Kruna mačeva

31 Mašijara

Dok se brodica odmicala od pristaništa, Ninaeva zbaci svoju masku kraj sebe na klupicu sa jastučićima, pa se zavali prekrštenih ruku, čvrsto stiskajući svoju pletenicu, mršteći se u prazno. Mršteći se na sve. Slušanje vetra još uvek joj je govorilo da se sprema gadna oluja, od one vrste koja čupa krovove i sravnjuje ambare, a ona je gotovo poželela da reka počne da penuša od valova tog istog trenutka.

„Ako to nije zbog vremenskih prilika, Ninaeva“, oponašala je ona, „onda si ti ta koja bi trebalo da ide. Gospa od brodovlja može da se uvredi ako ne pošaljemo najjaču od nas. Oni znaju da Aes Sedai mnogo polažu na to. Pih!“ To je bila Elejna. Osim onog „pih“. Elejna je jednostavno smatrala da je podnošenje bilo koje količine gluposti od Merilile bolje od ponovnog suočavanja s Nestom. Jednom kada pogrešno počneš s nekim, vrlo je teško oporaviti se Met Kauton bio je živi dokaz za to! a ako postane još gore s Nestom din Res Dva Meseca, ona će ih slati da joj nose i prinose.

„Užasna žena!“, gunđala je, bolje se nameštajući po jastučićima na klupici. Avijenda nije bila ništa bolja kada je Ninaeva predložila da ona ode do Morskog naroda: ti ljudi su bili opsednuti njome. Ona povisi i utanji glas, nimalo nalik na Avijendin, ali raspoloženje je bilo pravo. „Saznaćemo o ovoj nevolji kada budemo saznale, Ninaeva al’Mera. A možda ću ja nešto saznati posmatrajući danas Džaihima Karidina.“ Kad ne bi bilo činjenice da ništa nije moglo da zaplaši tu Aijelku, još bi pomislila da se Avijenda nečega uplašila, sve zbog njene revnosti da uhodi Karidina. Dan stajanja na usijanoj ulici, dok te gomila gura, nije bio ni najmanje zabavan, a danas će biti i gore, uz sva ta slavlja. Ninaeva bi pomislila kako bi ta žena uživala u jednoj lepoj, osvežavajućoj vožnji brodom.

Brod se zanjihao. Jedna lepa, osvežavajuća vožnja, reče ona sama sebi. Lep hladan povetarac u zalivu. Vlažan povetarac, ne suv. Brod se zaljuljao. „O, krvi mu i krvavog mu pepela!“, zaječala je. Zgranuta, ona samoj sebi poklopi usta i u pravednom besu poče petama da udara u prednju stranu klupe. Ako bude morala duže da trpi taj Morski narod, s jezika će joj se slivati prljavština, kao da je Metov. Nije želela da razmišlja o njemu. Još jedan dan prekrštanja ruku zbog tog... tog muškarca... pa će iščupati sebi i poslednju dlaku s glave! Ne da je do sada zahtevao išta nerazumno, ali ona je neprekidno očekivala da to uradi, a što se tiče njegovog ponašanja...!

„Ne“, odlučno reče ona. „Hoću da smirim svoj stomak, ne da ga nadražim.“ Brod je počeo lagano da se ljuljuška. Ona pokuša da se usredsredi na svoju odeću. Ona nije bila opsednuta odećom kao što je to Elejna ponekad bila, ali razmišljanje o svili i čipkama bilo je umirujuće.

Sve je bilo izabrano da ostavi utisak na gospu od brodovlja, da se pokuša s vraćanjem dela izgubljenog tla, koliko god da je to koristilo. Zelena svila, prošarana žutom na suknjama, zlatovez niz rukave i preko gornjeg dela haljine, sa zlatnom čipkom na porubu i oko zglobova i do same ivice razreza. Možda je on trebalo da bude zatvoreniji, kako bi je shvatili ozbiljno, ali nije imala nijedan takav. Uzevši u obzir običaje Morskog naroda, bio je više no skroman. Nesta će morati da je prihvati onakvu kakva jeste, Ninaeva al’Mera nije išla uokolo menjajući se zbog bilo koga.

Žute ukosnice sa opalima, zataknute u pletenicu bile su njene sopstvene – poklon tarabonskog parnaha, ni manje ni više – ali Tilin joj je nabavila zlatnu ogrlicu koja joj se u oblaku smaragda i bisera spuštala niz grudi. To je bilo vrednije parče nego što je ikada mogla i da pomisli da poseduje; poklon jer je dovela Meta, tako je to Tilin nazvala, što nije imalo nikakvog smisla, ali možda je kraljica mislila kako joj je potreban izgovor za tako skup poklon. Obe narukvice od zlata i slonovače pripadale su Avijendi, koja je imala iznenađujuću zalihu nakita za ženu koja je retko nosila išta više od jedne srebrne ogrlice. Ninaeva ju je pitala da joj pozajmi onu slatku narukvicu od slonovače s ružama i trnjem, koju Aijelka nikada nije nosila; na njeno zaprepašćenje, Avijenda ju je dočepala i privila na grudi kao da joj je to najdragocenije što ima, a Elejna je, zamisli, počela da je teši. Ninaeva se uopšte ne bi iznenadila kada bi videla kako njih dve plaču jedna drugoj na ramenu.

Tu se odigravalo nešto vrlo čudno, a da nije znala kako su ove dve suviše razumne za takve budalaštine, posumnjala je da je neki muškarac u korenu svega. Pa, makar je Avijenda bila suviše razumna; Elejna je očito i dalje čeznula za Random, mada je Ninaeva teško mogla da je krivi zbog...

Odjednom, osetila je talase saidara gotovo iznad sebe, u ogromnim količinama i...

... upetljana u svoje suknje, prćakala se u slanoj vodi koja joj je prelazila preko glave, mlatarajući rukama da bi išla nagore i pronašla vazduh. Glava joj se pojavi na površini, a ona poče da guta vazduh usred plutajućih jastučića, gledajući zapanjeno. Posle nekoliko trenutaka prepoznala je izobličeni oblik nad sobom kao jednu od klupa u kajiti, kao i deo zida kajite. Bila je u zatvorenom vazdušnom džepu. Nije bio velik; mogla je da dodirne oba zida a da pritom ne ispruži sasvim ruke. Ali kako...? Glasan tresak najavio je dno reke; prevrnuta kajita se zatrese i nagnu. Učinilo joj se da se vazdušni džep malo smanjio.

Prvo i prvo, pre nego što počne da bilo šta zapitkuje, bilo je da se izvuče odatle pre nego što potroši sav vazduh. Znala je da pliva dovoljno često se brčkala u jezercima Vodene šume, tamo, kod kuće njoj je samo smetalo kada bi voda počela da je ljulja. Napunivši pluća, ona se presavila i zaplivala nadole prema mestu gde mora su se nalazila vrata, neobično udarajući nogama, zbog svojih sukanja. Možda bi pomoglo da se otarasi haljine, ali uopšte nije imala nameru da se pojavi na površini reke samo u košulji, čarapama i s nakitom. Nije nameravala ni njega da ostavlja, isto tako. Sem toga, nije mogla da se oslobodi haljine a da pri tom ne izgubi kesu koja joj je visila o pojasu, a radije bi se udavila nego što bi dopustila da se izgubi ono što se nalazilo u njoj.

Voda je bila crna, bez svetlosti. Njeni ispruženi prsti udariše u drvo, a ona je opipavala rupičastu rezbariju dok nije pronašla vrata, puzala je niz njihovu ivicu i naletela je na šarku. Mrmljajući psovke u mislima, pažljivo je opipavala svoj put na drugu stranu. Da! To je ručica reze! Ona je podiže, pa gurnu. Vrata se pomeriše možda dva palca i stadoše.

Dok su joj pluća pucala, isplivala je nazad, u džep, ali samo koliko joj je trebalo da ih ponovo napuni. Ovog puta je brže pronašla vrata. Gurnula je prste kroz procep da utvrdi šta pritiska vrata. Oni potonuše u blato. Možda će moći da malo prokopa, ili... opipala je malo više. Još blata. Dok joj je panika rasla, prelazila je prstima od dna pukotine sve do vrha, a onda, odbijajući da poveruje, od vrha do dna. Blato, čvrsto lepljivo blato od početka do kraja.

Ovoga puta, kada se vratila u džep, dočepala je ivicu klupe koja je bila nad njom i visila je teško dišući, dok joj je srce divljački udaralo. Vazduh je bio nekako... gušći.

„Neću da umrem ovde“, mrmljala je. „Neću da umrem ovde!“

Počela je da udara pesnicom o klupu sve dok nije osetila kako počinju da joj iskaču modrice, boreći se za ljutnju koja bi joj omogućila da usmerava. Neće umreti. Ne ovde. Sama. Niko neće znati gde je umrla. Neće biti groba, samo leš koji truli na dnu reke. Ruka joj pade uz pljusak. Borila se za dah. Crne i srebrne ljuspice igrale su joj u očima; činilo se da sve posmatra kroz neku cev. Nema ljutnje, smrknuto je shvatila. I dalje je pokušavala da posegne za saidarom, ali bez imalo vere da će ga dotaći, sada. Na kraju krajeva, ipak će umreti ovde. Bez nade. Bez Lana. I kada ju je sva nada napustila, trepereći na granici svesti poput plamena dogorele sveće, ona učini nešto što nije učinila nikada ranije u životu. Potpuno se predala.

Saidar poteče u nju, ispunjavajući je.

Bila je samo upola svesna da se drvenarija nad njenom glavom izvija nagore, pucajući. Uz mehuriće vazduha koji pokuljaše, poče i ona da pluta nagore, napolje kroz rupu u trupu, ka tami. Nejasno, prisećala se da bi trebalo nešto uraditi. Gotovo je mogla da se seti i šta. Da. Poče slabašno da udara nogama; pokuša da pomeri ruke da bi zaplivala. Činilo joj se da samo pluta.

Nešto je dograbi za haljinu, a panika je obuze kada pomisli na ajkule, i bodeljke i samo Svetlost zna šta još možda nastanjuje ove crne dubine. Iskrica svesti govorila joj je o Moći, ali ona se očajnički batrgala rukama i nogama, dok nije osetila da joj pesnica udara u nešto čvrsto. Na nesreću, isto tako je vrisnula, ili je bar pokušala to da učini. Ogromna količina vode koja joj je uletela u grlo sprala je vrisak, saidar, a zamalo i poslednje ostatke njene svesti.

Nešto ju je cimnulo za pletenicu, pa ponovo, a onda je bila povučena... nekuda. Više nije imala dovoljno svesti da bi se opirala, pa čak ni da se previše boji kako će biti pojedena.

Iznenada, glava joj izbi na površinu. Neke ruke uhvatiše je s leđa na kraju krajeva, ipak nije ajkula pritiskajući je jako oko rebara na vrlo poznat način. Ona se zakašlja voda joj poteče iz nosa pa se ponovo bolno zakašlja. I isprekidano udahnu. Nikada u životu nije okusila ništa slađe.

Nečija ruka uhvati je ispod brade i odjednom je ponovo bila vučena. Klonulost je ophrva. Mogla je samo da pluta na leđima, da diše i da zuri u1 nebo. Tako je plavo. Tako je prelepo. Peckanje koje je osetila u očima nije bilo samo zbog slane vode.

A onda je ponovo bila gurnuta nagore uz stranu brodice, grube ruke pod njenom zadnjicom dizale su je sve više, dok dvojica mršavih tipova, s mesinganim alkama u ušima, nisu uspeli da posegnu nadole i uvuku je na palubu. Oni su joj pomogli da pređe korak-dva, ali čim su je pustili da bi pomogli njenom spasiocu, noge joj popustiše kao da su kule od nepečenog testa.

Na drhtavim rukama i nogama, belo je gledala u mač i čizme i zeleni kaput koji je neko bacio na palubu. Ona zausti i izbaci reku Eldar iz sebe. Celu reku, činilo joj se, uz njen podnevni obrok, i njen doručak; ne bi je iznenadilo da tu vidi i nekoliko riba ili sopstvene cipelice. Upravo je čistila usta nadlanicom kada je postala svesna glasova.

„Je li moj gospodar u redu? Gospodar je bio dole vrlo dugo.“

„Zaboravi na mene, čoveče“, reče dubok glas. „Nađi nešto da ogrneš gospu.“ Lanov glas, koji je svake noći sanjala.

Razrogačenih očiju, Ninaeva jedva priguši jauk; užas koji je osetila kada je pomislila da će umreti nije bio ništa u poređenju s onim što oseća sada. Ništa! Ovo je bila noćna mora. Ne sada! Ne ovako! Ne kada liči na utopljenog pacova, klečeći sa sadržajem stomaka rasutim pred sobom!

Ne razmišljajući ona posegnu za saidarom i usmeri. Voda joj je brzo otpala sa odeće, sa kose, i sprala sve dokaze njene male nezgode u odvod. Usteturavši se na noge, ona brzo popravi razrez na grudima i potrudi se da namesti kosu i haljinu, ali namakanje u slanoj vodi i njeno brzo sušenje ostavilo je nekoliko mrlja na svili i gomilu nabora koji će zahtevati znalačku ruku s vrućim gvožđem za glačanje da se uklone. Pramenovi kose pokušavali su da joj odlete sa glave, a opali u njenoj kosi ličili su na pege po nakostrešenom repu ljutite mačke.

Nije bilo važno. Ona je bila sušti spokoj, hladna poput ranog prolećnog povetarca, smirena kao... Brzo se okrenula, pre nego što je stigao da joj priđe od pozadi i iznenadi je, da se ne bi potpuno obrukala.

Shvatila je koliko se brzo kretala tek kada je videla da Lan upravo silazi sa ograde. On je bio najlepši čovek koga je ikada videla. Potpuno mokar, u košulji i čakširama i čarapama, bio je predivan, s kosom s koje je kapalo, pripijajući mu se uz lice i ističući ga, i... Oveća ljubičasta modrica širila mu se po licu, kao od udarca. Ona stavi ruku preko usta, setivši se kako je udarila pesnicom.

„O, ne! O, Lane, tako mi je žao! Nisam to nameravala!“ Nije bila potpuno svesna da je prešla prostor između njih; samo se našla tamo, podigavši se na prste da nežno položi dlan na njegovu povredu. Tanano tkanje svih Pet moći i njegov preplanuli obraz bio je bez mrlja. Ali možda je povređen negde drugde. Ona izatka tokove da ga Pregleda; od novih ožiljaka zgrčio joj se stomak, a bilo je tu i nešto čudno, ali inače je delovao zdrav kao mladi bik. Sem toga je bio vrlo mokar, jer ju je spašavao. Osušila ga je isto kao što je osušila sebe; voda mu se razli oko nogu. Nije mogla da prekine da ga dodiruje. Obema rukama prelazila mu je preko čvrstih obraza, preko njegovih prelepih plavih očiju, izraženog nosa, čvrstih usana, ušiju. Prstima je prošla kroz tu svilenkastu crnu kosu, vraćajući je na mesto, popravljajući pletenu kožnu traku koja ju je držala. Činilo se da njen jezik ima sopstveni život. „O, Lane“, mrmljala je. „Zbilja si ovde.“ Neko se zakikotao. Nije to bila ona Ninaeva al’Mera se ne kikoće ali neko jeste. „Ovo nije san. O, Svetlosti, ovde si. Kako?“

„Sluga u Tarezinskoj palati rekao mi je da si otišla ka reci, a tip na pristaništu pokazao mi je brodicu na koju si se ukrcala. Da Mandarb nije izgubio potkovicu, stigao bih još juče.“

„Nije me briga. Sada si ovde. Ovde si.“ Ona se nije kikotala.

„Možda je ona Aes Sedai“, promrmlja jedan od mornara, ne baš tiho, „ali ipak tvrdim da je to jedna patkica koja namerava da se baci u vučju gubicu.“

Ninaevino lice poprimi čistu grimiznu boju, a ona povuče ruke za leđa, udarivši petama o palubu. U nekoj drugoj prilici, dala bi ona tom bezobrazniku ono što zaslužuje, tu nema greške. U nekoj drugoj prilici kada bude sposobna da razmišlja. Lan joj je isterao sve drugo iz glave. Uhvatila ga je za mišicu. „Možemo da porazgovaramo nasamo u kajiti.“ Da li se to jedan od mornara smejuljio?

„Moj mač i...“

„Ja ću ih poneti“, reče ona, pokupivši tokovima vazduha stvari s palube. Jedan od ona dva glupaka jeste se smejuljio. Još jedan tok vazduha otvori vrata kajite, a ona ugura Lana i njegov mač i ostatak stvari unutra i zalupi vrata za njima.

Svetlosti, sumnjala je da je čak i Kala Koplin, tamo kod kuće, ikada bila ovoliko smela, a mnogo je trgovačkih stražara koji su znali Kaline belege s rođenja jednako dobro kao i njeno lice. Ali to uopšte nije bilo isto. Ni najmanje! A opet, neće škoditi ako bude malo manje... spremna. Ruke joj se vratiše nazad, na njegovo lice samo da mu još malo popravi kosu; samo zato a on joj nežno krupnim šakama uhvati zglobove.

„Mirela sada drži moju vezu“, tiho joj je rekao. „Pozajmila me je tebi dok ne pronađeš sopstvenog Zaštitnika.“

Smireno oslobodivši desnu ruku, ona ga ošamari preko lica što je snažnije mogla. Glava jedva da mu se pomerila, te ona oslobodi drugu ruku i njome ga ošamari još jače. „Kako si mogao?“ Kako bi sve bilo dobro odmereno, ona naglasi svoje pitanje još jednim šamarom. „Znao si da te ja čekam!“ Činilo se da je potreban još jedan, da bi naglašavanje bilo jasnije. „Kako si mogao to da mi napraviš? Kako si to mogao da joj dopustiš?“ Još jedan šamar. „Spaljen bio, Lane Mandragorane! Spaljen bio! Spalilo te do Jame usuda! Spaljen bio!“

Muškarac taj prokleti muškarac nije rekao ni reč. Ne da je i mogao, naravno. Kako bi uopšte mogao da se brani? Samo je tako stajao dok ga je ona zasipala udarcima, ne pomerajuči se, netrepćućim očima čudno ju je posmatrao, kao što se i moglo očekivati dok mu je ona crvenila obraze. Mada su njeni šamari ostavljali slab utisak na njega, a njoj su dlanovi počeli da se žare.

Smrknuta, ona stisnu pesnicu i raspali ga svom snagom u stomak. On zastenja. Slabo.

„Razgovaraćemo o ovome mirno i razumno“, reče ona odstupivši od njega. „Kao što priliči odraslima.“ Lan samo klimnu glavom, pa sede i privuče svoje čizme! Levom rukom uklanjajući pramenove kose sa lica, ona desnu zavuče iza sebe kako bi mogla da razmrda bolne prste a da on to ne primeti. Nije imao nikakvo pravo da bude tako čvrst, ne kada je ona htela da ga udari. Bilo bi suviše nadati se kako je uspela da mu načne neko rebro.

„Trebalo bi da si joj zahvalna, Ninaeva.“ Kako je taj čovek mogao da zvuči tako spokojno! Odlučno uguravši jednu nogu u čizmu, on se sagnuo da pokupi drugu, ne gledajući u nju. „Ti ne bi želela da budem vezan za tebe.“

Tok vazduha dočepa ga za kosu i bolno mu podiže glavu. „ Ako se usudiš – ako se ikada usudiš da baljezgaš one bljuvotine o tome kako ne želiš da mi daš udovičku odeždu, Lane Mandragorane, ja ću... ja ću...“ Nije mogla da smisli ništa dovoljno strašno. Da ga šutne uopšte ne bi bilo dovoljno. Mirela. Mirela i njeni Zaštitnici. Spaljen bio! Da mu odere kožu na trake, ne bi bilo dovoljno!

On kao da nije bio savijen unazad iskrivljenog vrata. Jednostavno je spustio ruke na kolena, pa je nastavio da je posmatra tim čudnim pogledom i rekao: „Razmišljao sam da ti i ne kažem, ali imaš prava da znaš.“ I pored toga glas mu je postao oklevajući; Lan nikada nije oklevao. „Kada je Moiraina umrla... kada se prekine Zaštitnikova veza s njegovom Aes Sedai... nastaju promene...“

Dok je nastavljao, njene sopstvene ruke joj se same od sebe obmotaše oko tela, čvrsto je grleći da ne bi drhtala. Vilica ju je bolela, jer je čvrsto stiskala zube. Ona je otpustila tok koji ga je držao, kao da je trgla ruku, otpustila je saidar, ali on se samo uspravio i nastavio je da joj izlaže sav taj užas, ni ne trepnuvši, i nastavio da je posmatra. Odjednom je razumela njegove oči, hladnije od srca zime. Oči čoveka koji je znao da je mrtav a nije mogao da natera sebe da mu to bude bitno, čoveka koji čeka, gotovo nestrpljivo, taj dugi san. Njene sopstvene oči pekle su je i bez suza.

„Eto, vidiš“, reče joj uz osmeh koji mu je dotakao samo usne; osmeh prihvatanja, „kada sve bude gotovo, ona će imati godinu ili malo više bola, a ja ću i dalje biti mrtav. Ti si pošteđena toga. To je moj poslednji dar za tebe, Mašijara.“ Mašijara. Njegova izgubljena ljubav.

„Bićeš moj Zaštitnik dok ne pronađem drugog?“ Njen sopstveni glas zapanjio ju je ujednačenošću. Ne može sada da se rasplače. Neće to učiniti. Sada, više nego ikada ranije, moraće da prikupi svu svoju snagu.

„Da“, reče joj on nezainteresovano, navlačeći drugu čizmu. On je oduvek delovao kao polupripitomljeni vuk, a njegove oči sada su činile da deluje i manje nego polupripitomljen.

„Dobro.“ Popravljajući suknje, obuzdavala je poriv da pređe preko kajite, do njega. Nije smela da mu dopusti da primeti njen strah. „Jer ja sam ga već našla. Tebe. Čekala sam i priželjkivala s Moirainom; neću s Mirelom. Ona će mi predati tvoju vezu.“ Mirela će to uraditi, makar morala da je odvuče za kosu do Tar Valona i nazad. Kad bolje razmisli, možda će je ipak odvući, čisto načela radi. „Ne govori ništa“, oštro mu je rekla kada je otvorio usta. Prstima poče da prekapa po kesi o pojasu, gde je njegov teški zlatni pečatnjak ležao zamotan, u svilenoj maramici. Uz napor, uspela je da obuzda svoj glas; on je bio bolestan, a oštre reči nikada nisu pomagale kod bolesti. Mada, to jeste bio napor; želela je da ga izriba, prvo s jedne pa onda s druge strane, došlo joj je da cima svoju pletenicu dok je ne iščupa iz korena svaki put kada bi pomislila na njega i tu ženu. Boreći se da umiri glas, ona je nastavila dalje.

„U Dvema Rekama, Lane, kada neko nekome da prsten, to dvoje postaju obrečeni.“ To je bila laž, te je ona upola očekivala da on besno skoči na noge, ali on je samo oprezno žmirkao. Sem toga, ona je čitala o ovom običaju u nekoj priči. „Dovoljno smo dugo obrečeni. Venčaćemo se danas.“

„Nekada sam se molio za to“, meko joj je odgovorio, a onda je odmahnuo glavom. „Ti znaš zbog čega to ne može biti, Ninaeva. A čak i kad bi moglo, Mirela...“

I pored svih svojih obećanja da će se obuzdati, da će biti nežna, ona prigrli saidar i ugura mu grudvu Vazduha u usta pre nego što je uspeo da prizna ono što nije želela da čuje. Dok god joj on to sam ne prizna, mogla je da se pravi kako se ništa nije ni dogodilo. Međutim, kada se bude dočepala Mirele...! Opali su joj se oštro zarili u dlan, a ruka joj odskoči od pletenice kao da se opekla. Zabavila je prste ponovo mu popravljajući kosu, dok se on uvređeno mrštio na nju razjapljenih usta. „Mala lekcija za tebe o razlici između supruga i ostalih žena“, veselo mu je saopštila. Kakav napor. „Veoma bih cenila ako ne bi u mom prisustvu ponovo pominjao Mirelino ime. Razumeš li?“

On klimnu glavom, a ona otpusti tok, ali čim je malo razradio vilicu, on reče: „Ne pominjući imena, Ninaeva, ti znaš da je ona svesna svega što osećam, preko naše veze. Ako bismo bili muž i žena...“

Pomislila je da će joj se lice istopiti od zažarenosti. Nikada nije ni pomislila na to! Prokleta Mirela! „Postoji li ikakav način da bude sigurna kako sam to ja?“, konačno je upitala, a obrazi joj gotovo buknuše u plamen. Naročito kada se naslonio na zid kajite i počeo zaprepašćeno da se smeje.

„Svetlosti mi, Ninaeva, ti si pravi jastreb! Svetlosti! Nisam se nasmejao još od...“ Njegova razdraganost izblede, a ona hladnoća, koja mu je za trenutak napustila oči, ponovo je bila tu. „Ja bih zbilja voleo kad bi to moglo biti, Ninaeva, ali...“

„Može i zbiće se“, prekinula ga je. Muškarci su nekako uvek uspevali da nadvladaju, samo ako se puste da predugo pričaju. Ona mu se posadi na kolena. Još uvek nisu bili venčani, to je tačno, ali on je bio mekši od tvrdih klupa ove brodice. Malo se nameštala dok se nije postavila kako treba da bi joj bilo udobno. Pa, bar nije tvrđi od klupa, u svakom slučaju. „Mogao bi da se pomiriš s time, Lane Mandragorane. Moje srce pripada tebi, a ti si priznao da tvoje pripada meni. Ti pripadaš meni, a ja te neću pustiti da odeš. Bićeš moj Zaštitnik i moj muž, i to dugo. Neću ti dopustiti da umreš. Razumeš li čo? Mogu ja da budem i tvrdoglava, samo ako je potrebno.“

„Nisam to primetio", reče on, a ona skupi oči. Njegov je glas zvučao užasno... suvo.

„Samo da znaš“, odlučno mu je rekla. Izvijajući vrat, ona virnu kroz rupičastu rezbariju na trupu, iza njega, a onda se ispružila da virne kroz otvor na prednjem delu kajite. Dugačka kamena pristaništa koja su se granala s kamene obale, prolazila su pored njih; sve što je mogla da vidi bilo je još pristaništa, kao i grad koji je svetlucao, beo na poslepodnevnom suncu. „Kuda to idemo?“, promrmljala je.

„Rekao sam im da nas vrate na obalu čim te budem imao na palubi", reče joj Lan. „Činilo mi se da je najbolje što pre se ukloniti s reke."

„Ti...?“ Sklopila je zube i čvrsto ih je stisnula. On nije znao kuda je ona hitala, ni zašto; učinio je najbolje što je mogao sa onim što je znao. A on joj jeste spasao život. „Ne mogu još uvek da se vratim u grad, Lane!“ Pročistivši grlo, promenila je način obraćanja. Koliko god da je morala biti nežna prema njemu, ovoliko sirupa nateraće je da ponovo povraća. „Moram da odem do broda Morskog naroda, do Vetrotrkača.“ Ovo je mnogo bolje; opušteno, ali ne previše, a ipak odlučno.

„Ninaeva, bio sam tačno iza tvoje brodice. Video sam šta se dogodilo. Bila si pedeset koraka ispred mene, a onda pedeset koraka iza, tonući. To mora da je bila kobna vatra.“ Nije morao ništa više da joj kaže; ona je to izgovorila mesto njega, i to posedujući mnogo više znanja nego on.

„Mogedijen“, zaspotala je. O, mogao je to da bude bilo ko drugi od Izgubljenih, ili možda neko iz Crnog ađaha, ali ona je znala. Pa, već je pobeđivala Mogedijen, ne jednom nego dva puta. Može to uraditi i treći put, ako bude neophodno. Njeno lice očito nije pokazivalo njenu ubeđenost.

„Ne boj se“, reče Lan dotakavši je po obrazu. „Nemoj nikada da se plašiš kada sam ja u tvojoj blizini. Ako treba da se suočiš s Mogedijen, ja ću se postarati da si dovoljno ljuta za usmeravanje. Izgleda kao da sam nadaren za nešto takvo.“

„Nikada nećeš uspeti da me opet naljutiš“, započela je a onda se zaustavila, buljeći u njega širom razrogačenih očiju. „Nisam ljuta“, reče polako.

„Ne, sada, ali kada ti bude potrebno...“

„Nisam ljuta“, smejala se. Počela je oduševljeno da mlatara nogama i da od sreće dobuje pesnicama po njegovim grudima, smejući se. Saidar ju je ispunio, ne samo životom i uživanjem, nego ovog puta i divljenjem. Paperjastim tokovima Vazduha, ona poče da mu miluje obraze. „Nisam ljuta, Lane“, prošaputala je.

„Tvoja blokada je nestala.“ On se cerio, deleći njeno uživanje, ali taj kez nije doneo toplinu njegovim očima.

Ja ću se starati za tebe, Lane Mandragorane, obećala je bez glasa. Neću ti dopustiti da umreš. Naslanjajući se na njegove grudi, ona je pomislila da ga poljubi, pa čak... Ti nisi Kala Koplin, odlučno je rekla samoj sebi.

Iznenada, pogodi je užasna misao. Još užasnija jer joj ranije nije pala na pamet. „Veslači?“, upitala je tiho. „Moji telohranitelji?“ Bez reči, on odmahnu glavom, a ona uzdahnu. Telohranitelji. Svetlosti, njima je trebala njena zaštita, a ne obrnuto. Još četiri smrti koje treba položiti Mogedijen pred noge. Četiri povrh drugih hiljadu, ali ove su bile lične, bar što se nje ticalo. Pa, ona nije nameravala da se obračunava s Mogedijen baš ovog trenutka.

Uspravivši se na noge, počela je da proverava šta može da učini sa svojom odećom. „Lane, hoćeš li okrenuti veslače? Reci im da veslaju svom snagom.“ Kako sada stvari stoje, ona neće videti palatu pre nego što padne noć. „I pronađi ima li ijedan od njih nešto poput češlja.“ Nije mogla da se suoči s Nestom u ovakvom stanju.

On podiže svoj kaput i mač, pa joj se pokloni. „Po tvojoj zapovesti, Aes Sedai.“

Napućenih usana posmatrala je kako se vrata zatvaraju za njim. Ismejavao ju je, je li? Mogla je da se kladi kako neko na Vetrotrkaču može da obavi venčanje. A po onome što je videla od Morskog naroda, mogla je da se opkladi kako će se Lan Mandragoran naći u situaciji da obećava kako će činiti ono što mu se naloži. Videće ona ko će se tada smejati.

Kriveći se i ljuljajući, brod poče da se okreće, a sa njim se podignu i njen stomak.

„O, Svetlosti!", zastenjala je, pa se skljokala na klupu. Zašto joj nije i to nestalo zajedno s njenom blokadom? Držeći saidar, bila je svesna svakog dodira vazduha na svojoj koži, a to je samo pogoršavalo stvari. Nije pomoglo ni što ga je otpustila. Njoj neće ponovo da pozli. Ona će imati Lana za sebe, jednom i zauvek. Ovo će još ispasti predivan dan. Kada bi samo mogla da prestane sa predosećanjem te nadolazeće oluje.

Sunce se žarilo tik iznad krovova kada je Elejna pokucala na vrata. Slavljenici su igrali i poskakivali u ulici iza nje, ispunjavajući vazduh smehom i pesmom i mirisom parfema. Rasejano, ona požele da je imala mogućnosti za stvarno uživanje u proslavi. Kostim poput Birgitinog mogao bi biti zabavan. Ili čak i onakav kakav je videla na gospi Rizeli, jednoj od Tilininih dvoranki, još jutros. Dok god bi mogla da zadrži svoju masku. Ona ponovo pokuca, ovog puta jače.

Sedokosa služavka četvrtaste vilice otvori vrata, a bes joj iznenada oboji lice kada je Elejna spustila svoju zelenu masku. „Ti! Šta ti radiš opet ovde...?“ Bes se pretvori u bolesničko bledilo kad je svoju masku spustila Merilila, a isto su učinile i Adeleas i ostale. Kako se koje bezvremeno lice pokazivalo, žena se trzala, pa čak i zbog Sarejtinog. Do tog trenutka verovatno je videla samo ono što je očekivala da vidi.

Uz iznenadan krik, sobarica pokuša da gurne i zalupi vrata, ali Birgita prolete pored Elejne, pa ih jednim udarcem ramenom, prekrivenim perjem, otvori. Služavka se zateturala nekoliko koraka, a onda se pribrala, ali bez obzira je li namerava da pobegne ili da vikne, Birgita ju je preduhitrila, dočepavši je za ruku baš ispod ramena.

„Polako“, odlučno reče Birgita. „Ne želimo nikakvu gužvu ni viku sada, je li tako?“ Izgledalo je kao da samo drži ženu za nadlakticu, gotovo podupirući je, ali sobarica je u zbilji stajala vrlo uspravljeno i vrlo nepomično. Zaprepašćeno zureći u masku ukrašenu peruškama koju je nosila njena tamničarka, ona polako odmahnu glavom.

„Kako se zoveš?“, upita je Elejna, kada su se sve nagurale u hodnik. Zatvorena vrata prigušivala su spoljnu buku. Sobaričine oči brzo su prelazile s lica na lice, kao da ne može nijedno dugo da posmatra.

„S-s-sedora.“

„Odvešćeš nas do Riejne, Sedora.“ Ovog puta, Sedora klimnu glavom. Delovala je kao da će da zaplače.

Ukočena Sedora vodila ih je uz stepenice, a pratila ju je Birgita, još uvek joj držeći ruku. Elejna je razmišljala da joj naloži da oslobodi tu ženu, ali najmanje što je želela bio je povik upozorenja i da se svi u kući razbeže na sve strane. Zbog toga je Birgita i koristila mišiće, umesto da sama Elejna usmerava. Činilo joj se da je Sedora više uplašena negoli povređena, a svi će biti makar malo uplašeni ove večeri.

„Ovde u-unutra“, reče Sedora, pokazujući glavom ka crvenim vratima. Ka vratima sobe u kojoj su Ninaeva i ona imale ono nesrećno propitivanje. Ona ih otvori i uđe.

Riejna je bila tamo, sedeći pred kaminom s uklesanih trinaest grehova, a tu je bilo još desetak žena koje Elejna nikada ranije nije susrela; zauzimale su sve stolice pred bledozelenim zidovima, znojeći se iza zatvorenih prozora i navučenih zavesa. Većina je bila odevena u eboudarske haljine, iako je samo jedna imala maslinastu kožu; većina je imala bore na licu i makar malo sedih; a svaka od njih, do poslednje, mogla je da usmerava do određene mere. Sedam ih je nosilo crvene pojaseve. Ona nije mogla da se uzdrži da ne uzdahne. Kada je Ninaeva u pravu, ona ti to napominje i napominje sve dok ne poželiš da vrištiš.

Riejna skoči na noge s licem jednako crvenim od besa kao što je bilo i Sedorino, a i njene prve reči bile su gotovo istovetne. „Ti! Kako se usuđuješ da se pojaviš...?“ Reči i bes joj istovremeno presušiše, i opet iz istog razloga, jer su za Elejnom ušle Merilila i ostale. Plavokosa žena s crvenim kaišem i izdašnim razrezom na grudima ispustila je slabašan zvuk dok su joj se oči prevrnule u glavi, a ona se, mlitavo skljokala sa svoje crvene stolice. Nijedna se nije pomerila da joj pomogne. Nijedna nije čak ni pogledala ka Birgiti, koja je dopratila Sedoru do ugla sobe i postavila je tamo. Izgledalo je kao da nijedna od njih i ne diše. Elejna oseti strašan poriv da vikne „Bu!“, samo da bi videla šta će se dogoditi.

Riejna se lelujala, bleda, i vrlo očito je bezuspešno pokušavala da se pribere. Trebao joj je samo trenutak da prouči pet hladnokrvnih Aes Sedai lica i da odluči koja od njih mora da je glavna. Ona zatetura preko pločica do Merilile, pa se baci na kolena pognute glave. „Oprosti nam, Aes Sedai.“ Njen glas je bio pun obožavanja, a tek malo čvršći od njenih kolena. U stvari, frfljala je.

„Mi smo samo grupica prijateljica. Ništa nismo učinile, sasvim sigurno ništa što bi nanelo bilo kakvu štetu Aes Sedai. Zakleću se u to, šta god da vam je ta devojka ispričala. Mi bismo vas obavestile o njoj, ali bile smo uplašene. Samo smo se sastale da bismo porazgovarale. Ona ima prijateljicu, Aes Sedai. Jeste li uhvatile i nju? Mogu da ti je opišem ako želiš, Aes Sedai. Šta god da poželiš, mi ćemo učiniti. Kunem se, mi...“

Merilila glasno pročisti grlo. „Ti se zoveš Riejna Korli, ako se ne varam?“ Riejna se zgrči i prošaputa da je to tačno, i dalje gledajući u patos pod nogama Sive sestre. „Bojim se da ćeš morati da se obratiš Elejni Sedai, Riejna."

Riejna trže glavu nagore na potpuno zadovoljavajući način. Buljila je u Merililu, a onda vrlo polako okrenula oči, koje kao da su joj prekrivale celo lice, ka Elejni. Ovlažila je usne. Duboko, dugo je udahnula. Okrenuvši se na kolenima da bude naspram Elejne, ona ponovo pognu glavu. „Molim tvoj oproštaj, Aes Sedai“, reče ona s mukom. „Ja nisam znala. Ja nisam mogla...“ Još jednom dugačak, beznadežan udah. „Kakvu god kaznu da odrediš, mi ćemo je poslušno prihvatiti, naravno, ali molim te, preklinjem te da poveruješ kako...“

„Ma ustaj“, nestrpljivo je prekide Elejna. Želela je da natera ovu ženu da je prizna isto koliko je to želela od Merilile i ostalih, ali smučilo joj se ovo balavljenje. „Baš tako. Podigni se na noge.“ Sačekala je dok se Riejna nije povinovala, a onda pređe preko i sede u ženinu stolicu. Nije bilo potrebe za razmetanjem, ali nije želela bilo kakve sumnje u to koja od njih je glavna. „Poričeš li još uvek znanje o Zdeli vetrova, Riejna?“

Riejna raširi ruke. „Aes Sedai“, reče ona prostodušno, „nijedna od nas ne bi nikada koristila ter’angreal, a još manje angreal ili sa’angreal.“ Prostodušna i lukava poput lisice u gradu. „Uveravam te, mi ne pokušavamo da budemo ništa što bi iole podsećalo na Aes Sedai. Mi smo samo ovih nekoliko prijateljica koje vidiš, povezane time što nam je nekada bilo dopušteno da stupimo u Belu kulu. To je sve.“

„Samo nekoliko prijateljica", suvo uzvrati Elejna preko isprepletanih prstiju. „I Gejrnija, naravno. I Berovajna, i Deris, i Alisa.“

„Da“, oklevajući je priznala Riejna. „I one.“

Elejna vrlo polako odmahnu glavom. „Riejna, Bela kula zna za tvoje Srodnice. Kula je to oduvek znala.“ Tamnoputa žena koja je ličila na Tairenku, iako je nosila plavo-beli svileni prsnik sa oznakom zlatarskog esnafa, ispusti prigušeni krik, pa prisloni obe punačke šake sebi na usta. Vitka posedela Saldejka s crvenim pojasom skljoka se uz uzdah, da se pridruži plavokosoj na patosu, a još dve su se lelujale kao da će i one za njima.

Što se nje ticalo, Riejna je pogledala ka sestrama pored vrata radi potvrde, i ugledala ju je, ili joj se tako činilo. Merililino lice bilo je više ledeno nego dostojanstveno, a Sarejta je svoje iskrivila pre nego što je uspela da se zaustavi. Obe, Vandena i Kejrejn, imale su stisnute usne, a činilo se da im se čak i Adeleas priključila, okrećući glavu tamo-amo da prouči žene pokraj zida kao što bi to činila sa insektima koji su joj dotada bili nepoznati. Naravno, ono što je Riejna videla, i ono što se zbilja tamo nalazilo, nije bilo isto. One su sve prihvatile Elejninu odluku, ali nijedna količina „Da, Elejna...“ nije mogla da ih prisili da im se ta odluka i dopadne. Stigle bi ovamo još pre dva sata da nije bilo gomile: „Ali, Elejna...“ ubačenih u razgovor. Ponekad je vođstvo značilo i prikupljanje stada.

Riejna se nije onesvestila, ali strah joj je prekrio lice, a ona je preklinjući podigla ruke. „Nameravate li da uništite Srodnice? Zašto sada, posle toliko vremena? Šta smo to učinile pa ste se sada obrušile na nas?“

„Niko neće da vas uništava", reče joj Elejna. „Kejrejn, pošto niko drugi neće da pomogne ovim dvema, hoćeš li ti, molim te?“ Poskakivanja i crvenenja raširiše se po sobi, i pre nego što je Kejrejn stigla i da se pomeri, po dve žene klečale su iznad svake koja se onesvestila, podižući je i mašući joj pod nosom mirišljavim solima. „Amirlin Tron želi da svaka žena, koja može da usmerava, bude vezana za Kulu“, nastavi Elejna. „Ponuda je otvorena za bilo koju od Srodnica koja želi da je prihvati."

Da je izatkala tokove Vazduha oko svake od ovih žena, ne bi ih bolje zaledila. Da je čvrsto pritegla te tokove, ne bi mogla da dobije toliko izbuljenih očiju. Jedna od žena koje su se onesvestile odjednom teško udahnu i zakašlja se, odgurnuvši u stranu malu bočicu s mirišljavim solima, koja je predugo stajala mirno. To oslobodi sve njih, ali i poplavu glasova.

„Ipak ćemo moći da postanemo Aes Sedai?“, uzbuđeno je pitala Tairenka u zlatarskom prsniku, a u isto vreme žena okruglog lica, s crvenim pojasom koji je bio najmanje dvostruko duži nego kod bilo koje druge, ulete s rečima: „Pustiće nas da učimo? Ponovo će nas podučavati?“ Poplava bolno čežnjivih glasova. „Moći ćemo stvarno?“, ili „Zbilja će nam dopustiti?“, sa svih strana.

Riejna se besno okomi na njih. „Ajvera, Sumeko, sve vi, zaboravljate se! Govorite ispred Aes Sedai! Vi govorite ispred Aes Sedai!“ Ona podiže dlanove do lica, podrhtavajući. Nastupi posramljena tišina. Oči se spustiše a crvenilo u obrazima se podiže. I pored svih tih izboranih lica, i pored sve te prosede i sede kose, Elejnu su one i dalje najviše podsećale na grupu polaznica koje su uhvaćene u tuči jastucima pošto je Poslednje odzvonilo, a nadzornica polaznica ušetala u spavaonicu.

Oklevajući, Riejna je pogleda preko vrhova prstiju. „Zbilja će nam biti dopušteno da se vratimo u Kulu?“, promrmljala je iza dlanova.

Elejna klimnu glavom. „One koje mogu da nauče kako da postanu Aes Sedai imaće priliku za to, ali biće mesta za sve. Za svaku ženu koja može da usmerava."

Neprolivene suze presijavale su se u Riejninim očima. Elejna nije bila sigurna, ali učinilo joj se da je žena prošaputala: „Moći ću da budem Zelena.“ Bilo joj je vrlo teško da se suzdrži kako ne bi preletela preko i zagrlila je.

Nijedna od ostalih Aes Sedai nije pokazivala nikakve znake da se predala osećanjima, a Merilila je sasvim sigurno bila najuštogljenija. „Mogu li da postavim pitanje, Elejna? Riejna, koliko ćemo vas... prihvatiti?“ Bez sumnje, ta je stanka prekrila reči „koliko divljakuša i žena koje nisu uspele iz prve.“

Ako je Riejna to primetila ili posumnjala, ona nije obratila pažnju ili je nije bilo briga. „Ne mogu da verujem da će biti ijedne koja će odbiti ponudu“, reče ona gotovo bez daha. „Možda će nam trebati malo vremena dok sve obavestimo. Mi se držimo rasute, vidite, tako da...“ Ona se nasmejala, pomalo napeto i još uvek ne tako daleko od suza. „...tako da nas Aes Sedai ne bi primetile. Trenutno je na spisku hiljadu sedam stotina i osamdeset i tri imena.“

Većina Aes Sedai nauči da prikrije iznenađenje napadnom hladnokrvnošću, a samo su se Sarejti omakle razrogačene oči. Ona je isto tako mrmljala bez glasa, ali Elejna ju je dovoljno poznavala, pa je mogla da joj čita sa usana. Dve hiljade divljakuša! Neka nam je Svetlost u pomoći! Elejna je vrlo upadljivo nameštala svoje suknje sve dok nije bila sasvim sigurna kako može da obuzda sopstveno lice. Svetlost neka im pomogne, stvarno.

Riejna je sasvim pogrešno protumačila tu tišinu. „Očekivale ste više? Nesreće pokose po nekoliko svake godine, ili prirodna smrt, kao kod svih ostalih, a bojim se i da su se Srodnice proredile u poslednjih hiljadu godina. Možda smo bile suviše obazrive u pristupanju ženama koje su napuštale Belu kulu, ali oduvek je postojao strah, jer bi neka od njih mogla da prijavi kako je ispitivana i... i...“

„Nismo ni najmanje razočarane“, ubeđivala ju je Elejna, umirujuće mašući rukom. Razočarane? Ona gotovo da je počela da se histerično kikoće. Bilo je gotovo dvostruko više Srodnica negoli Aes Sedai! Egvena nikada neće moći da kaže kako nisam imala udela u dovođenju u Belu kulu žena koje mogu da usmeravaju. Ali ako su srodnice odbijale divljakuše... mora se držati bitnih stvari; vrbovanje Srodnica bilo je samo slučajno. „Riejna“, nežno je progovorila, „misliš li da bi sada možda mogla da se prisetiš gde se ta Zdela vetrova nalazi?"

Riejna pocrvene kao zalazak sunca. „Mi ih nikada nismo ni dotakle, Elejna Sedai. Ja ne znam zbog čega su oni bili prikupljeni. Nikada nisam čula za Zdelu vetrova, ali postoji skladište kao ono koje si opisala tamo preko...“

Negde dole, neka žena je za trenutak usmeravala. Neko je vrisnuo od najčistijeg užasa.

Elejna se smesta našla na nogama, kao i sve ostale. Odnekud ispod svoje perjane haljine Birgita izvuče bodež.

„To mora da je Deris“, reče Riejna. „Ona je još jedina ovde.“

Elejna polete napred i uhvati je za ruku kada je ova krenula ka vratima. „Još uvek nisi Zelena“, promrmljala je, a nagrada joj je bila predivan osmeh s rupicama na obrazima, iznenađen i zadovoljan i promenljiv, i sve to istovremeno. „Mi ćemo se postarati za ovo, Riejna."

Merilila i ostale poređale su se sa obe strane, spremne da prate Elejnu napolje, ali Birgita je bila na vratima pre bilo koga od njih, kezeći se dok je spuštala šaku na rezu. Elejna proguta knedlu i ne progovori ništa. To je bila čast Zaštitnika, tako su gaidini govorili; prvi da uđu, poslednji da izađu. Ali ona ipak ispuni sebe saidarom, spremna da zdrobi bilo šta što bi zapretilo njenom Zaštitniku.

Vrata se otvoriše pre nego što je Birgita mogla da podigne rezu.

Met ušeta, gurajući vitku služavku, koje se Elejna sećala, pred sobom. „Pomislio sam da ste možda ovde.“ Drsko se kezio, ne obraćajući pažnju na Derisine mrke poglede, pa je nastavio: „Kada sam pronašao celu gomilu Zaštitnika kako piju u meni najneomiljenijoj krčmi. Upravo sam se vratio posle praćenja jedne žene u Rahad. S poslednjeg sprata zgrade u kojoj niko ne živi, da budem precizan. Pošto je otišla, a taj pod je bio vrlo prašnjav, odmah sam mogao da vidim u kojoj sobi je bila. Postoji jedan užasno veliki 'zarđali katanac na vratima, ali spreman sam da se opkladim u hiljadu kruna naspram šuta u zadnjicu da je vaša Zdela iza njih.“ Deris nacilja ne bi li ga šutnula, a on je odgurnu, izvadivši joj nožić iz pojasa, pa se njime poigravao na dlanu. „Hoće li neka od vas da objasni ovoj divljoj mački na čijoj sam ja strani? Ovih dana me uznemiravaju žene s noževima."

„Već znamo sve o tome, Mete“, reče Elejna. Pa, upravo je trebalo da saznaju sve o tome, ali zapanjeni izraz njegovog lica bio je neprocenjiv. Osetila je nešto od Birgite. Druga žena posmatrala ju je bez ikakvog posebnog izraza lica, ali mali čvor osećanja u zadnjem delu Elejnine glave zračio je neodobravanje. Avijendi se ovo verovatno isto neće dopasti. Otvaranje usana u tom trenutku bilo je, verovatno, nešto najteže što je Elejna ikada učinila. „Mada, moram da ti zahvalim, Mete. U potpunosti je tvoja zasluga što smo pronašle ono za čim smo tragale.“ Njegovo zaprepašćeno lice, otvorenih usta, gotovo da je bilo vredno tog mučenja.

Brzo je sklopio usta, mada ih je ponovo otvorio da bi rekao: „Onda hajde da iznajmimo brodić i da odemo i pokupimo tu krvavu Zdelu. Uz malo sreće, moći ćemo da napustimo Ebou Dar još večeras.“

„To je besmisleno, Mete. I nemoj mi reći da te potcenjujem. Nećemo da se vučemo po Rahadu u tami, a Ebou Dar nećemo napustiti dok ne upotrebimo Zdelu.“

On je pokušao da se raspravlja, naravno, ali Deris je iskoristila priliku kada je njegova pažnja bila na drugoj strani i ponovo je pokušala da ga šutne. On se sakrio iz Birgite, urlajući da mu neko pomogne, dok ga je vitka žena proganjala.

„Je li on tvoj Zaštitnik, Elejna Sedai?“, sumnjičavo je pitala Riejna. „Svetlosti, nije! Birgita je.“ Riejna razjapi usta. Odgovorivši joj na pitanje, Elejna joj uputi svoje; nije sebe mogla da natera da ga postavi nekoj drugoj sestri: „Riejna, ako ti ne smeta da mi kažeš, koliko ti je godina?“

Žena je oklevala, gledajući u Meta, ali taj je još uvek bio zauzet izbegavanjem Deris i držanjem iskežene Birgite između sebe i ove. „Moj sledeći imendan“, odgovori Riejna kao da je to najobičnija stvar na svetu, „biće moj četiri stotine i dvanaesti.“

Merilila se načisto onesvestila.