Kruna mačeva

16 Dodir po obrazu

Tarezinska palata bila je gomila sjajnog maltera i belog kreča s balkonima koji su imali zaslone od belo obojenog kovanog gvožđa i zasvođenim prolazima i do četiri sprata iznad zemlje. Golubovi su kružili oko zašiljenih kupola i visokih, terasama okruženih kula obloženih crvenim i zelenim pločicama, koje su svetlucale na suncu. Kapije zašiljenih lukova u samoj palati vodile su u različita dvorišta, a još ih se otvaralo na visokim zidovima koji su sakrivali bašte, a strme snežnobele stepenice, široke deset hvatova uzdizale su se na strani okrenutoj Trgu Mol Hara do visokih vrata koja su bila izrezbarena izuvijanim šarama, istovetnim onima na zaslonima balkona, i prekrivena žeženim zlatom.

Desetak stražara poređanih pred tim vratima znojili su se na suncu u pozlaćenim grudnim oklopima preko zelenih kaputa i vrećastim belim čakširama uvučenim u tamnozelene čizme. Oko svetlucavih zlatnih kalpaka zelena užad su im pridržavala izuvijano belo platno, dok je njegov duži kraj visio niz leđa. Čak su im i halebarde kao i korice bodeža i mačeva sijale od zlata. Straža za prikazivanje, ne za borbu. Ali kada je Met stigao do vrha, na njihovim rukama je primetio mačevalačke žuljeve. Ranije je uvek ulazio kroz jednu od kapija ka štalama, da bi usput proučio konje u palati, ali ovoga puta će ući kao što dolikuje nekom lordu.

„Blagoslov Svetlosti na svima koji su ovde“, obratio se njihovom zapovedniku, momku ne mnogo starijem od sebe. Žitelji Ebou Dara bili su učtivi ljudi. „Došao sam da ostavim poruku za Ninaevu Sedai i Elejnu Sedai. Ili da im je lično uručim, ukoliko su se vratile."

Oficir se upilji u njega, a onda zaprepašćeno pogleda stepenice. Zlatni i zeleni gajtan na njegovom zašiljenom kalpaku označavali su neko zvanje, ali koje, Met nije znao, a umesto halebarde nosio je pozlaćeni štap zašiljenog vrha s kukom nalik onoj za podbadanje stoke. Po njegovom izrazu lica moglo se pomisliti kako niko nikada ranije nije došao uz te stepenice. Proučavajući Metov kaput, očito je premišljao dok konačno nije zaključio kako ne može da ga otera. On s uzdahom odgovori na blagoslov i upita za Metovo ime, potom otvori mala vrata u kapiji i uvede ga u veličanstveno predvorje sa pet kamenih balkona pri vrhu i svodom oslikanim u nebo, sa sve oblacima i suncem.

Stražarevo pucketanje prstima prizva mladu služavku u beloj haljini prišivenoj s leve strane, kako bi se videle zelene podsuknje, i na levoj strani grudi izvezenoj zelenim sidrom ukrštenim mačem. Požurila je preko crveno-plavog mermernog poda, iznenađenog izraza lica, i klecnula i pred Metom i pred oficirom. Kratka crna kosa uokvirivala je slatkasto, lepuškasto lice svilenkaste maslinaste puti, a njena uniforma imala je dubok uzan razrez od vrata nadole, uobičajen kod svih žena, osim plemkinja, u Ebou Daru. Ovoga puta, Met nije obraćao pažnju na to. Kada je saznala šta on želi, krupne crne oči joj se još više raširiše. Aes Sedai nisu bile nevoljene u Ebou Daru, ali većina njegovih stanovnika išla bi u širokom krugu ako bi tako izbegli da se sretnu s nekom.

„Da, poručniče mača“, reče ponovo se klanjajući, „naravno, poručniče mača. Ako bi ti bilo drago da me pratiš, gospodaru?“ Bilo je.

Spolja je Ebou Dar blistao belinom, ali iznutra su boje divljale. Izgledalo je kao da je palata sastavljena od mnoštva širokih hodnika, a u jednom je svod bio plav a zidovi žuti, u drugom su svetlocrveni zidovi bili natkriljeni zelenim svodom, a to se menjalo na svakom zaokretu – mešavine boja koje bi svakome, osim Krparu, izgledale neskladno. Metove čizme glasno su odzvanjale na pločicama složenim u šare od dve, tri, a ponekad i četiri boje, oblikujući rombove, zvezde ili trouglove. Gde god su se hodnici ukrštali, pod je ukrašavao mozaik sastavljen od sićušnih pločica, s isprepletanim talasastim linijama, spiralama i prstenovima. Nekoliko svilenih tapiserija pokazivalo je scene s mora, a u zalučenim nišama stajale su kristalne činije, mali kipovi i žuti porcelan Morskog naroda koji bi svugde dosta vredeo.

Ponekadbi u tišini promakao neko od livrejisane posluge, često sa srebrnim ili zlatnim poslužavnikom u rukama.

U nekim drugim okolnostima Met bi se osećao sasvim opušteno okružen bogatstvom. Za početak, ako je tu bilo novca, deo bi mogao da se zakači za njegove prste. Ovoga puta je sa svakim novim korakom bivao nestrpljiviji. I napetiji. Poslednji put su mu se kockice ovako napadno kotrljale u glavi baš pre nego što se našao s tri stotine iz Družine, sa hiljadu Gebrilovih Belih lavova pred sobom i još toliko koji su dolazili putem iza njega, a sve to jer je samo pokušao da odjaše iz cele te zbrke. Tog puta izbegao je da ga saseckaju, milošću tuđih sećanja i s više sreće nego što mu je pripadalo. Kockice su skoro uvek značile opasnost, ali i još nešto što nikako nije uspevao da razluči. Mogućnost da će mu rascopati glavu nije bila dovoljna, a jednom ili dva puta to nije bilo ni nagovešteno, ali verovatnoća da će Met Kauton okončati život na neki neopisiv način nezadrživo je rasla i najčešće je i bila uzrok svemu. To nije bilo verovatno u Tarezinskoj palati, ali kockice se nisu zaustavljale zato što nešto nije bilo verovatno. On samo ostavlja poruku, hvata Ninaevu i Elejn za gušu, ako bude mogao, čita im bukvicu od koje se uši žare, a potom odlazi.

Mlada žena kao da je klizila pred njim dok ne dođoše do onižeg krupnog čoveka, malo starijeg od nje, još jednog sluge u pripijenim belim čakširama, beloj košulji širokih rukava i dugim zelenim prsnikom sa sidrom i mačem kuće Mitsobar u belom ovalu. „Majstore Džine", obratila mu se klecnuvši još jednom, „ovo je lord Met Kauton, koji želi da ostavi poruku za časnu Elejnu Aes Sedai i časnu Ninaevu Aes Sedai.“

„Vrlo dobro, Hejsel, možeš ići.“ Ona se pokloni Metu. „Ako ti je drago da kreneš sa mnom, gospodaru?"

Džin ga je vodio sve dok ne stigoše do tamnopute namrštene žene, gotovo u srednjim godinama, pred kojom se poklonio. „Gazdarice Karin, ovo je lord Met Kauton, koji želi da ostavi poruku za časnu Elejnu Aes Sedai i časnu Ninaevu Aes Sedai.“

„Vrlo dobro, Džine, možeš ići. Ako ti je drago da kreneš sa mnom, gospodaru?"

Karin ga povede uz široke stepenice od crvenog i žutog mermera, do mršave žene po imenu Matilda, koja ga otprati do onižeg čoveka po imenu Bren, koji ga odvede do proćelavog čoveka po imenu Madik, a svako od njih bio je malo stariji od prethodnog. Na mestu gde se pet hodnika susretalo kao paoci točka, Madik ga ostavi s Laren, punačkom ženom prosedih zalizaka i vladarskog držanja. Poput Karin i Matilde, nosila je ono što su u Ebou Daru nazivali venčanim nožem, koji je visio ručicom nadole s pripijene srebrne ogrlice, ugnežden među više nego jedrim dojkama. Od pet belih kamenova u dršci dva su bila obrubljena crvenim, a među četiri crvena jedan oivičen crnim, dajući do znanja da je od njeno devetoro dece troje mrtvo, od toga dva sina poginula u dvoboju. Podigavši se iz pozdrava Metu, Laren kliznu u jedan od hodnika, ali on je brzo uhvati za ruku.

Tamne obrve malo se podigoše kada je pogledala njegovu šaku. On je smesta pusti, mada nije imala nikakvo oružje osim venčanog noža. Običaj je nalagao da ga može upotrebiti samo na svom mužu, ali nije bilo pametno proveravati. Mada, nije umekšao glas. „Koliko daleko treba da idem da bih ostavio poruku? Pokaži mi njihove sobe. Nije valjda tako teško pronaći dve Aes Sedai. Nije ti ovo prokleta Bela kula.“

„Aes Sedai?“, oglasi se iza njega žena čiji je govor bio upadljivo ilijanski. „Ako tražiš dve Aes Sedai, pronašao si upravo toliko.“

Laren gotovo da ne maknu nijednom crtom lica. Njene skoro potpuno crne oči pogledaše pored njega i bio je siguran kako su se malo skupile od brige.

Skinuvši šešir, Met se okrenu opušteno se smeškajući. S tom srebrnom glavom lisice oko vrata, Aes Sedai ga nisu nimalo brinule. Pa, barem ne previše. Bilo je tu nekih pukotina. Možda njegov smešak i nije bio tako opušten.

Dve žene s kojima se suočio nisu mogle da izgledaju različitije. Jedna je bila vitka, zanosnog osmeha u zelenozlatnoj haljini koja je nagoveštavala privlačne grudi. Da nije bilo bezvremenog lica, poželeo bi da proćaska s njom. Imala je lepuškasto lice i krupne oči u kojima je muškarac mogao da se utopi. Šteta. Druga je isto izgledala bezvremeno, ali trebao mu je trenutak da to shvati. Prvo je pomislio da se mršti zbog nečega, dok nije shvatio da joj je to uobičajen izraz lica. Njena tamna, gotovo crna haljina pokrivala ju je do brade i zglavaka, zbog čega je bio zahvalan. Delovala je sasušeno, kao gloginja. Činilo se i da je doručkovala gloginje.

„Pokušavam da ostavim poruku za Ninaevu i Elejnu“, saopšti im, „ova žena...“ Zatrepta gledajući niz hodnike. Razne sluge su prolazile, ali Larene nije bilo na vidiku. Nikada ne bi pomislio kako može tako brzo da se kreće. „U svakom slučaju, hoću da ostavim poruku.“ Iznenada oprezan, dodade: „Jeste li im vi prijateljice?“

„Ne baš“, reče lepuškasta, „Ja sam Džolina, a ovo je Teslina. A ti si Met Kauton.“ Metu se zgrči u stomaku. Devet Aes Sedai boravi u palati, a on je naleteo baš na ove dve, koje slede Elaidu. Uz to je jedna od njih Crvena. Iako on nije morao da se boji. Spusti ruke pored tela da ne bi posegao za lisičjom glavom ispod košulje.

Ona što je jela gloginje – Teslina – primače mu se. Tom je rekao da je ona Predstavnica – mada, šta Predstavnica radi ovde čak ni Tom nije shvatao. „Mi bismo bile njihove prijateljice kad bi to mogućno bilo. Prijateljice njima potrebne jesu, gosparu Kautone, kao i tebi.“ Očima je pokušavala da mu probuši rupu u glavi.

Džolina mu priđe s boka, spustivši ruku na njegov okovratnik. Da je u pitanju neka druga žena, taj bi osmeh nazvao obećavajućim. Ova je bila iz Zelenog ađaha. „One su na opasnom zemljištu, a slepe su za ono što im leži pred nogama. Znam da si im prijatelj. Mogao bi to i da pokažeš tako što ćeš im reći da se manu glupiranja pre nego što bude prekasno. Budalasta deca koja preteruju mogla bi se suočiti s oštrom kaznom.“

Met požele da se povuče; čak je i Teslina stajala toliko blizu da ga je gotovo dodirivala. Umesto toga, on namesti svoj najdrskiji kez. Bio je to isti onaj što ga je kod kuće uvek uvaljivao u nevolje, ali sada mu se učinio vrlo prikladan. One kockice u njegovoj glavi nisu imale nikakve veze s ove dve, inače bi prestale da se kotrljaju. A imao je i privesak. „Kako se meni čini, one sasvim dobro vide.“ Ninaeva je prosto vapila za tim da je neko malo spusti na zemlju, a Elejna još i više, ali nije nameravao da stoji i sluša kako ova žena omalovažava Ninaevu. Ako je to značilo da mora da brani i Elejnu, nek bude tako. „Možda biste vi mogle da se okanete svojih gluposti.“ Džolinin osmeh se ugasi, ali zato se drugi pojavi na Teslininim usnama, oštar poput britve.

„Znamo mi za tebe, gosparu Kautone.“ Izgledala je spremno da odere svakoga ko joj se nađe pri ruci. „Ta’veren, rečeno jeste. Sa sopstvenim opasnim vezama. To jeste da je više od govorkanja.“

Džolinino lice bilo je ledeno. „Na tvom mestu, mladić koji želi biti siguran u svoju budućnost mogao bi proći i mnogo gore negoli da traži zaštitu Kule. Nije trebalo da je napuštaš, nikada.“

Stomak mu se jače zgrči. Šta su još znale? Sigurno ne za privesak. Ninaeva i Elejna su znale, a i Adeleas i Vandena, a samo Svetlost zna kome su one rekle, ali ovim dvema sigurno nisu. Međutim, postojalo je nešto gore nego ta’veren ili lisičja glava, pa čak i Rand, barem što se njega ticalo. Ako znaju za prokleti Rog...

Iznenada, nešto ga tako povuče dalje od njih da se sapleo i gotovo ispustio šešir. Vitka žena glatkog lica i gotovo sasvim sede kose, skupljene na vratu, držala ga je za rukav i okovratnik. Teslina ga, nehotice, na isti način dohvati s druge strane. Prepoznao je došljakinju ukočenih leđa, donekle. Bila je to ili Adeleas ili Vandena, jedna od dve sestre – prave sestre, ne samo Aes Sedai – koje kao da su bile bliznakinje; nikada nije bio siguran koja je koja.

Ona i Teslina odmeravale su se hladno i dostojanstveno, kao dve mačke koje su spustile šape na istog miša.

„Nema potrebe da mi pocepate kaput“, zagunđa pokušavajući da se izmigolji. „Moj kaput?“ Nije bio siguran da su ga čule. Čak i s lisičjom glavom oko vrata, nije bio spreman da im otkačuje prst po prst – ako ne bude prisiljen.

Onu sestru, koja god bila, pratile su još dve Aes Sedai, iako se jedna od njih, tamna krupna žena radoznalih očiju, prepoznavala samo po prstenu Velike zmije i šalu sa smeđim resama i belim Plamenom Tar Valona na leđima. Izgledala je samo malo starije od Ninaeve, što ju je označavalo kao Sarejtu Tomares, koja je postala Aes Sedai oko dve godine ranije.

„Zar si spala na otimanje muškaraca po hodnicima, Teslina?“, progovori treća. „Ti ne bi trebalo da se interesuješ za muškarce koji ne mogu da usmeravaju.“ Niska i bleda, u čipkom opšivenoj sivoj haljini prošaranoj plavim, sva je bila hladna bezvremena gracioznost samopouzdanog osmeha. Obeležio ju je kairhijenski govor. Očito je privukao najkrupnije zveri u dvorištu. Tom nije bio siguran je li glavnokomandujuća u Elaidinom izaslanstvu Džolina ili Teslina, ali je Merilila vodila ove ludakinje koje su navukle Egvenu da postane njihova Amirlin.

Met bi mogao da se obrije osmehom kojim je Teslina uzvratila. „Ne izigravaj pretvaranje sa mnom, Merilila. Met Kauton jeste izuzetno važan. Ne treba da trči bez nadzora.“ Kao da on nije stajao tu i slušao!

„Nemojte se tući zbog mene“, reče. Cimanje kaputa nikoga nije privolelo da ga pusti. „Ima me dovoljno za sve vas.“

Pet pari očiju natera ga da zažali što je otvorio usta. Aes Sedai nemaju smisla za humor. On cimnu jače, a Vandena – ili Adeleas – povuče nazad dovoljno jako da izvuče kaput iz njegove ruke. Vandena, presudio je. Ona je bila Zelena i oduvek mu se činilo kako želi da ga okrene naglavačke i trese dok ne istrese tajnu priveska iz njega. Koja god da je bila, osmehivala se, delom jer je znala, a delom jer se zabavljala. On nije primećivao ništa smešno. Ostale ga nisu dugo posmatrale. Kao da je nestao.

„Njemu treba samo jedno“, odlučno progovori Džolina, „da bude stavljen pod nadzor. Radi sopstvene zaštite, a i više od toga. Tri taverena pojavila su se u istom selu? A jedan od njih je Ponovorođeni Zmaj? Gospara Kautona smesta treba poslati u Belu kulu.“ A on je pomislio kako je ona lepuškasta.

Merilila samo odmahnu glavom. „Precenjuješ svoj položaj, Džolina, ako misliš kako ću dopustiti da odvučete momka.“

„Ti precenjuješ sebe, Merilila.“ Džolina se približi i s visine pogleda u drugu ženu. Usne joj se napućiše; izgledala je nadmoćno i zamišljeno. „Zar ne shvataš kako nas samo želja da ne uvredimo Tilin zadržava da vas sve ne zarobimo i držimo na hlebu i vodi dok ne budemo mogle vas da pošaljemo nazad u Kulu?“

Met je očekivao da joj se Merilila nasmeje u lice, ali ona samo malo pomeri glavu, kao da zaista želi da pobegne od Džolininog pogleda.

„Ne bi se usudile.“ Sarejta je nosila smirenost Aes Sedai poput maske, mirnog lica je hladnokrvno nameštala šal, ali zadihanost u njenom glasu urlala je kako je to samo maska.

„To su dečje igrarije, Džolina“, suvo progunđa Vandena. Mora da je to bila ona. Od sve tri, jedina je delovala potpuno neuznemireno.

Slabašno rumenilo pojavi se na Merililinim obrazima, kao da se sedokosa žena obratila njoj, ali pogled joj očvrsnu. „Ne očekuješ valjda da bismo krotko pošle“, odlučnim glasom obrati se Džolini, „Osim, toga, nas ima pet. Sedam, ako se broje Ninaeva i Elejna.“ Poslednja rečenica očito je bila nevoljno dodata.

Džolina izvi obrvu. Dok je sa zagonetnim izrazom lica proučavala Džolinu i Merililu, Teslinini koščati prsti nisu popuštali, kao što nisu ni Vandenini. Aes Sedai bile su zemlja puna nepoznanica, gde nikada niste znali šta da očekujete dok ne bude prekasno. Ovde je bilo skrivenih virova. Skriveni virovi oko Aes Sedai mogli su da povuku čoveka u smrt a da one to ne bi ni primetile. Možda je ipak vreme da počne i otkači im prste.

Larenino iznenadno pojavljivanje spaslo ga je napora. Boreći se za dah, kao da je trčala, punačka žena raširi suknje spustivši se u kniks uočljivo dublje nego pred njim. „Oproštenje što vas uznemiravam, Aes Sedai, ali kraljica poziva lorda Kautona. Oproštenje molim. Moje uši nisu dovoljno vredne da ga ne dovedem.“

Aes Sedai upraviše poglede ka njoj, sve do jedne, dok se nije uzvrpoljila; onda dve grupe počeše da se odmeravaju kao da pokušavaju da ustanove koja od njih može više da se ponaša kao Aes Sedai. A onda pogledaše u njega. Pitao se hoće li se ijedna pomeriti.

„Ne mogu ostaviti kraljicu da me čeka, zar ne?“, veselo im dobaci. Kako u uvukle vazduh kroz nos, pomislili biste da je neku uštinuo za pozadinu. Čak se i Larenina smeđa haljina neodobravajuće spustila.

„Pusti ga, Adeleas", konačno progovori Merilila.

Namrštio se kada je sedokosa žena poslušala. Te dve bi morale da nose neke oznake sa imenima, ili mašne različitih boja u kosi, ili nešto tako. Ona mu pokloni još jedan od onih razveseljenih sveznajućih osmeha koje je tako mrzeo. Bio je to ženski način, ne samo Aes Sedai, iako nisu blagog pojma imale o onome što su želele da poveruješ kako znaju. „Teslina?“, upitao je.

Narogušena Crvena još uvek mu se obema rukama držala za kaput. Ona podiže pogled ka njemu ne obraćajući pažnju na ostale. „Kraljica?“

Merilila otvori usta, ali je oklevala, očito predomislivši se šta da kaže. „Dokle misliš da stojiš ovde držeći ga, Teslina? Možda ti želiš da objasniš Tilin zašto njen poziv nije ispoštovan.“

„Pažljivo biraj uz koga sebe vezuješ, gosparu Kautone", reče Teslina i dalje gledajući samo u njega. „Pogrešan izbor može dovesti do neprijatne budućnosti, čak i za ta’verena. Pažljivo biraj.“ Potom ga je pustila.

Dok je pratio Laren, nije sebi dopuštao da pokaže kako jedva čeka da se udalji, ali jeste poželeo da ova hoda malo brže. Lebdela je pred njim, ponosnog držanja, kao neka kraljica. Kao bilo koja Aes Sedai. Kad stigoše do prvog zaokreta, on baci pogled preko ramena. Pet Aes Sedai i dalje je stajalo na istom mestu, piljeći za njim. Kao da je njegov pogled bio nekakav znak, one bez reči osmotriše jedna drugu i raziđoše se u različitim pravcima. Adeleas krenu prema njemu, ali desetak koraka pre nego što ga je stigla ponovo mu se nasmeši i nestade kroz jedan dovratak. Duboki virovi. Više je voleo da pliva tamo gde je nogama mogao da dosegne dno.

Laren ga je čekala iza ugla, s rukama na pozamašnim bokovima i sa suviše nepomičnim licem. Slutio je da ispod svih tih sukanja nestrpljivo tapka nogom. On joj podari jedan od svojih najprijatnijih osmeha. Kikotave devojke ili sedokose bake, žene bi omekšale pred tim osmehom; nebrojeno puta je pomoću njega osvajao poljupce ili se vadio iz neprilika. Bio je koristan gotovo koliko i cveće. „To je bilo savršeno obavljeno i ja ti zahvaljujem. Siguran sam da kraljica nema nikakvu želju da me sretne.“ A ako ju je slučajno imala, on nije nameravao da se sreće s njom. Sve što je mislio o plemkinjama, za vladarke se utrostručavalo. U starim sećanjima nije bilo ničeg što bi mu promenilo mišljenje, a neki od tih ljudi proveli su strašno mnogo vremena oko kraljeva, kraljica i njima sličnih. „E sad, ako bi mi samo pokazala gde su odsele Ninaeva i Elejna..."

Čudno, izgleda da osmeh nije delovao. „Ja ne bih lagala, lorde Kautone. Moje uši nisu toliko vredne. Kraljica čeka, gospodaru. Vi ste zbilja hrabar čovek“, dodade ona okrećući se, a onda promrlja ispod glasa: „Ili neopisiva budala.“ Čisto je sumnjao kako je to trebalo da čuje.

Dakle, poseta kraljici ili milje hodnika kojima bi lutao dok se ne saplete o nekoga ko će mu, možda, konačno reći ono što želi da zna? Otišao je da poseti kraljicu.

Tilin Kvintara, milošću Svetlosti kraljica Altare, Gospodarica četiri vetra, čuvarka Mora oluja, Visoko sedište kuće Mitsobar, čekala ga je u odaji žutih zidova i svetloplavog svoda, stojeći pred ogromnim belim kaminom od kamena izgraviranog da predstavlja olujno more. Pa, vredelo je videti je, zaključio je. Tilin nije bila mlada – sjajna crna kosa koja joj se slivala niz ramena počela je da sedi na slepoočnicama, a tanušne linije paučinasto su se širile oko ivice njenih očiju – niti bi se moglo reći da je posebno lepa, iako su dva tanka ožiljka na njenim obrazima gotovo nestala s godinama. Zgodna – bio bi bolji opis. Ali bila je... upečatljiva. Krupne, tamne oči veličanstveno su ga odmeravale, te orlovske oči. Ona u suštini nije imala neku moć – čovek je mogao da prejaše njenom oblasti za dva do tri dana a da pred njim ostane još podosta od Altare – ali on pomisli kako bi ova i Aes Sedai naterala da ustukne. Kao Izabel od Dal Kalejna koja je naterala Amirlin Angaru da dođe pred nju. To je opet bilo jedno od starih sećanja; Dal Kalejn je nestao u Troločkim ratovima.

„Veličanstvo", reče, široko razmahnuvši šeširom dok se saginjao i zabacivao zamišljeni ogrtač, „po tvome pozivu ja pristupih.“ Upečatljiva ili ne, bilo je teško držati oči podalje od ne tako malog, čipkom oivičenog okruglog razreza u kome je visio venčani nož bele drške. Bio je to stvarno veoma privlačno zaobljen prizor, a opet, što je žena više pokazivala grudi, manje je želela da se pilji u njih. Barem ne da se pilji otvoreno. Bela drška; ali već je znao da je udovica. To ionako nije bilo važno. Petljanje s Prijateljicom Mraka lukavoga lica bilo je verovatno koliko i petljanje s kraljicom. Nije bilo nimalo lako ne gledati u nju, ali uspevao je. Verovatnije bi pozvala stražare nego što bi iz zlatotkanog pojasa potegla draguljima ukrašen bodež koji je odgovarao ogrlici s koje je visio njen bračni nož. Možda su mu se zato kockice još kotrljale u glavi. Mogućnost susreta sa glavosečom zakotrljala bi ih brže od ičega.

Slojevi svilenih podsuknji talasali su se belim i žutim dok je prelazila preko sobe i lagano kružila oko njega. „Govoriš Stari jezik“, reče kada se ponovo našla pred njim. Glas joj je bio dubok i muzikalan. Ne čekajući odgovor, ona odlebde do stolice i sede nameštajući zelene suknje. Nesvestan pokret; pogled joj je ostao prikovan za njega. Pomisli kako je verovatno sposobna da proceni kada je poslednji put promenio donje rublje. „Želiš da ostaviš poruku. Imam ono što je potrebno.“ Čipka koja joj je padala preko zglavka zaljulja se dok je pokazivala ka malom pisaćem stolu postavljenom ispod ogledala u pozlaćenom okviru. Sav je nameštaj bio pozlaćen i izrezbaren tako da liči na bambus.

Visoki prozori s tri luka stajali su otvoreni ka balkonu od kovanog gvožđa i propuštali morski povetarac koji je bio iznenađujuće prijatan, iako ne sasvim rashlađujuć, ali Metu se činilo da mu je toplije nego na ulici, a to nije bilo zbog njenog odmeravanja. Dejnije, dju ninte konsion sa’ljet je.

To je izgovorio. Krvavi Stari jezik ponovo mu izleće iz usta a da on to i ne zna. Mislio je da je savladao tu malu neprijatnost. A nije imao pojma ni kad će proklete kockice prestati da se kotrljaju, niti zbog čega. Bolje da pogled zadrži za sebe, a usta zatvorena koliko god može. „Zahvaljujem, veličanstvo.“ Pažljivo je izgovarao reči.

Debele gomile bledog papira već su čekale na naherenom stočiću prigodne visine za pisanje. Nasloni šešir na nogu stola. Mogao je da je vidi u ogledalu. Posmatra ga. Zašto je pustio jezik da laprda? Umočivši zlatno pero – a kakvo bi drugačije imala kraljica? – smišljao je šta će da napiše pre no što se nagnuo nad papir koji je ogradio rukom. Rukopis mu je bio neispisan i četvrtast. Nije ljubio pisanje.

Za trenutak je posmatrao poruku, žvaćući kraj pera dok nije shvatio kako gricka meko zlato. Možda Tilin neće ni primetiti. Moraju da znaju za Karidina. Šta još? Dodade još nekoliko pažljivo biranih reči. Ni najmanje mu nije trebalo da se uzjogune.

Eto. Nisu mogle da kažu kako nije bio uljudan.

Pažljivo upivši mastilo, presavio je stranicu četiri puta. Na maloj zlatnoj zdelici s peskom stajao je ugalj. Duvao je u njega dok se nije zažario, a onda njime zapali sveću i podiže štapić od crvenog voska. Dok je pečatni vosak kapao na ivicu papira, sinu mu kako u džepu ima prsten-pečatnjak. Samo nešto što je graver urezao da pokaže svoju veštinu, ali bolje nego obična grudva. Prsten je bio malo duži od barice istopljenog voska, ali veći deo pečata se ocrtavao.

Prvi put tada stvarno pogleda šta je kupio. Uokvirena krupnim polumesecima, lisica u trku uplašila je dve ptice da polete. On se iskezi. Šteta što nije šaka, za Družinu, ali odgovaraće. Nesumnjivo će morati da bude lukav kao lisica da održi korak s Ninaevom i Elejnom, a ako baš i nisu bile lepršave, pa... Osim toga, zbog priveska su mu omilile lisice. On sa spoljne strane naškraba Ninaevino ime, a potom i Elejnino, kao da se tek setio. Ovako ili onako, trebalo bi uskoro da ga pročitaju.

Okrečuči se sa zapečaćenim pismom u ruci, trže se kad člancima prstiju očeša Tilinine dojke. On se povuče i saplete o pisaći sto, zaprepašćeno buljeći i pokušavajući da ne pocrveni. Bulji u njeno lice; samo u lice. Nije čuo kad mu je prišla. Biće bolje da se pravi kako se ništa nije desilo, da je ne bi više posramio. I bez toga je verovatno mislila da je spetljani nespretnjaković. „Ovde piše nešto što bi veličanstvo trebalo da zna.“ Nije bilo dovoljno prostora među njima da bi podigao pismo. „Džaihim Karidin ugošćuje Prijatelje Mraka, pri čemu ne govorim o hapšenju.“

„Siguran si? Naravno da jesi. Niko ne bi izneo takvu optužbu ako nije siguran.“ Bora joj se pojavi na čelu, ali ona odmahnu glavom i bore nestade. „Ragovarajmo o nečemu prijatnijem.“

Došlo mu je da urlikne. Upravo joj je saopštio da je izaslanik Belih plaštova na njenom dvoru Prijatelj Mraka, a ona je samo podigla obrve.

„Ti si lord Met Kauton?“ U toj tituli osećalo se pitanje. Njene oči ga više nego ikada podsetiše na orla. Nijednoj kraljici se ne bi dopalo da pred njom stoji neko ko se pretvara da je lord.

„Samo Met Kauton.“ Nešto mu je govorilo da bi primetila laž. Sem toga, pustiti ljude da misle kako je lord bila je samo još jedna smicalica, iako bi radije bio bez nje. U Ebou Daru naletali ste na dvoboje kad god bi se okrenuli, ali malo ko je izazivao lordove, osim drugih lordova. Pa i pored toga, u poslednjih mesec dana porazbijao je nekoliko glava, raskrvario četvoricu i pretrčao pola milje da pobegne od jedne žene. Uznemiravao ga je Tilinin pogled. I te kockice koje su mu se još uvek kotrljale po glavi. Želeo je da nestane odavde. „Ako bi mi veličanstvo pokazalo gde da ostavim pismo...?“

„Kći naslednica i Ninaeva retko te pominju“, reče mu, „ali naučimo se da čujemo i neizgovoreno.“ Ležerno je posegnula i dotakla mu obraz; on nesigurno upola podiže sopstvenu ruku. Da se nije umazao mastilom dok je žvakao pero? Žene su volele da je sve oko njih uredno, uključujući muškarce. Možda su i kraljice bile takve? „Ono što ne govore, ali ja ipak čujem, jeste da si neukroćena vucibatina, kockar i lovac na suknje.“ Gledala ga je pravo u oči, izraz lica ni za dlaku joj se nije promenio, a glas joj je ostao odlučan i hladan; ali dok je govorila, prstom mu je prelazila po drugom obrazu. „Neukroćeni muškarci su često najzanimljiviji. Za razgovor.“ Prst je pratio obris njegovih usana. „Neukroćena vucibatina koja putuje sa Aes Sedai, ta’veren koji ih, čini mi se, pomalo plaši. Ili bar uznemirava. Muškarac mora da ima jaku džigericu kako bi uznemirio Aes Sedai. Kako ćeš saviti Šaru u Ebou Daru, samo Mete Kautone?“ Ruka joj se zaustavi na njegovom vratu; osećao je kako mu bilo udara u vrhove njenih prstiju.

Ostao je razjapljenih usta. Stočić iza njega zazveča udarivši u zid kad je ponovo pokušao da odstupi. Napred je mogao samo ako je odgurne ili joj se uspne uz suknje. Žene se ne ponašaju ovako! O, neka od starih sećanja nagoveštavala su da to ipak rade, ali to su uglavnom bila prisećanja na sećanja kako je ona žena uradila to, a ova nešto drugo; uglavnom se samo bitaka jasno sećao, a tu nije bilo pomoći. Osmehnula se, a lagano izvijanje njenih usana nije ublažilo odsjaj grabljivice u njenim očima. Osetio je kako mu se kosa diže na glavi.

Preko njegovog ramena pogledala je u ogledalo, pa se iznenada okrenula, ostavivši ga da zija u njena leđa dok je odmicala. „Moram urediti da ponovo razgovaramo, gosparu Kautone. Ja...“ Prekinula je kad se vrata širom otvoriše, naizgled iznenađena, ali Met shvati da je u ogledalu primetila kako se pomeraju.

Uđe vitak mladić koji je malo hramao, tamnoput momak oštrih očiju što bez zaustavljanja pređoše preko Meta. Crna kosa padala mu je na ramena, a na sebi je imao jedan od onih kaputa koji nikada nisu bili namenjeni da se nose kako treba, prebačen preko ramena, od zelene svile, sa zlatnim lancima preko grudi i zlatnim leopardima na reverima. „Majko“, izusti, poklonivši se Tilin i dotakavši usne prstima.

„Beslane.“ Ime je izgovorila s mnogo topline dok ga je ljubila u oba obraza i u očne kapke. Odlučan ledeni glas koji je koristila za Meta kao da nije ni postojao. „Vidim, prošlo je dobro.“

„Pa, nije baš najbolje.“ Dečko uzdahnu. I pored očiju delovao je blago i imao je mek glas. „Nivin me je dokačio po nozi u drugom prolazu, a onda se okliznu u trećem, tako da sam mu probio srce a ne ruku koja drži mač. Uvreda nije bila vredna ubistva, pa ću sad morati da izrazim saučešće njegovoj udovici.“ Činilo se da žali zbog toga koliko i zbog Nivinove smrti.

Tilinino osmehnuto lice nikako nije odgovaralo ženi kojoj je sin upravo saopštio kako je ubio čoveka. „Samo se potrudi da poseta bude kratka. Probodi mi oči ako Davindra ne bude jedna od onih udovica kojima je potrebna uteha, a onda ćeš morati ili da se ženiš ili da joj pobiješ svu braću.“ To je izgovorila tako da se činilo kako je prva mogućnost mnogo gora od druge, koja je samo bila dosadna neprijatnost. „Ovo je gospar Met Kauton, sine moj. On je ta’veren. Nadam se da ćete se sprijateljiti. Možda ćete ići zajedno na plesove u Noći Svovana.“

Met poskoči. Nipošto nije želeo da se bilo gde pojavi s tipom koji se bori u dvobojima, a majka ga pri tom miluje po obrazu. „Nisam ja za balove“, brzo progovori. Žitelji Ebou Dara bili su nerazumni u praznovanju. Visoki Časelin samo što je prošao, a već naredne nedelje su imali pet praznika, od čega dva celodnevna, ne samo proste večernje zabave. „Ja plešem po krčmama. Onim grubljim. Ništa što bi ti se dopalo.“

„Obožavam grublje krčme“, osmehnut, Beslan progovori istim mekim glasom. „Balovi su za matorce i njihove ljubimce."

Nakon toga bilo je kao da se spušta niz odron. Pre nego što je Met i shvatio šta se dešava, Tilin ga je vezala u vreću. On i Beslan zajedno će posećivati proslave. Sve proslave. Loviće, tako je to Beslan nazivao, a kada Met bez razmišljanja odvali kako je lov za devojčice – da je razmišljao nikada to ne bi odvalio pred nečijom majkom – dečak se samo nasmeja i reče: „Devojka ili dvoboj, napućene usne ili bleštavo sečivo. Koji god ples da trenutno plešeš, on je najzabavniji. Je li tako, Mete?“ Tilin se blago osmehivala Beslanu.

Met je uspeo da se nasmeje na silu. Ovaj Beslan je potpuno lud, i on i njegova majka.