Kruna mačeva

36 Sečiva

Min nije znala treba li da zaječi, ili da viče, ili da naprosto sedne i zaplače. Karalin, koja je raskolačenih očiju piljila u Randa, kao da je imala istu nedoumicu.

Smejući se, Toram poče da trlja ruke. „Slušajte svi“, povikao je. „Videćete malo nadmetanja. Napravite mesta. Napravite mesta.“ On krenu odlučnim korakom mašući ljudima da se pomaknu iz sredine šatora.

„Čobanine“, zareža Min, „ti nemaš mozak od vune, istina glasi da ti uopšte nemaš mozga!“

„Ja to ne bih baš tako izrazila“ – Karalin je govorila vrlo suvim glasom „ali predlažem da se smesta izgubite. Kakve god… smicalice… misliš da upotrebiš, u ovom šatoru se nalazi sedam Aes Sedai, od čega su četiri iz Crvenog ađaha, nedavno pristigle s juga na svom putu za Tar Valon. Ako bi ijedna od njih makar samo posumnjala, bojim se da ono, šta god to bilo, što je trebalo da se dogodi danas nikada neće imati prilike za to. Odlazi.“

„Neću koristiti nikakve… smicalice.“ Rand skide svoj opasač za mač i predade ga Min. „Ako sam na jedan način dotakao tebe i Darlina, možda na neki drugi mogu Torama.“ Gomila se razilazila, oslobađajući prostor između dva velika glavna stuba od oko dvadesetak koraka u obimu. Neki su gledali ka Randu, a bilo je mnogo podgurkivanja i prigušenog podsmevanja. Aes Sedai su, naravno, dobile počasna mesta, Kecuejn i njene dve pratilje na jednoj, četiri bezvremene žene iz Crvenog ađaha na drugoj starni. Kecuejn i njene družbenice posmatrale su Randa sa otvorenim neodobravanjem i, za Aes Sedai, gotovo otvoreno su pokazvale ozlojeđenost, ali Crvene sestre delovale su kao da ih mnogo više zanimaju ove tri. Makar su uspevale da izgledaju, iako su stajale tačno naspram njih, kao da uopšte ne primećuju one druge sestre. Niko nije mogao da bude toliko slep ne uloživši u to mnogo truda.

„Slušaj me, rođače.“ Karalinin tihi glas gotovo da je pukao od napetosti. Stajala je vrlo blizu, izvijajući glavu da bi ga pogledala. Iako mu je jedva dopirala do grudi, delovala je spremno da mu iščupa uši. „Ako ne koristiš nijednu od svojih posebnih smicalica“, nastavila je Karalin, „on može gadno da te povredi, čak i mačem za vežbanje, a on će to i učiniti. Nikada nije trpeo da bilo ko pipne ono što je smatrao svojim, a svakog lepuškastog mladića koji mi priđe sumnjiči da mi je ljubavnik Kada smo bili deca, gurnuo je jednog prijatelja – prijatelja! – niz stepenice i ovaj je polomio kičmu, samo zato što je nesrećni Derovin zajahao njegovog ponija bez pitanja. Odlazi, rođače. Niko te neće prezreti zbog toga; niko ne očekuje da se dečak okušava u dvoboju s majstorom sečiva. Džejsi… ili kako god da ti je ime… pomozi mi da ga ubedim!“

Min otvori usta, a Rand joj spusti prst na usne. „Ja sam ono što sam“, osmehnuo se. „I ne mislim da bih mogao da pobegnem od njega, čak i kada to ne bih bio. Znači, on je majstor sečiva.“ Raskopčavši kaput, krupnim koracima ušeta u raščišćen prostor.

„Zbog čega moraju da budu tvrdoglavi kad je to najmanje poželjno?“, razdraženo je šaputala Karalin. Min je samo mogla da klima glavom u znak slaganja sa njom.

Toram se svukao i bio je samo u košulji i čakširama, a sa sobom je nosio dva mača za vežbanje čija su „sečiva“ bila svežnjevi tankih letvica privezanih zajedno. On podiže obrvu kada vide da Rand stoji u kaputu koji je samo raskopčao. „Smetaće ti to, rođače.“ Rand samo slegnu ramenima.

Bez upozorenja, Toram baci jedan mač; Rand dočepa dugački balčak u vazduhu.

„Te rukavice će ti se klizati, rođače. Trebaće ti čvršći zahvat.“

Rand uhvati balčak obema rukama i upola se okrenu u stranu, spuštenog sečiva i sa isturenom levom nogom.

Toram raširi ruke kao da želi da pokaže kako je učinio sve što je mogao.

„Pa, makar zna kako da stane“, smejao se, a na poslednju reč sunuo je napred, ciljajući mačem za vežbanje Randovu glavu, svom snagom.

Uz glasno škljocanje uvezane letvice sudariše se sa uvezanim letvicama. Rand nije pomerio ništa osim svoga mača. Za trenutak je Toram zurio u njega, a Rand mu je mirno uzvratio pogled. Onda su otpočeli ples.

To je bio jedini naziv koji je Min smatrala odgovarajućim za te klizeće, slivene pokrete i drvene mačeve koji su treperili i vrteli se. Ona je posmatrala kako Rand vežba s najboljima koje je mogao da pronađe, ponekad i sa po dvojicom, trojicom ili četvoricom istovremeno, ali sve to nije bilo ništa u poređenju sa ovim. To je bilo tako prelepo i bilo je tako lako zaboraviti kako bi, da su te letvice bile čelik, krv tekla. Osim što nijedno sečivo, ni čelično ni drveno, nije stizalo do mesa. Napred-nazad, plesali su, kružeći jedan oko drugoga, mačevi su čas probadali, čas zasecali, Rand je napadao pa se branio, a svaki je pokret pratilo to glasno škljocanje.

Karalin je čvrsto držala Mininu ruku ne skidajući pogled sa protivnika. „I on je majstor sečiva“, zasoptala je. „Mora da jeste. Pogledaj ga!“

Min je gledala i držala se za Randov opasač i mač sa čapljom kao da su deo njega. Napred-nazad, u skladu, i šta god da je Rand mislio, Toram je već poželeo da ima svoje čelično sečivo. Hladan gnev goreo mu je na licu, dok je napadao sve jače i jače. Ipak, nijedno sečivo nije doticalo ništa osim onog drugog, no sada se Rand neprestano povlačio, mača postavljenog za odbranu, a Toram je išao napred, napadajući, dok su mu se oči sijale od ledenog besa.

Napolju je neko vrisnuo; bio je to krik čistog užasa, a ogroman šator iznenada se podiže u vazduh nestajući u gustom sivilu koje je prekrilo nebo. Magla pokulja sa svih strana, ispunjena udaljenim kricima i zapomaganjima. Tanki pipci uvijugaše u čistu izokrenutu činiju koja je ostala iza šatora. Svi su iznenađeno buljili. Gotovo svi.

Toramovo sečivo od letvica udari Randa postrance uz zvuk lomljenja kostiju, nateravši ga da se presamiti. „Mrtav si, rođače“, iskezi zube Toram, dižući svoj mač za još jedan udarac – i zaledi se piljeći s nevericom jer je deo teške sive magle nad njegovom glavom… postao čvrst. Pipak magle, moglo je to biti, debela troprsta ruka, koja je posegla nadole zatvorivši se oko punačke Crvene sestre, podigavši je u vazduh pre nego što je iko stigao da se pomeri.

Kecuejn je bila prva koja je nadvladala zaprepašćenost. Njene ruke se podigoše, zbacujući šal, šake joj se izokrenuše, a po jedna vatrena lopta kao da je iskočila iz svakog dlana, nagore, pogađajući maglu. Tamo gore, nešto iznenada buknu u plamen, jedan divlji mehur koji smesta nestade, a Crvena sestra pade nazad na videlo, ostajući s licem ka zemlji na ćilimima blizu mesta gde je Rand klečao na jednom kolenu držeći se za bok. To jest, bilo bi to s licem ka zemlji da joj glava nije bila okrenuta unazad, tako da su joj mrtve oči zurile u maglu.

I ono malo sabranosti što je do tog trenutka preostalo u šatoru nestade tog trena. Senka je očvrsla. Vrišteći, ljudi su bežali na sve strane, prevrćući stolove, plemići su gurali sluge, a sluge su se provlačile pored plemića. Zaprepašćena, Min se probila do Randa pomoću pesnica, lakata i njegovog mača koji je koristila kao toljagu.

„Jesi li dobro?“, pitala ga je podižuči ga na noge. Iznenadila se kad je shvatila da Karalin stoji s njegove druge strane i isto tako mu pomaže. Što se toga ticalo, i sama Karalin delovala je iznenađeno.

On izvuče šaku ispod kaputa, a na svu sreću prsti mu nisu bili krvavi. Taj upola zalečeni ožiljak, tako nežan, nije se otvorio. „Mislim da je najbolje da se pomerimo“, reče on uzimajući svoj opasač sa mačem, „Moramo da izađemo iz ovoga.“ Obrnuta činija čistog vazduha bivala je primetno manja. Gotovo svi ostali već su pobegli. Spolja, u magli, čuli su se krici, gotovo trenutno prekidani, ali zamenjivali su ih novi i novi.

„Slažem se, Tomase“, oglasi se Darlin. S mačem u rukama, on se postavio između magle i gospe Karalin. „Pitanje je samo na koju stranu? A takođe i koliko daleko treba da idemo?“

„Ovo je njegovo delo“, pljunu Toram. „Al’Torovo.“ Odbacivši svoj mač za vežbanje, on ode do svog odbačenog kaputa i mrino ga navuče. Šta god da je bio, nije bio kukavica. „Džerale?“, povikao je ka magli dok je zakopčavao svoj opasač sa mačem. „Džerale, Svetlost te spalila, čoveče, gde si? Džerale!“ Mordet – Fejn – nije se odazivao, a on je nastavio da se dere.

Osim njih, jedine preostale bile su Kecuejn i njene dve družbenice, smirenih lica iako su rukama napeto prelazile preko svojih šalova. Sama Kecuejn delovala je kao da se upravo spremila da pođe u laganu šetnju. „Mislim na sever“, rekla je. „Sa te strane je bliža padina, a ako se uspnemo uz nju možda ćemo se uzdići iznad ovoga. Prekini s tim mačjim arlaukanjem, Torame! Ili je tvoj čovek mrtav ili ne može da te čuje.“ Toram joj pokaza zube, ali prestade da viče. Kecuejn kao da ga nije primećivala niti ju je bilo briga za njega, sve dok je bio tih. „Na sever, onda. Nas tri ćemo se pobrinuti za sve što vaš čelik ne može da svlada.“ Pogledala je pravo u Randa dok je to izgovarala, a on joj kratko klimnu glavom pre nego što je namestio svoj opasač za mač i isukao sečivo. Pokušavajući da se ne cereka, Min izmeni poglede s Karalin; oči druge žene bile su potpuno raskolačene. Aes Sedai je znala ko je on i bila je spremna da spreči bilo koga drugog da to sazna.

„Volela bih da nismo ostavile svoje Zaštitnike dole u gradu“, reče vitka Žuta sestra. Majušna srebrna zvonca u njenoj kosi zazvoniše dok je odmahivala glavom. Imala je zapovednički nastup skoro koliko i Kecuejn, toliko da u početku ne biste ni primetili da je lepa, osim što je to odmahivanje glavom delovalo… pa… pomalo mrzovoljno. „Volela bih da mi je Rošan ovde.“

„Krug, Kecuejn?“, upitala je Siva. Dok je glavu okretala tamo-amo da bi posmatrala maglu, sa svojim oštrim nosem i radoznalim očima ličila je na punačku svetlokosu lastavicu. Ta lastavica nije bila preplašena, ali sasvim sigurno je bila spremna da poleti. „Treba li da se povežemo?“

„Ne, Nianda“, uzdahnu Kecuejn. „Ako primetiš nešto, moraš biti sposobna da smesta udariš a ne da čekaš da mi to pokažeš. Samitsu, prekini da brineš o Rošanu. Imamo ovde tri dobra mača od kojih su dva označena čapljom, koliko vidim. To će poslužiti.“

Toram pokaza zube kada je video čaplju urezanu na sečivo koje je Rand isukao. Ako je to bio osmeh, u njemu nije bilo veselja. I njegovo sopstveno sečivo bilo je označeno čapljom. Darlinovo nije, ali on pažljivo odmeri Randa i njegov mač, a onda s poštovanjem pognu glavu, upadljivo dublje nego što je to učinio za običnog Tomasa Trakanda koji je pripadao manje važnom ogranku Kuće.

Sedokosa Zelena očito je preuzela stvari u svoje ruke, a tako je i ostalo, i pored Darlinovih pokušaja da se buni, jer on, kao i većina Tairenaca, nije baš voleo Aes Sedai, niti Torama koji, izgleda, jednostavno nije trpeo da iko osim njega izdaje naređenja. Što se toga ticalo, ni Karalin se to nije dopadalo, ali Kecuejn nije obraćala pažnju na njeno mrštenje koliko ni na glasno negodovanje muškaraca. Za razliku od njih, činilo se da Karalin ipak shvata kako nema svrhe buniti se. Čudo nad čudima bilo je što je Rand pitomo dopustio da ga postave desno od Kecuejn dok ih je sve razmeštala. Pa, ne baš sasvim pitomo – posmatrao ju je niz nos na način zbog kojeg bi mu Min opalila šamar kada bi to pokušao sa njom; Kecuejn je samo odmahnula glavom i promrmljala nešto od čega se zacrveneo u licu – ali je, makar, držao zatvorena usta. Baš tada Min je za trenutak pomislila kako će glasno objaviti svima ko je on. I možda očekivati da se ta magla povuče jer je pred njom Ponovorođeni Zmaj. On joj se osmehivao kao da je imao stav da magla po ovakvom vremenu nije ništa, pa čak ni magla koja krade šatore i ljude.

Kroz gustu maglu kretali su se u obliku šestokrake zvezde, sa Kecuejn na čelu i Aes Sedai na druga dva, a muškarci sa mačevima na ostala tri kraka. Toram se, naravno, glasno bunio što je u zaštitnici sve dok Kecuejn nije pomenula čast tamo neke zaštitnice. To ga je ućutkalo. Min nije imala ništa protiv što se s Karalin nalazi u središtu zvezde. Držala je noževe u rukama i pitala se da li će joj biti od ikakve koristi. Bila je neka vrsta olakšanja što je bodež u Karalininoj ruci podrhtavao. Makar su njene sopstvene šake bile mirne. A opet, padalo joj je na pamet da je, možda, suviše uplašena i za podrhtavanje.

Magla je bila zimski hladna. Sivilo se zatvaralo oko njih kovitlajući se, tako gusto da je bilo teško jasno razaznati ostale. Međutim, bilo je i suviše lako čuti. Urlci su dopirali kroz pomrčinu, krici muškaraca i žena, njištanje konja. Činilo se da magla umrtvljuje zvuke, da ih čini nekako šupljim, tako da su, na svu sreću, ti užasni zvuci delovali udaljeno. Magla pred njima počela je da se zgušnjava, ali vatrene lopte su smesta poletela s Kecuejninih dlanova, topeći ledeno sivilo, i zgusnutost nestade u urlajućem plamenu. Huka iza njih, svetlosti koje su se probijale kroz maglu poput munja na oblačnom nebu, nagoveštavale su da i ostale sestre delaju. Min nije imala nikakav poriv da pogleda pozadi. Ono što je videla pred sobom bilo joj je i više nego dovoljno.

Pored pregaženih šatora poluskrivenih sivom izmaglicom kretali su se pored tela, a ponekad su to bili samo delovi leševa koji nisu bili dovoljno prikriveni. Jedna noga. Nečija ruka. Čovek kome je nedostajalo sve od struka nadole. Ono što je nekada bila glava neke žene, sada se kezilo sa svog mesta, sa ugla jednih prevrnutih kola. Zemljište je počinjalo da biva nagnutije, strmije. Min ugleda prvu živu dušu osim njih i požele da se to nije ni dogodilo. Čovek odeven u jedan od onih crvenih kaputa teturao je ka njima, slabašno mašući levom rukom. Druga mu je bila otkinuta, a vlažna bela kost videla se tamo gde je trebalo da mu je polovina lica. Nešto, što su možda bile reči, penušalo mu je kroz zube; a onda se sručio. Samitsu nakratko kleknu pored njega, spuštajući prste nad krvave ostatke njegove glave. Ustajući, odmahivala je glavom, a onda je nastavila dalje. Uzbrdo i uzbrdo, sve dok Min nije počela da se pita ne penju li se oni to uz planinu, a ne uz obično brdo.

Baš ispred Darlina, magla poče da poprima oblik; bilo je to nešto čovečje visine, sastavljeno samo od pipaka i razjapljenih usta punih oštrih zuba. Visoki lord možda nije bio majstor sečiva, ali nije bio ni spor. Njegova oštrica proseče posred oblika koji se još uvek zgušnjavao, zaokrenu i raseče ga od vrha do dna. Četiri oblaka magle, gušća od okolne izmaglice, spustiše se na zemlju. „Dobro“, reče on, „Makar znamo da čelik može da preseče ove… stvorove.“

Deblje grudve magle pripojiše se počinjući ponovo da zadobijaju oblik.

Kecuejn ispruži ruku, a plamene kapi vrcale su joj iz vrhova prstiju; jedan sjajan mlaz plamena zauvek ukloni tu maglu koja se zgušnjavala. „Ali ništa više nego da ih preseče, čini se“, promrmljala je.

Napred, sa njihove desne strane, odjednom se u uskovitlanom sivilu pojavila neka žena, visoko podignutih svilenih sukanja dok je napola trčala, a napola padala na strmini, krećući se ka njima. „Hvala Svetlosti!“, vrisnula je. „Hvala Svetlosti! Mislila sam da sam ostala sama.“ Upravo iza nje, magla se zgusnula u noćnu moru zuba i kandži, nadnoseći se nad nju. Min je znala da bi Rand i sačekao, samo da je u pitanju bio muškarac.

Ruka mu se podiže pre nego što je Kecuejn stigla da se pomeri, a šipka… nečega… tečne bele vatre sjajnije od sunca… prelete iznad glave žene koja je trčala. Stvorenje jednostavno nestade. Za trenutak se video čist vazduh na mestu gde se nalazilo, a oko njega je bila plameteća ivica, dok magla nije ponovo počela da se zatvara. Za trenutak, žena se ukočila na mestu. Onda se, vrišteći punim plućima, okrenula i pobegla od njih, nizbrdo, bežeći od onoga čega se bojala i više negoli noćnih mora u ovoj magli.

„Ti!“, arlauknu Toram, toliko glasno da se Min okrenula da se suoči s njim dignutih noževa. On je stajao okrećući svoj mač ka Randu. „Ti si on! Bio sam u pravu! Ovo je tvoje delo! Nećeš me uhvatiti, al’Tore!“ Iznenada, on potrča ukoso, teturajući uzbrdo. „Nećeš me uhvatiti!“

„Vrati se!“, vikao je Darlin za njim. „Moramo se držati zajedno! Moramo…“ Nije dovršio rečenicu. Posmatrao je Randa. „Ti jesi on. Svetlost me spalila, to si ti!“ On se upola pokrenuo da se postavi između Randa i Karalin, ali bar nije pobegao.

Hladnokrvno, Kecuejn se spusti niz padinu, do Randa. I raspali mu takav šamar da mu se glava trznula unazad. Min od zaprepašćenja ostade bez daha. „Više nikada nećeš to učiniti“, reče Kecuejn. U njenom glasu nije bilo topline, samo čelika. „Čuješ li me? Ne kobnu vatru. Nikada.“

Začudo, Rand je samo protrljao obraz. „Pogrešila si, Kecuejn. On je stvaran. Siguran sam u to. Znam da jeste.“ Bilo je još veće čudo što je zvučao kao da veoma želi da ona poveruje u to.

Min oseti kako joj srce treperi zbog njega. Pomenuo joj je da čuje glasove; mora da je na to mislio. Ona podiže desnu ruku ka njemu, za trenutak zaboravljajući da u njoj drži nož, pa zausti da mu kaže nešto utešno. Mada, nije bila sasvim sigurna da li će ikada više moći bezazleno da upotrebi tu reč. Zaustila je – a Padan Fejn kao da je iskočio iz sumaglice iza Randa, dok mu se čelik presijavao u pesnici.

„Iza tebe!“, vrisnu Min, pokazujući nožem u svojoj ispruženoj ruci, istovremeno bacajući onaj koji je držala levom rukom. Kao da se sve dogodilo u istom času, upola vidljivo u zimskoj magli.

Rand poče da se okreće, izvijajući se postrance, a Fejn se isto tako izvi, da bi posegao za njim. Zbog tog izvijanja, njen nož je promašio, ali Fejnov bodež dokači Randa po levoj strani. Nije delovalo da je to išta više od prosečenog kaputa, međutim, on je vrisnuo. On je vrisnuo; bio je to zvuk od kog se Min zgrčilo srce, pa je, držeći se za stranu, pao na Kecuejn, grčevito se hvatajući za nju da bi se održao, oborivši oboje.

„Miči mi se s puta!“, povika jedna od druge dve setre – Samitsu, pomisli Min – i odjednom, Min oseti kako gubi tlo pod nogama. Trapavo je pala, gunđajući kada je raspalila o padinu zajedno s Karalin koja u dahu odvali: „Krvi mu i plamena!“

Sve istovremeno.

„Miči se!“, ponovo povika Samitsu, dok se Darlin bacao s isukanim mačem na Fejna. Koštunjavi čovek kretao se zapanjujućom brzinom, bacivši se nadole i otkotrljavši se van Darlinovog domašaja. Začudo, graktavo se smejao kada se uskobeljao na noge i otrčao u pomrčinu koja ga je gotovo odmah progutala.

Min se uspravi podrhtavajući.

Karalin je bila mnogo oštrija. „Reći ću ti samo jednom, Aes Sedai“, progovori ona hladnim glasom, besno otresajući svoje suknje, „neću dozvoliti da se neko ovako ponaša prema meni. Ja sam Karalin Damodred, visoko sedište kuće…“

Min je prestala da je sluša. Kecuejn je sedela na padini iznad, držeći Randovu glavu u krilu. To je bila mala posekotina. Fejnov bodež nije mogao ništa više osim da ga dotakne… Min se s krikom baci napred. Aes Sedai ili ne, Min je odgurnula ženu u stranu i zagrlila njegovu glavu. Oči su mu bile zatvorene, disanje isprekidano. Lice mu je gorelo.

„Pomozi mu!“, vrištala je na Kecuejn, kao odjek udaljenih krikova u magli. „Pomozi mu!“ Deo nje govorio joj je kako ovo nema baš mnogo smisla pošto ju je prethodno tako odgurnula, ali njegovo lice kao da joj je pržilo dlanove, kao da je spaljivalo razum.

„Samitsu, brzo“, reče Kecuejn, ustajući i nameštajući svoj šal. „On je izvan mog Talenta u Isceljivanju.“ Ona spusti šaku na Mininu glavu. „Devojko, teško ću pustiti ovog malog da umre pre nego što ga naučim pristojnom ponašanju. Zato prekini da plačeš.“

To je bilo vrlo čudno. Min je bila prilično sigurna da joj ta žena nije učinila ništa pomoću Moći, ali ipak joj je poverovala. Da ga nauči pristojnom ponašanju. To će biti žestoka borba. Ispuštajući njegovu glavu iz naručja, sa izvesnim oklevanjem, Min se povuče na kolenima. Vrlo čudno. Nije čak ni primetila da jeste plakala, a opet je Kecuejnino uveravanje bilo dovoljno da prekine potok suza. Šmrcajući, ona obrisa obraze nadlanicom dok je Samitsu klečala pored njega s vrhovima prstiju na njegovom čelu. Min se pitala zbog čega ova ne uzme njegovu glavu u obe šake, onako kako je to Moiraina činila.

Iznenada, Rand se zgrčio, boreći se za vazduh i tako jako se koprcajući da je oborio Žutu na leđa. Čim su njeni prsti prestali da ga dodiruju, on se primirio. Min dopuza bliže. Lakše je disao, ali oči su mu još uvek bile zatvorene. Ona mu dotaknu obraz. Hladniji nego što je bio, ali još uvek suviše vruć. I bled.

„Nešto nije u redu“, zlovoljno je mrmljala Samitsu kad je ustala, pomerila Randov kaput u stranu, dohvatila deo njegove krvlju natopljene košulje i široko rascepila lan.

Posekotina od Fejnovog bodeža, ne duža od dlana i nimalo duboka, prelazila je pravo preko starog okruglog ožiljka. Čak i na prigušenom svetlu, Min je mogla da primeti kako su ivice rane naduvene i upaljene, kao da je ta rana danima bila neobrađena. Više nije krvarila, ali trebalo bi da je nestala. To je bilo ono što je Lečenje činilo: rane su se zatvarale same od sebe pred tvojim očima.

„Ovo“, izgovori Samitsu kao da drži čas, lagano dotičući ožiljak, „liči na cistu, ali ispunjenu zlom, a ne gnojem. A ovo…“, ona pređe prstom iznad posekotine, „… izgleda kao da je puno drugačijeg zla.“ Ona se odjednom namršti na Zelenu koja je stajala nad njom, a glas joj postade naduren i odbramben. „Kada bih znala reči, Kecuejn, koristila bih ih. Nikada nisam videla ništa ovakvo. Nikada. Ali reći ću ti ovo. Mislim, da sam bila samo trenutak sporija, možda, da ti nisi prva pokušala, on bi sada bio mrtav. Ovako…“ Uz uzdah, Žuta sestra kao da se izduvala, dok joj se lice otromboljilo. „Ovako, verujem da će ipak umreti.“

Min odmahnu glavom, pokušavajući da kaže ne, ali činilo se da joj se jezik ne pomiče. Čula je Karalin kako mrmlja molitve. Ta je žena stajala, držeći se obema rukama Darlinu za rukav. Sam Darlin mrštio se prema Randu, kao da pokušava da shvati to što gleda.

Kecuejn se nagnula da potapše Samitsu po ramenu. „Ti si najbolja među živima, možda i najbolja koja je ikada postojala“, tiho joj je rekla. „Niko nema Isceljivanje koje bi se moglo porediti sa tvojim.“ Klimajući glavom, Samitsu je ustajala, a pre nego što se potpuno uspravila, ponovo je bila oličenje dostojanstva Aes Sedai. Kecuejn, koja se mrštila na Randa s pesnicama na bokovima, to nije bila. „Pih! Neću dopustiti da mi umreš, dečače“, režala je, a to je zvučalo kao da je on kriv za ovo. Ovog puta, umesto da pomiluje vrh Minine glave, ona joj opali čvrgu. „Diži se na noge, devojko. Ti nisi od putera – svaka budala može to da vidi – zato prestani da izvodiš. Darline, ti ćeš ga poneti. Zavoji će morati da pričekaju. Ova magla nas nikako ne napušta, zato je bolje da mi napustimo nju.“

Darlin je oklevao. Možda zbog neprestanog Kecuejninog mrštenja, a možda zbog Karalininog dlana upola podignutog ka njegovom licu, ali on iznenada vrati svoj mač u korice, gunđajući ispod glasa, pa prebaci Randa preko ramena, tako da su mu ruke i noge visile.

Min uze čapljom označeno sečivo i pažljivo ga vrati u korice koje su visile Randu sa opasača. „Trebaće mu“, rekla je Darlinu i trenutak kasnije on klimnu glavom. Bolje za njega što je tako učinio. Ona je sve svoje poverenje polagala u Zelenu sestru, a nije nameravala da bilo kome dopusti drugačije mišljenje.

„Sad budi pažljiv, Darline“, reče Karalin tim svojim grlenim glasom kada im je Kecuejn dala jasna uputstva za kretanje. „Postaraj se da budeš iza mene, a ja ću te štititi.“

Darlin se smejao dok nije počeo da sopće, a nastavio je i da se kikoće dok su se ponovo uspinjali kroz hladnu maglu i udaljene krikove, s njim, koji je nosio Randa, u sredini i ženama u krugu oko njega.

Min je znala da je sada samo još jedan par očiju, baš kao i Karalin koja se nalazila sa druge strane Kecuejn, a znala je i da nož koji je isukala nije ni od kakve koristi protiv magličastih obličja, ali Padan Fejn je možda još uvek bio živ tamo negde. Neće ponovo promašiti. Karalin je takođe isukala svoj bodež, a po pogledima koje je preko ramena bacala na Darlina, usteturanog pod Randovom težinom, možda je i ona nameravala da zaštiti Ponovorođenog Zmaja. A opet, možda ne baš njega. Žena može da zaboravi bilo koju dužinu nosa zbog tog smeha.

Oblici su se još uvek pojavljivali u magli i umirali od vatri, a jednom je nešto ogromno, pre nego što su Aes Sedai stigle da ga pokose, raspolutilo konja, koji je uplašeno njištao njima zdesna. Min je posle tog prizora prilično glasno ispraznila stomak, ali nije se ni najmanje stidela zbog toga; ljudi su umirali, ali ti ljudi su makar došli ovamo svojom voljom. Najgori vojnik mogao je juče da pobegne, da je tako bio izabrao, ali ne i taj konj. Oblici su se stvarali i umirali, i ljudi su umirali, uvek vrišteći negde u daljini, činilo se, iako se skupina još uvek saplitala o raščerečene ostatke koji su pre sat vremena bili ljudska bića. Min je počela da se pita hoće li ikada ponovo ugledati svetlost dana.

Zapanjujuće iznenadno i bez upozorenja, isteturala je na nju, jednog trenutka okružena sivilom, sledećeg na suncu koje je gorelo zlatnim sjajem na plavom nebu iznad njihovih glava, toliko sjajnim da je morala zakloniti oči. A tamo, preko brda bez drveća, možda pet milja udaljen, Kairhijen se dizao čvrst i četvrtast na sopstvenom uzvišenju. Nekako, više nije delovao stvarno.

Buljeći nazad ka ivici magle, zadrhtala je. Kao odrezani zid koji se nadnosi, pružajući se između stabala na vrhu brda, i suviše ravan, bez kovitlanja ili razređivanja. Ovde je bio samo čist vazduh, a tamo gusto sivilo. Još malo drveća, pravo pred njom, postade vidljivo, a ona shvati da magla odstupa, možda opečena suncem. Ali suviše sporo da bi to povlačenje bilo prirodno. Ostali, čak i Aes Sedai, zurili su jednako pomno koliko i ona.

Dvadeset koraka ulevo, neki čovek iznenada na sve četiri ispuza na čistinu. Prednji deo njegove glave bio je obrijan, a sudeći po olupanom grudnom oklopu koji je nosio, bio je to običan vojnik. Divlje iskolačenih očiju, činilo se kao da ih ne vidi, već je nastavio da se sapliće niz drugu stranu padine, još uvek na rukama i kolenima. Nešto dalje, udesno, pojaviše se u trku dva čoveka i žena. Ona je na prednjici haljine imala pruge u boji, ali bilo je teško proceniti koliko ih je, jer je zadigla suknje koliko god je mogla da bi brže trčala i držala je korak s muškarcima. Niko od njih nije gledao ni levo ni desno, nego su se sjurili niz padinu na drugoj strani, spotičući se, prevrćući i nastavljajući da trče čim bi se podigli.

Karalin je za trenutak posmatrala tanko sečivo svog bodeža, a onda ga je grubo gurnula nazad u korice. „I tako nestaje moja vojska“, uzdahnula je.

Darlin, koji je još uvek držao onesvešćenog Randa na ramenima, pogleda u nju. „Jedna vojska te čeka u Tiru, ako je pozoveš.“

Ona baci pogled ka Randu, koji je visio poput vreće. „Možda“, rekla je. Darin okrenu glavu da pogleda Randa u lice, mršteći se od neugodnosti.

Kecuejn je bila sušta praktičnost. „Put je na onoj strani“, rekla je, pokazujući ka zapadu. „Njime će biti brže negoli da hodamo po prirodi. Do njega ima malo lagane šetnje.“

Lagano ne beše izraz koji bi Min upotrebila. Vazduh se činio dvostruko topliji posle hladnoće u magli; znoj ju je oblivao, a činilo se kao da joj izvlači svu snagu. Noge su joj podrhtavale. Saplitala se o ogoljeno korenje i padala naglavačke. Saplitala se o stenje i padala. Saplitala se o sopstvene čizme sa visokim potpeticama i padala. Jednom je jednostavno izgubila tlo pod nogama i otklizala se dobrih četrdeset koraka niz nekakvu padinu na turu pantalona, mašući rukama, sve dok nije uspela da se uhvati za jednu mladicu. Karalin se prućila isto toliko puta, a možda i više od nje; haljine nisu bile pravljene za ovakav način putovanja, a nije prošlo dugo – pošto se prevrnuvši se preko glave našla sa suknjama oko sopstvenih ušiju – pre nego što je zahtevala da joj Min da ime švalje koja joj je napravila kaputić i pantalone. Darlin nije padao. O, on se teturao i saplitao koliko i njih dve, ali kad god bi počeo da pada, činilo se kao da ga nešto uhvati i ispravi. U početku je pokazivao zube ka Aes Sedai, oličenje ponosnog tairenskog visokog lorda koji može da nosi Randa bez ikakve pomoći. Kecuejn i ostale pravile su se da ga ne primećuju. One nikada nisu padale; jednostavno su se šetkale, tiho međusobno ćaskajući, i uspravljale su Darlina pre nego što bi sam uspevao da to učini. Dok su stigli do puta, on je delovao i zahvalno i poluuplašeno.

Stojeći nasred širokog puta od teško nabijene zemlje, nadomak reke, Kecuejn podiže ruku da zaustavi prvo vozilo koje se pojavilo, klimava kola s upregnutim dvema ofucanim mulama, a njima je upravljao mršavi seljak u zakrpljenom kaputu koji je držao zategnute uzde, za svaki slučaj. Šta li je mislio, na koga li je naleteo? Tri bezvremene Aes Sedai, sa sve šalovima, koje kao da su trenutak ranije izašle iz kočije. Znojem natopljena Kairhijenjanka, visokog položaja sudeći po prugama na njenoj haljini, ili možda prosjakinja koja se odenula u ostatke plemićke odežde, sudeći po stanju same haljine. Vrlo upadljiv tairenski plemić, kome je znoj kapao s vrha nosa i zašiljene bradice, a preko je ramena nosio nekakvog drugog čoveka kao da je vreća žita. I ona sama. Oba kolena virila su joj iz pantalona, a beše tu i rupa na turu, koju je, hvala Svetlosti, prekrivao njen kaput, mada joj se jedan rukav držao na nekoliko končića. Bilo je tu više mrlja i prašine nego što je želela i da zamisli.

Ne čekajući nikoga, ona izvuče nož iz rukava – pokidavši većinu tih končića – i zavrte ga kako ju je Tom Merilin naučio, tako da joj se balčak izvijao među prstima dok se sečivo presijavalo na suncu. „Potreban nam je prevoz do Sunčeve palate“, objavila je, a ni sam Rand ne bi to bolje izveo. Postojali su trenuci kada je pompeznost sprečavala rasprave.

„Dete“, nabusito reče Kecuejn, „sigurna sam da bi Kiruna i njene prijateljice učinile sve što je u njihovoj moći, ali među njima nema nijedne Žute. Samitsu i Korela su zbilja dve najbolje koje su ikada postojale. Gospa Arilin vrlo nam je ljubazno ustupila svoju palatu u gradu, zato ćemo ga odvesti…“

„Ne.“ Min nije imala pojma odakle joj hrabrosti da se suprotstavi ovoj ženi. Osim što… Ovde se govorilo o Randu. „Ako se probudi…“ Zastala je da proguta knedlu; on mora da se probudi. „Ako se probudi na nepoznatom mestu, ponovo okružen nepoznatim Aes Sedai, ne mogu ni da zamislim šta bi sve mogao da napravi. Vi ne želite ni da pomišljate na to.“ Za jedan dug trenutak suočila se s hladnim pogledom, a onda Aes Sedai klimnu glavom.

„Sunčeva palata“, reče Kecuejn seljaku. „I poteraj ove tvoje vreće buva najbrže što možeš.“

Naravno, to nije bilo tako jednostavno, čak ni za Aes Sedai. Ander Tol imao je puna kola sparušenih krompira koje je nameravao da proda u gradu, a nije nameravao nimalo da se približava Sunčevoj palati u kojoj je, saopštio im je, Ponovorođeni Zmaj jeo je ljude, pečene na ražnjevima koje su okretale Aijelke visoke po deset koraka. Nema tih Aes Sedai koje bi njega ubedile da priđe i na milju od Sunčeve palate. S druge strane, Kecuejn mu je dobacila vrečicu s novcem, i on je iskolačio oči kada je pogledao u nju, a onda mu je saopštila kako je upravo kupila sav njegov krompir i unajmila njega i njegova kola. Ako mu se to ne dopada, može slobodno da joj vrati vrećicu sa novcem. Sve je to rekla s pesnicama na bokovima i propratila izrazom lica koji je govorio da bi isto tako mogao da pojede sve krompire i kola na licu mesta, ako mu samo padne na pamet da pokuša da vrati tu kesu s novcem. Ander Tol bio je, kako se ispostavilo, vrlo razuman čovek. Samitsu i Nianda su istovarile kola – krompiri su jednostavno preleteli iz kola na zemlju i uredno se složili u gomilu pored puta. Po njihovim ledenim izrazima lica, ovo nikako nije bio način kako bi ikada očekivale da će primenjivati Jednu moć. Po izrazu Darlinovog lica, dok je stajao tamo još uvek držeči Randa preko ramena, njemu je i te kako laknulo što on nije bio taj kome bi poverile ovaj zadatak. Ander Tol sedeo je na kolima dok mu je donja vilica hitala ka kolenima, okretao kesu među prstima kao da se pita je li, na kraju krajeva, tu ipak bilo dovoljno novaca.

Kada su posedali na pod kola, a sva slama koja je bila ispod krompira nagomilana da se napravi ležaj za Randa, Kecuejn pogleda Min preko njega. Gospar Tol je pucketao uzdama i izvlačio iznenađujuću brzinu iz onih mula. Kola su se užasno ljuljala i poskakivala; točkovi ne samo što su bili klimavi nego su, izgleda, bili i izvitopereni. Žaleći što nije ostavila makar malo slame za sebe, Min se zabavljala posmatrajući kako Samitsu i Nianda postaju sve ukočenijih lica dok su se truckale i odskakivale. Karalin im se otvoreno smejala. Visoko sedište kuće Damodred nije se libila da pokaže svoje uživanje što i Aes Sedai jednom imaju grubu vožnju. Mada uistinu, mršava kakva je bila, ona je više odskakivala i prizemljivala se glasnije nego one. Darlin se držao za stranicu kola i činilo se da ga ništa ne dotiče, bez obzira koliko se truckao; on se samo mrštio i prelazio pogledom od Karalin do Randa.

Kecuejn je bila druga koju, izgleda, nije bilo briga da li joj zubi cvokoću. „Očekujem da stignemo tamo pre mraka, gazda Tole“, povikala je, što je izazvalo još pucketanja i ubrzavanje. „Sad mi reci“, upitala je okrenuvši se ka Min, „šta se tačno dogodilo poslednji put kada se dečko probudio među Aes Sedai?“ Njene oči uhvatile su Minin pogled i nisu ga puštale.

On je želeo da to ostane tajna, ako je moguće, dok god je to bilo moguće. Ali on je umirao, a jedina slamka za koju je Min mogla da se uhvati bile su ove tri žene. Možda im to saznanje neće pomoći. A možda će ih to saznanje navesti da ga makar malo bolje razumeju. „Stavile su ga u kutiju“, započela je.

Nije bila sigurna kako je uspela da nastavi – osim što je znala da mora – niti kako je uspela da se ne rasplače – osim što nije mogla ponovo da poklekne kada je bila potrebna Randu – ali nekako je nastavila preko zatvaranja i batina a da joj glas nije zadrhtao, sve do trenutka kada su Kiruna i ostale klekle da bi položile zakletvu. Darlin i Karalin delovali su ošamućeno. Samitsu i Nianda delovale su užasnuto. Mada, ispostavilo se, ne zbog razloga koje je ona pretpostavljala.

„On je… umirio tri sestre?“, piskavo je upitala Samitsu. Odjednom, ona pokri usta dlanom i okrenu se da se nagne preko stranice kola koja su se ljuljala, pa se glasno izriga. Nianda joj se pridružila gotovo i pre nego što je ova počela, te su njih dve tako visile prazneći stomake.

A Kecuejn… Kecuejn dotaknu Randa po bledom licu, skidajući mu slamu iz kose. „Ne boj se, dečače“, meko je rekla. „One su mi otežale zadatak, kao i tebi, ali ja te neću povrediti ništa više nego što moram.“ Min oseti kako joj se unutrašnjost zaledila.

Stražari na gradskim kapijama vikali su na kola u trku, ali Kecuejn je rekla gazdi Tolu da se ne zaustavlja, i on je poterao svoje mule još brže. Ljudi na ulicama skakali su im s puta kako ne bi bili pregaženi, a prolazak kola pratili su povici i psovke, prevrnute nosiljke i kočije koje su uletale u tezge uličnih prodavaca. Kroz ulice i uz širok prilaz Sunčevoj palati, stražari u Dobrejnovim bojama rasuli su se kao da se spremaju na odbranu od hordi. I dok je gazda Tol skvičao iz sveg glasa kako su ga Aes Sedai naterale da to učini, vojnici primetiše Min. Onda su ugledali Randa. Ako je Min mislila da je pre toga bila u kovitlacu, grdno je pogrešila.

Dvadesetak ljudi istovremeno pokuša da posegne u kola kako bi podigli Randa, a oni koji su uspeli da ga dočepaju podigoše ga nežno kao bebu, po četvorica sa svake strane, ruku ukrštenih ispod njega. Žureći u palatu i niz hodnike koji su sad delovali mnogo duži nego što ih se Min sećala, Kecuejn je morala hiljadu puta da ponovi kako nije mrtav, dok se još kairhijenskih vojnika guralo iza i oko njih. Plemići počeše da se pojavljuju iz svih dovrataka i poprečnih hodnika, kako se činilo, bez kapi krvi u licima, zureći u Randa koga su pronosili. Izgubila je iz vida Karalin i Darlina; setila se da ih nije ni primetila još od kola, pa je onda, poželevši im sreću, zaboravila na njih. Rand je bio jedini za koga je marila. Jedini na svetu.

Nandera je sa Far Dareis Mai čuvala vrata Randovih odaja, s njihovim pozlaćenim izlazećim suncima. Kada je proseda Devica ugledala Randa, izgubila je svu aijelsku kamenu pribranost. „Šta mu se dogodilo?“, zavapila je izbuljivši oči. „Šta se dogodilo?“ Neke od Devica počeše da nariču, niskim zvucima tužbalice od koje se kosa dizala na glavi.

„Tišina!“, zaurla Kecuejn, glasno pljesnuvši rukama. „Ti, devojko. Treba mu krevet. Skoči!“ Nandera je skočila. Rand je začas bio svučen i položen u krevet, dok su se Samitsu i Nianda obe naginjale nad njim, Kairhijenjani bili izbačeni napolje, a Nandera na vratima ponavljala Kecuejnina uputstva kao niko ne sme da ga uznemirava, a sve to se dogodilo tako brzo da se Min zavrtelo u glavi. Ona se nadala da će jednog dana moći da vidi suočavanje Kecuejn sa glavnom od Mudrih, Sorileom. Do toga će konačno morati da dođe i to će biti događaj koji će se pamtiti.

A opet, ako je Kecuejn mislila da će njena uputstva stvarno zadržati svakoga podalje, grešila je. Pre nego što je samo pomerila stolicu, koja je dolebdela do nje pomoću Moći, kako bi sela pored Randovog kreveta, ponosnih lica upadoše Kiruna i Bera, vladarka dvora uz vladarku imanja.

„Šta to čujem o…“, besno otpoče Kiruna. Ugledala je Kecuejn. Bera je ugledala Kecuejn. Na Minino iznenađenje, zaustavile su se razjapljenih usta.

„On je u dobrim rukama“, reče Kecuejn. „Osim ako neka od vas nije iznenada pronašla kako ima više Talenta za Lečenje nego što se sećam?“

„Da, Kecuejn“, rekoše pitomo. „Ne, Kecuejn.“ Min zatvori sopstvena usta.

Samitsu je uzela slonovačom ukrašenu stolicu koja je stajala pored zida i sela, prekrštenih ruku, prethodno raširivši tamnožute suknje, pa je posmatrala kako se Randove grudi pomeraju ispod čaršava. Nainda je otišla do Randove police s knjigama i izabrala jednu, pre nego što je sela ispod prozora. Čitala je! Kiruna i Bera krenuše da sednu, a onda stvarno pogledaše u Kecuejn i sačekaše njeno nestrpljivo klimanje glavom pre nego što se spustiše na stolice.

„Zbog čega ne učinite nešto?“, povikala je Min.

„To bih i ja mogla da pitam“, reče Amis ulazeći u sobu. Mladolika sedokosa Mudra za trenutak je posmatrala Randa, a onda je namestila svoj tamnosmeđi šal i okrenula se Kiruni i Beri. „Možete da idete“, rekla im je, „i, Kiruna, Sorilea želi ponovo da te vidi.“

Kirunino tamno lice poblede, ali njih dve se podigoše i načiniše kniks mrmljajći: „Da, Amis“, još poniznije negoli pred Kecuejn, pre nego što izađoše posramljeno pogledajući ka Zelenoj sestri.

„Zanimljivo“, reče Kecuejn kada su ove dve otišle. Njen tamni pogled sudari se sa Amisinim plavim, a bar je Kecuejn, izgleda, bila zadovoljna onim što je videla. U svakom slučaju, osmehnula se. „Volela bih da se sretnem sa tom Sorileom. Ona je jaka žena?“ Činilo se da naglašava reč „jaka“.

„Najjača koju sam ikada upoznala“, Amis odgovori jednostavno. Smireno. Niko nikada ne bi pomislio da pred njom leži onesvešćeni Rand. „Ja ne znam vaša Lečenja, Aes Sedai. Verujem da ste uradile sve što je bilo moguće?“ Glas joj je bio ravan. Min je veoma sumnjala da Amis išta veruje.

„Ono što je moglo da se učini, učinjeno je“, uzdahnu Kecuejn. „Sad možemo samo da čekamo.“

„Dok on umire?“, reče grub muški glas, a Min poskoči.

Dašiva je uleteo u sobu, a njegovo obično lice bilo je zgrčeno u grimasu gađenja. „Fline!“, odreza on.

Niandina knjiga pade na pod iz naizgled beživotnih prstiju; piljila je u trojku Crnokaputaša kao da je pred njom Mračni lično. Pobledela, Samitsu je mrmljala nešto što je zvučalo kao molitva.

Na Dašivinu zapoved, prosedi Aša’man došepa do kreveta nasuprot Kecuejn pa poče da prelazi rukama duž Randovog nepomičnog tela, oko stopu iznad čaršava. Mladi Narišma stajao je mršteći se pored vrata, poigravajući se balčakom svoga mača, a te krupne, tamne oči pokušavale su da istovremeno posmatraju sve tri Aes Sedai. Aes Sedai i Amis. Nije izgledao uplašeno; on je samo bio čovek koji je samouvereno čekao da se te žene pokažu kao njegovi neprijatelji. Za razliku od Aes Sedai, Amis nije obraćala pažnju na Aša’mane, osim na Flina. Pratila ga je pogledom, dok joj je glatko lice bilo potpuno bezizražajno. Ali palcem je vrlo upadljivo prevlačila preko balčaka noža koji je imala za pojasom.

„Šta to radiš?“, zahtevala je da zna Samitsu, skočivši sa stolice. Koliko god da se osećala nesigurno među Aša’manima, briga za njenog onesvešćenog bolesnika nadvladala je sve to. „Ti. Fline, ili ko god da si.“ Krenula je ka krevetu, a Narišma se pomerio da joj zapreči put. Mršteći se, ona pokuša da prođe sa druge strane, a on joj spusti šaku na ruku.

„Još jedan dečak koji ne ume da se ponaša“, promrmlja Kecuejn. Od sve tri sestre, samo ona nije pokazivala nikakvo uzbuđenje zbog Aša’mana. Umesto toga, posmatrala ih je iznad tornja svojih vrhovima pripijenih iskošenih prstiju.

Narišma pocrvene zbog njene opaske i skloni ruku, ali kada Samitsu pokuša da prođe pored njega, on ponovo stade pred nju.

Ona odluči da mu viri preko ramena. „Ti, Fline, šta to radiš? Neću ti dopustiti da ga ubiješ svojim neznanjem! Čuješ li me?“ Min je bukvalno poskakivala s noge na nogu. Nije mislila da bi Aša’mani hteli da ubiju Randa, ne namerno, ali… On im je verovao, ali… Svetlosti, čak je i Amis delovala nesigurno, namršteno gledajući od Flina do Randa.

Flin spusti čaršave Randu do struka, otkrivajući ranu. Posekotina nije delovala ni bolje ni lošije nego što je se sećala – razjapljena, upaljena rana bez krvi koja je prosecala okrugli ožiljak. On je delovao kao da spava.

„Ne može da učini ništa gore od onoga kako je Rand sada“, reče Min. Niko nije obraćao pažnju na nju.

Dašiva ispusti nekakav groktav zvuk, a Flin ga pogleda. „Vidiš li nešto, Aša’mane?“

„Ja nemam nimalo Talenta za Lečenje“, reče Dašiva ogorčeno iskriviši usne. „Ti si taj koji je prihvatio moj predlog i naučio.“

„Kakav predlog?“, zahtevala je da zna Samitsu. „Istrajaću u tome da ti…“

„Tišina, Samitsu“, reče Kecuejn. Ona je delovala kao jedina u sobi koja je smirena, osim Amis, a zbog toga kako se Mudra poigravala svojim nožem, Min nije baš bila sigurna ni za nju. „Mislim da on uopšte ne želi da povredi dečaka.“

„Ali, Kecuejn“, nametljivo započe Nianda, „taj čovek je…“

„Rekoh, tišina“, odlučno joj odbrusi sivokosa Aes Sedai.

„Uveravam vas“, reče Dašiva, uspevajući da istovremeno deluje ljigavo i grubo, „Flin zna šta radi. On već može da uradi stvari kakve vi Aes Sedai nikada niste ni sanjale.“ Samitsu šmrknu; glasno. Kecuejn samo klimnu glavom i zavali se u svoju stolicu.

Flin je prstom pratio natečenu posekotinu, a potom i stari ožiljak. On je delovao osetljivije. „Oni su slični, ali različiti, kao da su tu dve različite zaraze. Samo što to nije zaraza; to je… tama. Ne mogu da nađem bolju reč.“ On slegnu ramenima, merkajući Samitsu i njen šal sa žutim resama, dok se ona mršitla na njega, ali ovog puta to je bio pogled proučavanja.

„Nastavi s time, Fline“, mrmljao je Dašiva. „Ako on umre…“ Namreškavši nos kao da nešto smrdi, činilo se kako ne može da skine pogled s Randa. Usne su mu se pomicale, dok je pričao sam sa sobom, a jednom je ispustio i nekakav zvuk, pola jecaj a napola ogorčen smeh, a da mu se izraz lica nije ni za trun promenio.

Duboko udahnuvši, Flin pogleda uokolo po prostoriji, u Aes Sedai, u Amis. Kada je primetio Min, ona se trže, a njegovo izrovašeno lice pocrvene. On brzo ispremešta čaršave da pokrije Randa do vrata, ostavljajući otkrivene samo staru i novu ranu.

„Nadam se da nikome ne smeta ako pričam“, rekao je, počevši da pomera ogrubele ruke iznad Randovog boka. „Čini se da mi priča malčice pomaže.“ Čkiljio je, usredsređen na ozlede, a prsti su mu se lagano pomicali. To je vrlo ličilo na tkanje, shvatila je Min. Glas mu je bio gotovo odsutan, samo je delimično razmišljao o onome što govori. „Lečenje me je i ponukalo da odem u Crnu kulu, moglo bi se reći. Bio sam vojnik, dok me koplje nije pogodilo u butinu; posle toga nisam mogao propisno da sedim u sedlu niti da duže hodam. Bila je to petnaesta rana koju sam zadobio u gotovo četrdeset godina provedenih u Kraljičinoj gardi. Petnaesta koja se računala, u svakom slučaju; ne računaju se ako možete da hodate ili jašete posle njih. Za tih četrdeset godina video sam mnoge prijatelje kako umiru. Tako sam otišao i M’hejl me je naučio Lečenju. I ostalom. Beše to grubo Lečenje; jednom me je Lečila Aes Sedai – o, bilo je to pre više od trideset godina, sada – a ovo boli u poređenju s tim. Ali radi jednako dobro. A onda, jednog dana, ovaj Dašiva ovde – izvinjavam se; Aša’man Dašiva – rekao je kako se pita zašto je to sve isto, bez obzira da li je u pitanju čovek sa slomljenom nogom ili kijavica, pa smo počeli da razgovaramo i… pa, on nema nimalo osećaja za to, lično, ali ja, pa, izgleda da imam žicu, da tako kažem. Taj Talenat. Pa sam počeo da razmišljam, a šta ako…? Evo ga. Ovo je najbolje što sam mogao da uradim.“

Dašiva zagunđa kada Flin iznenada sede unazad na pete i nadlanicom obrisa čelo. Lice mu je bilo orošeno znojem, što je bilo prvi put da Min vidi Aša’mana kako se znoji. Randova posekotina nije nestala, ali Min se činilo da se smanjila, kako je manje crvena i upaljena. On je i dalje spavao, ali lice mu je delovalo manje bledo.

Samitsu tako brzo prolete pored Narišme da ovaj nije stigao ni da se pomeri. „Šta si uradio?“, zahtevala je da zna, spuštajući prste Randu na čelo. Šta god da je našla pomoću Moći, obrve joj se popeše na pola puta do kose, a glas joj je od kraljevskog prešao u čistu nevericu. „Šta si uradio?“

Flin sa žaljenjem slegnu ramenima. „Ništa posebno. Nisam stvarno mogao da dotaknem ono što je bilo naopako. Na neki način sam ih zapečatio i odvojio od njega, za neko vreme, u svakom slučaju. To neće potrajati. Sada se bore međusobno. Možda će se međusobno poubijati, dok će se ostatak njega sam izlečiti.“ Uzdahnuvši, odmahivao je glavom. „S druge strane, ne mogu da kažem da to neće ubiti i njega. Ali mislim da sad ima veću mogućnost za oporavak nego ranije.“

Dašiva samozdovoljno klimnu glavom. „Da; on ima mogućnost, sada.“ Pomislili biste kako je on lično izveo Lečenje.

Na Flinovo očito zaprepašćenje, Samitsu prođe oko kreveta kako bi mu pomogla da ustane. „Sad ćeš mi ispirčati šta si tačno radio“, rekla je dok joj je kraljevski nastup bio u čudnoj suprotnosti s tim kako su njeni brzi prsti starcu nameštali okovratnik i poravnavali mu kaput. „Kada bi samo postojao neki način da mi pokažeš! Ali opisaćeš mi to. Moraš! Daću ti sve zlato koje imam, rodiću ti dete, učiniću šta god poželiš, ali moraš da mi ispričaš sve što možeš.“ Očito i sama nesigurna da li zapoveda ili preklinje, ona je povela veoma izbezumljenog Flina prema prozorima. On je otvorio usta više no jednom, ali ona je bila suviše zauzeta brbljanjem da bi to primetila.

Ne hajući za to šta će svi pomisliti, Min se popela na krevet i legla tako da joj je Randova glava bila pod bradom, i obgrila ga. Mogućnost. Potajno je osmatrala troje oko kreveta. Kecuejn u njenoj stolici, Amis koja je stajala nasuprot, Dašivu, na nogama, naslonjenog na jedan od četvrtastih stubova kreveta, sve njih sa nečitljivim aurama i slikama koje su igrale oko njih. Sve oči behu uprte u Randa. Nema sumnje da je Amis videla nekakvu propast za Aijele ako Rand umre, a Dašiva, jedini koji je imao nekakav izraz lica, namršten ali zabrinut, propast za Aša’mane. A Kecuejn… Kecuejn, koja ne samo da je poznavala Beru i Kirunu, nego ih je terala da skaču kao devojčice i pored svih njihovih zakletvi Randu. Kecuejn, koja neće povrediti Randa „ništa više nego što mora“.

Kecuejnin pogled na trenutak se sreo s Mininim, a Min se stresla. Nekako, ona će ga zaštititi dok ne bude mogao da štiti sam sebe, od Amis, od Dašive i Kecuejn. Nekako. Nesvesno, počela je da mumla uspavanku, nežno ljuljuškajući Randa. Nekako.