Kruna mačeva

13 Zdela vetrova

Avijenda bi radije sedela na podu, ali zbog ostale tri, koje su zauzimale malu kabinu brodice, nije bilo dovoljno mesta za to, tako da je morala da se zadovolji prekrštanjem nogu na jednoj od izrezbarenih klupa ugrađenih u zidove. Na taj način nije imala osećaj da sedi na stolici. Dobro je što su vrata bila zatvorena i što nije bilo prozora, samo čudno izrezbarene spirale prorezane na gornjoj ivici zidova, blizu tavanice. Tako nije mogla da vidi vodu napolju, iako su prorezi propuštali miris soli, zvuk talasa koji udaraju o korito i pljuskanje vesala. Čak su i visoki, šuplji krici neke vrste ptica kliktali o beskrajnom vodenom prostranstvu. Nekada je gledala kako ljudi umiru zbog lokve koja se mogla prekoračiti, ali ova voda bila je neverovatno gorka. Čitati o njoj nije bilo isto što i probati je. Reka je bila gotovo pola milje široka kad su se ukrcali na ovu brodicu, kojom su upravljala dva čudno nacerena veslača. Pola milje vode, a ni kap podobna za piće. Ko je mogao da izmisli beskorisnu vodu?

Pomeranje broda pretvorilo se u ljuljuškanje napred-nazad. Jesu li već izašli iz reke? U ono što su nazivali „zaliv“? To je bilo još šire, mnogo šire, po onome što joj je Elejna rekla. Avijenda prilepi ruke na kolena; očajnički je pokušavala da razmišlja o nečem drugom. Ako ostale primete njen strah, sramota će je pratiti do sudnjeg dana. Najgore je bilo što je ona ovo predložila, pošto je čula Elejnin i Ninaevin razgovor o Morskom narodu. Otkud je mogla da zna kako će to izgledati?

Plava svila njene haljine bila je neverovatno glatka, i ona se zakači za to. Jedva da se navikla na suknje – još je čeznula za kadin’sorom koji su je Mudre naterale da spali kad je počela da uči kod njih – a sad je nosila svilenu haljinu – imala ih je čak četiri! – i svilene čarape umesto debelih vunenih, a zbog svilene košulje bila je svesna svoje kože kao nikada ranije. Nije mogla da poriče lepotu haljine, koliko god joj je bilo čudno da se našla u jednoj takvoj, ali svila je bila dragocena i retka. Žena je mogla da ima svilenu maramu, da je nosi o praznicima i izaziva zavist ostalih. Samo ih je nekoliko imalo dve. Mada, među ovim mokrozemcima bilo je drugačije. Nisu svi nosili svilu, iako joj se ponekad činilo kako je svaka druga osoba nosi. Veliki svežnjevi, pa čak i bale dolazile su brodovima iz predela iza Trostruke zemlje. Brodom. Okeanom. Vodom koja se prostirala do obzorja, s mnogo mesta odakle se, ako je dobro razumela, uopšte nije videla zemlja. Gotovo se stresla zbog nemoguće pomisli.

Ni ostale nisu izgledale raspoložene za razgovor. Elejna se odsutno poigravala svojim prstenom Velike zmije na desnoj ruci i gledala u nešto što se nije videlo u ova četiri zida. Ove brige su često znale da je ophrvaju. Dve su se dužnosti sudarale u njoj, i mada joj je jedna bila bliža srcu, izabrala je onu koju je smatrala važnijom i časnijom. Bilo je njeno pravo i dužnost da postane poglavar, kraljica Andora, ali izabrala je da nastavi da lovi. Nekako, koliko god da je ova potraga bila važna, to je bilo kao da se nešto postavi iznad klana ili društva, no Avijenda je bila ponosna. Elejnino poimanje časti ponekad je bilo čudno koliko i pojam žene koja postaje poglavar, ili da postaje poglavar samo zato što joj je i majka to bila, ali ona je to zadivljujuće podnosila. Birgita, u širokim crvenim pantalonama i žutom kaputiću na kome joj je Avijenda zavidela, sedela je jednako zamišljena, poigravajući se pletenicom koja joj se spuštala do struka. Ili je možda delila Elejnine brige. Ona je bila Elejnin prvi Zaštitnik, što je Aes Sedai tamo u Tarezinskoj palati beskrajno uzrujavalo, mada nije izgledalo da smeta njihovim Zaštitnicima. Običaji mokrozemaca bili su toliko čudni da gotovo nije vredelo misliti o njima.

Ako su Elejna i Birgita izgledale kao da zaziru od razgovora, Ninaeva al’Mera, tačno pored vrata naspram Avijende, potpuno ga je odbacivala. Ninaeva; ne Ninaeva al’ Mera. Mokrozemci su voleli da ih zovu samo polovinom imena, pa se Avijenda trudila da zapamti, koliko god joj je to izgledalo kao tepanje voljenom. Rand al’Tor bio je jedini ljubavnik koga je ikada imala, a čak ni o njemu nije razmišljala tako blisko, ali moraće da nauči običaje mokrozemaca ako će se udati za jednog.

Ninaevine duboke smeđe oči buljile su kroz nju. Zglobovi su joj pobledeli na gustoj pletenici, duboko tamnoj koliko je Birgitina bila zlatna, a lice joj se iz bledila obojilo bolesno zelenom bojom. S vremena na vreme ispuštala je slabašno prigušeno stenjanje. Obično se nije znojila; ona i Elejna naučile su Avijendu toj veštini. Ninaeva je bila zagonetka. Ponekad hrabra do ludila, kukala je zbog svog tobožnjeg kukavičluka, a ovde je pokazivala svoju sramotu ne obazirući se što je svi vide. Kako je moglo kretanje toliko da je uznemiri, a sva ta voda nije?

Ponovo voda. Avijenda zatvori oči da ne bi videla Ninaevino lice, ali zbog toga joj zvuci ptica i pljuskanje vode ispuniše misli.

„Razmišljala sam“, iznenada progovori Elejna, a onda zastade. „Je li ti dobro, Avijenda? Ti...“ Avijenda se zacrvene, ali bar Elejna nije glasno izgovorila da je na zvuk njenog glasa skočila kao zec. Izgleda da je Elejna shvatila koliko je bila blizu da oda Avijendinu sramotu; njeni sopstveni obrazi zažariše se pre no što je nastavila. „Razmišljala sam o Nikoli i Arejni. O onome što nam je Egvena rekla prošle noći. Misliš li da će njoj napraviti neke nevolje? Šta da radi?“

„Nek ih se otarasi“, reče Avijenda prešavši palcem preko grla. Olakšanje što je progovorila, što čuje glasove, bilo je toliko da je gotovo uzdahnula. Elejna je izgledala zaprepašćena. Ponekad je imala suviše meko srce.

„To bi bilo najbolje“, reče Birgita. Ona nije odavala više od tog imena. Avijenda ju je doživljavala kao tajanstvenu ženu. „Arejna je mogla vremenom da postane nešto, ali... Ne gledaj me tako, Elejna, i prekini da budeš tako ukočena i ozlojeđena u glavi“ Birgita se često klizala napred-nazad između položaja Zaštitnika koji sluša i starije prvosestre koja pridikuje, želeli vi to ili ne. Upravo sada, preteći prstom, bila je prvosestra. „Vas dve ne biste bile upozorene da ostanete podalje da je to teškoća koju Amirlin može da razreši lako što će ih poslati da pomažu praljama ili tako nečim.“

Elejna oštro šmrknu jer nije mogla to da porekne, pa namesti svoje zelene svilene suknje spreda, gde su bile prikupljene da pokažu plavo-bele podsuknje. Oblačila se po ovdašnjoj modi, sa sve bledožutom čipkom na zglobovima i oko vrata. Poklon od Tilin Kvintare, kao i priljubljena zlatotkana ogrlica. Avijenda to nije odobravala. Gornji deo haljine, prsnik, bio je pripijen koliko i ta ogrlica, a nedostatak uskog kružnog parčeta tkanine otkrivao je unutrašnju oblinu njenih grudi. Šetati uokolo gde svi mogu da te vide nije bilo isto što i šatori za znojenje; ljudi na ulicama grada nisu bili gai’šaini. Njena sopstvena haljina imala je visoki okovratnik koji joj je čipkom dodirivao bradu, i nijedno parče nije nedostajalo.

„Sem toga“, nastavi Birgita, „pomislila bih da će vas Marigan više brinuti. Meni se usta suše od straha pred njom.“

Ime se probilo do Ninaeve, kao što se i moglo očekivati. Ona prestade da stenje i sede uspravno. „Ako krene za nama, samo ćemo je ponovo srediti. Mi ćemo... mi ćemo...“ Udahnuvši, zurila je u njih izazovno, kao da se raspravljaju s njom. Onda upita slabim glasom: „Mislite li da će krenuti?“

„Ne vredi da se jedemo zbog toga“, reče joj Elejna, mnogo mirnija nego što bi Avijenda uspela da bude kad bi mislila da ju je jedna od Senodušnih uzela na zub. „Moraćemo da radimo kako nam je Egvena rekla i da budemo pažljive.“ Ninaeva progunđa nešto nerazumljivo, što je možda i bilo najbolje.

Ponovo zavlada tišina; Elejna se povukla u još dublje razmišljanje, Birgita je poduprla bradu rukom i mrštila se u prazno. Ninaeva je zadržala pravo da mrmlja u po glasa, ali sad je obe ruke držala pritisnute na stomak, a s vremena na vreme prestajala je da bi progutala knedlu. Pljuskanje vode i kliktanje ptica činilo se glasnije nego ikad.

„I ja sam razmišljala, skorosestro.“ Ona i Elejna nisu još došle do trenutka kada će jedna drugu usvojiti za prvosestre, ali sada je bila sigurna da hoće. Već su jedna drugoj četkale kosu i svake noći u tami delile po jednu tajnu koju nikada nikome nisu rekle. Mada, ta žena, Min... No, to je bilo za kasnije, kada ostanu nasamo.

„O čemu?“, odsutno je upita Elejna.

„Našoj potrazi. Pripremamo se za uspeh, a nismo odmakle od početka. Ima li smisla da ne koristimo svako raspoloživo oružje? Met Kauton je ta’veren, pa ipak se trudimo da ga izbegavamo. Zašto ga ne povedemo sa sobom? S njim, možda ćemo konačno pronaći činiju.“

„Met?“, zaprepašćeno uzviknu Ninaeva. „Bolje ti je da košulju napuniš koprivama! Ne bih mu prišla ni da nosa činiju u džepu.“

„O, hajde ućuti, Ninaeva“, bez imalo žestine promrmlja Elejna. Zadivljeno je odmahivala glavom, ne primećujući gunđanje ove druge. „Bodljikavo“ je bio tek početak opisivanja Ninaeve, ali sve su one bile naviknute na njeno ponašanje. „Zašto meni to nije palo na pamet? Tako je očiglednol“

„Možda si“, suvo promrmlja Birgita, „u svom umu tako čvrsto usadila sliku propalice Meta da nisi primetila kako može da bude i koristan.“ Elejna je hladno odmeri, izbačene brade, a onda iznenada iskrivi lice i oklevajući klimnu glavom. Teško je podnosila kritiku.

„Ne!“ Ninaeva je uspela da progovori glasom koji je istovremeno bio nekako oštar i slabašan. Maska mučnine na njenom licu postade izražajnija, mada je izgledalo da više nije izazvana ljuljanjem brodice. „Nije valjda da to misliš! Elejna, ti znaš koliki davež može da bude, koliko je tvrdoglav. On će biti uporan da dovede one svoje vojnike, kao da smo na svečanoj smotri. Pokušaj da nađeš nešto u Rahadu s vojnicima nad glavom. Samo pokušaj! Posle dva koraka pokušaće da preuzme vođstvo, mašući nam pred nosom onim ter’angraealom. On je hiljadu puta gori od Vandene ili Adeleas ili čak od Merilile. Po njegovom ponašanju čovek bi pomislio da ćemo ušetati medvedu u pećinu samo da bismo ga pogledale!“

Birgiti iz grla izbi zvuk kao da je to sve zabavlja, a dočeka je oštar pogled. Ona uzvrati takvim izgledom potpune nevinosti da Ninaeva poče da hropće kao da se guši.

Elejna je bila pomirljivija. Ona bi pokušala da uspostavi mir i u vodozavadi. „On jeste ta’veren, Ninaeva. On menja Šaru, menja verovatnoću, samim svojim prisustvom. Spremna sam da priznam da nam treba sreća, a ta’veren je više od sreće. Osim toga možemo ubiti dve muve jednim udarcem. Nismo smele da ga pustimo da sve ovo vreme slobodno lunja, bez obzira što smo bile zauzete. To nikome neće doneti dobra, njemu ponajmanje. Moramo ga srediti da može u pristojno društvo. Za početak, stavićemo ga na kratku uzdu.“ Ninaeva poče izuzetno živo da popravlja suknje. Mada je tvrdila kako nije zainteresovana za haljine ništa više od Avijende – barem za to kako izgledaju; uvek je gunđala kako je dobra obična vuna dovoljno fina za bilo koga – ipak je njena plava haljina bila prošarana žutim na suknji i rukavima, a ona je sama izabrala kroj. Svaka krpica koju je posedovala bila je svilena ili izvezena ili i jedno i drugo, a sve je bilo iskrojeno, kako ju je Avijenda naučila da prepoznaje, s mnogo pažnje.

Ovoga puta izgledalo je da Ninaeva konačno shvata da neće biti po njenom. Ponekad je pravila neverovatne scene dok ne bi postigla ono što hoće, iako to nikada nije priznavala. Gunđanje se pretvori u namrgođeno durenje. „Ko će da ga pita? Koja god da ode, nateraće je da ga moljaka. Znaš da hoće. Pre ću pristati da se udam za njega!“

Elejna je oklevala, a zatim odlučno reče: „Birgita. I neće ga moliti, reći će mu. Većina muškaraca uradiće šta im se kaže ako se to saopšti čvrsto i odlučno.“ Ninaeva je izgledala kao da sumnja, a Birgita se trznu i ukoči; prvi put ju je Avijenda videla preneraženu. Da je to bio iko drugi, Avijenda bi rekla da deluje i pomalo uplašeno. Za mokrozemce, Birgita bi ispala odlična Far Dareis Mai. Bila je neverovatno vešta s lukom.

„Ti si logičan izbor, Birgita“, brzo nastavi Elejna. „Ninaeva i ja smo Aes Sedai, a Avijenda kao da je isto. Mi to nikako ne možemo da uradimo. Ne, ako hoćemo da zadržimo propisno dostojanstvo. Ne pred njim. Ti znaš kakav je.“ Šta bi sa svom tom pričom o čvrstom odlučnom glasu? Mada Avijenda nikada nije srela nikoga kome bi to upalilo, osim Sorilee. Koliko je mogla da primeti, s Metom Kautonom to dosad nije palilo. „Birgita, nije mogao da te prepozna. Da jeste, već bi nešto pomenuo.“

Šta god da je to značilo, Birgita se nasloni na zid i ukrsti prste preko stomaka. „Znala sam da ćeš mi vratiti milo za drago još onda kad sam pomenula da je dobro što ti zadnjica nije...“ Prekinula se, ali slabašan, zadovoljan osmeh pojavio joj se na usnama. Elejna nije promenila izraz lica, ali bilo je očito da je Birgita smatrala da je ostvarila neki stepen osvete. Mora da je to osetila kroz vezu Zaštitnika. Mada, kako se Elejnina zadnjica uklapala u bilo koju priču, za Avijendu je ostajalo zagonetka. Mokrozemci su bili tako... neobični... ponekad. Birgita nastavi, i dalje s istim osmehom na usnama: „Ja ne shvatam zašto on počinje da se kostreši čim primeti vas dve. Niste ga čakljama dovukle ovamo. Egvena je bila umešana koliko i vas dve, ali videla sam da se prema njoj ponaša s više poštovanja negoli većina sestara. Sem toga, nekoliko puta kad sam ga opazila da izlazi iz Izgubljene žene, izgledalo je kao da uživa.“ Osmeh joj se još raširi, a Elejna neodobravajuće šmrknu.

„Još nešto što ćemo morati da promenimo. Pristojna žena ne može da bude u istoj prostoriji s njim. Prekini da se smejuljiš, Birgita. Ponekad si gora od njega.“

„Taj je rođen da bude kamen o vratu“, kiselo progunđa Ninaeva. Iznenada, Avijenda se svom silom podsetila da je na brodici. Sve oko njih se zanelo, ljuljajući se i talasajući dok se nije zaustavilo. Ustavši i poravnavši haljine, pokupiše lagane ogrtače koje su ponele. Ona se nije ogrnula; ovde sunce nije bilo tako jako da bi morala da zakloni oči kapuljačom. Birgita ogrtač prebaci preko jednog ramena i gurnu vrata, prateći Ninaevu koja je uz tri stepenika protrčala pored nje s rukom na ustima.

Elejna se zaustavila da priveže ogrtač i namesti kapuljaču oko lica, uokvirenog zlatnocrvenim kovrdžama. „Nisi mnogo govorila, skorosestro.“ „Rekla sam šta sam imala. Odluka je bila na vama.“

„Da, ali glavna zamisao je bila tvoja. Ponekad mi se čini da se sve mi ostale pretvaramo u glupače. Pa...“ Upola se okrenuvši na stepenicama i ne gledajući potpuno u nju, Elejna se zaustavi. „Ponekad me, na vodi, uznemiravaju razdaljine. Mislim da ću se usredsrediti samo na brod i ni na šta više.“ Avijenda klimnu glavom – njena skorosestra je bila pažljiva – potom nastaviše uz stepenice.

Na palubi, Ninaeva je upravo odbijala Birgitinu ponudu za pomoć dok se uspravljala od ograde. Dvojica veslača zlurado su je posmatrala dok je nadlanicom brisala usta. Obučeni samo u pantalone, s mesinganim alkama u ušima, verovatno su često koristili zakrivljene bodeže koji su im virili ispod tkanica oko pojasa. Međutim, najviše su se usredsredili na svoja dugačka vesla, šetajući gore-dole palubom da bi brodicu koja se propinjala održali blizu broda, koji je bio tako veliki da je Avijenda gotovo ostala bez daha dok se nadnosio nad njihovo iznenada veoma sićušno plovilo, a njegova tri jarbola nadvisila su skoro svako drvo koje je dosad videla, čak i u Mokrozemljama. Izabrale su ga jer je bio najveći među stotinom brodova Morskog naroda usidrenom u zalivu. Na tako velikom brodu će sigurno zaboraviti na svu tu vodu koja je okružuje. Osim...

Elejna nije stvarno priznala njenu sramotu, a i da jeste, skorosestra je mogla da zna i tvoje najveće sramote a da to ne bude bitno, ali... Amis je uvek govorila da ona ima previše ponosa. Ona natera sebe da se okrene i pogleda suprotno od broda.

Nikada u životu nije videla toliko vode, čak ni kada bi svaku kap koju je u životu videla sakupila na jednom mestu, a sva je bila talasasta, sivozelena, tu i tamo okićena belom penom. Lutala je pogledom pokušavajući da potisne utiske. Čak je i nebo ovde izgledalo veće, nesagledivo, s tečno zlatnim suncem koje je ispuzavalo na istoku. Duvao je silovit vetar, nešto hladniji nego na kopnu, i nikada se nije potpuno smirivao. Vazduhom su kružili oblaci ptica, sivih i belih, ponekad s crnim mrljama, ispuštajući te prodorne krike. Jedna, potpuno crna izuzev po glavi, lebdela je iznad površine prosecajući vodu dugim donjim delom kljuna, a nahereni niz nezgrapnih smeđih ptica – Elejna joj je rekla da se zovu nesiti – odjednom skupi krila i jedna po jedna zaroniše, uz mnogo pljuskanja, pa se ponovo pojaviše na površini, gde su plutale tresući neverovatno velikim kljunovima. Svuda je bilo brodova. Mnogi od njih su bili veliki gotovo kao ovaj iza nje; nisu svi pripadali Ata’an Mijerama. Bilo je i manjih plovila, s jednim ili dva jarbola, koja su se kretala pomoću trouglastih jedara. Još manji brodovi, bez jarbola, poput brodice na kojoj se nalazila, s oštrim visokim šiljkom spreda i niskom spljoštenom kabinom pozadi, sekli su vodu veslima. Jedno, dva, a ponekad i tri para vesala. Jedan dugačak, uzak brod, koji mora da je imao dvadeset vesala na boku, ličio je na stonogu koja klizi po vodi. A videlo se i kopno. Sedam ili osam milja dalje, sunce se presijavalo na belo obojenim zgradama grada. Sedam-osam milja vode.

Progutavši knedlu, okrenula se ka brodu mnogo brže nego što se okrenula od njega. Činilo joj se da joj je lice sigurno zelenije od Ninaevinog. Elejna ju je posmatrala, pokušavajući da izgleda nezainteresovano, ali mokrozemci su tako očito pokazivali osećanja da je bilo nemoguće ne primetiti njenu zabrinutost. „Ja sam budala, Elejna.“ Čak i s njom, Avijendi je bilo neprijatno da koristi samo jedno ime; kad postanu prvosestre, kad postanu sestrožene, biće mnogo lakše. „Mudra je žena koja sluša mudar savet.“

„Ti si hrabrija nego što ću ja ikada biti“, odgovori joj Elejna potpuno ozbiljno. Ona je bila još jedna koja je stalno poricala da uopšte ima hrabrosti. Možda je to bio neki običaj mokrozemaca? Ne, Avijenda je čula mokrozemce kako pričaju o sopstvenoj kuraži; ovi iz Ebou Dara, na primer, nisu mogli da progovore tri reči a da se ne hvališu. Elejna duboko uzdahnu, čeličeći se. „Noćas ćemo razgovarati o Randu.“

Avijenda klimnu glavom, iako nije shvatala kako se to nadovezivalo na razgovor o hrabrosti. Kako bi se sestrožene nosile s mužem ako ne razgovaraju o njemu do u tančine? Uostalom, to su joj rekle starije žene, a i Mudre. Naravno, nisu one uvek bile tako otvorene. Kada se požalila da mora da je bolesna jer se osećala kao da Rand al’Tor naokolo nosi deo nje, Amis i Bair su popadale od smeha. Naučićeš, kikotale su se. Već bi to naučila da si odrasla u suknji. Kao da je ikada želela drugačiji život osim da bude Devica i trči uokolo sa svojim sestrama po koplju. Možda je i Elejna osećala nešto od te praznine. Činilo joj se da razgovori o njemu produbljuju tu pustolinu čak i kad je popunjavaju.

Već je neko vreme bila svesna povišenih glasova, a sada je čula i reči. „...Ti lakrdijašu s naušnicama!“ Ninaeva je mahala pesnicom ka tamnoputom muškarcu koji ih je posmatrao preko visokog boka broda. Delovala je smireno, ali samo zato što on nije mogao da vidi sjaj saidara kojim je bila okružena. „Ne interesuje nas dar prevoza, tako da nema veze da li ga odbijate za Aes Sedai! Smesta da si spustio te merdevime!“ Njihovi veslači izgubiše osmehe. Izgleda da su propustili da primete prstenove u obliku zmije, dole na kamenom pristaništu, i uopšte nisu izgledali srećno kad su shvatili da su na palubi imali Aes Sedai.

„O, ne“, uzdahnu Elejna. „Moram da sredim ovo, Avijenda, ili smo protraćile jutro samo da bi ona mogla da izbljuje svoju jutarnju kašu.“ Odlelujavši preko palube – Avijenda je bila ponosna što zna tačne nazive delova broda – Elejna se obrati čoveku na velikom brodu: „Ja sam Elejna Trakand, kći naslednica Andora i Aes Sedai Zelenog ađaha. Moja saputnica govori istinu. Ne tražimo dar prelaza. Ali moramo hitno da razgovaramo s vašim vetrotragačem. Recite joj da znamo za Tkanje vetrova. Recite joj da znamo za vetrotragače.“

Muškarac se odozgo namršti na nju, a onda nestade bez reči.

„Žena će verovatno pomisliti da nameravaš da izbrbljaš njenu tajnu“, zagunđa Ninaeva nameštajući svoj ogrtač. Besno je vezivala trake. „Ti znaš koliko se boje da će ih Aes Sedai sve odvući u Kulu ako se pročuje da većina može da usmerava. Znaš, Elejna, samo budala misli da će nešto postići zastrašivanjem."

Avijenda prasnu u smeh. Sudeći po Ninaevinom iznenađenom pogledu, ona nije shvatala šalu koju je ova napravila na svoj račun. Međutim, Elejnine usne su se izvijale, koliko god da se trudila da ostanu nepomične. Nikada nisi bio siguran s mokrozemcima i njihovim smislom za humor; smejali su se čudnim stvarima, a propuštali su ono najbolje.

Bez obzira je li vetrotragač bila zastrašena, dok je Elejna platila veslače i upozorila ih da sačekaju na njihov povratak – uz Ninaevu koja je gunđala zbog svote i pretila da će im iščupati uši ako se usude da odu, podrobno objašnjavajući kako će to uraditi, što Avijendu zamalo ponovo natera u smeh – dok se sve to završilo, izgleda da je odlučeno da ih puste na brod. Nisu spustili nikakve lestve; umesto toga, pojavi se ravna daščica vezana s dva konopca koji su se na vrhu spajali i produžavali do debele motke koja se njihala poprečno s jednog jarbola. Ninaeva zauze mesto na dasci, s oštrim upozorenjima veslačima o tome šta će se dogoditi ako samo pomisle da joj podvire pod suknje, a Elejna pocrvene i prikupi tkaninu čvrsto uz noge, toliko zgrbljena da je izgledalo da se sprema da se naglavačke sruši dok su se ljuljale u vazduhu i nestajale s vidika, na brodu. Jedan od ove dvojice ipak je pogledao, dok ga Birgita nije raspalila pesnicom preko nosa. Njeno podizanje nisu ni pomislili da posmatraju.

Avijenda je za pojasom nosila mali nož, sečivo nije imalo ni pola stope, ali veslači se zamišljeno namrštiše kada ga je isukala. Podigla je ruku, a oni se prućiše po palubi kad im je sečivo proletelo pored glava i uz glasno dong zarilo se u debelu drvenu gredu na prednjoj strani brodice. Prebacivši skupljeni ogrtač preko ruku, kao da je šal, ona odiže suknje visoko iznad kolena da bi se popela preko vesala i povratila svoje sečivo, a onda zauze mesto na dasci koja se ljuljala. Nož nije vratila na mesto. Zbog nečega se ona dvojica zbunjeno pogledaše, ali držahu spuštene oči dok su je ovi s broda podizali. Izgleda da je počela da stiče osećaj za ponašanje mokrozemaca.

Spustivši se na palubu velikog broda, toliko se zapanjila da je zamalo zaboravila da siđe s uzanog sedišta. Ona je čitala o Ata’an Mijerama, ali čitati i videti uživo razlikovalo se koliko i čitati o slanoj vodi i okusiti je. Za početak, svi su bili tamnoputi, mnogo tamnije puti nego žitelji Ebou Dara, tamnoputiji čak od većine Tairenaca, ravne crne kose, crnih očiju i istetoviranih ruku. Bosi muškarci bili su odeveni samo u vrećaste pantalone, pridržavane jarkim uzanim tkanicama, a napravljene od neke tamne tkanine koja je delovala uljasto, dok su žene bile u bluzama jarkih boja, kakve su im bile i tkanice; svi s njihanjem u pokretima, skladno su se klatili uz ljuljanje broda. Žene Morskog naroda imale su neke veoma čudne običaje kad se radilo o muškarcima, barem prema onome što je pročitala: plesale su prekrivene samo maramom, a radile su i još gore stvari, ali ona se zapiljila u naušnice. Većina žena imala ih je tri do četiri, često s umetnutim uglačanim kamenjem, a neke su nosile prstenčić proboden kroz nozdrvu. I muškarci su ih imali, barem naušnice, a uz njih i masu teških srebrnih i zlatnih lanaca oko vrata. Muškarci! Istina je, neki mokrozemci nosili su alke u ušima – većina muškaraca u Ebou Daru, na primer – ali toliko! I ogrlice! Mokrozemci su stvarno imali čudne običaje. Morski narod nikada nije napuštao svoje brodove – nikada – tako je čitala, a verovalo se da jedu svoje mrtve. Nije baš bila spremna da poveruje u to, ali ako muškarci nose ogrlice, ko zna šta li još rade?

Žena koja im je došla u susret bila je u pantalonama, tkanici i bluzi kao i sve ostale, ali njeno sve beše od žutog brokata, tkanica je bila komplikovano izuvijana, s krajevima koji su joj visili do kolena, a na jednoj od ogrlica visila joj je mala zlatna kutijica od kitnjastog filigrana. Oko nje se širio sladak miris mošusa. Kosa joj je bila gusto prošarana sedim vlasima, a lice ogrubelo. Po pet malih, ali debelih zlatnih karika ukrašavalo joj je svako uvo, a tanak lančić bio je vezan na sličan prsten u njenom nosu. Tanušni okrugli privesci od uglačanog zlata, koji su se klatili s lančića, bleštali su na suncu dok je proučavala pridošlice.

Avijenda brzo spusti ruku sa sopstvenog nosa – nositi taj lanac, koji stalno trza! – i jedva se uzdrža od smeha. Običaji mokrozmaca bili su neverovatno nastrani, ali to je najviše važilo za Morski narod.

„Ja sam Malin din Toral Slomljeni Talas“, reče žena, „gospa od talasa klana Somarin i gospa od jedara Vetrotrkača.“ Gospa od talasa bila je značajna, poput poglavara klana, a opet je izgledala zbunjeno dok je prelazila pogledom s lica na lice dok joj se oči ne zaustaviše na Elejninom i Ninaevinom prstenu Velike zmije, na šta ispusti vazduh kao da se predaje. „ Ako vam je drago, da pođete sa mnom, Aes Sedai?“, obratila se Ninaevi.

Zadnji deo broda bio je uzdignut i ona ih povede ka vratima koja su vodila unutra, a onda niz hodnik do velike sobe – kajite – s niskom tavanicom. Avijenda je sumnjala da bi Rand al’Tor mogao da stoji uspravno pod jednom od debelih greda. Sve osim nekoliko lakiranih kovčega bilo je pričvršćeno – ormani duž zidova, pa čak i dugački sto koji je zauzimao polovinu prostorije, i oko njega stolice s naslonima za ruke. Bilo je teško zamisliti da je nešto veliko kao ovaj brod napravljeno od drveta, a čak i posle toliko vremena u mokrozemljama prizor takve količine uglačanog drveta ostavljao ju je bez daha. Sijalo je gotovo koliko i pozlaćene lampe, koje su visile u nekoj vrsti kaveza tako da su ostajale uspravne dok se brod kretao po talasima. U stvari, brod jedva da se i pomerao, barem u poređenju s brodicom s koje su sišli; ali, na nesreću, na zadnjem delu kajite, i samog broda, nalazio se red prozora čiji su obojeni pozlaćeni zasuni stajali otvoreni, pružajući sjajan pogled na zaliv. Još gore je bilo što se kroz te prozore nigde nije videlo kopno. Ni traga kopnu! Grlo joj se steže. Nije mogla da progovori, nije mogla ni da vrisne, iako je to želela.

Ti prozori i ono što su pokazivali – ono što nisu pokazivali – tako su joj brzo privukli pogled da joj je trebalo nekoliko trenutaka da shvati da tu već ima nekoga. Sjajno! Da su hteli, mogli su da je ubiju pre nego što bi i primetila. Oni nisu pokazivali nikakve znake neprijateljstva, ali nikad ne možeš da budeš suviše pažljiv kad su u pitanju mokrozemci.

Visok mršav starac s duboko usađenim očima sedeo je na jednom kovčegu; ono malo kose što mu je preostalo bilo je belo, a tamno lice imalo je ljubazan izraz, iako su cela desetina zlatnih naušnica i gomila debelih, zlatnih lanaca oko vrata u njenim očima delovali čudno i uvrnuto. Kao i muškarci na palubi bio je bos i samo u čakširama, ali njegove su bile od tamnoplave svile, a dugačka tkanica bila je jarkocrvena. S prezirom je primetila da mu je kroz tu tkanicu bio provučen mač s drškom od slonovače, kao i dva zakrivljena bodeža koja su se slagala s njim.

Vitka, lepuškasta žena prekrštenih ruku i pretećeg izgleda bila je vrednija pažnje; imala je samo po četiri naušnice u svakom uvetu, manje privezaka na lancu nego Malin din Toral, a sva njena odeća bila je od crvenkasto-žute svile. Mogla je da usmerava; Avijenda je iz ove blizine to znala. Mora da je to žena zbog koje su došli, vetrotragač. A opet, bila je tu još jedna koja Avijendi zape za oko. U stvari, i Elejni i Ninaevi i Birgiti.

Žena koja je podigla pogled s karte raširene preko stola mogla je, sudeći po njenoj beloj kosi, biti istih godina kao muškarac. Niska, ne viša od Ninaeve, izgledala je kao osoba koja je bila zdepasta a sad je postajala punačka, ali vilica joj je bila izbačena poput čekića, a crne oči su pokazivale mudrost. I moć. Ne Jednu moć, samo nekoga ko kaže „kreni“ i zna da će je ljudi poslušati, ali to je bilo izraženo. Pantalone su joj bile od zelenog brokata, bluza plava, a tkanica crvena kao i muškarčeva. Nož širokog sečiva u pozlaćenim kanijama imao je balčak koji se završavao okruglom jabukom prekrivenom crvenim i zelenim kamenjem; plamkapi i smaragdi, pomisli Avijenda. S lanca od njenog nosa visilo je dva puta više privesaka nego kod Malin din Toral, a drugi, tanji lanac povezivao je po šest prstenova na svakom uvetu. Avijenda jedva obuzda ruku da ponovo ne posegne za sopstvenim nosom.Bez reči, sedokosa žena stade ispred Ninaeve, uvredljivo je odmerivši od glave do pete, posebno se mršteći na njeno lice i prsten Velike zmije na desnoj ruci. Nije se mnogo zadržala na tome i uz gunđanje se pomeri od nakostrešenog predmeta svoga interesovanja da bi brzo i napadno odmerila Elejnu, a potom i Birgitu. Konačno je progovorila: „Ti nisi Aes Sedai.“ Glas joj je nalikovao lavini.

„Tako mi devet vetrova i brade Olujonosca, ja to nisam“, odgovori Birgita. Ponekad je izgovarala stvari koje čak ni Elejna i Ninaeva nisu razumele, ali sedokosa žena se trže kao opečena, i posmatrala ju je malo duže pre nego što je obratila pažnju na Avijendu.

„Ni ti nisi Aes Sedai", promuklo progovori kad završi odmeravanje.

Avijenda se ispravi do pune visine, osećajući se kao da joj je žena preturala po haljinama i uvrtala je da je bolje odmeri. „Ja sam Avijenda, od septe Devet dolina Taardad Aijela.“

Žena se trznu dvostruko jače nego kod Birgite, raskolačivši crne oči. „Nisi odevena kao što bih očekivala, devojko.“ To je bilo sve što je rekla pre nego što se udaljila ka suprotnom kraju stola, gde je spustila pesnice na bokove i odmeravala ih kao da proučava životinje kakve nikada ranije nije videla. „Ja sam Nesta din Res Dva Meseca“, konačno se predstavi, „gospa od brodovlja Ata’an Mijera. Odakle znate ono što znate?“

Ninaeva je počela da se mršti još kad ju je žena prvi put pogledala, a sad prasnu: „Aes Sedai znaju šta znaju. I očekujemo bolje ponašanje od onoga koje sam dosad videla! Poslednji put kad sam bila na brodu Morskog naroda sigurno sam videla više. Možda bi trebalo da nađemo drugi brod, na kome nemaju svi zubobolju.“ Lice Neste din Res potamne, ali Elejna, kao i obično, zakorači u procep skinuvši svoj ogrtač i prebacivši ga preko ivice stola.

„Svetlost obasjala tebe i tvoja plovila, gospo od brodovlja, i odaslala vetrove da vas sve ubrzaju.“ Njen kniks bio je umereno dubok; Avijenda je naučila da to proceni, iako je i dalje mislila da je to najbezveznije što ijedna žena može ikad da napravi. „Oprosti nam ako je bilo ishitrenih reči. Nikako ne želimo da pokažemo nepoštovanje onoj koja je kraljica Ata’an Mijera.“ Ovo poslednje propratio je rečit pogled ka Ninaevi, a ova samo slegnu ramenima.

Elejna se potom predstavi, zatim i sve njih, a to izazva čudna reagovanja. To što je ona kći naslednica nije izazvalo ništa, iako je to bio visok položaj među mokrozemcima, a to da je ona iz Zelenog a Ninaeva iz Žutog ađaha, Nesta din Res proprati šmrkanjem, a vretenasti starac oštrim pogledom. Elejna iznenađeno zatrepta, ali glatko nastavi: „Došle smo iz dva razloga. Manji je da vas zapitamo kako mislite da pomognete Ponovorođenog Zmaja, koga, prema proročanstvu Džendai, vi nazivate Koramur. Veći je da zatražimo pomoć vetrotragača ovog plovila. Čije ime“, nežno dodade, „nažalost, još uvek ne znam.“

Vitka žena koja je mogla da usmerava pocrvene. „Ja sam Dorila din Ejran Dugo Pero, Aes Sedai. Mogu da pomognem ako je Svetlosti drago.“

Malin din Toral takođe je delovala posramljeno. „Budite dobrodošle na moj brod“, promrmljala je, „i neka vas milost Svetlosti obasjava sve dok ne napustite njegove palube.“

To nije podrazumevalo Nestu din Res. „Pogodba je postignuta s Koramurom“, promuklo reče i odsečno odmahnu rukom. „Kopnovezani nisu deo nje, osim da govore o njegovom dolasku. Ti, devojko, Ninaeva. Koji brod vam je dao dar prevoza? Ko je bio njegov vetrotragač?“

„Ne sećam se.“ Ninaevin živahan glas nije se slagao s okamenjenim osmehom koji joj je krasio lice. Uz to je smrtonosnim stiskom držala svoju pletenicu, ali barem nije ponovo prigrlila saidar. „A ja sam Ninaeva Sedai, Ninaeva Aes Sedai, ne devojka.“

Spustivši dlanove na sto, Nesta din Res uputi joj pogled koji Avijendu neodoljivo podseti na Sorileu. „Možda i jesi, ali ja ću saznati ko je odao ono što nije trebalo. Moraće da se nauči tišini.“

„Rascepljeno jedro već je rascepljeno, Nesta“, iznenada progovori starac dubokim glasom, mnogo jačim nego što su starčevi koščati udovi nagoveštavali. Avijenda je mislila da je on neki stražar, ali ovo je bilo obraćanje jednakog. „Bilo bi dobro zapitati kakvu pomoć Aes Sedai traže od nas u danima kada je Koramur došao, a mora divljaju beskrajnim olujama i usud Proročanstva jedri okeanima. Ako one jesu Aes Sedai?“ Ovo je, praćeno podignutom obrvom, bilo upućeno vetrotrgaču.

Ona odgovori tihim glasom punim poštovanja: „Tri mogu da usmeravaju, uključujući nju.“ Pokaza na Avijendu. „Nikada nisam srela nekog tako jakog kao što su one. Mora da jesu. Ko bi se drugi usudio da nosi prsten?“ Mahnuvši joj da zaćuti, Nesta din Res uputi muškarcu isti gvozdeni pogled. „Aes Sedai nikada ne mole za pomoć, Baroče“, zarežala je. „Aes Sedai nikada ne mole ni za šta.“ On joj blago uzvrati pogled, ali posle nekoliko trenutaka ona uzdahnu kao da ju je sasekao. Mada, kada je pogledala Elejnu, u njenom pogledu nije bilo ni traga mekoće. „Šta želiš od nas...“ – oklevala je – „kćeri naslednice Andora?“ Čak je i to zvučalo sumnjičavo.

Ninaeva se uspravi spremna da se ustremi u napad – Avijenda je morala da odsluša nekoliko bukvica koje su u Tarezijanskoj palati izazvale Aes Sedai zbog navike da zaboravljaju kako su ona i Elejna sada ravne njima; kad bi to porekao neko ko čak i nije Aes Sedai, moglo je doći do krvoprolića – Ninaeva se ispravi, otvori usta... I Elejna je ućutka dodirom ruke i šapatom koji je bio suviše tih da bi ga Avijenda čula. Ninaeva je i dalje bila modra u licu, izgledala je kao da će lagano iščupati pletenicu iz korena, ali držala je jezik za zubima. Možda bi Elejna stvarno umirila vodozavadu.

Naravno, Elejna nije mogla da bude zadovoljna kad je tako otvoreno dovedeno u pitanje ne samo njeno pravo da se nazove Aes Sedai nego i njeno pravo na zvanje kćeri naslednice. Većina bi pomislila da je potpuno smirena, ali Avijenda je poznavala znake. Isturena brada značila je bes; dodaj tome širom raširene oči i Elejna je bila rasplamsala baklja naspram koje je Ninaeva bila samo žeravica. Sem toga, Birgita je bila na prstima, kamenog lica i plamenog pogleda. Ona obično nije odslikavala Elejnina osećanja, osim ako su ova bila veoma snažna. Obuhvativši dršku noža za pojasom, Avijenda se pripremi da prigrli saidar. Prvo će ubiti vetrotragača; žena nije bila slaba u Moći i biće opasna. S toliko brodova uokolo, mogu da nađu neku drugu.

„Tražimo ter’angreal.“ Osim što joj je glas bio hladan, svako ko je nije poznavao pomislio bi da je Elejna potpuno spokojna. Bila je okrenuta ka Nesti din Res, ali obraćala se svima, ponajviše vetrotragaču. „Verujemo da njime možemo popraviti vremenske prilike. Sigurna sam da vas muče koliko i nas na kopnu. Barok je govorio o beskrajnim olujama. Mora biti da ste primetili dodir Mračnoga, dodir Oca oluja, na morima kao i mi na kopnu. S ovim ter'angrealom to možemo da promenimo, ali ne možemo same. Potrebno je da mnogo žena radi zajedno, možda potpun krug od trinaest. Mi mislimo da vetrotragači treba da učestvuju. Niko drugi ne poznaje vremenske prilike tako dobro, nijedna živa Aes Sedai. To je pomoć koju tražimo."

Njen govor naiđe na mrtvu tišinu. Konačno, Dorila din Ejran pažljivo progovori: „Taj ter angreal, Aes Sedai. Kako se zove? Kako izgleda?"

„Ako i ima ime, meni je nepoznato", odgovori joj Elejna. „To je debela kristalna činija, plitka, ima preko dve stope u promeru, a iznutra je ukrašena oblacima. Kad se usmerava u nju, oblaci se pomeraju..."

„Zdela vetrova!“, uzbuđeno je prekide vetrotragač, nesvesno zakoračivši ka njoj. „Imaju Zdelu vetrova.“

„Zbilja je imate?“ Oči gospe od talasa žudno su posmatrale Elejnu i ova nesvesno zakorači napred.

„Mi je tražimo“, reče Elejna. „Ali znamo da je u Ebou Daru. Ako je to ista...“

„Mora biti“, uzviknu Malin din Toral. „Prema vašem opisu, mora biti!“

„Zdela vetrova.“ Dorila din Ejran je teško disala. „Kad pomislim da će ponovo biti nađena posle dve hiljade godina, i to ovde! To mora da je Koramur. Mora da je on...“

Nesta din Res glasno pljesnu rukama. „Vidim li ja to gospu od talasa i njenog vetrotragača ili dve male od palube na njihovom prvom brodosretanju?“ Obrazi Malin din Toral zažariše se od ponosnog besa, ali ona ukočeno pognu glavu, i dalje puna ponosa. Još crvenija od nje, Dorila din Ejran pokloni se dotaknuvši vrhovima prstiju čelo, usne i srce.

Gospa od brodovlja se nekoliko trenutaka mrštila na njih, a onda nastavi: „Baroče, prikupi ostale gospe od talasa koje drže ovu luku, kao i Prvih dvanaest. S njihovim vetrotragačima. Neka znaju da ću ih okačiti o nožne prste na njihove sopstvene jarbole ako ne požure.“ Dok je kretao, ona dobaci: „O, i neka pošalju čaj. Ožednećemo dok se dogovorimo o uslovima ove pogodbe."

Starac klimnu glavom; da će možda morati da kači gospe od talasa o nožne prste prste i da treba da pošalje čaj primio je s istom mirnoćom. Posmatrajući Avijendu i ostale, odgegao je tim lelujavim korakom. Kad mu iz bliza ugleda oči, Avijenda promeni mišljenje. Bila bi smrtonosna greška prvo ubiti vetrotragača.

Neko mora da je čekao na takvu naredbu, jer je Barok bio odsutan samo nekoliko trenutaka kada se vitak, lepuškast mladić, s po jednom tankom karikom u svakom uvu, pojavi noseći drveni poslužavnik s četvrtastim plavim glaziranim čajnikom sa zlatnom drškom i velikim plavim šoljama od debele keramike. Nesta din Res mahnu mu da izađe – „I ovako će širiti razne priče, ne mora da sluša ono što nije za njega“, reče kada je izašao – pa naloži Birgiti da ih posluži. Što ona i uradi, na Avijendino, a verovatno i sopstveno zaprepašćenje.

Gospa od brodovlja posednu Elejnu i Ninaevu na stolice s jednog kraja stola, naizgled nestrpljiva da započne pogađanje. Avijenda odbi stolicu – na drugom kraju stola – ali Birgita je prihvati, podigavši naslon za ruke, a onda ga ponovo zakačivši kad je sela. Gospa od talasa i vetrotragač takođe su bile izuzete iz te rasprave, ako se raspravom to moglo nazvati. Reči su bile suviše tihe da bi se čule, ali Nesta din Res je sve što je govorila naglašavala prstom uperenim poput koplja, Elejna je toliko isturila bradu da je izgledalo da gleda niz nos, a iako je Ninaeva konačno uspela da zadrži miran izraz lica, izgledalo je kao da pokušava da se uspuže uz sopstvenu pletenicu.

„Ako je Svetlosti drago, razgovaraću s vas dve“, reče Malin din Toral, prelazeći pogledom od Avijende do Birgite, „ali čini mi se da prvo moram da čujem tvoju priču.“ Birgita je počela da pokazuje znake panike kada žena sede naspram nje.

„Što znači da ja mogu prvo da razgovaram s tobom, ako je Svetlosti drago.“ Dorila din Ejran obraćala se Avijendi. „Čitala sam o Aijelima. Ako ti je drago, reci mi, ako Aijelke svakodnevno moraju da ubiju po jednog muškarca, kako je uopšte ostalo muškaraca među vama?“

Avijenda se jedva uzdržala da se ne upilji u nju. Kako je ta žena mogla da poveruje u takve gluposti?

„Kada si živela među nama?“, pitala je Malin din Toral iznad svoje šolje čaja na bližem kraju stola. Birgita se naginjala unazad kao da pokušava da se uspentra uz naslon svoje stolice.

Na udaljenom kraju, glas Neste din Res se za trenutak podiže: „...došle meni a ne ja vama. To će biti osnova naše pogodbe, čak i da ste Aes Sedai.“ Ukliznuvši u sobu, Barok se zaustavi između Avijende i Birgite. „Izgleda da je vaša brodica otplovila čim ste se popele na palubu, ali ne brinite, Vetrotrkač ima čamce koji će vas prevesti do kopna.“ Prešavši preko prostorije, on zauze mesto pored Elejne i Ninaeve i smesta se priključi. Kad bi ko pogledao u onoga ko govori, ono drugo je moglo neprimetno da posmatra. „Naravno da ćemo se pogoditi pod našim uslovima.“ Glas mu je bio pun neverice da može biti ikako drugačije, dok je gospa od brodovlja odmeravala Elejnu i Ninaevu kao da su koze koje će odrati za gozbu. Barok je imao gotovo očinski osmeh. „Onaj ko moli najviše plaća.“

„Je li ti dobro, Avijenda?“, upita Dorila din Ejran. „Čak i ovde pomeranje broda ponekad utiče na ljude s kopna... Ne? Nisam postavila uvredljiva pitanja? Onda mi pričaj. Da li Aijelke stvarno privežu muškarce pre nego što vi... mislim, kad ti i on... kad vi...“ Zažarenih obraza, uz slabašan osmeh, prekinula je. „Ima li mnogo Aijelki jakih u Jednoj moći kao ti?“

Lupetanja vetrotragača nisu bila razlog da Avijenda ostane bez kapi krvi u licu, kao ni Birgitina spremnost da pobegne, čim uspe da otvori stolicu, pa čak ni Ninaeva i Elejna koje su upravo otkrivale da su neiskusne seljančice koje su na vašaru dopale šaka prevejanim trgovcima. Svi će kriviti nju, i s pravom. Ona je bila ta koja je rekla kako bi – kad već ne mogu odneti ter’angreal Egveni i ostalim Aes Sedai pošto ga pronađu – mogle bar da obezbede te žene Morskog naroda o kojima su toliko pričale. Nisu smele da gube vreme čekajući na Egvenu al’Ver da im kaže kako mogu da se vrate. Kriviće nju, a ona će susresti svoj toh; ali upravo se setila čamaca na palubi, poređanih jedan preko drugog, naglavačke okrenutih. Čamci bez ikakve zaštite na palubi. Kriviće nju, ali koliki god da joj je dug, hiljadu puta će ga vratiti sramotom zbog onoga što će se desiti kad je budu prevozili sedam-osam milja preko vode u otvorenom čamcu.

„Imaš li vedro?“, slabašnim glasom upita vetrotragača.