Kruna mačeva

37 Poruka iz palate

Dan nakon Praznika ptica svanuo je uz jake vetrove s Mora oluja, a oni su zbilja smanjili vrućinu u Ebou Daru. Međutim, nebo bez oblačka i crveno-zlatna sunčeva lopta na obzorju obećavali su vrelinu čim se vetar bude umirio. Met je žurio niz Tarezinsku palatu otkopčanog zelenog kaputa i poluuvezane košulje, kao da se još uvek sprema. Nije baš skakao na svaki zvuk, ali trzao se, mnogo uznemireniji nego što mu se dopadalo, kad god bi neka od služavki prošla njišući podsuknjama i osmehujući mu se. Svaka od njih osmehivala se na taj posebni… sveznajući način. Mogao je samo da se obuzdava da ne potrči.

Konačno, progutavši knedlu, gotovo na prstima je napredovao zaklonjenim šetalištem pored dvorišta konjušnica. Između stubova sa uzdužnim usecima pored šetališta, žućkaste trskolike biljke u velikim crvenim saksijama i lozice, koje su sa širokim listovima išaranim crvenim prugama visile iz metalnih korpi, stvarale su tanak zaklon. Nesvesno je spustio šešir niže kako bi prikrio lice. Rukom je dodirivao koplje – ašandarei, tako ga je Birgita nazvala – nesvesno prelazeći prstima preko drške, kao da će morati da se brani. Kockice u njegovoj glavi besno su se kotrljale, a opet, to nije imalo nikakve veze s njegovom uznemirenošću. Nju je uzrokovala Tilin.

Šest lakiranih zatvorenih kočija s grbom kuće Mitsobar na vratima zelenim sidrom ukrštenim s mačem – već su stajale u redu pred visokim zalučenim spoljnim kapijama, sa upregnutim konjima i kočijašima koji su sedeli na svojim mestima. Mogao je da vidi Nalesina u kaputu sa žutim prugama kako zeva na suprotnom kraju od njih, a Vanin je sedeo oklembešen na vrhu prevrnutog bureta nedaleko od vrata konjušnice, naizgled dremajući. Većina ostalih Crvenruku strpljivo je čučala na pločama dvorišta; nekoliko ih je igralo kockice u senci velikih belih konjušnica. Elejna je bila između Meta i kočija, baš s druge strane biljnog zaklona. Riejna Korli bila je s njom, a u njenoj blizini još sedam žena koje su bile i na onom čudnom sastanku na koji je upao prethodne večeri; Riejna je bila jedina koja nije nosila crveni pojas Mudre žene. On je upola očekivao da se one neće pojaviti toga jutra. Imale su lica žena naviknutih da uređuju svoje i tuđe živote, a većina je imala bar malo sedih u kosi, a ipak su gledale u mladoliku Elejnu kao da nešto očekuju, delovale su kao da su na prstima, kao da su spremne da poskoče na njenu zapoved. Cela ta družina, međutim, nije pobuđivala ni pola njegove pažnje; zbog Tilin se osećao… pa… bespomoćan je bila jedina reč koja je, izgleda, pristajala, koliko god da je ta pomisao bila blesava.

„Nisu nam potrebne, gazdarice Korli“, govorila je Elejna. Kći naslednica zvučala je poput žene koja tapše dete po glavi. „Rekla sam im da ostanu ovde dok se ne vratimo. Privlačićemo manje pažnje, pogotovo s druge strane reke, ako niko ne bude prepoznavao Aes Sedai.“ Njeno mišljenje o tome šta treba nositi kada se posećuje najgori deo grada, a da to ne privlači pažnju, pokazivao je širok zeleni šešir sa zeleno obojenim peruškama, lagani ogrtač protiv prašine koji joj je visio niz leđa, od zelenog lana, sa spiralnim zlatovezom, i zelena svilena jahaća haljina visokog okovratnika, sa zlatovezom niz podeljene suknje i još gušćim oko otvora koji joj je obnaživao poprsje. Čak je nosila i jednu od onih ogrlica za venčani nož. Zbog te široke zlatotkane trake svakog lopova u Ebou Daru zasvrbeće prsti. Nije nosila nikakvo oružje osim malog noža za pojasom. Ali, što se toga ticalo, kakvo je oružje i trebalo ženi koja je mogla da usmerava? Naravno, za svaki od tih crvenih pojasa bio je zataknut po jedan zakrivljeni bodež. Kao i za Riejnin pojas od jednostavno obrađene kože.

Riejna skide veliki plavi slamni šešir, namršti se na njega, a onda ga vrati na glavu i pričvrsti trake. Činilo se da je ne uznemirava Elejnin način obraćanja. Stavljajući šešir, osmehnula se drugačijim osmehom, ovog puta plahim. „Ali zbog čega Merilila Sedai misli da mi lažemo, Elejna Sedai?“

„Sve one to misle“, gotovo bez daha izlete jednoj od onih sa crvenim pojasevima. Sve su nosile eboudarske haljine u mirnim bojama, sa dubokim razrezima i suknjama ušivenim s jedne strane kako bi se videle podsuknje, ali samo je ova, mršava i koščata, s više sedih negoli crnih u dugoj kosi, imala maslinastu kožu i tamne oči meštanke Ebou Dara. „Sarejta Sedai me je u lice nazvala lažovom, rekla mi je da naši brojevi nisu istiniti, da…“ Prekinula se zbog mrštenja i Riejninog: „Umukni, Tamarla“; gazdarica Korli je možda bila spremna da izvodi kniksove i smejulji se detetu, ako je to dete bilo Aes Sedai, ali još uvek je svoje pratilje držala na kratkoj uzdi.

Met se namršti ka prozorima koji su gledali na to dvorište, onima koje je mogao da vidi s mesta na kome je stajao. Neke su pokrivale zamršene rešetke od belog kovanog gvožđa, dok su umešno izrezbareni drveni zasloni stajali na drugima. Teško da je Tilin bila tamo gore; nije bilo verovatno da bi se ona pojavila u dvorištu konjušnica. Bio je vrlo pažljiv da je ne probudi dok se odevao. Sem toga, ne bi ovde ništa pokušavala. Bar je on mislio kako ne bi. A opet, šta nije bilo moguće sa ženom koja je prošle noći poslala pet-šest služavki da ga dočepaju u hodnicima i dovuku u njene odaje? Ta prokleta žena odnosila se prema njemu kao da je on nekakva igračka! Neće to više podnositi. Ne on. Svetlosti, koga li pokušava da zavara? Ako ne budu dočepali tu Zdelu vetrova i zbrisali iz Ebou Dara, Tilin će ga večeras ponovo štipati za zadnjicu i nazivati svojim golupčićem.

„U pitanju je vaša starost, Riejna“, Elejna nije stvarno zvučala kao da okleva – to se nikada nije događalo – ali glas joj je postao veoma pažljiv. „Među Aes Sedai smatra se nepristojnim govoriti o godinama, ali… Riejna, čini se da nijedna Aes Sedai, još od Slamanja, nije živela toliko dugo koliko vi u Kružoku pletilja, po onome što tvrdite.“ To je bio čudan naziv koji su Srodnice upotrebljavale za svoj vladajući savet. „U tvom slučaju, razlika je više od stotinu godina.“ Crveni pojasevi zasoptaše, razrogačivši oči. Vitka žena sa svetlom kosom boje meda, napeto se zakikotala, pa je smesta prekrila usta kad se Riejna brecnula: „Fejmila!“

„To ne može biti“, slabašnim glasom reče Riejna Elejni. „Zasigurno, Aes Sedai moraju da…“

„Dobro jutro“, reče Met, izašavši iza biljnog zaklona. Cela ta rasprava bila je idiotska, svako je znao da Aes Sedai žive duže od svih. Umesto da gube vreme trebalo bi da su na putu za Rahad. „Gde su Tom i Džuilin? I Ninaeva.“ Trebalo je da se vratila prošle noći, ili će se Elejna naći u neprilici. „Krvi mu i pepela, ne vidim ni Birgitu. Trebalo bi da smo krenuli, Elejna, a ne da se muvamo uokolo. Ide li Avijenda s nama?“

Ona se malo namršti na njega, samo na trenutak pogledavši ka Riejni, a on je znao da razmišlja kako da se postavi prema njemu. Nevinašce širom razrogačenih očiju moglo bi da pokvari njen položaj među ovim ženama koliko bi to učinilo i njeno isticanje rupice na bradi; Elejna je uvek očekivala da to sa rupicom upali tamo gde ništa drugo nije prolazilo. Malo je podigla bradu. „Tom i Džuilin pomažu Avijendi i Birgiti sa Karidinovom palatom, Mete.“ Znači, biće to nastup kćeri naslednice u punom zamahu. Pa, možda ne baš sasvim, jer je zasigurno znala kako bi se on poneo u tom slučaju, ali glas joj je bio pun sigurnosti, hladne plave oči pune zahteva, a to lepuškasto lice hladno iako ne baš zaleđeno od uobraženosti. Postoji li ijedna žena na ovom svetu koja je samo jedna ličnost? „Ninaeva će uskoro sići, sigurna sam. Znaš, nema razloga da i ti pođeš, Mete. Nalesin i tvoji vojnici su sasvim dovoljni kao telohranitelji. Možeš da uživaš ovde, u palati, sve do našeg povratka.“

„Karidin!“, povikao je. „Elejna, ne ostajemo u Ebou Daru da se pozabavimo Džaihimom Karidinom. Uzimamo tu Zdelu, a onda ćete ti ili Ninaeva napraviti prolaz i mi odlazimo. Je li ti to jasno? A ja idem s vama u Rahad.“ Da uživa! Samo je Svetlost znala šta bi Tilin moglo da padne na pamet ako bi ostao u palati celog dana. Sama pomisao na to terala ga je na histeričan smeh.

Mudre žene probadale su ga ledenim pogledima; punačka Sumeko ljutito je pućila usne, a Melora, bucmasta sredovečna Domanka čije je poprsje juče odmeravao sa uživanjem, postavila je pesnice na bokove a lice joj je nagoveštavalo oluju. Trebalo bi da su juče shvatile kako njega ne plaše Aes Sedai, ali čak se i Riejna tako namrštila ka njemu da je krajičkom uma pomislio kako se sprema da mu počupa uši. Izgleda da su mislile da zbog toga što one padaju na nos pred Aes Sedai i svi drugi moraju slediti njihov primer.

Elejna se upadljivo borila sa sobom. Stisnula je usne, ali jedno je morao da joj prizna; bila je suviše pametna da bi nastavila sa nečim što, očito, nije palilo. S druge strane, bila je nadmena do neba, kako god da je okreneš. A ostale žene su posmatrale. „Mete, ti znaš da ne možemo da odemo sve dok ne upotrebimo Zdelu.“ Ohola brada i dalje je stajala visoko, a njen je glas bio negde između objašnjavanja i zapovedanja. „Možda će nam trebati dani pre nego što budemo sigurne kako se koristi, možda čak pola nedelje ili više, a ako možemo, onda bismo mogle da za to vreme sredimo i Karidina.“ Glas joj je postao tako ogorčen kada je izgovarala ime Belog plašta da bi čovek pomislio kako ima nešto lično protiv njega, ali nešto drugo iskoči i zakači mu se za misli.

„Pola nedelje!“ Osećajući gušenje, on stavi prst u maramu koju je nosio oko vrata, pa je malo povuče da bi olabavio čvor. Tilin je prošle noći iskoristila to parče crne svile da mu veže ruke, pre nego što je i stigao da shvati šta mu radi. Pola nedelje. Ili više! I pored svih njegovih napora, glas mu je postao pomalo uplašen. „Elejna, sasvim sigurno možete da upotrebite tu Zdelu bilo gde. To ne mora da bude ovde. Egvena sigurno želi da se vratite što je pre moguće. Njoj bi dobro došla prijateljica ili dve, u to mogu da se opkladim.“ Sudeći po onome što je video poslednji put, dobro bi joj došlo nekoliko stotina. Možda će, kada joj vrati ove žene, Egvena odustati od te budalaštine da izigrava Amirlin Tron i dopustiti da je povede Randu zajedno sa Elejnom, Ninaevom i Avijendom. „A šta je s Random, Elejna? Kaemlin. Lavlji presto? Krvi mu i pepela, Elejna, dobro znaš kako želiš što pre da se vratiš u Kaemlin, kako bi Rand mogao da ti da Lavlji presto.“ Zbog nečega je njeno lice postajalo tmurnije posle svake njegove reči, a oči su joj preteći sijale. Prosto bi je opisao kao uvređenu, osim, naravno, što nije imala razloga za tako nešto.

Ona je besno zaustila da se raspravlja s njim, čim je dovršio rečenicu, a on se pripremio, spreman da joj nabroji sva njena obećanja, pa nek se nosi do Jame usuda to kako će ona zbog toga delovati u očima Riejne i ostalih. Po njihovim licima, one bi ga tako rado brzo postavile na odgovarajuće mesto.

Ali pre nego što je iko išta uspeo da izusti, bucmasta sedokosa žena u livreji kuće Mitsobar spustila se u kniks, prvo pred Elejnom, onda pred ženama koje su imale crvene pojaseve, a na kraju i pred njim. „Kraljica Tilin šalje vam ovo, gospodaru Kautone“, rekla je Laren, pružajući mu korpu prekrivenu prugastom krpom i sa sitnim crvenim cvetićima upletenim oko drške. „Niste doručkovali, a morate da očuvate snagu.“

Met oseti kako mu obrazi postaju vrući. Žena jedva da ga je i pogledala, ali videla je ona mnogo više od njega od vremena kada ga je prvi put odvela pred Tilin. Daleko više. Ona je sinoć unela večeru na poslužavniku, dok je on bezuspešno pokušavao da se sakrije pod svilenim krevetskim čaršavima. On to nije razumeo. Te su žene uspevale da ga nateraju da crveni i poskakuje poput neke devojčice. On to stvarno nije mogao da razume.

„Jesi li siguran kako ne bi radije ostao ovde?“, raspitivala se Elejna. „Sigurna sam da bi Tilin uživala u tvom društvu za vreme doručka. Kraljica je rekla kako smatra da si predivno zabavan i pristojno uslužan.“, dodala je tonom dvoumljenja.

Met pobeže ka kočijama s korpom u jednoj, a svojim ašandareijem u drugoj ruci.

„Jesu li svi severnjaci toliko stidljivi?“, pitala je Larena.

Usudio se da bez zaustavljanja baci pogled preko ramena, pa je ispustio uzdah olakšanja. Služavka je već prikupljala suknje, okrećući se da prođe iza biljnog zaklona, a Elejna je pokazivala Riejni i Mudrim ženama da je okruže. I pored toga se stresao. Žene će mu stvarno doći glave.

Obilazeći najbližu kočiju, gotovo da je ispustio korpu kada je ugledao Beslana kako sedi na njenom stepeniku, dok je sunce odsijavalo od sečiva mača kome je posmatrao oštricu. „Šta ćeš ti ovde?“, povika Met.

Beslan vrati mač u korice, a licem mu se razli širok osmeh. „Idem s tobom u Rahad. Predosećam da ćeš nam naći još zabave.“

„Biće bolje da bude zabave“, Nalesin je dlanom prikrivao zevanje. „Nisam se baš naspavao prošle noći, a sad me odvlačiš odavde baš kad su se pojavile žene Morskog naroda.“ Vanin se uspravio na svom buretu, pogledao uokolo, ustanovio da se ništa ne miče, pa se ponovo zavalio nazad zatvorenih očiju.

„Neće biti nikakve zabave, ako se ja pitam“, promrmlja Met. Nalesin nije upeo da se naspava? Ha! Sva ta žgadija bila je napolju, uživajući na proslavi. Dobro, nije baš da on nije uživao tu i tamo, ali samo kada je uspevao da zaboravi kako je sa ženom koja ga je smatrala nekakvom vrstom proklete lutke. „Kakve žene Morskog naroda?“

„Kada se Ninaeva Sedai vratila prošle noći, dovela je sa sobom njih deset-petnaest, Mete.“ Beslan uzdahnu, a rukama je pravio pokrete talasanja. „Kako se one kreću, Mete…“

Met protrese glavom. Nije jasno razmišljao. Tilin mu je pomutila mozak. Ninaeva i Elejna ispričale su mu o vetrotragačima, uz oklevanje i zaklinjući ga da to drži u tajnosti, pošto su pokušale da prikriju čak i kuda je Ninaeva htela da ide, a nekmoli zbog čega. A nisu čak nijednom pocrvenele zbog toga. Žene ispunjavaju obećanja po sopstvenim pravilima, tako je glasila poslovica. Kad je bolje razmislio, Lavtin i Belvin nisu bili sa ostalim Crvenrukama. Možda je Ninaeva namislila da nadoknadi ostalo tako što će ih sada držati uz sebe… Po sopstvenim pravilima. Ali ako su vetrotragači već bile u palati, sigurno im neće trebati pola nedelje da otkriju kako se koristi ta Zdela. Svetlosti, samo to ne!

Kao da ju je razmišljanje o njoj pozvalo, Ninaeva ušeta u dvorište izlazeći iza biljnog zaklona. Met razjapi usta. Visoki čovek koga je držala podruku bio je Lan! Ili, tačnije, ona mu je visila o ruci, držeći se sa obe svoje, osmehujući mu se. Da je to bila ijedna druga žena, Met bi rekao kako je zaslepljena mesečarka, ali ovo je bila Ninaeva.

Ona se trgla čim je primetila gde se nalazi, pa je brzo stupila u stranu iako se još trenutak držala Lanu za ruku. Njen izbor haljine nije bio ništa bolji od Elejninog, sve sama plava svila i zeleni vez, dovoljno otvorena da pokaže težak zlatni prsten – koji bi joj bio veliki i da kroz njega provuče oba palca – kako se klati o tankom zlatnom lancu među njenim grudima. Široki šešir koji je držala za trake bio je oivičen plavim peruškama, a njen ogrtač protiv prašine bio je od zelenog lana s plavim vezom. U poređenju s njom i Elejnom, ostale žene su u svojoj vuni delovale ofucano.

U svakom slučaju, bila ona u prethodnom trenutku zaluđenog pogleda ili ne, sad je opet bila sasvim pri sebi i poigravala se svojom pletenicom. „Sada se pridruži ostalim muškarcima, Lane“, rekla je odlučno, „pa možemo da krenemo. Poslednje četiri kočije su za muškarce.“

„Kako kažeš“, odvratio je Lan, poklonivši se s rukom na maču.

Ona ga je sa izrazom neverice posmatrala kako krupnim koracima grabi ka Metu, verovatno ne verujući da ju je tako spremno poslušao, a onda se strese i povrati svoju uobičajenu britkost. Prikupivši Elejnu i ostale žene, poterala ih je prema prvim dvema kočijama kao da pred sobom tera guske. Po tome kako je nekome povikala da otvori kapije, niko nikada ne bi pretpostavio da je ona bila ta zbog koje su kasnili s polaskom. Vikala je i na kočijaše, nateravši ih da zapucketaju uzdama i zamahnu dugim bičevima; bilo je pravo čudo što su sačekali da se iko ukrca u kočije.

Uzveravši se navrat-nanos za Lanom i Nalesinom i Beslanom u treću kočiju, Met namesti svoje koplje preko vrata, pa se teško spusti, s korpom na krilu, dok se kočija zanosila napred. „Otkud si ti ispao, Lane?“, izletelo mu je čim su završili sa upoznavanjem. „Ti si poslednji koga sam očekivao da vidim. Gde si bio? Svetlosti, mislio sam da si mrtav. Znam kako se Rand bojao da se to dogodilo. I da puštaš Ninaevi da ti tako naređuje. Zašto bi, za ime Svetlosti, dopuštao nešto takvo?“

Zaštitnik kamenog lica kao da je razmišljao na koje pitanje najpre da odgovori. „Ninaevu i mene je prošle noći venčala gospa od brodovlja“, konačno je rekao. „Ata’an Mijere imaju nekoliko… neobičnih… običaja oko venčanja. Bilo je tu iznenađenja za oboje.“ Nešto poput osmeha dotaknu mu usne, ali ništa drugo. On se lagano stresao; izgleda da je to bilo sve na šta je nameravao da odgovori.

„Neka blagoslov Svetlosti obasja tebe i tvoju nevestu“, pristojno promrmlja Beslan, naklonivši se koliko je to bilo moguće u skučenoj kočiji, a Nalesin isto promrmlja nešto, mada je po njegovom izrazu lica bilo potpuno jasno da Lana smatra ludim. Nalesin je imao prilike da provede dosta vremena u društvu sa Ninaevom.

Met je samo sedeo ljuljući se u ritmu kretanja kočije i piljeći pred sebe. Ninaeva udata? Lan oženjen Ninaevom! Taj čovek jeste lud. Nije ni čudo što mu je pogled delovao tako prazno. Met bi radije ugurao pobesnelu lisicu pod sopstvenu košulju. Samo se budale žene, a samo je ludak mogao da se oženi Ninaevom.

Ako je Lan i primetio kako nisu baš svi oduševljeni, on to nije pokazivao. Ako se izuzmu njegove oči, nije izgledao nimalo drugačije nego što se Met sećao. Možda samo malo čvršće, ako je to bilo moguće. „Postoji nešto bitnije“, rekao je Lan. „Ninaeva ne želi da to znaš, Mete, ali treba da ti se kaže. Dvojica tvojih ljudi su mrtvi, ubila ih je Mogedijen. Žao mi je, ali ako je to neka uteha, bili su mrtvi pre nego što su to i shvatili. Ninaeva misli da je Mogedijen sigurno otišla, jer bi, inače, pokušala ponovo, ali ja nisam tako ubeđen. Čini se da ima neki lični razlog da mrzi Ninaevu, iako je Ninaeva uspela da izbegne da mi kaže koji je.“ Ponovo taj osmeh; Lan kao da ga nije bio svestan. „Nije izbegla sve o tome, u svakom slučaju, ali to sada nije bitno. Međutim, najbolje je da znaš sa čime se možda suočavamo pošto pređemo reku.“

„Mogedijen“, uzdahnu Beslan dok su mu se oči presijavale. Taj je verovatno opet video zabavu.

„Mogedijen“, uzdahnu Nalesin, ali u njegovom slučaju to je više ličilo na gunđanje, a potom je oštro čupnuo svoju zašiljenu bradicu.

„Te proklete sažežene žene“, promrmlja Met.

„Nadam se da u to ne ubrajaš i moju ženu“, hladno reče Lan, jednom rukom hvatajući balčak mača, a Met brzo podiže ruke.

„Naravno da ne. Samo Elejnu i… i one Srodnice.“

Trenutak kasnije Lan klimnu glavom, a Met ispusti kratak uzdah olakšanja. To bi baš ličilo na Ninaevu da mu smesti da ga ubije njen muž – njen muž! – da je sigurno, kao što je sigurno da je hleb smeđ, pokušala da prikrije činjenicu da je jedna od Izgubljenih možda u gradu. Čak ga ni Mogedijen nije stvarno plašila, ne dok god je imao lisičju glavu oko vrata, ali taj privezak nije mogao da zaštiti Nalesina i ostale. Nema sumnje da je Ninaeva smatrala kako će ona i Elejna to učiniti. Dopustile su mu da povede Crvenruke, sve vreme mu se podsmevajući u potaji dok su…

„Zar nećeš pročitati poruku od moje majke, Mete?“

Dok Beslan to nije pomenuo, nije ni primetio da je ispresavijano parče papira ćušnuto između korpe i prugaste krpe. Virilo je taman dovoljno da se primeti zeleni pečat i na njemu sidro ukršteno s mačem.

On palcem polomi vosak pa odvi stranicu, držeći je tako da Beslan ne može da vidi šta je napisano. Dobro je da je tako učinio; ili, opet, uzimajući u obzir kako je drugi čovek gledao na situaciju, možda i nije bilo bitno. U svakom slučaju, Metu je ipak bilo drago da niko sem njega nije video te reči. Srce mu je tonulo sve dublje sa svakim novim redom.

Svi su ga posmatrali sa očekivanjem. Pa, Lan ga je jednostavno posmatrao, ali njegov pogled više ga je uznemiravao nego ostali; taj je pogled delovao gotovo… mrtvo.

„Kraljica misli da mi je potrebna nova odeća“, reče Met gurnuvši poruku u džep svoga kaputa. „A ja mislim da ću malo da odremam.“ On povuče obod svoga šešira preko očiju, ali nije ih zatvorio, nego je zurio u otvoren prozor kuda je, kroz razvučene zavese, povremeno uletala prašina. Ali ulazio je i vetar koji je bio daleko bolji od jare zatvorene kočije.

Mogedijen i Tilin. Ako bi mogao da bira, radije bi se suočio s Mogedijen. On dotače lisičju glavu koja mu je visila kroz otvoreni okovratnik košulje. Protiv Mogedijen je imao nekakvu zaštitu. Protiv Tilin nije imao ništa više nego protiv te Kćeri krvavih devet meseca, ko god ona bila. Osim ako ne uspe da pronađe nekakav način da Ninaeva i Elejna napuste Ebou Dar pre nego što padne noć, svi će saznati. Dureći se, on navuče šešir još dublje. Te žežene žene stvarno su ga terale da se ponaša kao neka devojčica. Za minut, bojao se, mogao bi i da se rasplače.