleda da nas dvoje imamo mnogo toga zajedničkog.“ Osmeh mu je bio leden poput glasa, koliko i oči.

Egvena se uzdrža od nameštanja svoje ešarpe, podsećajući samu sebe da je Amirlin i Aes Sedai. Čeznula je da posegne za saidarom. Do tog trenutka nije shvatala koliko je on zaista opasan. „I Ninaeva je sada Aes Sedai, Lane. A treba joj dobar Zaštitnik.“ U pozadini se neka žena oglasila, ali ona je gledala samo u njega.

„Nadam se da će naći junaka iz legendi.“ Njegov smeh ličio je na lavež. „Potreban je junak samo da bi se suočio s njenom naravi.“

Smeh ju je ubedio, koliko god ledeno hladan da je bio. „Ninaeva je u Ebou Daru, Lane. Ti znaš koliko je to opasan grad. Traži nešto što nam je očajnički potrebno. Ako Crni ađah sazna, ubiće je da bi se toga dočepali. Ako saznaju Izgubljeni...“ Pre toga je mislila da mu je lice turobno, ali bol koji mu se pojavio u očima kad je pomenula opasnost za Ninaevu potvrdila je njen plan. Ninaeva je imala prava, ne Mirela. „Šaljem te njoj, da deluješ kao njen Zaštitnik.“

„Majko“, iza nje se uzbuđeno javi Mirela.

Egvena podiže ruku da je ućutka. „Ninaevina sigurnost biće u tvojim rukama, Lane.“

Nije oklevao. Čak ni zirnuo ka Mireli. „Trebaće mi bar mesec dana da stignem do Ebou Dara. Arejna, osedlaj Mandarba!“ Kad je pošao da se okrene, zastade i podiže slobodnu ruku kao da će joj dotaći ešarpu. „Izvinjavam se što sam ti ikada pomogao da napustiš Dve Reke. I tebi i Ninaevi.“ Dugim koracima stiže do šatora odakle je ranije izašao i nestade, ali pre nego što je napravio i dva koraka, Mirela, Nisao i Sijuan već su se gurale oko nje.

„Majko, ne shvataš šta predlažeš", gotovo bez daha progovori Mirela. „Ovo je kao da si detetu dala da se igra upaljenom bakljom u seniku. Ja sam počela da pripremam Ninaevu čim sam osetila da sam preuzela njegovu vezu. Mislila sam da imam vremena. Ali ona je uzdignuta do šala dok sam trepnula. Ona nije spremna da rukuje njime, majko. Ne njime, ne kad je u ovakvom stanju.“

Egvena se naprezala da bude strpljiva. Još uvek nisu shvatale. „Mirela, čak da Ninaeva ne može da usmerava ni trunku“, nije ni mogla, u stvari, osim ako bi se naljutila, „... to ne bi ništa promenilo, a ti to znaš. Ne u tome može li da rukuje njime. Postoji nešto što ti nisi mogla da uradiš: dati mu zadatak tako važan da mora ostati živ da bi ga ispunio.“ To je bio završni sastojak.

Navodno je delovao mnogo bolje od ostalih. „Za njega, Ninaevina sigurnost je toliko važna. On je voli, Mirela, a i ona voli njega."

„To objašnjava...“, meko započe Mirela, ali Nisao je grubo prekide s nevericom u glasu:

„Nemoguće. Ne on. Ona njega možda voli, pretpostavljam, ili bar misli tako, ali žene jure Lana još otkad je bio golobradi momčić. A neke su ga i hvatale, na dan ili na mesec. Bio je vrlo lep dečak, koliko god je sad teško u to poverovati. Mada, izgleda da je sačuvao nešto privlačnosti.“ Ona postrance pogleda Mirelu, koja se malčice namršti, a dve crvene mrlje rascvetaše joj se na obrazima. Ništa drugo se nije desilo, ali i to je bilo više nego dovoljno. „Ne, majko. Svaka žena koja misli da je uspela da stavi povodac Lanu Mandragoranu otkriće da joj povodnik visi u vazduhu."

Egvena nije mogla da se uzdrži da ne uzdahne. Neke sestre verovale su da postoji još jedan način spasavanja Zaštitnika čija je veza prekinuta smrću; staviti ga u ruke – u krevet – nekoj ženi. Kružilo je verovanje da nijedan muškarac tada ne može da se usredsredi na smrt. Mirela se, po svemu sudeći, lično pobrinula i za to. Barem se nije stvarno udala za njega; nije, ako je nameravala da ga prosledi dalje. Ipak će biti bolje da Ninaeva nikada ne sazna.

„Šta bude biće“, odsutno je odgovorila Nisao. Arejna je pritezala kolane Mandarbovog sedla brzo i sposobno, dok je vranac stajao uzdignute glave, ali puštajući je. Očito, ovo nije bilo prvi put da se bavila tom životinjom. Nikola je stajala blizu debelog stabla udaljenijeg hrasta, ruku prekrštenih pod grudima, buljeći u Egvenu i ostale. Izgledalo je da je spremna da se da u beg. „Ne znam šta je Arejna iščačkala o vama“, tiho reče Egvena, „ali Nikolini dodatni časovi smesta prestaju.“

Mirela i Nisao odskočiše; bile su istovetne slike iznenađenja. Sijuan zaprepašćeno iskolači oči, ali srećom, pribrala se pre nego što je iko primetio. „Ti zaista sve znaš“, prošaputa Mirela. „Arejna samo želi da bude blizu Lana. Mislim da veruje da će je naučiti nečemu što će moći da iskoristi kao Lovac. Ili možda da će s njom krenuti u Lov.“

„Nikola želi da bude druga Karajgin“, ogorčeno progunđa Nisao. „Ili druga Moiraina. Čini mi se da je nameravala da natera Mirelu da joj da Lanovu vezu. E pa sad bar možemo da se obračunamo s te dve onako kako zaslužuju, sada kad je sve poznato. Šta god da mi se desi, uživaću znajući da će njih dve skičati od sad pa do kraja godine.“

Sijuan je konačno shvatila šta se dešava i na licu joj se očitavala ozlojeđenost pomešana s upitnim pogledima koje je upućivala Egveni. To što je neko pre nje rešio zagonetku uzrujavalo ju je verovatno koliko i pokušaj Nikole i Arejne da ucenjuju Aes Sedai. A možda i ne. Na kraju krajeva, Nikola i Arejna same nisu bile Aes Sedai. To je bitno menjalo Sijuanin stav o tome šta je sve dopušteno. A opet, tako je bilo sa svakom sestrom.

Videvši toliko očiju uprtih ka njoj, a nijednog prijateljskog pogleda među njima, Nikola se povuče do hrastovog stabla i izgledalo je kao da pokušava da se povuče još više. Mrlje na beloj haljini uvaliće je u nevolje kad se bude vratila u logor. Arejna je još uvek bila zamajana oko Lanovog konja, nesvesna šta će joj se sručiti na glavu.

„To bi bila pravda“, složila se Egvena, „ali ne ako se i vas dve same potpuno ne suočite s njom.“

Više niko nije gledao u Nikolu. Mirela kao da se sva pretvorila u oči, a Nisao se zabuljila u Egvenu. Nijedna nije izgledala kao da se usuđuje da je izazove. Smrknuto zadovoljstvo pripilo se uz Sijuan kao druga koža; tako joj Svetlosti, nisu zaslužile nimalo milosti. A Egvena nije nameravala da je pruži mnogo.

„Više ćemo razgovarati kad se vratim“, reče im kad se Lan ponovo pojavio, s mačem o pojasu, raskopčanog zelenog kaputa i razvezane košulje, s nabubrelim bisagama prebačenim preko ramena. Zaštitnikov ogrtač, koji menja boje, bio mu je prebačen preko leđa, varajući oko dok se uvijao za njim.

Ostavivši okamenjene sestre da se kuvaju u sopstvenom soku, Egvena mu pođe u susret. Sijuan će ih krčkati na tihoj vatri pokažu li makar nagoveštaj odstupanja. „Mogu te odvesti u Ebou Dar za manje od mesec dana“, reče mu. On samo nestrpljivo klimnu glavom i pozva Arejnu da dovede Mandarba. Njegova napetost bila je uznemirujuća, lavina koja čeka da se obruši, zadržavana samo dlakom.

Izatkavši Prolaz na mestu gde je vežbao mačem, osam puta osam stopa, ona stupi na nešto nalik skeli koja je plutala u beskrajnoj tami. Lelujanje je zahtevalo nosač i mada je to moglo biti bilo šta što odlučite da zamislite, svaka sestra je, izgleda, imala ono što je najviše volela. Za nju, to je bila ova drvena barka sa čvrstom ogradom. Ako bi pala s nje, mogla bi da stvori drugu ispod sebe, mada je pitanje gde bi onda izašla, ali za nekoga ko nije mogao da usmerava taj pad bio bi beskrajan koliko i crnilo koje se prostiralo na sve strane. Samo je na udaljenom kraju bilo nešto svetlosti, Prolaz je pokazivao uokvirenu udolinu. Ta svetlost uopšte nije prodirala kroz tamu, ali opet, nije bilo potpuno mračno. Barem je mogla potpuno jasno da vidi, kao u Tel’aran’riodu. Nije se prvi put zapitala nije li ovo u stvari neki deo Sveta snova.

Lan ju je pratio bez poziva, vodeći svog konja. Pregledao je Prolaz dok je ulazio, proučavao je tamu dok su njegove čizme i konjska kopita odzvanjali po palubi. Jedino pitanje koje je postavio bilo je: „Koliko brzo će me ovo odvesti u Ebou Dar?“

„Neće tamo“, odgovorila mu je usmeravajući da zatvori ogradu, a potom zatvorivši Prolaz. „Neće pravo u grad.“ Nije se video nikakav pokret; nije bilo vetra ni povetarca, ničega da se oseti. Mada su se kretali. I to brzo; brže nego išta što je mogla da zamisli da se kreće. Trebalo je da pređu preko šest stotina milja. „Iskrcaću te na pet do šest dana severno od Ebou Dara.“ Videla je Prolaz izatkan kada su Ninaeva i Elejna Putovale na jug i sećala se dovoljno da Odleluja na isto mesto.

On klimnu glavom, buljeći pred sebe, kao da može da vidi cilj. Podsetio ju je na strelu u zategnutom luku.

„Lane, Ninaeva je u Tarezinskoj palati, gošća kraljice Tilin. Mada će poricati da je u opasnosti.“ Što sigurno i hoće, besno, ako ju je Egvena poznavala, a jeste. „Pokušaj da ne obraćaš pažnju – znaš koliko je tvrdoglava – zato se ne obaziri na to. Ako bude potrebno, samo je zaštiti, a da ona ne zna.“ On nije progovarao, niti gledao u nju. Na njegovom mestu, ona bi imala stotine pitanja. „Lane, kad je nađeš moraš joj reći da će joj Mirela predati tvoju vezu čim se vas troje nađete zajedno.“ Razmišljala je da joj sama prenese to obaveštenje, ali učinilo joj se da je bolje da Ninaeva ne zna da on dolazi. Bila je zanesena njime kao... kao... kao ja Gavinom, pomisli iskreno. Ako bi Ninaeva znala da on dolazi, u njenom umu ne bi ostalo mesta ni za šta drugo. I pored najbolje moguće volje, pustila bi da potraga padne na Elejnu. Ne baš da bi se sklupčala u uglu i sanjarila, ali sve bi radila staklastih očiju. „Slušaš li me, Lane?“

„Tarezinska palata“, odgovori joj ravnim glasom, ne skrećući pogled. „Gošća kraljice Tilin. Može poricati da je u opasnosti. Tvrdoglava, ko da to već nisam znao.“ Na to ju je pogledao, a ona gotovo zažele da nije. Bila je puna saidara, puna toplote i uživanja i moći, čistog života, ali u tim hladnim plavim očima divljalo je nešto oštro i prastaro, poricanje života. Njegove oči delovale su zastrašujuće; to je bilo to. „Reći ću joj sve što treba da zna. Vidiš, slušam.“

Naterala se da se bez treptanja susretne s njegovim pogledom, ali on se ponovo okrenu. Na vratu je imao nešto, modricu. Mogla je – samo mogla – da bude od ujeda. Možda bi trebalo da ga upozori, kazati mu da ne mora... ići u pojedinosti... kada objašnjava sebe i Mirelu. Od te pomisli je pocrvenela. Pokušala je da ne vidi modricu, ali sad kada ju je primetila, činilo se da joj privlači pogled. Ma ne, neće biti toliko blesav. Od muškarca se ne može očekivati da bude pažljiv, ali čak ni muškarci nisu toliko maloumni.

Plutali su u tišini, pomerajući se bez pomeranja. Nije se bojala da se Izgubljeni iznenada ne pojave ovde, ili ma ko drugi. Lelujanje je imalo svojih neobičnosti, od kojih su neke bile zarad sigurnosti i tajnosti. Ako dve sestre istkaju Prolaze na istom mestu samo nekoliko trenutaka jedna iza druge, s ciljem da Odlelujaju na isto mesto, neće moći međusobno da se vide, osim ako ne upotrebe potpuno isto mesto s potpuno istovetnim tkanjem, a nijedno od toga nije bilo lako postići iako je tako izgledalo.

Posle nekog vremena – bilo je teško reći koliko je to zaista bilo, ali sigurno manje od pola sata – njena barka se iznenada zaustavila. Ništa se nije promenilo u osećaju ili tkanju koje je držala. Jednostavno je znala da su jednog trenutka žurili kroz tamu, a sledećeg stajali nepomično. Otvorivši Prolaz tačno ispred pramca – nije bila sigurna kuda bi je odvelo da ga otvori na krmi, a iskreno, nije ni bila nestrpljiva da sazna; Mogedijen se užasavla i pominjanja nečeg takvog – mahnu Lanu da izađe. Barka je postojala samo dok je ona bila prisutna, još jedna sličnost s Tel’aran’riodom.

On otvori kapiju na ogradi, izvede Mandarba, a kad mu se pridružila on je već bio u sedlu. Ostavila je Prolaz otvoren za povratak. Na sve strane prostirala su se niska talasasta brda, pokrivena uvelom travom. Nije bilo drveta nigde na vidiku, ničega nije bilo osim raštrkanog, sasušenog, zakržljalog žbunja. Vrančeva kopita podizala su male kovitlace prašine. Jutarnje sunce na nebu bez oblačka ovde je peklo gore nego u Murandiji. Jato lešinara dugih krila kružilo je iznad nečega na jugu, a drugo se videlo na zapadu.

„Lane“, započela je nameravajući da se uveri da je razumeo šta treba da kaže Ninaevi, ali on ju je pretekao.

„Pet do šest dana, rekla si“, progovori on, gledajući ka jugu. „Mogu ja to i brže. Biće sigurna, obećavam ti.“ Mandarb je poigravao, nestrpljiv kao i jahač na njemu, ali Lan ga je lako obuzdavao. „Daleko si dogurala od Edmondovog Polja.“ Pogledavši je odozgo, osmehnuo se. Sva toplina osmeha nestajala je pred njegovim pogledom. „Sad imaš Mirelu i Nisao u šaci. Ne dozvoli im da se opet raspravljaju s tobom. Po tvojoj zapovesti, majko. Straža nije okončana.“ Uz kratak naklon, on obode Mandarba, terajući ga korakom dok se nije dovoljno udaljio da je ne zaspe prašinom, a potom ga nagna u galop.

Gledajući ga kako juri ka jugu, zatvorila je usta. Dobro. Primetio je usred sveg tog vežbanja mačem, primetio je i sve tačno sabrao. Očigledno uključujući sabirke koje nije mogao ni da pretpostavi dok je nije video s ešarpom. Ninaevi bi bilo bolje da pripazi; uvek je muškarce smatrala tupavijim nego što su bili.

„Bar ne mogu da upadnu ni u kakve prave nevolje“, naglas reče sama sebi. Lan je prešao preko brega i nestao na drugoj strani. Da je bilo ikakve prave opasnosti u Ebou Daru, Elejna i Ninaeva bi nešto pomenule. Nisu se često sretale – jednostavno je bila suviše zauzeta – ali našle su način da, ako je potrebno, ostavljaju poruke u Salidaru ili Telaran’riodu.

Vetar, koji je mogao da potiče i iz otvorene pećnice, podiže oblake prašine. Kašljući, prekrila je usta i nos uglom Amirlinine prugaste ešarpe, pa se brzo povukla kroz Prolaz nazad na svoju skelu. Putovanje nazad bilo je tiho i dosadno, pa je brinula je li uradila pravu stvar kad je poslala Lana, da li je imala pravo da ostavi Ninaevu u neznanju. Urađeno je, ponavljala je sama sebi, ali to nije mnogo pomagalo.

Kada je ponovo stupila u uvalu na vrhu brda, među hrastova stabla, ostalima se pridružio Mirelin treći Zaštitnik, Aver Hakami, čovek orlovskog nosa s gustim prosedim brkovima nalik na obešene rogove. Sva četiri Gaidina bila su zauzeta, šatori su već bili rastavljeni i uredno složeni. Nikola i Arejna trčkale su gore-dole tovareći kola stvarima iz logora, svime – od ćebadi do kotlića i crnog gvozdenog kotla za pranje. Zaista su trčkarale, bez zastajkivanja, ali bar pola njene pažnje bilo je usmereno na Sijuan i druge dve sestre blizu drveća. U stvari, Zaštitnici su obraćali više pažnje na Aes Sedai nego na išta drugo. Uši su im bile vidno načuljene. Jedino se postavljalo pitanje ko je tu koga krčkao.

„...nećeš razgovarati sa mnom na taj način, Sijuan", govorila je Mirela. Ne samo dovoljno glasno da se čula preko čistine, nego i dovoljno ledeno da ohladi vazduh. Ruku čvrsto skupljenih pod grudima, izdigla je svaki inč svoje visine, kraljevskog držanja do krajnjih granica. „Čuješ li me? Nećeš!"

„Jesi li izgubila svaku pristojnost, Sijuan?“ Nisao je upetljala ruke u suknje uzaludno pokušavajući da ih spreči da podrhtavaju, ali glas joj je po ledenosti odgovarao Mirelinom. „Ako si potpuno zaboravila jednostavna pravila, možeš ponovo da budeš naučena.“

Stojeći podbočena naspram njih, Sijuan je trzala glavom trudeći se da izbegne poglede na sebi, a da njih dve zadrži na oku. „Ja... ja sam samo...“ Kada je videla da im prilazi Egvena, njeno olakšanje rascvetalo se poput prolećnog cveta. „Majko...“ – to je zvučalo kao soptanje – „... pojašnjavala sam moguće kazne.“ Duboko udahnu vazduh, pa nastavi odlučnije: „Naravno, Dvorana će morati da ih smisli u hodu, ali mislim da bi mogle da počnu tako što će naterati ove dve da drugima predaju svoje Zaštitnike, kad već izgleda da to toliko vole.“

Mirela zažmuri, a Nisao se okrenu da pogleda u Zaštitnike. Izraz lica nije joj se promenio, bila je mirna iako pomalo rumena, ali Sarin skoči na noge i pređe tri koraka pre nego što je ova podigla ruku da ga zaustavi. Zaštitnik je mogao da oseti prisustvo svoje Aes Sedai, njen bol, njen strah ili ljutnju, isto kao što je Egvena mogla da oseti Mogedijen kada je nosila adam. Nije ni čudo da su se Gaidini kretali na prstima i izgledali spremno da skoče na nekoga; možda nisu znali šta je njihove Aes Sedai doteralo na ivicu očajanja, ali znali su da su dve žene baš tamo.

A to je upravo bilo mesto na kome je Egvena želela da budu. Ovaj deo joj se nije dopadao. Sve to upravljanje bilo je kao igra, ali ovo... Radim ono što moram, pomisli, nesigurna pokušava li da bude čvršća ili se sama sebi pravda zbog onoga što se spremala da uradi. „Sijuan, molim te pošalji Nikolu i Arejnu nazad u logor.“ Ono što ne vide, ne mogu da prepričavaju. „Ne možemo dopustiti da brbljaju naokolo, zato se pobrini da znaju šta im sledi. Poruči im da imaju još jednu priliku, jer je Amirlin raspoložena da bude milostiva, ali više nikada neće dobiti drugu.“

„Mislim da ću toliko uspeti“, odgovori Sijuan, pa kočoperno odstupi, prikupivši suknje. Niko nije mogao da se kočoperi kao Sijuan, ali delovalo je kao da se više žuri da pobegne od Mirele i Nisao, negoli išta drugo.

„Majko“, započe Nisao pažljivo birajući reči, „pre nego što si otišla, napomenula si nešto – nagovestila si da možda postoji neki način... da možemo da izbegnemo... neki način da možda ne moramo...“ Ponovo je pogledala ka Sarinu. Dok je Mirela posmatrala Egvenu, mogla bi da prođe kao primer pribranosti Aes Sedai, da joj prsti nisu bili tako čvrsto isprepletani da su joj zglobovi zatezali tanku kožu rukavica. Egvena im mahnu da sačekaju.

Nikola i Arejna, koje su se upravo okrenule od kola, primetiše Sijuan kako dolazi i ukočiše se na mestu. Što i nije bilo čudno uzevši u obzir da je Sijuan nadirala kao da namerava istovremeno da pregazi i njih i kola. Arejna poče panično da se osvrće, tražeći izlaz, ali pre nego što je stigla i da pomisli na bekstvo, Sijuan posegnu i svaku od njih dočepa za uvo. Nije moglo da se čuje šta im je rekla, ali Arejna prestade da se koprca u borbi da se oslobodi. Ruke su joj ostale na Sijuaninom zglobu, ali izgledalo je kako ih koristi da bi se održala uspravno. Na Nikolinom licu se pojavio takav izraz užasa, da se Egvena za trenutak zapitala da Sijuan nije malo preterala. A opet, pod ovim okolnostima, verovatno i nije; njih dve jesu ostale nekažnjene za svoje zločine. Šteta što nije mogla da nađe način da iskoristi takvu nadarenost za iskopavanje onoga što je skriveno. Bezbedan način da se to iskoristi.

Šta god da im je Sijuan rekla, kad im je pustila uši obe se istovremeno okrenuše ka Egveni i načiniše kniks. Nikola se spustila tako nisko da je licem gotovo dodirnula zemlju, a Arejna je izgledala kao da će na svoje lice pasti. Sijuan oštro pljesnu rukama, a njih dve skočiše na noge i uzmuvaše se da odvežu nekoliko čupavih vučnih konja vezanih za kočiće. Uzjahaše ih bez sedla i tako su brzo odgalopirale iz udoline da je bilo pravo čudo kako nisu poletele.

„Ove neće pričati ni u snu“, kiselo primeti Sijuan kada se vratila. „Bar još mogu da se nosim s polaznicama i nikogovićima.“ Pogled joj je počivao na Egveninom licu, potpuno izbegavajući druge dve sestre.

Prigušivši uzdah, Egvena se okrenu ka Mireli i Nisao. Moraće da preduzme nešto u vezi sa Sijuan, ali prvo da završi najpreče. Zelena i Žuta nesigurno su je odmeravale. „To je vrlo jednostavno“, reče odlučnim glasom, „bez mene ćete verovatno izgubiti svoje Zaštitnike, a gotovo sam sigurna da ćete poželeti da ste žive odrane kad Dvorana bude završila s vama. Naravno, i vaši ađasi imaće po koju reč da dodaju. Proći će godine pre nego što budete mogle ponovo da hodate uspravne glave, pre nego što sestre prestanu da vas svakog minuta merkaju preko ramena. Ali zašto bih vas štitila od pravde? To mi navlači obavezu; možete ponovo da uradite isto, ili još i gore.“ Mudre su imale svoj udeo u ovome, iako to nije bio čist đi’e’toh. „Ako već treba da preuzmem tu odgovornost, onda i vi morate da imate obaveze. Moram potpuno da vam verujem, a vidim samo jedan način kako to mogu da uradim.“ Mudre, zajedno s Faolajn i Teodrin. „Morate se zakleti na odanost."

Mrštile su se, pitajući se kuda ih vodi, ali šta god da su smislile to ih nije dovelo ovamo. Njihova lica bila su vredna proučavanja. Nisao je razjapila usta, a Mirela je izgledala kao da ju je neko udario čekićem među oči. Čak je i Sijuan s nevericom kratko uzdahnula.

„Ne-m-moguće“, promuca Mirela. „Nikada nijedna sestra nije...! Nijedna Amirlin nije zahtevala...! Nije valjda da stvarno misliš...!“

„Začepi, Mirela", odreza Nisao. „Ti si kriva za sve! Nikad nije trebalo da te poslušam...! Stvarno. No, šta je bilo, bilo je. A sad je ono što je.“ Odmeravajući Egvenu ispod spuštenih obrva, progunđa; „Ti si opasna mlada žena, majko. Vrlo opasna žena. Možda ćeš razbiti Kulu više nego što je već slomljena, pre nego što završiš. Da sam sigurna u to, da sam dovoljno hrabra da uradim šta treba i suočim se s posledicama...“ I pored toga, glatko je kleknula, priljubivši usne na prsten Velike zmije koji je krasio Egvenin prst. „Zarad Svetlosti i nade u spasenje i ponovno rođenje...“ Nisu to bile potpuno iste reči kao što su izgovorile Faolajn i Teodrin, ali su bile u dlaku jednako čvrste. I više. Zbog Tri zakletve, nijedna Aes Sedai nije mogla da izgovori zakletvu ako to nije stvarno mislila. Osim Crnog ađaha, naravno; izgledalo je očito da su morale naći način da lažu. Da li je ijedna od ovih žena bila Crna, bilo je sporno, no ostavila je to za drugu priliku. Sijuan ju je posmatrala raskolačenih očiju, s usnama koje su se pomerale bez glasa, i ličila je na ribu nasukanu u blatu.

Mirela pokuša da se još jednom pobuni, ali Egvena samo ispruži desnu ruku s prstenom i Mirelina kolena se, uz trzaj, saviše. Ogorčenim glasom položi zakletvu, a onda podiže pogled. „Uradila si nešto što nikada ranije nije urađeno, majko. To je uvek opasno.“

„Nije poslednji put“, odgovori joj Egvena. „U stvari, moje prvo naređenje vama dvema jeste da nikome ne pominjete da je Sijuan išta više od onoga što svi smatraju da jeste. Drugo, poštovaćete svako njeno naređenje kao da je moje.“

Glave im se okrenuše ka Sijuan, nepromenjenog izraza lica. „Po tvojoj zapovesti, majko“, promrmljaše istovremeno. Sijuan je bila ta koja je izgledala spremno da se onesvesti.

I dalje je piljila u prazno kada stigoše do puta i okrenuše konje na istok prema logoru Aes Sedai i vojsci. Sunce se i dalje pelo ka zenitu, iako nije bilo daleko od njega. Bilo je to jutro s više događaja negoli većina dana. U stvari, većina nedelja. Egvena pusti Daišara laganim korakom.

„Mirela je bila u pravu“, konačno zagunđa Sijuan. Pošto je njena jahačica razmišljala o nečem drugom, ždrebica se kretala gotovo glatkim geganjem; čak joj je uspelo da Sijuan deluje kao sposobna jahačica. „Odanost. To niko nikada nije uradio. Niko. Nema čak ni nagoveštaja u tajnim zapisima. I da one slušaju mene. Ti ne menjaš samo ponešto, ti prepravljaš brod dok ploviš po oluji! Sve se menja. A Nikola?! U moje vreme polaznica bi se upišala na samu pomisao da ucenjuje sestru!"

„Nije im to prvi pokušaj", reče joj Egvena, ukratko izloživši činjenice.

Očekivala je da Sijuan eksplodira od besa na njih dve, ali ona vrlo mirno reče: „Bojim se da će se naše dve pustolovke uskoro sresti s nezgodom.“

„Ne!“ Egvena zaustavi konja tako iznenada da Sijuanina ždrebica odgega još pet-šest koraka pre nego što je ova uspela da je obuzda i okrene psujući ispod glasa. Sedela je i tako istrajno odmeravala Egvenu da je potpuno prevazišla Lelejnu.

„Majko, drže ti toljagu nad glavom, ako su dovoljno pametne da to shvate. Čak i da te Dvorana ne natera na pokoru, moći ćeš samo da gledaš kako svaka nada koju si imala da ih obuzdaš jedri ka obzorju.“ S gađenjem je odmahnula glavom. „Kada sam vas otposlala, znala sam da ćete to uraditi znala sam da ćete morati tako – ali nikada mi nije palo na pamet da će Elejna i Ninaeva biti toliko bezumne da nazad dovedu nekoga ko zna za to. One dve zaslužuju sve što ih snađe, ako se to pročuje. Ali ti ne možeš sebi da priuštiš da se to pročuje."

„Ništa se neće desiti Nikoli i Arejni, Sijuan! Ako dopustim da ih ubiju zbog onoga što znaju, ko je sledeći? Romanda i Lelejna, zato što se ne slažu sa mnom? Gde to prestaje?“ Na neki način, sama sebi se gadila. Ranije ne bi razumela šta Sijuan misli. Uvek je bilo bolje znati nego biti neobaveštena, ali ponekad je neobaveštenost bila daleko prijatnija. Poteravši Daišara, ona reče: „Neću da mi dan pobede bude pokvaren pričama o ubistvu. Mirela nije ni početak, Sijuan. Jutros su Faolajn i Teodrin čekale...“ Sijuan primače punačku ždrebicu da bi slušala dok su jahale.

Novosti nisu umanjile Sijuaninu zabrinutost zbog Nikole i Arejne, ali Egvenine namere doprinele su da joj oči zasijaju, a osmeh joj se pojavi na usnama. Dok su stigle do logora Aes Sedai, bila je nestrpljiva da preuzme sledeći zadatak: da saopšti Šerijam i ostalim Mirelinim prijateljicama kako treba da se pojave u Amirlininom kabinetu u podne. Čak im je mogla iskreno reći da se od njih neće tražiti ništa što druge sestre nisu već učinile.

I pored svih priča o pobedi, Egvena se nije osećala suviše poletno. Jedva da je čula blagoslove i zahteve za blagoslove, odgovarajući na njih samo mahanjem, a bila je sigurna da ih je više propustila nego što ih je čula. Nije mogla da se suoči sa ubistvom, ali morala je da pripazi na Nikolu i Arejnu. Hoću li ikada stići do tačke gde teškoće prestaju da se nagomilavaju?, pitala se. Nekud gde pobedu neće pratiti nova opasnost.

Kada je ušla u svoj šator, raspoloženje joj je bilo nikakvo. U glavi joj je damaralo. Poče da se pita nije li bolje da uopšte ne ulazi u šator.

Dva pažljivo presavijena parčeta pergamenta uredno su bila složena na pisaćem stolu, svaki s voštanim pečatom i rečima: „Zapečaćeno za Plamen“. Ako bi bilo ko osim Amirlin polomio pečat, to je bilo ravno napadu na samu Amirlin. Poželela je da ne mora da ih lomi. Uopšte nije sumnjala ko je ispisao te reči. Na nesreću, bila je u pravu.

Romanda je predlagala – „zahtevala“ je bolja reč – da Amirlin izda nalog „zapečaćen za Dvoranu“, poznat samo Predstavnicama. Sve sestre će biti pozvane, jedna po jedna, a one koje odbiju biće stavljene pod štit i ispitane zbog sumnje da pripadaju Crnom ađahu. Zbog čega će biti pozvane, ostalo je nedorečeno, ali Lelejna se potrudila da joj jutros da više od nagoveštaja. Lelejnina poslanica bila je potpuno primenjena njenom ponašanju, obraćanje majke detetu, šta treba uraditi zarad Egvenine lične dobrobiti, i dobra svih ostalih. Ona je tražila da nalog bude samo „zapečaćen za Prsten“; svaka sestra mogla bi da zna; u stvari, u ovom slučaju, morale bi da znaju. Pominjanje Crnog ađaha zabranilo bi se kao podsticanje nemira, ozbiljna optužba po zakonu Kule, uz podobne kazne.

Egvena se stenjući baci u svoju stolicu na sklapanje i naravno – nogare popustiše, a ona gotovo pade na ćilim. Mogla je da odugovlači i izbegava, ali one će nastaviti da dolaze sa svojim idiotarijama. Pre ili kasnije jedna od njih će podneti svoj skroman predlog Dvorani, a to će pustiti lisicu u kokošinjac. Podsticanje nemira? Lelejna bi svaku sestru ubedila ne samo da postoji Crni ađah nego da mu i Egvena pripada. Bezglava bežanija Aes Sedai, koje bi se vraćale Tar Valonu i Elaidi, sledila bi ubrzo zatim. Romanda bi samo izazvala pobunu. Već ih je bilo šest, skrivenih u tajnim istorijama. Pola tuceta u više od tri hiljade godina možda nije previše, ali svaka je rezultirala ostavkom Amirlin i cele Dvorane. Lelejna je to znala, kao i Romanda. Lelejna je bila Predstavnica gotovo četrdeset godina, imala je pristup svim skrivenim zapisima. Pre nego što se povukla i otišla na selo, kao što su mnoge sestre radile u njenim godinama, Romanda je tako dugo držala stolicu za Žute da se pričalo kako ima moći koliko i bilo koja Amirlin pod kojom je služila. Biti izabrana za Dvoranu po drugi put bilo je gotovo nečuveno, ali Romanda nije bila od onih koje bi dopustile da moć ostane van njihovog domašaja, ako je ikako bilo moguće.

Ne, nisu bile slepe; samo uplašene. Sve, uključujući nju samu, a čak i Aes Sedai ne razmišljaju najjasnije kada su uplašene. Ponovo je presavila stranice želeći da ih zgužva i izgazi. Glava je htela da joj pukne.

„Mogu li da uđem, majko?“ Halima Saranov unjiha se u šator ne čekajući odgovor. Halimin hod privlačio je pogled svakog muškarca od dvanaeste godine do dva dana pred smrt, a čak i kad bi se pokrila teškim ogrtačem od ramena do peta, muškarci bi i dalje buljili u nju. Duga crna kosa, sjajna kao da je svakoga dana ispira svežom kišnicom, uokvirivala je lice koje je privlačilo poglede. „Delana Sedai mislila je da bi želela ovo da vidiš. Stavlja to pred Dvoranu ovoga jutra.“

Dvorana je zasedala, a da je o tome nisu ni obavestile? Pa, bila je odsutna, ali običaji, ako ne i zakon, nalagali su da Amirlin mora biti obaveštena pre nego što Dvorana može da zaseda. Osim ako nisu zasedale da bi je smenile. U ovom trenutku, to bi prihvatila kao blagoslov. Odmerila je presavijeno parče papira, koje je Halima spustila na sto, kao da je otrovnica. Nije zapečaćeno; što se ticalo Delane, i najmlađa polaznica mogla je da ga pročita. Naravno, bila je to objava da je Elaida Prijateljica Mraka. To nije bilo tako loše kao Romandin ili Lelejnin predlog, ali ako sazna da je Dvorana pukla zbog pobune, neće ni trepnuti.

„Halima, ponekad poželim da si otišla kući kad je Kabrijana umrla.“ Ili bar da je Delana imala dovoljno razuma da svoje informacije „zapečati za Dvoranu“. Ili čak za Plamen. A ne da se izbrblja svakoj sestri koje je uspela da se dočepa.

„Teško da sam mogla, majko.“ Halimine zelene oči zasijale su u izazovu, ili odbrani, ali ona je inače imala samo dva načina gledanja u bilo koga – rašireni pogled, izazivački, pravo u oči, ili poluspuštenih kapaka, vatreno. Njene oči izazivale su mnogo razmirica. „Pošto mi je Kabrijana Sedai izložila šta je saznala o Elaidi? I njenim planovima? Kabrijana mi je bila prijateljica, i vaša prijateljica, svih vas koje se suprotstavljate Elaidi, tako da nisam imala izbora. Samo zahvaljujem Svetlosti da je pomenula Salidar, tako da sam znala gde da dođem.“ Spustila je ruke na struk uzan poput Egveninog u Tel’aran’riodu, a glavu je nagnula u stranu, pažljivo proučavajući Egvenu. „Opet te boli mozak, zar ne? Kabrijana je imala takve bolove, tako jake da je dobijala grčeve u nogama. Morala je da ih drži u vodi pre nego što bi mogla da podnese išta na sebi. Ponekad je to trajalo danima. Da nisam došla, i ti bi na kraju tako završila.“ Prešavši iza Egvenine stolice, poče da joj gnječi vlasište. Halimini prsti posedovali su veštinu koja je topila bol. „Teško da možeš da moliš druge sestre za Lečenje tako često kao što se ovi napadi javljaju. To je samo napetost. Uspevam to da osetim.“

„Pretpostavljam da ne mogu“, promrmlja Egvena. Šta god da su svi pričali, žena joj se prilično dopadala, ne samo zbog dara da joj umiri glavobolje. Halima je bila otvorena, s obe noge na zemlji, seljanka bez obzira na to koliko je vremena provela prikupljajući kajmak gradske prefinjenosti, usklađujući poštovanje prema Amirlin s nekom vrstom susedske bliskosti koja je Egveni bila tako osvežavajuća. Ponekad zaprepašćujuća, ali okrepljujuća. Čak ni Čeza nije mogla bolje, ali Čeza je uvek bila služavka, iako prijateljski naklonjena, dok Halima nikada nije pokazivala ni trag pokornosti. Ali Egvena je zaista želela da se ova vratila kući kad je Kabrijana pala s tog konja i slomila vrat.

Možda bi bilo korisno da su sestre prihvatile Kabrijanina verovanja da Elaida namerava pola njih da umiri, a ostale da slomi, ali sve su bile sigurne da je Halima nekako doterala priču. Zakačile su se za Crni ađah. Žene nenaviknute da se ičega boje prihvatile su da postoji ono što su oduvek poricale, a potom su time same sebe izbezumile od straha. Kako da iskoreni Prijateljice Mraka, a da se pri tom ostale sestre ne rasprše kao preplašeno jato prepelica? Kako da ih spreči da se pre ili kasnije ne razbeže? Svetlosti, kako?

„Misli o opuštanju“, meko reče Halima. „Lice ti je opušteno. Vrat ti je opušten. Ramena...“ Glas joj je bio gotovo hipnotički, mumlanje koje kao da je milovalo svaki deo Egveninog tela koji je želela da opusti.

Neke žene nisu je trpele samo zbog izgleda, koji je nalikovao snu izrazito bludnog muškarca, a većina je tvrdila da očijuka sa svima koji nose čakšire, što Egvena nije odobravala, osim što je Halima sama govorila da voli da posmatra muškarce. Čak ni njeni najveći kritičari nikada nisu tvrdili da je ikada išla dalje od očijukanja, a ona sama postajala je ozlojeđena i na sam nagoveštaj nečeg takvog. Ona nije bila budala – Egvena je to otkrila u njihovom prvom razgovoru, dan pošto je Logan pobegao, kad su joj počele glavobolje – uopšte nije bila bezumna vrtirepka. Egvena je sumnjala da je to bilo isto kao s Meri. Halima nije imala uticaja na svoje lice ni na to kako su je doživljavali. Osmeh joj je uvek izgledao kao da poziva ili začikava, zbog oblika njenih usta; isto se osmehivala i muškarcima i ženama i deci. Nije bila njena krivica što su ljudi mislili da očijuka ako ih samo posmatra. Osim toga, nikada nikome nije pomenula glavobolje. Da jeste, svaka Žuta sestra u logoru držala bi je pod opsadom. To je ukazivalo na prijateljsko ponašanje, iako ne i na odanost.

Egvena primeti papire na pisaćem stolu i pod Haliminim umirujućim prstima misli joj odlutaše. Baklje spremljene da se bace na senik. Deset dana do granice s Andorom, osim ako je lord Brin spreman da požuri, a da ne zna zašto, i ne naiđe ni na kakav otpor pre toga. Može li da zadrži baklje deset dana? Južna luka. Severna luka. Ključevi Tar Valona. Kako da bude sigurna s Nikolom i Arejnom, a da ne primeni Sijuanin predlog? Moraće da sredi da se svaka sestra proveri pre nego što stignu u Andor. Ona je imala Talenat za rad s metalima i rudom, a to je bilo retko među Aes Sedai. Nikola. Arejna. Crni ađah.

„Opet se napinješ. Prestani da se brineš o Dvorani.“ Ti umirujući prsti se zaustaviše, a onda ponovo počeše. „Ovo bi bilo bolje večeras, posle tople kupke. Mogla bih ti uraditi ovo s ramenima i leđima, svugde. To još nismo probale. Kruta si ko proštac; trebalo bi da budeš dovoljno razgibana da se možeš poviti unazad i staviti glavu među gležnjeve. Um i telo. Jedno ne može da bude rastegljivo bez drugoga. Samo se predaj u moje ruke.“

Egvena je bila na ivici sna. Ne sna hodača kroz snove; običnog spavanja. Koliko je prošlo otkad je tako spavala? Logor će biti u haosu kad se objavi Delanin predlog, što će biti vrlo brzo, a sve to još i pre nego što kaže Romandi i Lelejni da nema nameru da objavi njihove proglase. Ali ostala je jedna stvar kojoj je mogla da se raduje, razlog da ostane budna. „To će biti lepo“, promrmljala je, misleći na više od ponuđene masaže. Odavno se zaklela da će jednog dana naterati Šerijam da sluša. A danas je taj dan. Barem je počela da bude Amirlin, da drži uzde. „Vrlo lepo.“