Kruna mačeva

22 Male žrtve

Ciljeći u oznaku iznad lučnih vrata krčme loše nacrtanu ženu sa štapom za hodanje, koja je puna nade zurila u daljinu Elejna požele da je još uvek u svom krevetu, umesto što je ustala sa suncem. Mada ne bi mogla da spava. Trg Mol Hara pružao se prazan pred njom, ako se izuzmu nekolika drndava kola koja su vukli magarci ili volovi na putu za pijacu i grupica žena sa ogromnim korpama na glavama. Jednonogi prosjak sedeo je sa svojom činijom na uglu krčme prvi od mnogih koji će se kasnije rasuti po trgu; već mu je dala srebrnu marku, što je čak i sada bilo dovoljno da ga hrani nedelju dana, ali on ju je samo ćušnuo pod svoj odrpani kaput, uz bezubi osmeh, a onda je nastavio da čeka. Nebo je još uvek bilo sivkasto, ali dan je već obećavao jaru. Usredsrediti se dovoljno da se ne obraća pažnja na vrućinu ovoga jutra bilo je teško.

Poslednji ostaci Birgitine glavobolje zbog mamurluka stajali su joj u malom mozgu, sve slabiji ali još uvek prisutni. Da se samo njena mala sposobnost Lečenja nije dokazala kao premala. Nadala se da će Avijenda i Birgita, prerušene Varkom, ovoga jutra uspeti da saznaju nešto korisno o Karidinu. U stvari, Karidin verovatno ne bi pravio nikakvu razliku između bilo koje od njih i obućara, naravno, ali bilo je najbolje biti pažljiv. Bila je ponosna što Avijenda nije zahtevala da i ona dođe ovamo u stvari, što je bila iznenađena im predlogom. Avijenda nije verovala da joj je potreban iko ko bi je pazio ili se starao da uradi ono što je potrebno.

Uzdahnuvši, ona poravna haljinu, iako nije bilo potrebe za tim. Plava i krem, sa malo vendalrijanske bledožute čipke, zbog te se haljine osećala samo malo... suviše otkrivena. Jedini put kad je odustala od nošenja mesne mode bio je kada su ona i Ninaeva putovale u Tančiko sa Morskim narodom, ali na neki svoj način moda Ebou Dara bila je gotovo... ona ponovo uzdahnu. Samo je pokušavala da odugovlači. Avijenda je trebalo da pođe i povede je za ruku.

„Neću da se izvinim", odjednom pored njenog ramena progovori Ninaeva. Stiskala je sive suknje obema rukama, piljeći u Izgubljenu ženu kao da je sama Mogedijen čeka unutra. „Neću!“

„Ipak je trebalo da obučeš belo“, promrmlja Elejna, izazvavši time sumnjičav pogled sa strane. Trenutak kasnije, ona je dodala: „Pa rekla si da je to boja za pogrebe.“ Na ovo Ninaeva zadovoljno klimnu glavom, iako to uopšte nije bilo ono što je Elejna mislila. Ovo će biti propast ako ne budu mogle da održe mir između sebe. Birgita je jutros morala da se zadovolji biljnim uvarom, koji je pri tom bio užasno gorka mešavina, jer je Ninaeva tvrdila kako nije dovoljno ljuta da bi usmeravala. A onda je nastavila potpuno dramatično o tome kako je belo za sahrane jedina prikladna boja, ustrajavala je u tome kako ona neće poći, sve dok je Elejna nije bukvalno izvukla iz njihovih odaja, a potom je objavila najmanje dvadeset puta kako se ona neće izvinjavati. Trebalo je očuvati mir, ali... „Pristala si na ovo, Ninaeva. Ne, ne želim više da slušam o tome kako smo te mi ostale naterale na to. Pristala si. Zato prekini da se duriš.“

Ninaeva se zagrcnu, očiju razrogačenih od neverice. Ali nije dozvolila da joj to skrene pažnju, i pored jednog „Durim se?“, promrmljanog u pola glasa. „Trebalo bi ponovo da porazgovaramo o ovome, Elejna. Nema potrebe da se prenagljuje. Mora da postoji bar hiljadu razloga zbog kojih ovo neće upaliti, bio on ta’veren ili ne, a Met Kauton čini bar devet stotina njih.“

Elejna je hladno pogleda. „Jesi li jutros namerno izabrala najgorče trave koje bi pomogle?“ Neverica u razrogačenim očima pretvori se u nevinost, jednako razrogačenu, ali crvenilo preli Ninaevine obraze. Elejna odgurnu vrata. Ninaeva ju je pratila, gunđajući. Elejnu nimalo ne bi iznenadilo ni da joj se ova isplazila. Ovoga jutra durenje nije bilo ni početak opisa.

Miris pečenja hleba širio se iz kuhinje, a svi kapci na prozorima bili su otvoreni da bi se provetrila zajednička soba. Služavka bucmastih obraza, koja je stajala na stoličici, istezala se kako bi poskidala očerupane zimzelene grane iznad prozora, dok su druge nameštale stolove i klupe i stolice koje mora da su bile uklonjene zbog plesa. Ovako rano, uokolo nije bilo nikog drugog osim mršave devojke koja je nekako preko volje mela patos. Ona bi možda bila i lepa da joj usne nisu delovale kao da se neprekidno pući. Bilo je tu vrlo malo nereda, uzevši u obzir da krčme i gostionice treba da budu razuzdane, pa čak i razvratne, tokom proslava. Iako je deo nje i te kako žalio što to nije mogla da vidi.

„Možete li me uputiti u sobu gazde Kautona?“, s osmehom je upitala mršavu devojku, nudeći joj dva srebrna penija. Ninaeva šmrknu. Ta je bila stisnuta poput kore na svežoj jabuci; dala je prosjaku bakrenjak.

Devojka ih je prvo namršteno odmeravala a da bude još čudnije, i novčiće pa je promrmljala nešto što je zvučalo kao: „Pozlaćena žena prošle noći, a dve gospe jutros.“ Onda im je nevoljno dala uputstva. Za trenutak, Elejna je pomislila kako će ova prezreti penije, ali baš kada je htela da se okrene, devojka zgrabi srebro sa njenog dlana, ne uputivši im nijednu reč zahvalnosti, zaustavivši se samo da bi ih gurnula u svoj okovratnik, ni manje ni više, pa nastavi da razmahuje metlom kao da namerava da prebije patos nasmrt. Možda je imala džepić ušiven tamo negde.

„Vidiš“, gunđala je Ninaeva ispod glasa. „Pazi šta ti kažem, pokušao je da se nabaci toj mladoj devojci. Takvoj vrsti muškarca ti hoćeš da se ja izvinim."

Elejna nije ništa rekla, samo ju je povela uz stepenište bez ograde u zadnjem delu prostorije. Kad bi Ninaeva prekinula sa žalbama... Prvo skretanje nadesno, tako je devojka rekla, pa poslednja vrata s leve strane, ali kad se našla pred njima, ona poče da okleva. Grickala je donju usnicu.

Ninaeva se razvedri. „Sada vidiš da je to bila loša zamisao, zar ne? Mi nismo Aijeli, Elejna. Ta devojka mi je stvarno draga, iako se neprekidno poigrava tim svojim nožem, ali razmisli samo o svim tim glupostima koje izgovara. To je nemoguće. Sigurno znaš da jeste.“

„Nismo se složile ni sa čime što bi bilo nemoguće, Ninaeva.“ Uložila je napor da bi joj glas ostao odlučan. Ponešto od onoga što im je Avijenda predložila, kako se čini, potpuno ozbiljno... Ona je stvarno predložila da puste tog čoveka da ih išiba prutićem! „Ono sa čime smo se složile potpuno je moguće.“ Jedva. Ona glasno pokuca na ukrašena vrata. U ova je bila urezana riba, okruglasto biće sa prugama i rilom. Na svakim vratima bila je drugačija rezbarija, uglavnom ribe. Odgovora nije bilo.

Ninaeva glasno ispusti dah koji mora da je zadržavala. „Možda je nekud i izašao. Moraćemo da dođemo neki drugi put.“

„U ovo doba?“, ona ponovo pokuca. „Sama si rekla kako on uvek koristi svaku priliku da ostane u krevetu.“ Iznutra se još uvek ništa nije čulo.

„Elejna, ako je suditi po Birgiti, Met se prošle noći nalio ko čep. Uopšte nam neće biti zahvalan što smo ga probudile. Zašto ne bismo jednostavno otišle i...“

Elejna podiže rezu i uđe. Ninaeva ju je pratila uz uzdah koji mora da se čuo čak i u palati.

Met Kauton se prućio po krevetu preko izgužvanog crvenog prekrivača, ispresavijana krpa ležala mu je preko očiju, a kapljice su sa nje padale na jastuke. Soba nije bila preterano uredna iako nije bila prašnjava. Jedna čizma stajala je na umivaoniku na umivaoniku! pored belog lavora punog čiste vode, stajaće ogledalo bilo je nakrivljeno, kao da se sapleo preko njega i ostavio ga ukoso oslonjeno o zid, a njegov izgužvani kaput bio je bačen preko kožne naslonjače. Sva ostala odeća još uvek je bila na njemu, uključujući tu crnu maramu oko vrata, koju kao da nikada nije skidao, kao i drugu čizmu. Srebrna lisičja glava visila mu je iz nezavezane košulje.

Od pogleda na privezak zasvrbeše je prsti. Ako je zbilja ležao tu obeznanjen od pića, možda bi mogla neprimetno da ukloni privezak. Ovako ili onako nameravala je da dokuči kako to ta stvar upija Moć. Iznalaženje načina na koji nešto radi, za nju je i inače bilo opsesija, ali ta lisičja glava predstavljala je sve zagonetke ovoga sveta, uvijene u jednu.

Ninaeva je dočepa za rukav i cimnu ka vratima, tiho mrmljajući: „Spava“, kao i nešto što nije uspela da razazna. Verovatno još jednu molbu da odu.

„Ostavi me na miru, Nerime“, odjednom je promumlao. „Već sam ti rekao, nije mi potrebno ništa osim nove glave. I polako zatvori ta vrata da ti ne bih prikačio uši na njih.“

Ninaeva poskoči i pokuša da je povuče ka vratima, ali Elejna se nije dala. „Nije Nerim, gosparu Kautone.“

Podignuvši glavu sa jastuka, on upotrebi obe ruke da malčice podigne krpu i začkilji na njih podbulim očima.

Iskežena Ninaeva uopšte se nije trudila da prikrije zadovoljstvo zbog njegovog jadnog stanja. Ono što Elejni isprva nije bilo jasno, bilo je zašto i sama ima poriv da se iskezi. Njeno jedino iskustvo sa previše pića ostavilo joj je samo sažaljenje i blagonaklonost ka bilo kome ko se u to zaglibi. U malom mozgu još je osećala damare Birgitine glavobolje, a onda joj sinu. Sasvim je sigurno da joj se nije dopadala pomisao na Birgitu koja se utapa u piću, bez obzira na razloge, ali isto tako joj se nije dopadalo da iko može išta da uradi bolje od njenog prvog Zaštitnika. Blesava pomisao. Sramna. Ali nekako zadovoljavajuća.

„Šta vi tražite ovde?“, napuklim glasom upita on, a onda žmirnu i utiša glas. „Usred noći.“

„Jutro je“, oštro mu uzvrati Ninaeva. „Zar se ne sećaš da si razgovarao sa Birgitom?"

„Može li to malo tiše?“, prošaputao je, zaklopivši oči. Sledećeg trenutka ponovo ih je širom otvorio. „Birgita?“ Odjednom ustade da sedne, prebacivši noge preko jedne ivice kreveta. Neko vreme ostao je tako, piljeći u daske na podu, sa laktovima na kolenima i priveskom koji se ljuljuškao na kožnoj pantljici oko vrata. Konačno, on okrenu glavu i mračno ih odmeri. Ili je možda samo tako delovao zbog podbulih očiju. „Šta vam je kazala?"

„Obavestila nas je o tvojim zahtevima, gosparu Kautone“, zvanično mu saopšti Elejna. Ovo mora da je isti osećaj kao kad se nađeš pred glavosečinim panjem. Ništa ti ne preostaje sem da glavu držiš visoko uzdignutu a lice ponosno, šta god da se desi. „Želim od sveg srca da ti zahvalim zato što si me izbavio iz Kamena Tira.“ Eto, počela je i uopšte je nije bolelo. Pa dobro, bar nije mnogo.

Ninaeva je stajala tamo, popreko je gledajući, sve jače stišćući usne. E pa neće joj dopustiti da je ostavi na cedilu, ovo neće raditi sama. Elejna prigrli izvor gotovo i pre nego što je promislila, pa usmeri tanak tok Vazduha koji udari Ninaevu po uvetu kao čvrga. Ova prinese pesnicu uvetu i zareža, ali Elejna se samo hladno okrenula nazad ka gosparu Kautonu i čekala je.

„I ja ti zahvaljujem“, odjednom promrmlja Ninaeva, „od srca.“

Elejna nije uspela da se obuzda a da ne zakoluta očima. Pa dobro, on jeste tražio da govore tiše. A činilo se i da ju je čuo. Najčudnije je što se on stresao od neugodnosti.

„O, to. Ma nije to bilo ništa. Verovatno biste se i same ubrzo oslobodile, bez moje pomoći.“ Glava mu pade na šake, a on ponovo pritisnu vlažnu krpu preko očiju. „Kada budete izlazile, hoćete li da zamolite Kairu da mi donese malo vinskog punča? Vitka devojka, lepuškasta, sa toplim očima.“

Elejnu prođoše žmarci. Ništa? Taj je momak zahtevao izvinjenje, ona se ponizila dabi mu ga uputila, a sada je to bilo ništa?. On nije zasluživao nimalo sažaljenja ni razumevanja! Još uvek je držala saidar, pa poče da premišlja kako bi ga mlatnula mnogo debljim tokom od onoga koji je upotrebila na Ninaevi. Iako to nije imalo svrhe, dok god nosi tu lisičju glavu. A opet, visila je slobodno, nije ga dodirivala. Je li pružala istovetnu zaštitu ako nije bila...?

Ninaeva prekide njena premišljanja bacivši se ka njemu šaka zgrčenih u kandže. Elejna uspe da se postavi između njih i da uhvati drugu ženu za ramena. U jednom beskrajnom trenutku njih dvoje su se našli nosom uz nos, izuzimajući razliku u visini među njima; grčeći lice, Ninaeva se konačno opusti, a Elejna oseti kako je najzad bezbedno da je pusti.

Momak je i dalje sedeo klonule glave, potpuno nesvestan. Štitio ga taj privezak ili ne, mogla je iz ćoška dočepati njegov razvezani luk i mlatiti ga njime dok ne počne da zavija. Oseti kako joj se lice žari. Sprečila je Ninaevu da sve ne upropasti, samo da bi sada razmišljala kako sama da sve uprska. Što je još crnje, po lukavom samozadovoljnom osmehu druge žene bilo je jasno kako ova odlično zna kakvo je komešanje u Elejninoj glavi.

„Postoji još nešto, gosparu Kautone", objavi ona ispravljajući ramena. Osmeh iščeznu sa Ninaevinog lica. „Želimo i da vam se izvinimo što smo toliko odugovlačile da ti pokažemo zahvalnost koju si pošteno zaslužio. Isto tako se izvinjavamo... ponizno...“ tu je malčice zamucala „...zbog toga kako smo se od tada odnosile prema tebi.“ Ninaeva molećivo ispruži ruke, ali ova na to namerno nije obraćala pažnju. „Da bismo dokazale dubinu svoga kajanja, mi ti dajemo sledeća obećanja.“ Avijenda je bila rekla kako je izvinjenje samo početak. „Nećemo te potcenjivati niti ćemo te ponižavati, ni u kakvim okolnostima nećemo vikati na tebe, niti ćemo... pokušavati da ti naređujemo.“ Ninaeva zažmuri. I Elejna je osećala kako joj se skupljaju usta, ali ipak je nastavila. „Shvatajući tvoju opravdanu zabrinutost za našu sigurnost, nećemo više napuštati palatu a da te ne obavestimo kuda smo krenule, i slušaćemo tvoje savete.“ Svetlosti, ona zbilja nije želela da postane Aijel, uopšte nije želela da radi išta od ovoga, ali jeste želela Avijendino poštovanje. „ Ako ti... ako ti zaključiš da smo...“ Niti je imala bilo kakve namere da postane sestrožena sama ta pomisao bila je nepristojna! ali Avijenda joj je bila draga. „...nepotrebno dovele sebe u opasnost...“ Nije Avijenda bila kriva što im je Rand obema prirastao za srce. Kao i Min. „... prihvatićemo telohranitelje koje nam ti izabereš...“ Sudbina, ili ta’veren, ili kako god mu drago, šta je bilo, bilo je. Obe žene volela je kao da su joj sestre. „... i zadržaćemo ih pored sebe dok god smatraš da je to potrebno.“ Spaljen bio taj čovek što joj ovo radi! Ovo se nije odnosilo na Meta Kautona. „Na ovo se zaklinjem Lavljim prestolom Andora.“ Duboko je udahnula, kao da je upravo pretrčala milju. Ninaeva je imala izraz lica poput jazavca sateranog u ćošak.

Veoma polako njegova glava se zaleluja prema njima, a on spusti krpu taman koliko je bilo potrebno da se pojavi jedno zakrvavljeno oko. „Zvučiš kao da ti je gvožđe u grlu, moja gospo“, reče on začikavajući je. „Imaš moju dozvolu da me zoveš Met.“ Užasan čovek! Taj ne bi prepoznao uljudnost ni kada bi ga pogodila posred nosa! To podbulo oko začkilji ka njoj. „A šta je s tobom, Ninaeva? Čuo sam poprilično toga ’mi’ od nje, ali nijednu reč od tebe.“

„Neću vikati na tebe“, zaurla Ninaeva. „Kao i sve ostalo, takođe. To ti obećavam, ti... ti...!“ Penušala je, spremna da proguta sopstveni jezik, kada je shvatila da ga ne može nazvati nijednim od imena koje je zaslužio a da pri tom ne prekrši sopstveno obećanje. A opet, uticaj njene vike bio je vrlo zadovoljavajući.

Uz krik, on se strese i ispusti krpu, stežući glavu obema rukama. Oči mu se iskolačiše. „Ognjene kockice“, zacvileo je, ili nešto veoma nalik tome. Elejni iznenada sinu kako bi on mogao biti odličan izvor jezgrovitog jezika. Štalski momci i njima slični nekako su uvek uspevali da pročiste jezik onog trenutka kada bi je videli. Naravno, ona jeste samoj sebi obećala da će ga upristojiti, načiniti ga korisnim za Randa, ali to nije moralo mnogo da utiče na njegov jezik. U stvari, shvatila je da postoji mnogo toga što nije obećala da neće činiti. Ukazivanje na to trebalo bi poprilično da umiri Ninaevu.

Posle jednog dugačkog trenutka, on progovori šupljim glasom: „Hvala ti, Ninaeva.“ Zastao je da bi progutao knedlu. „Već sam pomislio da ste vas dve neke druge koje su se prerušile, tamo za trenutak. Pošto sam, čini mi se, još uvek živ, možemo i da završimo sa tim. Izgleda mi da se prisećam Birgite koja pominje kako želite da vam nešto pronađem. Šta?“

„Nećeš ti to pronaći", odlučnim glasom mu saopšti Ninaeva. Pa, možda je bio malo više žestok nego odlučan, ali Elejni nije bilo ni na kraj pameti da je umiruje. Zasluživao je svako žmirkanje. „Ti ćeš nas pratiti a mi ćemo je naći.“

„Već se povlačiš, Ninaeva?“ Nekako je uspeo da se podsmešljivo iskezi, što je delovalo posebno podrugljivo zbog njegovih očiju. „Upravo si završila obećavajući da ćeš raditi ono što ti kažem. Ako želiš pitomog ta’verena na povocu, što ne skokneš da priupitaš Randa ili Perina, pa vidi kakav ćeš odgovor dobiti.“

„Nismo ti obećale ništa slično, Metrime Kautone“, odreza Ninaeva, podigavši se na prste. „Ja ti ništa takvo nisam obećala!“ Činilo se da će se ponovo baciti na njega. Čak je i njena pletenica delovala nakostrešeno.

Elejna je uspevala da bolje zauzda svoju narav. Sa njime im ništa neće uspeti na silu. „Mi ćemo saslušati tvoj savet, i prihvatićemo ga ako je razuman, gosparu... Mete“, nežno ga je ukorila. Sasvim sigurno nije moguće da je stvarno poverovao kako su one obećale da... Međutim, jedan pogled na njega uverio ju je da se upravo to dogodilo. O, Svetlosti! Ninaeva je bila u pravu. On hoće izazivati nevolje.

Čvrsto je držala uzde. Ponovo usmerivši, ona podiže njegov kaput sa stolice i postavi ga na pravo mesto, okačivši ga o jednu od kuka na zidu, tako da je mogla da sedne, uspravnih leđa, pažljivo namestivši suknje. Održati obećanja gosparu Kautonu Metu i samoj sebi neće biti lako, ali ništa što bi on rekao ili učinio nije moglo da je dotakne. Ninaeva odmeri jedinu preostalu stvar na koju bi mogla da sedne, nisku drvenu izrezbarenu stoličicu, pa ostade da stoji. Jednom šakom krenula je ka pletenici pre nego što je preplela ruke. Značajno je tapkala nogom.

„Ata’an Mijere nazivaju je Zdela vetrova, gosparu... Mete. To je ter’angreal...“ Kod poslednjih reči, tračak uzbuđenja probio se kroz njegovu slabost. „E, to bi bilo nešto, pronaći je“, mrmljao je, „u Rahadu.“ Odmahivao je glavom i žmirkao. „Sad ću vam reći jedno. Nijedna od vas neće kročiti nogom na drugu stranu reke bez četvorice ili petorice mojih Crvenruku za svaku. Ni van palate, kad smo već kod toga. Je li vam Birgita ispričala za belešku koja mi je bila ćušnuta u kaput? Siguran sam da sam joj rekao o tome. A tu je Karidin sa svojim Prijateljima Mraka; nećete me valjda ubeđivati kako taj ne kuva nešto.“

„Svaka sestra koja podržava Egvenu u opasnosti je od onih iz Kule.“ Telohranitelji na sve strane? Svetlosti! Ninaevine oči opasno zasvetlucaše a noga poče brže da udara. „Ne možemo se skrivati, gospa... Mete, niti to želimo. Za Džaihima Karidina ćemo se pobrinuti kada bude vreme.“ Nisu mu obećale da će mu govoriti baš sve, a nisu smele da dopuste da skreće sa pravog puta. „Trenutno postoje mnogo važnije stvari.“

„Kada bude vreme?“, poče on glasom povišenim od neverice, ali Ninaeva ga oštro prekide.

„Četiri ili pet na svaku?“, kiselo reče ona. „Pa to je bles...“ Za trenutak je zatvorila oči, a glas joj postade mekši. Malčice mekši. „Hoću da kažem, to nije razumno. Elejna i ja, Birgita i Avijenda. Ti nemaš toliko vojnika. A ionako si nam dovoljan samo ti.“ Ovo poslednje izgovorila je kao da joj neko čupa reči iz usta. Bilo je to preveliko priznanje.

„Birgiti i Avijendi nisu potrebni nadzornici", odsutno reče on. „Pretpostavljam da je ta Zdela vetrova zbilja važnija nego Karidin, ali... ne čini mi se da je to pravo, pustiti Prijatelje Mraka da se slobodno šetkaju."

Ninaevino lice lagano je postajalo purpurno. Elejna baci pogled na stajaće ogledalo, da proveri sopstveno, pa odahnu kada vide da joj je uspelo da održi smirenost. Bar spolja. Taj je čovek bio nepodnošljiv! Nadzornici? Nije mogla da se odluči šta bi bilo gore: da im je dobacio tu listu uvreda namerno, ili da je to učinio i ne primećujući šta radi. Ponovo se pogleda u ogledalu, pa malo spusti bradu. Nadzornici! Ona je bila oličenje stabilnosti.

Proučavao ih je tim krvavim podbulim očima, ali izgleda da ništa nije primećivao. „Je li to sve što vam je Birgita kazala?“, upitao ih je, a Ninaeva mu odreza: „E sad je stvarno dosta, čini mi se, čak i od tebe.“ Neobjašnjivo, on je delovao ne samo iznenađeno nego i veoma zadovoljno.

Ninaeva stupi ka njemu, a onda čvršće privi ruke uza sebe. „S obzirom na to da u ovom trenutku nipošto nisi u stanju da kreneš s nama, bilo kuda – i nemoj da si se mrštio na mene, Mete Kautone: to nije preterivanje, to je naprosto istina! onda možeš ostatak jutra da utrošiš na preseljenje u palatu. I nemoj da ti je palo na um da ćemo ti pomagati u prenošenju tvojih stvari. Nisam obećala da ću ti izigravati tovarnog konja.“

„Izgubljena žena je i više nego dobra“, ljutito otpoče on, onda se zaustavi a izraz zaprepašćenja proširi mu se preko lica. Izraz užasavanja, rekla bi Elejna. To će ga naučiti da ne reži kada mu je glava kao lubenica. Ili je bar njena bila takva, onaj put kad je previše popila. Naravno, on iz toga neće izvući nikakvu pouku. Muškarci ne prekidaju da guraju ruke u vatru, jer svaki put misle kako se ovog puta neće opeći, bar je tako Lini uvek govorila.

„Ne očekuješ valjda da ćemo pronaći Zdelu u prvom pokušaju“, nastavila je Ninaeva, „ta’veren ili ne. A izlazak svakog dana biće mnogo jednostavniji ako ne moraš da prelaziš preko trga.“ Ako ne budu morale da čekaju na njega svakog jutra, na to je mislila. Po njenom mišljenju, pijanstvo nije bilo jedini izgovor koji je on imao da se izležava do neka doba, daleko od toga.

„Sem toga“, dodade Elejna, „na taj način možeš nas držati na oku.“ Ninaeva iz grla ispusti zvuk koji je poprilično podsećao na režanje. Zar ona nije primećivala kako njega moraju da primame? To nije isto kao da mu je obećala kako će mu stvarno dopustiti da ih drži na oku.

Izgledalo je da on ne čuje ni nju ni Ninaevu. Ispijenih očiju, zurio je pravo kroz nju. „Zašto su, krvavog mu dobra, baš sad morale da se zaustave?" jaukao je, ali tako tiho da ga je jedva čula. Šta li je, tako mu Svetlosti, mislio time?

„Odaje su dostojne kralja, gosparu... Mete. Sama Tilin ih je izabrala, odmah iza njenih. Ona se lično veoma zainteresovala. Mete, ti ne želiš da uvrediš kraljicu, zar ne?“

Posle jednog pogleda na njegovo lice Elejna brzo usmeri da otvori prozore i isprazni lavor kroz njih. Ako je ikada videla muškarca koji se sprema da svakog trenutka istrese sadržaj svog stomaka, taj je upravo piljio u nju krvavih očiju.

„Ne vidim zašto dižeš toliku buku“, reče ona. U stvari, pretpostavljala je da vidi. Neke od žena koje ovde služe verovatno su mu dopuštale da ih štipka, ali čisto je sumnjala da će to ijedna u palati dopustiti. Isto tako neće moći po celu noć da pije i kocka se. Tilin sasvim sigurno neće odobravati loš primer za Beslana. „Svi moramo da se žrtvujemo.“ Uz napor se zaustavila na tome, ne ističući kako je njegova žrtva mala i potpuno ispravna dok je njihova užasna i nepravedna, šta god da Avijenda kaže. Ninaeva je u svakom slučaju bila protiv ikakvog žrtvovanja.

On ponovo nasloni glavu na ruke, ispuštajući prigušene zvuke dok su mu ramena podrhtavala. On se smejao! Ona je odmeravala lavor na toku vazduha, premišljajući da li da ga opauči njime. Međutim, kada je on podigao pogled, delovao joj je uvređen iz potpuno istih razloga. „Žrtve?“, zarežao je. „Kada bih ja tražio od vas da se žrtvujete, smesta bi mi naprašile uši i sručile bi mi krov na glavu!“ Je li moguće da je još uvek pijan?

Odlučila je da ne obraća pažnju na njegov zastrašujući pogled. „Kada već pominjemo tvoju glavu, ako želiš Lečenje, sigurna sam da će ti Ninaeva izaći u susret.“ Ako je ikada bila previše besna da bi usmeravala, to je bilo sada.

Ninaeva se malo trže i brzo je pogleda ispod oka. „Naravno", brzo reče. „Ako to želiš.“ Boja njenih obraza potvrđivala je Elejnine sumnje od tog jutra.

Skladan kao i obično, on frknu: „Samo vi zaboravite na moju glavu. Odlično se ja snalazim i bez Aes Sedai.“ A onda, koliko da joj poljulja sigurnost, on dodade: „Mada, hvala što ste me pitale.“ Gotovo kao da je to stvarno i mislio!

Elejna uspe da se uzdrži i da ne razjapi usta. Njeno poznavanje muškaraca bilo je ograničeno na Randa i ono što su joj kazale Lini ili njena majka. Hoće li i Rand biti tako zbunjujući kao Met Kauton?

U poslednji čas, pre nego što su otišle, dosetila se da osigura njegovo obećanje kako će smesta početi sa selidbom u palatu. On je držao reč kada je jednom da, bar je Ninaeva to uvek isticala, bez obzira koliko nevoljno to činio, ali ostavi li mu se i najmanja pukotina, on je mogao da pronađe stotinu načina da se kroz nju provuče. Ovo je uvek isticala vrlo napadno. On dade obećanje, uz turoban, ozlojeđen izraz lica; ili je možda to tako ponovo izgledalo zbog njegovih očiju. Kada mu je spustila lavor pokraj nogu, čak je delovao i zahvalno. Neće osećati sažaljenje za njega. Neće.

Kada su se konačno ponovo našle u hodniku, pred zatvorenim vratima Metove sobe, Ninaeva zamaha pesnicom ka tavanici. „Taj je momak sposoban da iskuša strpljenje samog kamena! Drago mi je što želi da ostane nasamo sa svojom glavom! Čuješ li me? Drago mi je! On će nam samo doneti nevolje. Hoće taj.“

„Vas dve ćete mu doneti više nevolja nego što bi on to mogao sam.“ Žena koja je progovorila, proseda, odlučnog lica i zapovedničkog glasa, žurno im se približavala hodnikom. Skupila je obrve, gotovo potpuno namrgođena. Iako joj se venčani nož gnezdio među dojkama, bila je suviše svetloputa da bi bila iz Ebou Dara. „Prosto nisam poverovala kada mi je Kaira saopštila. Sumnjam da sam ikada videla toliko gluposti ugurane u dve haljine."

Elejna odmeri ženu od glave do pete. Čak ni kao polaznica nije mogla da se navikne kad joj se neko obraćao na takav način. „A ko bi ti mogla biti, moja dobra ženo?“

„Ja bih mogla biti, i jesam, Setejl Anan, vlasnica ove gostionice, dete“, stiže suvi odgovor, i uz te reči žena raskrili vrata sa suprotne strane hodnika, i ugura ih tuda tako brzo, dočepavši ih obe ispod ruke, da je Elejna pomislila kako joj noge ne dotiču pod.

„Čini mi se da si nešto pogrešno protumačila, gazdarice Anan“, hladno je progovorila kada ih je žena pustila da bi zatvorila vrata.

Ninaeva uopšte nije bila raspoložena za ljubaznost. Podigavši ruku tako da joj se jasno video prsten Velike zmije, ona vatreno započe: „Slušaj, ti, pogledaj ovamo...“

„Baš je lep“, reče žena, pa ih odgurnu tako jako da su se našle jedna pored druge sedeći na krevetu. Elejna iskolači oči od neverice. Ta žena, Anan, podbočila se pred njima, smrknuta lica, s pesnicama na bokovima, slika i prilika majke koja se sprema da izriba neposlušne kćeri. „Napadno isticanje toga samo pokazuje koliko ste blesave. Taj će vas mladić malo cupkati na kolenu – obe istovremeno, ne bi me čudilo prihvatiće nekoliko poljubaca, kao i sve ostalo što ste spremne da mu pružite, ali neće vam nauditi. Međutim, vi možete da naudite njemu ako nastavite sa ovim.“

Nauditi mu? Ta je žena mislila da su one... mislila je da ih je cupkao... ona je mislila... Elejna nije znala treba li da se smeje ili' da plače, ali uspravila se poravnavajući svoje suknje. „Kao što rekoh, gazdarice Anan, ti si u zabludi.“ Kako je nastavljala, glas joj je postajao uglađeniji, dok je zabuna ustupala mesto mirnoći. „Ja sam Elejna Trakand, kći naslednica Andora i Aes Sedai Zelenog ađaha. Ne znam šta ti misliš...“ Oči gotovo da joj se ukrstiše kada joj žena upre kažiprstom u vrh nosa.

„Elejna, ako ti je to ime, jedino što me sprečava da te ne odvučem dole, u kuhinju, i operem ti usta, tebi i ovoj drugoj blesavoj devojci ovde, jeste mogućnost da možda pomalo i možeš da usmeravaš. Jeste li dovoljno blesave da nosite taj prsten ako ne umete čak ni to? Upozoravam te, to neće biti ni od kakve važnosti za sestre koje su preko, u Tarezinskoj palati. Znate li vi uopšte za njih? Ako znate, onda stvarno, ne da ste blesave, nego ste potpune budale.“

Elejnina ljutnja usijavala se sa svakom novom reči. Blesave devojke? Potpune budale? To ona neće trepeti, pogotovo odmah pošto je bila prisiljena da puzi pred Metom Kautonom. Cupkao? Met Kauton? Međutim, uspela je da naoko deluje pribrano, ali ne i Ninaeva.

Ona zaškrguta zubima od besa, a sjaj saidara okruži je dok je skakala na noge. Tokovi vazduha obaviše gazdaricu Anan od ramena do gležnjeva, priljubivši joj suknje i podsuknje uz noge, pripijeni gotovo da je sapletu. „Ja sam, slučajno, jedna od tih sestara iz palate. Ninaeva al’Mera, iz Žutog ađaha, da budem precizna. Sad, možda bi želela da ja tebe odnesem dole do kuhinje? Znam i ja ponešto o tome kako se peru usta.“ Elejna odstupi od gostioničarkine ispružene ruke.

Žena mora da je osećala pritisak tokova, a čak bi i maloumnik sigurno znao šta su te nevidljive veze, a opet, nije ni trepnula! Njene oči sa zelenim pegicama samo se malo skupiše i ništa više. „Znači, bar jedna od vas može da usmerava.“, mirno im reče ona. „Trebalo bi da te pustim da me odvučeš dole, dete. Šta god da mi uradiš, do podneva ćeš biti u rukama pravih Aes Sedai; mogu da se kladim u to.“

„Zar me nisi čula?“, zahtevala je da zna Ninaeva. „Ja...“

Ta žena, Anan, nije čak ni zastala. „Ne samo da ćeš provesti narednu godinu ridajući, nego ćeš deo toga raditi pred svakim kome si pomenula da si Aes Sedai. Budi sigurna, one će te naterati da govoriš. Džigericu će ti pretvoriti u vodu.Trebalo bi da vas pustim vašim putem, da same izgrešite, ili da otrčim u palatu čim me otpustite. Jedini razlog zbog kojeg to ne činim jeste što bi one napravile primer od lorda Meta, koliko i od vas dve, ako bi samo posumnjale da vam je pomagao, a kao što rekoh, taj mladić mi je drag.“ „Kažem ti...“, ponovo pokuša Ninaeva, ali gostioničarka joj i dalje nije davala priliku da bilo šta kaže. Uvezana poput paketa, ta je žena bila poput stene koja se kotrlja niz brdo. Ona je bila živa lavina, koja sravnjuje sve što joj se na putu nađe.

„Pokušavati sa održavanjem laži nikome nije donelo dobra, Ninaeva. Ti izgledaš kao da ti je, o, dvadeset i jedna, manjeviše, tako da možeš da budeš najviše deset godina starija ako si već stigla do usporavanja. Možda bi čak mogla i da nosiš šal četiri ili pet godina. Da nije jedne stvari.“ Njena glava, jedini deo tela koji je mogla da pomera, okrenu se ka Elejni. „Ti, dete, nisi dovoljno stara da bi počela sa usporavanjem, ne još, a nikada nijedna žena nije tako mlada nosila šal. Nikada u istoriji Kule. Ako si ikada bila u Kuli, mogu da se opkladim kako si nosila belo i zaskičala svaki put kada je nadzornica polaznica bacila pogled u tvom pravcu. Neki zlatar vam je napravio prstenje ima ih koji su dovoljno budalasti za tako nešto, čujem ili ga je možda Ninaeva ukrala za tebe, ako ona ima ikakvo pravo na svoj. Kako god bilo, pošto je nemoguće da si ti sestra, znači da nije ni ona. Nijedna Aes Sedai nikada ne bi putovala sa ženom koja se lažno predstavlja."

Elejna se namršti ne primećujući da gricka donju usnicu. Usporila. Usporavanje. Otkuda je gostioničarka u Ebou Daru mogla da zna ove reči? Možda je Setejl Anan išla u Kulu kada je bila devojčica, mada ne bi tamo dugo ostala, jer je bilo očito kako ne može da usmerava. Elejna bi to prepoznala, čak i da joj je sposobnost bila zanemarljiva, kao kod njene sopstvene majke, a Morgaza Trakand imala je tako zanemarljivo malu sposobnost da bi bila vraćena posle nekoliko nedelja, verovatno, samo da nije bila potomak tako jake Kuće.

„Oslobodi je, Ninaeva", reće ona uz osmeh. Uistinu se osećala dobronamerno, više naklonjena ovoj ženi, sada. Mora da je bilo užasno otići na taj put do Tar Valona samo da bi bila odbačena. Nije postojao nijedan razlog zbog kojeg bi ta žena morala da im veruje nešto ju je golicalo u vezi s tim, ali nije mogla da odredi šta uopšte nijedan razlog, ali ako je ova išla na put sve do Tar Valona, onda će, možda, prepešačiti i Trg Mol Hara. Merilila, ili bilo koja druga sestra, moći će sve da joj objasni.

„Osloboditi je?“, ciknu Ninaeva. „Elejna?“

„Oslobodi je. Gazdarice Anan, vidim da je jedini način na koji mogu da vas ubedim da...“

„Sama Amirlin Tron uz podršku tri sestre ne bi me ubedila, dete.“ Svetlosti, je li ta ikad ikome dopustila da završi rečenicu? „E sad, ja stvarno nemam više vremena za igranje. Mogu da vam pomognem, obema. Ili bar poznajem one koje to mogu, neke žene koje prihvataju one što su zalutale. Možete da zahvalite lordu Metu što sam uopšte voljna da vas odvedem do njih, ali moram da budem sigurna. Jeste li ikada bile u Kuli ili ste divljakuše? Ako ste bile tamo, jeste li odbačene ili ste pobegle? Istinu. One sa svakom postupaju na drugi način.“

Elejna slegnu ramenima. Završile su ono zbog čega su došle; bila je više no spremna da prestane sa gubljenjem vremena i nastavi sa sledećim što je trebalo obaviti. „Ako ne možemo da vas ubedimo, onda je to tako. Ninaeva? Odavno je prošlo vreme kada je trebalo da pođemo.“

Tokovi oko gostioničarke nestadoše, kao i sjaj oko Ninaeve, međutim, Ninaeva je samo stajala tamo posmatrajući ženu oprezno ali i puna nade. Ona je ovlažila usne. „Poznajete neke žene koje bi mogle da nam pomognu?"

„Ninaeva?“, reče Elejna. „Nama nije potrebna nikakva pomoć. Mi jesmo Aes Sedai, sećaš li se?“

Sumnjičavo pogledavši prema njoj, gazdarica Anan protrese suknje kako bl ih ispravila i saže se da poravna svoje vidljive podsuknje. Sva njena pažnja bila je usmerena na Ninaevu. Elejna se nikada u životu nije osetila do te mere potpuno odgurnuta u stranu. „Poznajem nekoliko žena koje prihvataju povremene divljakuše, ili pobegulje, kao i žene koje su pale na ispitivanju za Prihvaćene ili za Šal. Mora da ih ima pedesetak, sve u svemu, mada je taj broj promenljiv. One vam mogu pomoći da otpočnete život u kome se nećete izlagati opasnosti od pravih sestara koje bi vas naterale da poželite da budete žive odrane i da se to već jednom završi. Sad, nemojte mi lagati. Jeste li ikada bile u Kuli? Ako ste pobegulje, mogle biste isto tako odmah da se odlučite na povratak. Kula je uspevala da pronađe većinu begunica čak i za vreme Stogodišnjeg rata, tako da nije potrebno umišljati kako će ih ova trenutna mala gnjavaža zaustaviti. U stvari, moj predlog u tom slučaju jeste da pređete preko ovog trga i izložite se na milost sestrama. Biće to slaba milost, bojim se, ali možete mi verovati kad vam kažem da će to biti mnogo više nego što ćete dobiti ako vas budu odvukle nazad. U tom slučaju, nećete pomišljati ni da napustite zemljište Kule, a nekmoli nešto drugo.“

Ninaeva duboko udahnu. „Rečeno nam je da napustimo Kulu, gazdarice Anan. Zakleću se u to kako god da zatražite."

Elejna se izbuljila u nju sa nevericom. „Ninaeva, šta to govoriš? Gazdarice Anan, mi jesmo Aes Sedai.“

Ta se žena, Anan, zasmeja. „Dete, ostavi me da razgovaram s Ninaevom, koja je makar dovoljno odrasla da ima nešto razuma. Budeš li tako govorila pred Kružokom, one to neće primiti dobronamerno. Njih nije briga možeš li ti da usmeravaš; one takođe to mogu, a naprašiće ti zadnjicu ili će te naglavačke izbaciti na ulicu ako pred njima budeš glumila ludilo."

„Ko je taj Kružok?", zahtevala je da zna Elejna. „Mi jesmo Aes Sedai. Pređite preko, do Tarezinske palate, pa ćete videti."

„Zauzdaću je ja“, odvažila se da kaže Ninaeva, koja se sve vreme mrštila i krivila lice na Elejnu, kao da je ova ta koja je prolupala.

Ta žena, Anan, samo klimnu glavom. „U redu. Sada skidajte to prstenje i uklonite ga. Kružok ne dopušta takvo lažno predstavljanje. One će ih pretopiti da biste imale osnovu za početak. Mada, po izgledu vaše odeće, vas dve imate novca. Ako ste ga ukrale, ne dopustite da Riejna sazna. Jedno od prvih pravila koja ćete morati da naučite jeste kako nema krađe, pa makar crkavale od gladi. One ne žele da privlače pažnju.“

Elejna stisnu šaku u pesnicu i sakri je iza leđa. I posmatrala je kako Ninaeva pokorno skida svoj prsten i spušta ga u kesu o pojasu. Ninaeva, koja je urlala svaki put kada bi Merilila ili Adeleas, ili bilo koja od njih zaboravila da je puna sestra!

„Veruj mi, Elejna“, reče Ninaeva.

Što bi Elejni bilo daleko lakše da uradi kad bi samo postojala ikakva naznaka o tome šta je druga žena naumila. A opet, ona joj jeste verovala. Uglavnom. „Mala žrtva“, mrmljala je. Aes Sedai su znale da idu bez svojih prstenova, ako se za tim ukazivala potreba, pa i ona sama je tako činila dok je izigravala sestru, ali bio je njen po pravu, sada. Skidanje te zlatne karike gotovo da ju je fizički zabolelo.

„Porazgovaraj sa svojom prijateljicom, dete“, ona žena, Anan, nestrpljivo se obraćala Ninaevi. „Riejna Korli neće trpeti to zlovoljno durenje, a ako sam zbog vas protraćila jutro ni za šta... Hajdete, hajdete. Imate vi mnogo sreće da mi je lord Met drag.“

Elejna je jedva uspevala da održi hladnu staloženost. Zlovoljno durenje? Zlovoljno durenje. Čim joj se ukaže prva prilika, šutnuće Ninaevu tamo gde će je najviše zaboleti!