Kruna mačeva

11 Zakletva

Tražila si da budeš probuđena pre sunca, majko.“ Egvenine oči se iznenada otvoriše – ona je sebe pripremila da se probudi samo nekoliko trenutaka kasnije – pa i pored toga baci se nazad na jastuk kada ugleda lice iznad sebe. Neumoljivo i sjajno od znoja, to nije bio ni najmanje prijatan prvi jutarnji prizor. Meri se ponašala s mnogo poštovanja, ali šiljat nos, stalno opuštena usta i tamne oštre oči pune neodobravanja govorili su da nikada nije srela nikoga ko je i upola dobar onoliko koliko bi trebalo ili koliko se pretvarao, a njen ravan glas uspevao je svemu da da izvrnuto značenje.

„Nadam se da si dobro spavala, majko“, rekla je dok joj je izraz lica ukazivao na optužbu za lenčarenje. Izgledala je kao da joj kosa vezana u dve crne pletenice, koje je uvila i prebacila preko ušiju, bolno zateže lice. Neprljajuća tamnosiva u koju se uvek odevala, iako se od toga samo više znojila, još više je doprinosila sumornosti.

Šteta što nije uspela da se makar malo odmori. Zevajući, Egvena se diže sa uskog poljskog kreveta i istrlja zube solju, opra lice i ruke dok joj je Meri pripremala odeću za taj dan, zatim navuče čarape i čistu košulju, a onda natera sebe da otrpi oblačenje. „Otrpeti“ je bila prava reč.

„Bojim se da će ovo da čupa, majko“, mrmljala je nevesela žena prevlačeći četkom po Egveninoj kosi, a Egvena se jedva uzdržala da joj ne odbrusi kako je nije namerno zamrsila pri spavanju.

„Čujem da se danas ovde odmaramo, majko.“ Čisto besposličenje, govorio je Merin odraz u velikom ogledalu.

„Ova nijansa plave lepo vam ističe boju puti, majko“, govorila je Meri dok joj je zakopčavala dugmad, ali lice joj je iskazivalo optužbu za uobraženost.

Ispunjena olakšanjem što če uveče imati Čezu, Egvena prebaci ešarpu i pobeže gotovo pre nego što je ova i završila.

Ni zračak sunca nije se još pojavio iznad brda na istoku. Svuda uokolo zemlja se talasasto dizala u dugačkim grebenima i nepravilnim uzvišenjima, ponekad visokim i do stotinu stopa, često izgledajući kao da su ih stisnuli neki čudovišni prsti. U jednoj od širokih dolina među njima, senke su poput sumraka prekrivale logor, ali gotovo svi su već bili budni zbog vrućine koja nikada nije stvarno popuštala. Mirisi doručka ispunjavali su vazduh, a ljudi su se muvali uokolo, mada nije bilo žurbe koja bi označavala pripreme za celodnevni marš. U belo odevene polaznice žurile su, gotovo trčale; mudra polaznica uvek je izvršavala svoje zadatke što je brže mogla. Naravno, Zaštitnici nikada nisu delovali užurbano, ali čak su i sluge koje su nosile jutarnje obroke za Aes Sedai jutros izgledale kao da se šetaju. Pa, skoro, bar u poređenju s polaznicama. Ceo je logor uživao u prednostima zaustavljanja: Čangrljanje i psovke zbog iskliznuća dizalice pokazivali su da kolari obavljaju opravke, a udaljeno udaranje čekića javljalo je da kovači potkivaju konje. Desetak voskara već je postavilo kalupe, a kotlovi su podlagani da se istope pažljivo sakupljeni ostaci svake već korišćene sveće. Još velikih crnih kotlova stajalo je nad vatrom zagrevajući vodu za kupanje i pranje rublja, a muškarci i žene su u njihovoj blizini gomilali odeću. Egvena jedva da je primećivala ceo taj metež.

Suština je bila u tome što je bila sigurna da Meri to ne radi namerno; nije ona birala svoje lice. Pa ipak, to je bilo jednako loše kao i kad bi imala Romandu za sobaricu. Od te pomisli glasno se nasmeja. Romanda kao lična sobarica začas bi naterala gospodaricu da uredno hoda na prstima; a nema sumnje ni u to ko bi trčao za bačenim štapom u tom paru. Prosedi kuvar zastade u skidanju uglja s gvozdene pećnice da bi joj podario osmeh kojim je delio njeno veselje. Barem za tren. Onda je shvatio da se osmehuje Amirlin Tron, a ne nekoj slučajnoj mladoj prolaznici, i osmeh mu se izvitoperi dok se naglo saginjao u klanjanje, a potom se vratio svome poslu.

Ako bude oterala Meri, Romanda će samo pronaći novu uhodu. A Meri će ponovo gladovati od sela do sela, Nameštajući haljinu – zaista je otišla pre nego što je žena sasvim završila – Egvenini prsti napipaše malu lanenu vrećicu privezanu ispod pojasa. Nije morala da je podigne do nosa da bi namirisala ružine latice i mešavinu biljaka hladnog mirisa, Uzdahnu. Dželatsko lice, bez sumnje Romandina uhoda, a pokušava da svoje dužnosti obavlja najbolje što može. Zašto ovo nikada nije bilo lako?

Prilazeći šatoru koji je koristila za rad – mnogi su ga nazivali Amirlininim kabinetom, kao da su to sobe u Kuli – brigu o Meri je zamenilo uzvišeno zadovoljstvo. Kad god bi zastali jedan dan, Šerijam bi je dočekala s povećom gomilom pismenih molbi. Pralja koja traži pomilovanje zbog krađe, a uhvaćena je s nakitom zašivenim u haljinu, kovač koji moli za svedočanstvo o svom radu, koje ne može da iskoristi osim ako ima nameru da ode, a verovatno ni tada. Žena sarač koja moli za Amirlinine molitve da bi rodila devojčicu. Jedan od vojnika lorda Brina koji traži Amirlinin lični blagoslov da bi se oženio švaljom. Uvek je bila i masa starijih polaznica koje su se žalile na posete Tajani, pa čak i na dodatne dužnosti. Svako je imao pravo da podnese molbu Amirlin, ali oni koji su služili Kulu retko su ga koristili, a polaznice nikada. Egvena je sumnjala da se Šerijam trudila kako bi iskopala molioce, nešto što će je zamajati i držati podalje od Šerijam dok se ona pozabavi onim što je smatrala važnim. Jutros, Egvena je premišljala kako bi možda mogla naterati Šerijam da pojede te molbe za doručak.

Međutim, kada je ušla u šator, nije zatekla Šerijam u njemu. Što i nije bilo neko iznenađenje ako se uzme u obzir prethodna noć. No šator nije bio prazan.

„Svetlost te obasjala i ovoga jutra, majko“, pozdravi je Teodrin načinivši dubok kniks, od čega se smeđe rese njenog šala zaljuljaše. Posedovala je čuvene domanske čari, iako je njena haljina s visokim okovratnikom bila vrlo skromna. Domanke nisu bile poznate po čednosti. „Izvršile smo tvoje naređenje, ali niko nije viđen u blizini Moriganinog šatora sinoć.“

„Neki muškarci setili su se da su videli Halimu“, kiselo dodade Faolajn, samo nakratko savivši kolena, „ali osim toga, teško da se sećaju jesu li ikako otišli na spavanje.“ Mnoge žene nisu trpele Delaninu pisarku, ali Faolajnino okruglo lice smračilo se više nego obično dok je izgovarala sledeću rečenicu: „Srele smo Tajanu dok smo se muvale uokolo. Rekla nam je da smesta idemo u krevet.“ Ona se nesvesno poigravala plavim resama svoga šala. Novouzdignute Aes Sedai uvek nose svoje šalove mnogo češće nego što je neophodno, tako je rekla Sijuan.

Podarivši im osmeh za koji se nadala da izgleda kao znak dobrodošlice, Egvena zauze mesto iza malog stola. Pažljivo; stolica se ipak na trenutak zaklatila, dok nije posegnula i ispravila jednu nogu. Ivica presavijenog pergamenta virila je ispod kamene mastionice. Ruka joj posegnu za njima, ali ona je primiri. Premalo sestara je uviđalo potrebu za učtivošću. Ona neće biti jedna od njih. Osim toga, ove su dve imale izvesna prava na nju.

„Žao mi je zbog vaših neprijatnosti, kćeri.“ Uzdignute u Aes Sedai njenom naredbom, kada je postavljena za Amirlin, suočavale su se s istim predrasudama kao i ona, ali bez dodatne zaštite ešarpe Amirlin, koliko god da je zaštita koju je pružala bila mala. Većina sestara ponašala se kao da su još uvek samo Prihvaćene. Šta se događalo u ađasima retko je bilo poznato van njih, ali širile su se priče da su zaista morale da mole za prijem i da su dobile staratelje koji su pazili na njihovo ponašanje. Niko nikada nije čuo za tako nešto, ali svi su to prihvatili zdravo za gotovo. Nije im učinila uslugu. Međutim, to je samo bila još jedna neophodnost. „Porazgovaraću s Tajanom.“ To će možda pomoći. Na dan, ili na sat.

„Hvala ti, majko“, reče Teodrin, „ali nema potrebe da se uznemiravaš.“ Pa ipak, i ona je, oklevajući, dotakla svoj šal. „Tajana je želela da zna zašto smo budne u ta doba“, dodade potom, „ali nismo joj rekle.“

„Nije bilo potrebe za tajnovitošću, kćeri.“ Mada je bila šteta što nisu našle očevice. Mogedijenino spasavanje ostaće napola primećena senka. A to je uvek najužasnija vrsta. Bacila je pogled na ćošak pergamenta, izgarajući od želje da ga pročita. Možda je Sijuan nešto otkrila. „Hvala obema.“ Teodrin je prepoznala otpuštanje i pošla, ali se zaustavila kada je videla da se Faolajn ne miče.

„Želela bih da sam već držala Palicu zakletvi“, obrati se Faolajn Egveni potresenim glasom, „tako bi znala da govorim istinu.“

„Nemoj sad da gnjaviš Amirlin“, započe Teodrin, a zatim sklopi ruke i usredsredi se na Egvenu. Na licu joj se očitavalo strpljenje pomešano s nekim drugim osećanjem. Očito između njih dve jača u Moći, uvek je preuzimala vođstvo, a opet, ovoga puta je bila spremna da se povuče u stranu. Egvena se pitala šta pokušava da postigne.

„Palica zakletvi ne pravi od žene Aes Sedai, kćeri.“ Šta god da su neki verovali. „Govori mi istinu, i ja ću ti uvek verovati.“

„Ne dopadaš mi se.“ Faolajnine guste crne kovrdže zatresoše se dok je pokretom glave naglašavala reči. „To sigurno znaš. Verovatno misliš da sam bila zlobna kada si bila polaznica, kada si se vratila u Belu kulu posle bekstva, ali ja još uvek verujem da nisi dobila ni polovinu zaslužene kazne. Možda će ti ovo što priznajem pomoći da znaš kako govorim istinu. Nemoj misliti da mi nemamo izbora, čak i sada. Romanda je ponudila da nas uzme pod svoju zaštitu, a isto je uradila i Lelejna. Rekle su da će se potruditi da nas ispitaju i uzdignu po propisima, čim se vratimo u Kulu.“ Lice joj je izgledalo sve gnevnije, pa Teodrin zakoluta očima i upade:

„Majko, ono što Faolajn pokušava da ti kaže, obilazeći oko dere pa na mala vrata, jeste da se mi nismo opredelile da se vežemo za tebe zato što nismo imale izbora. Niti iz zahvalnosti za šalove.“ Napućila je usne, jasno pokazujući da način na koji ih je Egvena uzdigla u Aes Sedai baš i nije poklon koji bi pridobio neku zahvalnost.

„Zašto onda?“ Dok je postavljala pitanje, Egvena se naslonila. Stolica se zaljulja, ali se održa.

Faolajn ulete pre nego što je Teodrin mogla da otvori usta. „Zato što si Amirlin Tron.“ Još uvek je zvučala ljutito. „Mi možemo da vidimo šta se dešava. Neke od sestara misle da si Šerijamina marioneta, ali većina veruje da ti Romanda ili Lelejna govore kuda i kako da zakoračiš. To nije u redu.“ Lice joj se zgrčilo od namrgođenosti. „Ja sam napustila Kulu jer ono što je Elaida uradila nije bilo u redu. One su te uzdigle u Amirlin. Onda sam tvoja. Ako i ne želiš. Ako možeš da mi veruješ bez Palice zakletvi. Moraš mi verovati.“ „A ti, Teodrin?“ Egvena je brzo govorila, pažljivo nameštajući izraz lica. Znati šta sestre misle bilo je dovoljno loše; čuti to ponovo bilo je... bolno.

„Ja sam isto tako tvoja“, uzdahnu Teodrin, „ako me hoćeš.“ Raširila je ruke s omalovažavanjem. „Nismo nešto posebno, znam, ali izgleda da smo sve što imaš. Moram priznati da sam oklevala, majko. Faolajn je ta koja je tražila da ovo uradimo. Iskreno...“ Ponovo je nepotrebno nameštala šal, ali glas joj postade čvršći. „Iskreno, ne vidim kako ćeš pobediti Romandu i Lelejnu. Ali mi pokušavamo da se ponašamo kao Aes Sedai i pored toga što to još nismo u stvarnosti. Mi to nećemo biti, majko, šta god ti rekla, dok god nas druge sestre ne vide kao Aes Sedai, a to se neće dogoditi sve dok ne budemo ispitane i dok ne položimo Tri zakletve."

Izvukavši presavijeno parče pergamenta koje je bilo ispod mastionice, Egvena ga je vrtela među prstima dok je razmišljala. Faolajn je bila pokretačka snaga ovoga? To je bilo verovatno koliko i vuk koji se druži sa čobaninom. Slutila je da je „nedopadanje“ blag izraz za ono što je Faolajn osećala prema njoj, a ona je morala znati da je Egvena ne računa u moguće prijatelje. Ako su prihvatile ponudu bilo koje sestre, pominjanje te ponude mogao bi biti odličan način da se umire njene sumnje.

„Majko“, započe Faolajn i preseče se u reči, zaprepašćena sama sobom. Ovo je bilo prvi put da je tako oslovila Egvenu. Duboko udahnuvši, ona nastavi: „Majko, znam da ti je teško da nam poveruješ, jer nikada nismo držale Palicu zakletvi, ali...“

„Volela bih da prestaneš da je pominješ“, reče Egvena. Jedno je biti pažljiv, ali nije mogla dopustiti da odbije svaku ponudu za pomoć zato što se boji zavere. „Misliš li da svi veruju Aes Sedai zbog Tri zakletve? Oni koji poznaju Ars Sedai znaju kako neka sestra može da postavi istinu naglavce i potpuno je izokrene, ako tako izabere. Lično, mislim da Tri zakletve štete koliko i koriste, možda i više. Verovaću vam sve dok ne saznam da ste me slagale i oslanjaću se na vas dok god ne pokažete da to ne zaslužujete. Kao što to rade svi ostali.“ Kad je kod toga, tu Zakletve nisu mnogo uticale. Sestrama je i dalje moralo da se veruje iz poverenja. Zbog Zakletvi ljudi su samo bili obazriviji, pitajući se jesu li su zloupotrebljeni i kako. „Još nešto. Vas dve jeste Aes Sedai. Neću više da čujem o tom ispitavanju i držanju Palice zakletvi, ili sličnome. Dovoljno je loše što morate da se suočavate s tim glupostima, nema potrebe da ih ponavljate kao papagaji. Je li jasno?“

Dve žene s druge strane stola brzo promrmljaše da jeste, a onda razmeniše duge poglede. Ovoga puta, Faolajn je delovala nesigurno. Konačno, Teodrin zaobiđe sto da klekne pred Egvenu i poljubi joj prsten. „Tako mi Svetlosti i nade u spasenje i ponovno rođenje, ja, Teodrin Dabej, zaklinjem se na vernost tebi, Egvena al’ Ver, da ću verno služiti i slušati po cenu svoga života i časti.“ Upitno pogleda u Egvenu.

Egvena je mogla samo da klimne glavom. Ovo nije bio deo nikakvog obreda Aes Sedai; ovako su se plemići zaklinjali vladaru. Čak ni pojedini vladari nisu dobijali tako čvrstu zakletvu. Ali čim se Teodrin podigla s osmehom olakšanja, Faolajn zauze njeno mesto.

„Tako mi Svetlosti i nade u spasenje i ponovno rođenje, ja, Faolajn Ornejd...“ To je bilo sve što je mogla da poželi, pa i više od toga. Barem od neke druge sestre koja neće biti poslata po tuđi ogrtač protiv prašine svaki put kad se podigne vetar.

Kada je Faolajn završila, ostala je da kleči, ukočena, pravih leđa. „Majko, ostala je još moja pokora. Zbog onoga što sam ti rekla, da mi se ne dopadaš. Sama ću je odrediti, ako želiš, ali to je tvoje pravo.“ Glas joj je bio krut koliko i držanje, ali nimalo uplašen. Izgledala je spremno da i lava pogleda s visine. U stvari, nestrpljiva da to uradi.

Grizući usnu, Egvena zamalo da se glasno ne nasmeja. Morala je da se napregne da održi mirno lice; možda će uspeti da izgleda kao da je štucnula. Koliko god da su tvrdile kako nisu prave Aes Sedai, Faolajn je upravo pokazala koliko to zapravo jeste. Sestre su ponekad sebi zadavale pokore, da bi održale potrebnu ravnotežu između ponosa i poniznosti – ta ravnoteža je, navodno, bila veoma cenjena i najčešće jedino što se navodilo kao razlog – ali zasigurno nijedna nije čeznula da joj se neka pokora nametne. Pokora koju bi odredila druga sestra mogla je biti prilično gadna, a Amirlin bi s pokorama trebalo da bude oštrija od ađaha. Pa ipak, mnoge sestre su kočoperno pravile predstavu pokoravanja višoj volji Aes Sedai, nadmeno pokazujući kako nisu ohole. Ponosna poniznost, tako je to zvala Sijuan. Palo joj je na pamet kako bi joj mogla reći da pojede šaku sapuna, samo da bi joj videla izraz lica – Faolajn je imala gadan jezik – ali umesto toga...

„Ja ne delim pokore zbog izgovorene istine, kćeri. Ili zato što ti se ne dopadam. Nek ti se ne dopadam koliko ti srce želi, sve dok se držiš svoje zakletve.“ Mada niko osim Prijatelja Mraka ne bi prekršio takvu zakletvu. Ipak, uvek je postojao način da se nešto zaobiđe. Ali slab štap je bolji nego nikakav kad se braniš od medveda.

Faolajn razrogači oči, a Egvena joj pokaza da ustane. Da su im položaji bili promenjeni, Faolajn bi njoj odlučno natrljala nos.

„Daću vam dva zadatka za početak, kćeri“, nastavila je.

Pažljivo su je saslušale, Faolajn nije čak ni trepnula, Teodrin zamišljeno, s prstom na usnama. Ovoga puta, kad je završila jednoglasno rekoše: „Po tvojoj zapovedi, majko“, i načiniše kniks.

Ipak, Egvenino dobro raspoloženje poče da se topi. Meri se pojavila noseći joj poslužavnik s doručkom kad su Teodrin i Faolajn izašle, a kad joj je Egvena zahvalila za mirisni zamotuljak s ružinim laticama, ona reče: „Imala sam malo slobodnog vremena, majko.“ Po njenom izrazu lica, to je mogla biti optužba da Egvena traži da previše radi, ili možda da joj ne daje dovoljno posla. Nimalo prijatan začin uz kompot. Sem toga, njeno lice moglo je da ukiseli čaj od nane i okameni toplo, reš pecivo. Egvena je otpusti pre nego što je sela da jede. Čaj je ionako bio suviše razvodnjen. Čaj je bio jedna od stvari kojih nije bilo dovoljno.

Beleška ispod mastionice nije bila ništa bolja. „Ništa interesantno u snu“, pisalo je Sijuaninim krasnopisom. Znači i Sijuan je noćas bila u Tel’aran’riodu; često je tamo uhodila. Nije bilo važno je li tražila neki trag Mogedijen, mada bi to bila nerazumna glupost, ili nešto drugo; ništa je bilo ništa.

Egvena se namrštila, ne samo zbog „ništa“. Sijuan u Tel’aran’riodu prošle noći značilo je sigurnu posetu Leane u toku dana, s pritužbom. Sijuan vrlo izričito nije smela da koristi nijedan od ter’angreala snova, još otkad je pokušala da nauči druge sestre Svetu snova. To nije bilo samo zato što je znala jedva nešto malo više od njih, pa čak ni to što je samo mali broj sestara verovao da im je zaista potreban neko ko će ih učiti, nego je Sijuan imala jezik poput turpije a nimalo strpljenja. Najčešće je uspevala da se obuzda, nli posle dva ispada koja su uključivala urlanje i mahanje pesnicama imala je mnogo sreće da joj je samo bio zabranjen pristup ter’angrealima. S druge strane, Leana je mogla da ih koristi kad god bi zatražila i Sijuan ih je često krišom uzimala. To je bio jedan od retkih pravih kamenova spoticanja među njima; kad bi mogle, obe bi svaku noć provodile u Tel’aran’riodu.

Namrštena, Egvena usmeri tračak Vatre da upali ćošak pergamenta i držala ga je dok joj nije dogoreo gotovo do prstiju. Onaj ko bi preturao po njenim stvarima i podnosio izveštaje tamo gde mogu da izazovu sumnju, neće moći ništa da nađe.

Skoro je završila doručak, a još uvek je bila sama, a to nije bilo uobičajeno. Šerijam ju je možda izbegavala, ali Sijuan je već trebalo da stigne. Stavljajući u usta poslednji zalogaj peciva i spirajući ga zadnjim gutljajem čaja, ustala je da je potraži samo da bi ugledala razlog svoje namerene potrage kako se šunja u šator. Da je Sijuan imala rep, besno bi šibala njime.

„Gde si bila?“, zahtevala je da zna Egvena, tkajući prepreku prisluškivanju.

„Aeldina me je jutros izvukla iz kreveta“, zareža Sijuan, bacivši se na jednu od stoličica. „Još uvek misli da može od mene da izvuče ko su doušnici za Amirlin. Nikome to ne predajem, nikome!“

Kada se u Salidaru tek pojavila Sijuan – umirena žena u bekstvu, svrgnuta Amirlin za koju su mislili da je mrtva – sestre su mogle i da joj uskrate gostoprimstvo, da nije bilo sitnice da je poznavala ne samo mrežu doušnika Amirlin Tron nego i Plavog ađaha, koju je vodila pre nego što je uzdignuta do ešarpe. To joj je davalo određeni uticaj, kao što su Leani davali njeni poverenici unutar Tar Valona. Dolazak Aeldine Stounbridž, koja je preuzela njeno mesto među doušnicima Plavih, promenio je Sijuanin položaj. Aeldina je bila van sebe od uvređenosti kada je saznala da su izveštaji šačice Plavih doušnika, koje je Sijuan uspela da dosegne, predavani ženi van Ađaha. A saznanje da je njen sopstveni položaj otkriven – samo dve, najviše tri sestre trebalo je da budu s tim upoznate, čak i među Plavima – toliko ju je razbesnelo da je umalo nije udarila kap. Ne samo da joj je smesta preotela upravljanje mrežom Plavih i izribala Sijuan tako glasno da se to moglo čuti na milju uokolo, nego je malo trebalo da je zadavi. Aeldina je bila iz rudarskog sela u Andoru, negde u Maglenim planinama, a pričalo se kako je nos polomila u tuči pesnicama, još dok je bila devojčica. Njeni postupci mnoge su terali na razmišljanje.

Egvena se vrati na svoju nesigurnu stolicu i pomeri u stranu poslužavnik od doručka. „ Aeldina ti ih neće oteti, Sijuan, ni ona niti iko drugi.“ Kada je Aeldina ponovo prisvojila doušnike Plavih, ostale su počele da razmišljaju kako Plave ne bi trebalo da imaju i Amirlininu mrežu. Niko nije predložio da se ta stavi pod Egveninu kontrolu. Treba da se preda Dvorani. Tako su rekle i Romanda i Lelejna. Naravno, svaka od njih je nameravala da bude ta koja će ih nadgledati, kojoj će izveštaji najpre dolaziti, jer to je imalo svoje prednosti. Aeldina je smatrala da te doušnike treba pridodati mreži Plavih, pošto je Sijuan bila Plava. Barem je Šerijam bila zadovoljna da samo dobija sve izveštaje koji stignu Sijuan. Što je najčešće i dobijala. „Ne mogu te naterati da im je predaš.“

Egvena je usula čaj u šolju i spustila je zajedno s plavom glaziranom posudom za med na ugao stola blizu Sijuan, ali ova je samo buljila u njih. Bes je iščileo iz nje. Samo je mlitavo sedela. „Nikada stvarno ne razmišljaš o snazi“, upola je govorila za sebe, „svesna si je, jesi li jača od nekog drugog, ali ne razmišljaš o njoj. Samo znaš da li ona popušta pred tobom ili ti pred njom. Niko nije bio jači od mene, ranije. Niko do...“ Pogled je spustila na sopstvene ruke koje je nesigurno pomerala po krilu. „Ponekad, kad se Romanda ustremi na mene, ili Lelejna, to me iznenadi kao letnja oluja. One su toliko iznad mene, sada, da bi trebalo da držim jezik za zubima dok mi ne daju dozvolu da progovorim. Čak i Aeldina, a ona je samo osrednja.“ Čvrsto stisnutih usana i ogorčenog glasa, teško podiže glavu. „Pretpostavljam da se prilagođavam stvarnosti. To je usađeno u nas, pored ostalog, duboko ukopano još pre nego što te ispitaju za šal. Ali ne dopada mi se to. Ne, nikako!“

Egvena podiže pero koje je ležalo uz mastionicu i posudu s peskom i poigravala se njime dok je birala reči: „Sijuan, ti znaš moja osećanja u vezi s promenama. Previše je toga što radimo samo zato što su Aes Sedai oduvek radile na taj način. Ali stvari se menjaju i nema veze što neki još veruju da se može vratiti na staro. Sumnjam da je ijedna ikada uzdignuta u Amirlin a da prvo nije bila Aes Sedai.“ To je trebalo da izmami opasku o skrivenim zapisima Bele kule – Sijuan je često naglašavala da ne postoji ništa što se nije dogodilo bar jednom u istoriji Kule, iako je ponešto izgledalo kao prvi put – ali Sijuan je samo bezvoljno sedela, kao neka vreća. „Sijuan, način Aes Sedai nije jedini način, niti je uvek najbolji. Imam nameru da se postaram da sledimo najbolji način, a ko god ne bude mogao da prihvati promene, ili to ne bude želeo, bolje neka nauči da živi s njima.“ Nagnuvši se preko slola, ona pokuša da poprimi ohrabrujući izraz lica. „Nikada nisam uspela da shvatim kako Mudre određuju ko se kome pokorava, ali to nije po jačini u Moći. Ima žena koje mogu da usmeravaju, a pokoravaju se ženama koje to ne mogu. Jedna od njih, Sorilea, ne bi uspela ni Prihvaćena da postane, a opet, čak i najjače skaču kad ona kaže 'žaba’.“

„Divljakuše“, reče Sijuan s omalovažavanjem, ali čak i to je uradila bezvoljno.

„U redu, hajde onda da govorimo o Aes Sedai. Ja nisam uzdignuta u Amirlin zato što sam najjača. Najmudrije žene biraju se za Dvoranu ili da budu savetnice i izaslanice, u svakom slučaju najveštije, a ne one najjače.“ Bolje ne pominjati u čemu su vešte, iako je Sijuan zasigurno posedovala te posebne veštine.

„Dvorana? Dvorana bi mogla da me pošalje po čaj. Ili bi mogle da me nateraju da počistim za njima kad završe sa zasedanjem.“

Zavalivši se, Egvena odbaci pero. Želela je da protrese Sijuan. Nije se predavala ni kada uopšte nije mogla da usmerava, a sad su počela da joj klecaju kolena? Egvena je bila na ivici da joj ispriča o Teodrin i Faolajn – to bi izazvalo bolje raspoloženje, a i odobravanje – kada ugleda ženu maslinaste kože kako je projahala pored podignutih zastora na šatoru, izgubljena u mislima ispod širokog sivog šešira koji je nosila da se zaštiti od sunca.

„Sijuan, to je Mirela.“ Otpustivši prepreku, istrčala je napolje. „Mirela“, pozvala je. Sijuan je bila potrebna pobeda da joj spere ukus zlopaćenja, a ovo je moglo biti baš ono što joj treba. Mirela je bila jedna iz Šerijamine klike, a izgleda da je imala i poneku sopstvenu tajnu.

Zaustavivši doratastog škopca, Mirela se okrenu i trže kada je ugledala Egvenu. Po njenom izrazu lica bilo je očito da Zelena sestra nije primetila kroz koji deo logora prolazi. Tanak ogrtač protiv prašine visio je niz leđa njene svetlosive haljine za jahanje. „Majko“, reče s oklevanjem, „ako bi mi oprostili, ja...“

„Ne bih ti oprostila“, preseče je Egvena, nateravši je da se trgne. Nestala je svaka sumnja da je Mirela čula od Šerijam o prethodnoj večeri. „Razgovaraću s tobom. Sada.“

I Sijuan je izašla, ali umesto da gleda u sestru koja je nesigurno sjahivala, zagledala se niz red šatora prema zdepastom, prosedom čoveku u pohabanom grudnom oklopu vezanom preko svetložutog kaputa, koji je dovodio visokog riđana ka njima. Njegovo prisustvo bilo je iznenađenje. Lord Brin uglavnom je sarađivao s Dvoranom preko glasnika, a njegove retke posete najčešće su se završavale pre nego što bi Egvena uopšte i saznala za njih. Sijuan poprimi takav izraz dostojanstva jedne Aes Sedai da se gotovo moglo zaboraviti na njeno mladoliko lice.

Brzo pogledavši u Sijuan, Brin se nakloni, veoma skladno okruživši mačem. Čovek ogrubelog izgleda nije bio mnogo visok, ali zbog svog držanja izgledao je viši. Na njemu nije bilo ničeg gizdavog; znoj na širokom licu kao da je nagoveštavao da se sprema da obavi posao. „Majko, mogu li da porazgovaram s tobom? Nasamo?“

Mirela se okrenula da pođe kad Egvena prasnu: „Ti, da se nisi pomerila s mesta! Tu gde jesi!“ Mirela samo zevnu. Nije se znalo je li više iznenađena svojim pokoravanjem ili Egveninim odlučnim nastupom, a onda joj se na licu ocrta ogorčenost koju brzo prikri maskom mirnoće. Napadno je počela da proučava uzde svog konja.

Brin nije ni trepnuo, iako je Egvena bila sasvim sigurna da bar on zna njen položaj. Slutila je da bi ga malo šta iznenadilo ili uznemirilo. Samo pogled na njega i Sijuan je bila spremna da uzvraća napade iako je, po svemu sudeći, ona bila ta koja je zapoćinjala njihove rasprave. Pesnice je već postavila na kukove, a pogled joj je bio prikovan za njega, izazivački pogled koji bi svakog pokolebao, čak i ako ga ne upućuje Aes Sedai. Međutim, Mirela je bila prilika za nešto više od pomoći Sijuan. Valjda. „Imala sam nameru da te zamolim da dođeš večeras, lorde Brine. Zamoliću te sada.“ Bilo je pitanja koja je morala da mu postavi. „Moći ćemo onda da porazgovaramo. Sada, izvini.“

Umesto da prihvati njeno otpuštanje, on reče: „Majko, jedna od mojih izvidnica naletela je na nešto baš pred zoru, nešto što mislim da moraš lično da pogledaš. Mogu da pripremim pratnju za...“

„Neće biti potrebno", brzo ga je prekinula. „Mirela, ti ćeš poći s nama. Sijuan, hoćeš li zamoliti nekoga da dovede mog konja, molim te? Bez odlaganja."

Izjahati s Mirelom bilo je bolje nego suočiti se s njom ovde, ako su Sijuanine sklepane naznake zaista ukazivale na bilo šta, a tokom jahanja moći će i da ispita Brina, ali nije zbog toga žurila. Upravo je primetila Lelejnu kako joj prilazi dugim koracima iz pravca šatora s Takimom pored sebe. S jednim izuzetkom sve one koje su bile Predstavnice pre dolaska u Salidar opredelile su se za Lelejnu ili Romandu. Većina novoizabranih Predstavnica išla je svojim putem, što ih je malčice uzdizalo u Egveninim očima. Samo malčice.

Čak i na udaljenosti Lelejnino držanje se jasno videlo. Bila je spremna da prođe kroz bilo šta što bi joj se našlo na putu. Sijuan ju je isto primetila i odletela, ne zastajući ni da načini kniks, ali Egvena nije imala načina da pobegne, osim da otme konja lordu Brinu.

Lelejna se postavi ispred Egvene, ali Brin je bio meta njenih očiju što su svrdlale razmatrajući, proračunavajući zašto se tu nalazi. Ali sada je imala veču ribuza prženje. „Moram da govorim s Amirlin", odlučno reče, pokazavši prstom u Mirelinom pravcu. „Ti sačekaj tamo. S tobom ću posle razgovarati.“ Brin se slabašno nakloni i povede konja ka pokazanom mestu. Muškarac koji je imao iole mozga brzo bi shvatio da nema mnogo svrhe raspravljati se sa Aes Sedai, a s Predstavnicama najčešće nije bilo nikakve.

Pre nego što je Lelejna stigla da ponovo otvori usta, iznenada se tu stvorila Romanda, zračeći tako naredbodavno da Egvena na prvi pogled nije ni primetila Varilin koja ju je pratila, a vitka crvenokosa Predstavnica Sivih bila je za nekoliko dlanova viša od većine muškaraca. U stvari, jedino iznenađenje bilo je što se Romanda nije ranije pojavila. Ona i Lelejna motrile su jedna na drugu kao kopci; nijedna nije puštala onu drugu samu blizu Egvene. Sjaj saidara istovremeno je okružio obe dok su, svaka za sebe, tkale prepreku prisluškivanju oko njih pet. Pogledi im se sudariše, izazov na licima bio je potpuno hladnokrvan i smiren, ali nijedna nije spuštala svoju prepreku.

Egvena se ugrize za jezik. Na javnom mestu, najjača prisutna sestra bila je ta koja je odlučivala treba li zaštiti razgovor, a pravila ponašanja nalagala su da je Amirlin, ako je prisutna, jedina koja može da donese tu odluku. Mada uopšte nije čeznula za poluizvinjenjima koja bi usledila ako to pomene. Naravno, kad bi navaljivala one bi se povukle. Ali bi se ponašale kao da to rade kako bi umirile hirovito dete. Zato se ugrizla za jezik dok je u sebi ključala. Gde je ta Sijuan? Ovo nije bilo u redu – trebalo je samo nekoliko trenutaka da se konji osedlaju – a ona je već želela da stisne suknje da ne bi digla ruke do glave.

Romanda prva prekide dvoboj pogledima, iako neporažena. Tako se iznenadno obrušila na Egvenu da je Lelejna ostala da stoji budalasto zureći u prazno. „Delana opet izaziva teškoće.“ Njen visoki glas skoro da je bio sladak, ali imao je oštrinu naglašenu izostavljanjem bilo kog zvanja ili poštovanja. Romandina kosa bila je potpuno seda, prikupljena u urednu punđu na potiljku, ali godine je sasvim sigurno nisu omekšale. Takima, duge crne kose i kože boje stare slonovače, gotovo devet godina Predstavnica Smeđih, napadna u Dvorani koliko i u učionici, ipak se pred njom povukla korak unazad, ruku prekrštenih preko struka. Romanda je svoje sledbenice držala čvrsto kao Sorilea. Za nju je snaga bila od presudne važnosti, a uistinu ni Lelejna nije mnogo zaostajala za njom.

„Namerava da podnese predlog Dvorani", kiselo se ubaci Lelejna, sada potpuno izbegavajući da pogleda Romandu. To što se slagala s njom dopadalo joj se koliko i to što je bila druga na redu da govori. Svesna da je zadobila prednost, Romanda se osmehnu, jedva pomerajući usne.

„Kakav?“, upita Egvena da bi dobila na vremenu. Bila je sigurna da zna. Bilo je tako teško ne uzdahnuti. Bilo je tako teško ne masirati slepoočnice.

„Pa, naravno, o Crnom ađahu, majko“, odgovori Takima podigavši glavu kao da je iznenađena pitanjem. Pa, možda je i bila. Delana je bila kao pobesnela povodom toga. „Želi da Dvorana otvoreno raskrinka Elaidu kao Crnu.“ Iznenada se presekla kad je Lelejna podigla ruku. Možda je Lelejna držala svoje sledbenice nešto labavije nego Romanda, ili možda nije imala tako čvrst stisak, ali bio je dovoljno čvrst.

„Moraš da razgovaraš s njom, majko“, Lelejna je imala topao osmeh, kad bi odlučila da ga koristi. Sijuan je rekla da su nekada bile prijateljice – Lelejna ju je dočekala s nekom vrstom dobrodošlice – ali Egvena je taj osmeh smatrala samo dobro izvežbanim oruđem.

„I šta da joj kažem?“ Ruke su joj čeznule da umire glavobolju. Ove dve pobrinule su se da Dvorana prihvata samo ono što su one želele, zasigurno malo šta što bi Egvena predložila, tako da na kraju malo šta da je uopšte bivalo usvojeno, a sad su tražile da ona posreduje kod Predstavnice? Delana jeste podržavala njene predloge, to je bila istina – kad su joj odgovarali. Delana je bila poput vetrenjače, okrećući se za svakim novim daškom vetra, i mada se u poslednje vreme često okretala u Egveninom pravcu, to ništa nije značilo. Crni ađah je, izgleda, bio jedino na šta je bila usredsređena. Zašto se Sijuan zadržala?

„Reci joj da mora prestati, majko.“ Lelejna je osmehom i tonom podsećala na majku koja teši kćerku. „To je budalaština – to je gore od budalaštine – a svi su zbog toga kao na ivici bodeža. Neke od sestara počinju da veruju, majko. Neće dugo proći i to će se proširiti na sluge i vojnike.“ Sumnjičavo je odmerila Hrina. Izgledalo je da on pokušava da ćaska s Mirelom koja je buljila prema grupi iza prepreka i nesigurno provlačila uzde kroz ruke u rukavicama.

„Verovati u ono što je očito teško da je budalasto“, zakevta Romanda. „Majko...“ – iz njenih usta to je suviše zvučalo kao „dete“ – „... razlog da se Delana spreči jeste što ne radi ništa dobro, a nanosi poprilično štete. Možda je Elaida Crna – mada zbilja sumnjam u to, kakva god rekla-kazala da je ta faćkalica, Halima, donela; Elaida je tvrdoglava do besvesti, ali ne mogu da poverujem da je zla – ali čak i da jeste, razglašavati to navelo bi neupućene da sumnjaju u svaku Aes Sedai, a Crne bi samo nateralo da se povuku dublje u senke. Postoje načini da se one iskopaju, a da ih pri tom ne uplašimo da odlete.“

Lelejnino šmrkanje ličilo je na groktanje. „Čak i da su te besmislice tačne, nijedna sestra koja drži do sebe neće se podvrći tvom načinu, Romanda. Ono što predlažeš blisko je zahtevu da se podvrgnemo ispitivanju.“ Egvena je zbunjeno žmirkala; ni Sijuan ni Leana nisu joj ovo ni nagovestile. Na sreću, Predstavnice nisu primetile jer nisu obraćale pažnju na nju. Kao i obično.

Stavivši pesnice na kukove, Romanda se obruši na Lelejnu: „Očajnička vremena zahtevaju očajničke mere. Neko bi mogao da se zapita zašto je ikome dostojanstvo važnije od razobličavanja slugu Mračnog.“

„To gotovo da zvuči kao optužba", reče Lelejna stisnuvši oči.

Sada se Romanda osmehivala, hladnim, okrutnim osmehom. „Ja ću se prva podvrći svom načinu, Lelejna, ako si ti druga.“

Lelejna zaista zareža, zakoračivši ka njoj, a Romanda se nagnu napred isturene brade. Izgledalo je da su potpuno spremne da se dočepaju za kose i valjaju po prašini, a dostojanstvo Aes Sedai može da se okači o klin. Varilin i Takima su odmeravale jedna drugu poput sluškinja koje podržavaju gospodarice, dugonoga močvarna ptica u dvoboju pogledima se carićem. U celoj toj gužvi izgledalo je kao da su potpuno zaboravile na Egvenu.

Sijuan dotrča sa širokim slamnim šeširom u ruci, vodeći debelu sivu ždrebicu s šarom u obliku belih čarapica na zadnjim nogama, i hitro se zaustavi kada ugleda skup pod štitom. Jedan od konjušara bio je s njom, mršav momak u dugom otrcanom prsluku i iskrpljenoj košulji s visokim šarcem na uzdi. On nije mogao da primeti prepreke, ali saidar nije sakrivao lica. Oči mu se razrogačiše i on poče nervozno da oblizuje usne. Slično tome, svi prolaznici su u širokom luku zaobilazili šatore praveći se da ništa ne vide. Aes Sedai, Zaštitnici i sluge podjednako. Jedino je Brin stajao i mrštio se kao da pokušava da pogodi šta je skriveno od njegovih ušiju. Mirela je proveravala amove, očito se spremajući da ode.

„Kada se budete dogovorile šta treba da kažem“, objavi Egvena, „onda ću odlučiti šta treba da se uradi.“ Zbilja su zaboravile na nju. Sve četiri je zaprepašćeno pogledaše dok je prolazila između Romande i Lelejne, a onda izlazila kroz dvostruku prepreku. Nije mogla ništa da oseti kad je prošla kroz tkanje, naravno; nikada nije bilo namenjeno zaustavljanju nečega čvrstog kao što je ljudsko telo.

Kada se Egvena popela na šarca, Mirela duboko udahnu i trpeljivo uradi isto. Prepreke su nestale iako je sjaj još uvek okruživao dve Predstavnice dok su stajale i gledale ih, a nije se moglo odrediti koja izgleda razočaranija. U žurbi, Egvena ogrnu tanki laneni ogrtač protiv prašine koji je bio prebačen ispred sedla njenog škopca i navuče rukavice za jahanje zadenute u džepić ogrtača. Šešir širokog oboda klatio se s visoke jabuke sedla, tamnoplav, da joj se slaže uz haljinu, s kićankom od belog perja iglom ukoso prikačenom spreda, što je jasno ukazivalo na Čezinu ruku. Vrućinu je mogla da ne primećuje, ali sjaj sunca bio je nešto drugo. Skinuvši perušku i iglu, gurnu ih u bisage, stavi šešir na glavu i veza trake ispod brade.

„Da krenemo, majko?“, upita je Brin. On je već zajahao, kalpak koji je najpre visio sa sedla sada mu je čeličnom rešetkom sakrivao lice. Na njemu je delovao potpuno prirodno, kao da je rođen za oklop.

Klimnula je glavom. Niko nije pokušao da ih zaustavi. Naravno, Lelejna se nikada ne bi ponizila da viče na javnom mestu, ali Romanda... Egvena oseti olakšanje dok su odjahivali, ali glava joj je pucala. Šta je trebalo da uradi s Delanom? Šta može da uradi?

Glavni put ove oblasti, širok pojas zemlje tako nabijene da tu ništa nije moglo da podigne prašinu, prolazio je kroz vojni logor i duž razmaka između njega i logora Aes Sedai. Brin krenu ukoso preko njega, pa kroz ostatak vojske, na drugu stranu.

Iako je u vojnom logoru bilo preko trideset puta više ljudi negoli u logoru Aes Sedai, izgledalo je da imaju manje šatora nego sestre i oni koji su ih služili, raštrkanih po zaravnima na strani brda. Većina vojnika spavala je napolju. A opet, bilo je teško setiti se kada je poslednji put pala kiša, a zasigurno nije bilo oblačka na nebu. Začudo, tu je bilo više žena nego u logoru sestara, mada je na prvi pogled, zbog toliko muškaraca, izgledalo da ih je manje. Kuvarice su nadgledale kazane, a pralje su se borile s ogromnim gomilama rublja, dok su neke druge radile oko konja ili kola. Dobrim delom izgledale su kao da su supruge; barem po tome što su sedele uokolo pletući ili krpeći haljine ili mešajući u malim kotlovima. Oružarnice su bile podignute skoro svuda kud bi pogledala, gvožđe na nakovnjima odzvanjalo je pod čekićima, oružari su dodavali strele u naramke kraj svojih nogu, a potkivači su pregledali konje. Kola svih vrsta i veličina stajala su na sve strane, stotine, inožda hiljade njih; vojska je izgleda pokupila svaka na koja je usput naišla. Većina nabavljača već je izašla, ali nekoliko dvokolica visokih točkova i nešto teretnih kola još uvek se udaljavalo u potrazi za selima i imanjima. Tu i tamo vojnici bi veselo povikali dok su prolazili: „Lord Brin!“, ili „Bik! Bik!“ To je bilo njegovo znamenje. Ništa o Aes Sedai ili Amirlin Tron.

Egvena se okrete u sedlu da proveri je li Mirela još uvek u blizini. Bila je tu, puštajući konja da ih prati sam od sebe, s izgubljenim, pomalo bolešljivim izrazom lica. Sijuan je bila iza nje, pastir svojoj usamljenoj ovci. A možda se samo plašila da brže potera ždrebicu. Siva je bila potpuna grudva putera, ali Sijuan bi se verovatno i prema poniju odnosila kao da je bojni konj.

Egvena oseti ubod razdraženosti zbog sopstvene životinje. Zvao se Daišar Slava, na Starom jeziku. Ona bi radije jahala Belu, malu čupavu kobilu na kojoj je izašla iz Dve Reke. Ponekad je mislila da sigurno izgleda kao lutka, nameštena navrh škopca koji je delovao kao bojni konj, ali Amirlin je morala da jaše propisnog ždrepca. Ne čupave konje za vuču. Iako je sama smislila ovo pravilo, osećala se nesigurno, kao polaznica.

Okrenuvši se nazad, ona upita: „Očekuje li se ikakav otpor pred nama, lorde Brine?"

Pogledao ju je postrance. Isto ga je pitala jednom kada su napuštali Salidar, i još dva puta dok su prelazili Altaru. Mislila je da to nije toliko često da bi izazvalo sumnjičavost.

„Murandija je poput Altare, majko. Susedi suviše zauzeti spletkarenjem jedan protiv drugog ili međusobnim koškanjima, suviše da bi se ujedinili za bilo šta osim rata, a ni tada prečvrsto.“ Glas mu je bio vrlo suv. On je bio glavnokomandujući kraljičine garde u Andoru, i imao je za sobom godine pograničnih čarki s Muranđanima. „Bojim se da će u Andoru situacija biti drugačija. Ne radujem se tome.“ On skrenu, jašući uz blagu padinu da izbegne troja kola koja su čangrljala preko kamenja u istom pravcu.

Egvena pokuša da održi mirno lice. Andor. Ranije, samo bi joj odgovorio s ne. Ovo su bili krajnji obronci brda Kumbar, negde južno od Lugarada, glavnog grada Murandije. Uz mnogo sreće trebaće im bar deset dana do granice Andora.

„A onda stižemo do Tar Valona, lorde Brine. Kako nameravaš da zauzmeš grad?“

„To me još niko nije pitao, majko.“ Malopre joj se samo učinilo da mu je glas suv; sad je bio suv. „Dok stignemo do Tar Valona, po volji Svetlosti, trebalo bi da imam dva ili tri puta ovoliko ljudi.“ Egvena se trže na pomisao o plaćanju tolike vojske; nije izgledalo da je primetio. „S njima ću započeti opsadu. Najteži deo biće pronalaženje brodova i njihovo potapanje da se zatvore Severna i Južna luka. Luke su ključne za opsadu gradova s mostovima, majko. Tar Valon je veći nego Kairhijen i Kaemlin zajedno. Kad hrana prestane da pristiže...“ On slegnu ramenima. „Vojnički poziv uglavnom je čekanje, sem kad je marširanje.“

„A ako ne budeš imao toliko vojnika?“ Nikada nije pomislila da će svi ti ljudi gladovati, žene i deca. Nikada nije stvarno pomislila na bilo koga ko će biti upetljan osim Aes Sedai i vojnika. Kako je mogla da bude toliko glupa? Videla je šta je rat napravio u Kairhijenu. Brin je to tako olako primao. Pa opet, on je vojnik; nemaština i smrt bile su vojnička svakodnevica. „Šta ako bude samo... recimo... koliko i sad?“

„Opsada?“ Izgleda da se nešto od njihovog razgovora konačno probilo kroz Mirelinu zamišljenost. Ona podbode dorata, nateravši nekolicinu muškaraca da odskoči u stranu; neki završiše s licem u prašini. Nekolicina ljutito zinu, a onda primeti bezvremene crte lica i brže bolje zaklopi usta, gunđajući. Što se nje ticalo, oni kao da nisu ni postojali. „Artur Hokving je dvadeset godina opsedao Tar Valon i propao.“ Iznenada je shvatila da uokolo ima načuljenih ušiju i spustila je glas, ali i dalje je zvučala otrovno. „Očekuješ li da ćemo čekati dvadeset godina?“

Otrov se srozao niz Gareta Brina ne ostavivši traga. „Bi li ti se više dopalo da smesta krenemo pravo u napad, Mirela Sedai?“ Bilo je kao da je pita hoće li čaj sa šećerom ili bez njega? „To je pokušalo nekoliko Hokvingovih zapovednika i ljudi su im iskasapljeni. Još nijedna vojska nije uspela da obori zidove Tar Valona.“

To nije bila potpuna istina, kao što je Egvena znala. Za vreme Troločkih ratova, jedna vojska Troloka vođena Gospodarima straha poharala je i spalila deo same Bele kule. Na kraju Rata drugog Zmaja, vojska koja je pokušala da spase Gvera Amalasana od umirenja takode je stigla do Kule. Mirela nije mogla znati ništa o tome, a Brin još i manje. Pristup tim tajnim istorijama, sakrivenim duboko u biblioteci Kule, bio je propisan zakonom koji je i sam bio tajna, a obelodanjivanje postojanja bilo zakona ili zapisa smatralo se izdajom. Sijuan joj je rekla da će, ako bude čitala između redova, naći nagoveštaje nečega što čak ni tu nije zapisano. Aes Sedai su bile vrlo vešte da sakriju istinu kada smatraju da je to potrebno. Čak i od sebe samih.

„Sa sto hiljada ovakvih vojnika, kakve imam sad“, nastavio je Brin, „biću prvi. Ako uspem da zaprečim luke. Hokvingovi zapovednici to nikada nisu uspeli. Aes Sedai su uvek podizale one gvozdene lance da spreče brodove da uplove u prolaz luke i potapale ih pre nego što bi uspeli da se postave tamo gde će ometati trgovinu. Hrana i potrepštine su ulazile. Na kraju ćemo morati da se bavimo i vašim jurišem, ali ne dok grad ne oslabi, ako bude po mome.“ Glas mu je i dalje bio... običan. Čovek koji razgovara o izlasku. Okrenuo je glavu prema Mireli i, mada se njegov ton nije promenio, napetost u njegovim očima bila je vidljiva i iza štitnika za lice. „A vi ste se složile da će biti, kada sam došao vojsci. Ja neću da žrtvujem ljude."

Mirela otvori a potom polako zatvori usta. Bilo je očito da je htela nešto da kaže, ali da nije znala šta. Jesu mu dale reč, ona i Šerijam i ostale koje su rukovodile kada se on pojavio u Salidaru, koliko god to bilo gorko. Koliko god da su Predstavnice pokušavale da to zaobiđu. One nisu dale nikakvu reč. Međutim, Brin se ponašao kao da jesu i do sada je uspevao da se izvuče. Do sada.

Egveni pripade muka. Ona jeste videla rat. Slike joj blesnuše u mislima: Ijudi koji se bore, ubijaju probijajući se kroz Tar Valon, umiru. Oči joj se zaustaviše na jednom momku čvrste vilice koji je stalno premetao jezik dok je oštrio vrh koplja. Hoće li on umreti na tim ulicama? Sedokos proćelav čovek koji je tako pažljivo prelazio prstima preko svake strele pre nego što bi je gurnuo u tobolac. I tamo, taj momčić koji se pravi važan u svojim visokim čizmama za jahanje. Izgledao je premlado da bi se brijao. Svetlosti, toliki su još bili dečaci. Koliko će ih umreti? Za nju. Za pravdu, za ispravno, za svet, ali u suštini za nju. Sijuan podiže ruku, ali ne završi pokret. I da je bila dovoljno blizu, nije mogla da potapše po ramenu Amirlin Tron na mestu gde će je svi videti.

Egvena ispravi leđa. „Lorde Brine“, upita ona ukočenim glasom, „šta to treba da vidim?“ Učinilo joj se da je bacio pogled ka Mireli pre nego što joj je odgovorio.

„Bolje da sama vidiš, majko.“

Egvena pomisli kako će joj se glava raspuknuti. Ako je Sijuanini putokazi odvedu do nečega, mogla bi i da odere Mirelu. Ako ne, onda će moći da odere Sijuan. A mogla bi tu da ubaci i Gareta Brina, kao dodatak.