Kruna mačeva

41 Kruna mačeva

Bacakajući se, Rand je sanjao. Bili su to divlji snovi u kojima se svađao s Perinom i u kojima je preklinjao Meta da pronađe Elejnu, u kojima su boje svetlucale na ivici vida a Padan Fejn je skakao na njega sa svetlucavim sečivom, a ponekad mu se činilo kako čuje glas koji nariče za mrtvom ženom u srcu magle, snovi u kojima je pokušavao da objasni samog sebe Elejni, Avijendi, Min, svim trima odjednom, a čak ga je i Min posmatrala namršteno.

„...ne uznemirava!“ Kecuejnin glas. Je li i ona deo njegovih snova?

Taj ga je glas plašio; u snovima je dozivao Lijusa Terina, a zvuci su odjekivali kroz gustu maglu u kojoj su se pomerali razni oblici, a ljudi i konji su umirali uz vrisak, u magli po kojoj ga je Kecuejn uporno pratila dok je on trčao, teško dišući. Alana je pokušavala da ga primiri, ali i ona se bojala Kecuejn; mogao je da oseti njen strah isto onoliko snažno koliko i sopstveni. Glava ga je bolela. Osećao je saidin. Neko je držao saidin. Je li to bio on? Nije znao. Borio se da se probudi.

„Ubićeš ga“, vikala je Min. „Neću ti dopustiti da ga ubiješ!“

Otvorio je oči i nad sobom ugledao njeno lice. Ne gledajući u njega, držala je njegovu glavu u šakama i pokazivala zube nekome ko je bio udaljen od kreveta. Oči su joj bile crvene. Bejaše plakala, ali je prestala. Da, bio je u sopstvenom krevetu, u svojim odajama u Sunčevoj palati. Mogao je da vidi i teške četvrtaste stubove kreveta ukrašene klinovima od slonovače. Odevena u svilenu svetložutu bluzu i bez kaputa, Min je ležala preko lanenog čaršava koji ga je pokrivao do grla, zaštitnički obavijena oko njega. Alana se bojala; to je ležalo, podrhtavajući, u njegovom malom mozgu. Bojala se za njega. Zbog nečega je bio siguran u to.

„Mislim da se probudio, Min“, nežno se oglasila Amis.

Min pogleda nadole a njeno lice, okruženo tamnim kovrdžama, odjednom zasvetle od iznenadnog osmeha.

Pažljivo – jer se još uvek osećao slabašno – uklonio je njene ruke i seo. U glavi mu se užasno vrtelo, ali on je naterao sebe da se ne zavali ponovo nazad na jastuke. Krevet mu je bio izgužvan.

S jedne strane stajala je Amis, iza koje su se nadnosile Bera i Kiruna. Amisine suviše mladolike crte lica nisu ništa pokazivale, ali ona je zabacila dugu belu kosu i namestila tamni šal kao da se sređuje posle velikih napora. Spolja gledano, dve Aes Sedai delovale su dostojanstveno, ali sa odlučnom smirenošću – kraljica spremna da se bori za svoj tron i seljanka spremna da se bori za svoje imanje. Čudno je bilo što, ako je ikada video neko troje da se drže zajedno – i ne samo fizički – to su bile njih tri, rame uz rame kao jedna.

Na drugoj strani kreveta, Samitsu, s tim srebrnim zvončićima u kosi i vitka sestra gustih crnih obrva i podivljale vrane kose stajale su pored Kecuejn, koja je držala pesnice na bokovima. Samitsu i Aes Sedai vrane kose nosile su šalove sa žutim resama, a čeljusti su im bile čvrsto stisnute koliko i Beri i Kiruni, ali naspram Kecuejninog nepokolebljivog pogleda sve četiri delovale su kao da se nećkaju. Dve grupe žena nisu zurile jedna u drugu, nego u muškarce.

U podnožju kreveta stajao je Dašiva, kome su srebrni mač i crveno – zlatni zmaj svetlucali na okovratniku, sa Flinom i Narišmom, mrkih lica, koji j su pokušavali da istovremeno posmatraju obe strane kreveta. Džonan Adli stajao je iza njih, a jedan rukav njegovog crnog kaputa delovao je oprljeno. Saidin je ispunjavao svu četvoricu, činilo se gotovo do prelivanja. Dašiva je držao gotovo onoliko koliko je Rand mogao. Rand pogleda ka Adliju, koji i kratko klimnu glavom.

Rand je odjednom shvatio da na sebi nema ništa ispod čaršava koji mu je pao do struka, a da iznad nema ničega osim zavoja po sredini. „Koliko sam dugo spavao?“, upitao je. „Kako to da sam još uvek živ?“ Oprezno je dodirnuo blede poveze. „Fejnov bodež potiče iz Šadar Logota. Jednom sam video kako je ubio čoveka trenutak pošto ga je zagrebao. Umro je brzo i umro je mučno.“ Dašiva progunđa psovku u kojoj se nalazilo i ime Padana Fejna.

Samitsu i druga Žuta iznenađeno razmeniše poglede, ali Kecuejn samo klimnu glavom, a zlatni ukrasi oko njene čeličnosive punđe se zaljuljaše. „Da. Šadar Logot; to objašnjava nekoliko stvari. Možeš zahvaliti Samitsu što si još uvek živ, kao i gosparu Flinu.“ Ona nije pogledala ka čupavom prosedom čoveku s belim čuperkom, ali on se iskezio kao da mu se poklonila; uistinu, na Randovo iznenađenje, Žute mu se jesu naklonile pokretom glave. „Koreli, ovoj ovde, naravno“, nastavila je Kecuejn. „Svako od njih obavio je svoj deo, uključujući nešto za šta mi se čini da nije izvedeno od Slamanja.“ Glas joj postade preteći. „Bez sve troje, ti bi dosad bio mrtav. Još uvek možeš da umreš ako ne dopustiš da budeš vođen. Moraš da se odmaraš, bez ikakvog naprezanja.“ Iznenada, njemu stomak zakrča, vrlo glasno, a ona dodade: „Uspeli smo da ti damo samo malo vode i supice otkada si bio povređen. Dva dana bez hrane je predugo za bolesnog čoveka.“

Dva dana. Samo dva. Izbegavao je da pogleda Aldija. „Ustajem“, rekao je.

„Neću im dopustiti da te ubiju, čobanine“, reče Min dok su joj oči jogunasto svetlucale, „ali neću ni tebi dopustiti da se ubiješ.“ Ona ga je obgrlila oko ramena kao da pokušava da ga zadrži tu gde je. „Ako Kar’a’karn želi da ustane“, ravnim glasom reče Amis, „naložiću Nanderi da dovede Device iz hodnika. Somara i Enalija biće posebno srećne da mu se nađu pri ruci i pomognu mu u svemu što je potrebno.“ Ugao usana podrhtavao joj je kao da će se nasmejati. Pošto je nekada i sama bila Devica, znala je gotovo sve što bi moglo da se dogodi. Ni Kiruna ni Bera nisu se smejale; mrštile su se na njega kao da je potpuna budala.

„Dečače“, suvo mu saopšti Kecuejn, „već sam videla i mnogo više od tvoje ćosave zadnjice nego što bih ikada poželela, ali ako si baš zapeo da je prošetaš pred nas šest, možda će neka i uživati u predstavi. Međutim, ako pri tom padneš na nos, mogla bih usput i da te raspalim po njoj pre nego što te budem vratila u krevet.“ Po izrazu lica koje su imale Samitsu i Korela, ona bi bile vrlo srećne da joj u tome pripomognu.

Narišma i Adli zaprepašćeno su buljili u Kecuejn, dok je Flin cupkao svoj kaput kao da se raspravlja sam sa sobom. Dašiva se, međutim, grubo kevtavo nasmejao. „Ako želiš da se otarasim ovih žena...“ Taj čovek običnog lica počeo je da priprema tokove, ne štitove nego isprepletano tkanje Duha i Vatre za koje je Rand slutio da bi svakome na koga bi bilo položeno nanelo toliko bola da mu ne bi ni na kraj pameti bilo da usmerava.

„Ne“, brzo je rekao. Bera i Kiruna poslušaće jednostavno naređenje da odu, a ako su mu Korela i Samitsu pomogle da ostane živ, onda im je dugovao više od bola. Ali, ako je Kecuejn mislila da će ga nagost zadržati tamo gde je, onda će se grdno iznenaditi. Nije bio siguran da li mu je pored Devica ostalo imalo čednosti. Osmehujući se Min, on joj nežno ukloni ruke, zbaci čaršave, pa izađe iz kreveta na Amisinoj strani.

Mudra samo skupi usne; gotovo je mogao da vidi kako razmatra da li da pozove Device. Bera je nesigurno, očajnički gledala u Amis, a Kiruna mu žurno okrenu leđa, dok su joj obrazi menjali boju. On je polako odšetao do ormana. Polako, jer mu se činilo kako bi moglo da se dogodi da Kecuejn dobije svoju priliku, samo ako se bude brže kretao.

„Pih!“, zagunđala je iza njega. „Kunem vam se, trebalo je da naprašim zadnjicu ovom tvrdoglavom dečaku.“ Neko je zagunđao nešto što je možda bilo slaganje s njom ili neodobravanje onoga što je upravo radio.

„O, ali to je tako slatka zadnjica, zar nije?“, reče neko drugi sa neznatnim muranđanskim naglaskom. To mora da je bila Korela.

Dobro da mu je glava bila u ormanu. Možda mu Device i nisu zgulile toliko čednosti koliko mu se činilo. Svetlosti! Lice mu je bilo vrelo poput peći. Nadajući se da će pokreti pri oblačenju prikriti podrhtavanje, on se na brzinu odenuo. Mač mu je stajao naslonjen u zadnjem delu ormana, a opasač beše obavijen oko tamnih kanija od kože divljeg vepra. On dotaknu dugački balčak, a onda ukloni ruku.

Bos, okrenuo se ka ostalima, još uvek vezujući košulju. Min je sedela prekrštenih nogu na krevetu u svojim pripijenim zelenim svilenim pantalonama, a po njenom izrazu lica nije se moglo prosuditi da li mu odobrava ili je očajna. „Moram da porazgovaram sa Dašivom i ostalim Aša’manima“, rekao im je. „Nasamo.“

Min se spusti s kreveta pa pritrča da ga zagrli. Ne prejako; veoma je pazila na njegovu zavijenu stranu. „Predugo sam čekala da te ponovo vidim budnog“, rekla je, obgrlivši ga oko struka. „Potrebno mi je da budem s tobom.“ To je samo mrvicu naglasila; mora da je imala Viđenje. Ili je možda samo htela da mu pomogne da se održi na nogama; ta ruka kao da mu je nudila podršku. U svakom slučaju, klimnuo je glavom; uopšte nije bio toliko čvrst na nogama. Spustivši joj ruku na rame, odjednom je shvatio kako ne želi da Aša’mani saznaju koliko je stvarno slab nimalo više negoli Kecuejn ili Amis.

Bera i Kiruna se oklevajući spustiše u kniks i krenuše ka vratima, a onda zastadoše jer se Amis nije smesta pokrenula. „Sve dok ne nameravaš da napustiš ove prostorije“, rekla je Mudra, a ni po čemu se nije moglo naslutiti da se obraća Kar’a’karnu.

Rand podiže boso stopalo. „Deluje li ti ovo kao da sam nekuda krenuo?“ Amis samo šmrcnu, pa onda, osmotrivši još jednom Adlija, pokupi Beru i Kirunu te izađe.

Kecuejn i druge dve zadržale su se samo trenutak duže. Sedokosa Zelena takođe je odmerila Adlija. Nije mogla biti prevelika tajna da je danima izbivao iz Kairhijena. Kada je stigla do vrata, ona je zastala. „Nemoj da praviš gluposti, dečače.“ Zvučala je kao ukočena tetka koja kori nestašnog nećaka, a pri tom se uopšte ne nada da će je on i poslušati. Samitsu i Korela izašle su za njom, mršteći se podjednako i na njega i na Aša’mane. Čim su nestale, Dašiva se nasmejao oštrim siktanjem, odmahujući glavom; stvarno je delovao kao da su ga uveselile.

Rand se udalji od Min da bi uzeo svoje čizme koje su stajale pored ormana i izvadio zamotane čarape iz njih. „Pridružiću vam se u sobi za prijem čim obujem čizme, Dašiva.“

Aša’man običnog lica se trgao. On je bio zauzet mrštenjem na Adlija. „Po tvojoj zapovedi, moj gospodaru Zmaju“, odvratio je prinevši pesnicu srcu.

Pošto je sačekao da njih četvorica izađu, Rand se s olakšanjem spusti u stolicu, pa poče da navlači čarape. Bio je siguran da mu se noge osećaju jače samo zato što je ustao i kretao se. Jače, ali još uvek ga nisu baš najbolje držale.

„Jesi li siguran da ovo mudro?“, reče mu Min, klečeći pored njegove stolice, a on je iznenađeno pogleda. Da je govorio u snu ova dva dana, Aes Sedai bi to znale. Amis bi držala Enailu i Somaru i još pedeset Devica u pripravnosti da čekaju njegovo buđenje.

On nastavi da navlači čarapu. „Imaš li neko Viđenje?“

Min je čučnula, prekrstivši ruke ispod grudi, pa ga je oštro pogledala. Trenutak kasnije, zaključila je da to ne radi, pa je uzdahnula. „To je Kecuejn. Ona će te nečemu naučiti. Tebe i Aša’mane. Sve Aša’mane, hoću da kažem. To je nešto što morate da naučite, ali ja ne znam šta je to, osim da se nikome od vas neće dopasti da to učite od nje. Uopšte vam se to neće dopasti.“

Rand zastade sa čizmom u ruci, a onda gurnu stopalo u nju. Šta je to mogla Kecuejn, ili bilo koja Aes Sedai, da nauči Aša’mane? Žene nisu mogle da podučavaju muškarce, niti muškarci žene; to je bila činjenica čvrsta koliko i sama Jedna moć. Sve što je rekao bilo je: „Videćemo“.

To, očito, nije zadovoljilo Min. Ona je znala da će se to dogoditi, a to je znao i on; ona nikada nije grešila. Ali šta je Kecuejn mogla da ga nauči? Šta će joj dopustiti da ga nauči? Ta je žena činila da se oseća nesigurno, zbunjeno, onako kako se nije osećao još od vremena pre pada Kamena Tira.

Udarajući nogom da bolje namesti drugu čizmu, on izvuče opasač za mač iz ormana, kao i crveni kaput sa zlatovezom, isti onaj koji je nosio kada je išao Morskom narodu. „Kakvu je nagodbu Merana napravila za mene?“, upitao je, a ona ispusti ljutit zvuk iz grla.

„Nikakvu do jutros“, nestrpljivo mu je odvratila. „Ona i Rafela nisu napustile brod od kada smo bili tamo, ali su poslale pet ili šest poruka raspitujući se je li ti dovoljno dobro da se vratiš. Mislim da im cenkanje baš ne ide od ruke bez tvog prisustva. Pretpostavljam da je suvišno nadati se da je to mesto kuda si se uputio.“

„Nije još“, odgovorio joj je. Min ništa nije govorila, ali to je bilo vrlo glasno, s pesnicama na bokovima i visoko podignutim obrvama. Pa, vrlo uskoro će znati veći deo toga.

U odaji za prijem, svi Aša’mani osim Dašive skočiše iz stolica kada se Rand pojavio s Min. Piljeći u prazno i razgovarajući sam sa sobom, Dašiva ga nije primećivao sve dok Rand nije stigao do izlazećeg sunca utisnutog u pod, a i onda je žmirnuo nekoliko puta pre nego što je ustao.

Rand se obraćao Adliju dok je zatvarao kopču u obliku zmaja na svom opasaču za mač. „Zar je vojska već stigla do brdskih tvrđava u Ilijanu?“ Želeo je da sedne u neku od onih pozlaćenih stolica, ali nije to sebi dopustio. „Kako? Trebalo je da se to dogodi tek kroz nekoliko dana, u najboljem slučaju. U najboljem slučaju.“ Fin i Narišma izgledali su zapanjeno koliko i Dašiva; niko od njih nije znao kuda su Adli i Hopvil otišli – ili Mort. Odlučiti kome da veruješ uvek je bilo najteže, a poverenje je bilo poput oštrice brijača.

Adli se ispravi. Bilo je nečega u njegovim očima, ispod tih gustih obrva. On je ugledao vuka, kako su govorili u Kairhijenu. „Visoki lord Vejramon ostavio je pešadiju za sobom, a on je napredovao sa konjicom“, ukočeno je podnosio izveštaj. „Aijeli su držali korak, naravno.“ Namrštio se. „Juče smo se sukobili sa drugim Aijelima. Šaido; ne znam kako su stigli tamo. Bilo ih je možda devet ili deset hiljada, sve u svemu, ali činilo se da među sobom nemaju Mudrih koje bi mogle da usmeravaju, a i nisu nas stvarno usporili. Stigli smo do brdskih tvrđava danas u podne.“

Rand je imao poriv da zareži. Ostaviti pešadiju za sobom! Je li Vejramon mislio kako može da osvoji utvrđenja na vrhovima brda samo s konjicom? Verovatno. Taj bi čovek isto tako ostavio i Aijele za sobom, samo da je mogao da ih prestigne. Budalasti plemići i njihova budalasta čast! Ipak, to i nije bilo bitno. Osim za ljude koji su pomrli zato što je lord Vejramon prezirao svakoga ko se ne bori s konja.

„Iben i ja smo počeli da uništavamo prve utvrde čim smo stigli“, nastavio je Adli. „Vejramonu se to nije posebno dopalo; mislim da je želeo da nas zaustavi, ali se bojao. U svakom slučaju, počeli smo da raspaljujemo vatre među balvanima i da pravimo rupe u zidovima, ali pre nego što smo makli od početka, došao je Samael. Čovek koji je usmeravao saidin, u svakom slučaju, a mnogo jači od Ibena i mene. Jak koliko i ti, moj gospodaru Zmaju, rekao bih.“

„Odmah se stvorio tamo?“, s nevericom upita Rand, ali onda je shvatio. Bio je siguran kako će Samael ostati na sigurnom, u Ilijanu, iza odbrana izatkanih pomoću Moći, ako bi pomislio kako će morati da se suoči sa Random. Previše je Izgubljenih to pokušalo, a većina je sada bila mrtva. I pored svega Rand se nasmejao – i morao je da se uhvati za bok, smejanje je bolelo. Sve te zamršene varke kako bi uverio Samaela kako neće biti nigde drugde negoli s Armijom koja napada, kako bi ga izmamio iz Ilijana, a sve je to postalo nepotrebno zbog noža u šaci Padana Fejna. Dva dana. Za to vreme, svi koji su imali doušnike u Kairhijenu – što je sasvim sigurno važilo i za Izgubljene – znali su da Ponovorođeni Zmaj leži na ivici smrti. Misliti drugačije bilo je kao i raspaljivati vatru vlažnim drvetom. „Ljudi kuju zavere, a žene spletkare, ali Točak tka kako Točak želi“; tako su govorili u Tiru. „Nastavi“, rekao je. „Mor je bio s vama prošle noći?“

„Da, moj gospodaru Zmaju; Fedvin dolazi svake noći, baš kao što bi i trebalo. Prošle je noći bilo očito kao Ibenov nos da ćemo danas stići do utvrda.“

„Ja ništa od ovoga ne razumem.“ Dašiva je zvučao uznemireno; jedan mišić na obrazu mu je poigravao. „Namamio si ga napolje, ali zbog čega? Čim bude osetio da usmerava neki čovek koji je blizu tvoje snage, zbrisaće nazad u Ilijan među svoje zamke i stupice, kakve god da je načinio. Tamo nećeš moći da ga uhvatiš. Znaće kada se prolaz otvori bilo gde unutar milje od grada.“

„Možemo da spasemo vojsku“, izlete Adliju, „to je ono što možemo da učinimo. Vejramon je još uvek izvodio napade na tu utvrdu kada sam otišao, a Samael svaki isecka na parčiće, bez obzira na to šta Iben ili ja možemo da učinimo.“ On pomeri ruku s nagorelim rukavom. „Moramo da zadajemo protivudarce i da smesta bežimo, pa čak i tako gotovo da nas je spalio tamo gde smo stajali, više no jednom. I Aijeli imaju žrtve. Oni se bore samo sa Ilijancima koji izađu – druge brdske tvrđave mora da su ispražnjene, toliko ih je nadiralo kada sam otišao – ali svaki put kada Samael vidi da nas se skupilo pedesetak, Aijela ili bilo koga drugog, on ih naprosto raščereči. Da su tamo trojica kao on, pa čak i samo dvojica, nisam siguran da bih ikoga zatekao živog kada se vratim.“ Dašiva je piljio u njega kao da vidi luđaka, a Adil se iznenada stresao, kao da je osetio slabost svog jednostavnog crnog okovratnika u poređenju s mačem i zmajem uz vrat starijeg čoveka. „Oprosti mi, Aša’mane“, promrmljao je posramljeno, a onda je još tišim glasom dodao, „ali makar možemo da ih spasemo.“

„I hoćemo“, uveravao ga je Rand. Samo ne onako kako je Adil očekivao. „Svi ćete mi vi pomoći da danas ubijem Samaela.“ Samo je Dašiva delovao iznenađeno; ostali su samo klimnuli glavama. Njih više nisu plašili ni Izgubljeni.

Rand je očekivao raspravu s Min, možda zahtev da pođe s njim, ali ona ga je zaprepastila. „Očekujem da ne želiš da iko sazna kako si otišao pre nego što to bude neophodno, čobanine?“ On klimnu glavom, a ona uzdahnu. Možda se i Izgubljeni oslanjaju na golubove i doušnike kao i svi ostali, ali biti previše siguran u to moglo bi biti smrtonosno.

„Ako bi Device znale, tražile bi da pođu i one, Min.“ One bi to želele, a on bi imao mnogo muke da ih odbije. Ako bi i mogao da ih odbije. A opet, nestanak Nandere i onih koje su bile na straži bio bi suviše upadljiv.

Min ponovo uzdahnu. „Pretpostavljam da bih mogla da odem i proćaskam s Nanderom. Možda ću uspeti da ih zadržim tamo u hodniku jedno sat vremena, ali nimalo neće biti zadovoljne mnome kada budu saznale.“ On se zamalo ponovo nasmejao, ali se setio svoje rane; sasvim sigurno neće biti zadovoljne ni njom ni njime. „Da budem tačnija, seljačiću, Amis neće biti zadovoljna, a ni Sorilea. U šta ja dopuštam da me ti uvaljuješ!“

On je taman zaustio da joj kaže kako nije tražio od nje da uradi bilo šta, ali pre nego što mu je ijedna reč prešla preko usana, ona mu se primakla vrlo blizu. Posmatrajući ga kroz duge trepavice, spustila mu je šaku na grudi lupkajući prstima. Toplo se osmehivala, a glas joj je bio nežan, ali ti su je prsti odavali. „Ako dopustiš da ti se bilo šta dogodi, Rande al’Tore, ima da pripomognem Kecuejn, trebala joj pomoć ili ne.“ Osmeh joj se na trenutak razgalio, postao je gotovo veseo, pre nego što se okrenula ka vratima. Posmatrao ju je kako odlazi; možda mu se od nje povremeno vrtelo u glavi – gotovo svaka žena koju je sretao to mu je radila bar jednom ili dva puta – ali imala je taj način hoda koji ga je naprosto mamio da je posmatra.

Odjednom je shvatio da je i Dašiva posmatra. I da oblizuje usne. Rand pročisti grlo, dovoljno jako da se to čulo i pored zvuka vrata koja su se zatvarala za njom. Čovek jednostavnog lica zbog nečega podiže ruke kao da se brani. Nije to bilo kao da mu je Rand pokazao zube. Nije on mogao da ide uokolo i da pokazuje zube svim drugim muškarcima samo zato što je Min nosila uske čakšire. Okruživši se potpunom Prazninom, on posegnu za saidinom pa pogura zaleđenu vatru i rastopljenu prljavštinu da izatka prolaz. Daviša odskoči unazad kada se otvorio. Možda bi ga odsečena ruka naučila da se ne oblizuje kao pohotljivi jarac. Nešto iskrivljeno i crveno splitalo se u mrežu van Praznine.

On prođe kroz prolaz na pusto zemljište, a Dašiva i ostali su bili odmah iza njega, te otpusti Izvor čim je poslednji izašao na čistinu. Osećaj gubitka ophrvao ga je čim je otpustio saidin, kao što je osećaj Alaninog prisustva izbledeo. Taj gubitak nije bio tako veliki dok je Lijus Terin bio tu; nije bio tako ogroman.

Iznad glave, zlatno je sunce bilo na više od pola puta ka zapadu. Nalet vetra kovitlao mu je prašinu oko čizama ne ostavljajući nikakvo rashlađenje za sobom. Prolaz se otvorio na čistini označenoj konopcem razapetim oko četiri drvena stubića. Na svakom uglu stajala su po dva stražara u kratkim kaputima i vrećastim čakširama uguranim u čizme, sa blago zakrivljenim mačevima o bokovima. Neki su imali teške brkove koji su im visili do vrata, ili guste brade, a svi su imali široke noseve i tamne oči koje su delovale iskošeno. Čim se Rand pojavio, jedan od njih je otrčao.

„Šta tražimo ovde?“, pitao je Dašiva, sumnjičavo osmatrajući okolinu.

Oko njih se prostiralo na stotine šatora sa oštrim vrhovima, sivih i prašnjavo belih, šatora i obora s već osedlanim konjima. Kaemlin je bio nekoliko milja odatle, sakriven iza drveća, a ni Crna kula nije bila mnogo dalje, ali Taim neće znati za ovo, osim ako ima neku uhodu koja ih posmatra. Jedan od zadataka Fedvina Mura bio je da posmatra – da oseti – bilo koga ko pokuša sa uhođenjem. Dok se krug žamora širio od konopaca ka spolja, ljudi širokih noseva i zakrivljenih mačeva podigoše se iz čučnja i okrenuše se da gledaju ka Randu s mnogo išekivanja. Tu i tamo ustajale su i žene; Saldejke su često jahale u ratove sa svojim muževima, naročito među plemstvom i zapovednicima. Međutim, danas neće biti ničega takvog.

Sagnuvši se da prođe ispod konopaca, Rand krenu pravo ka šatoru koji nije bio nimalo drugačiji od drugih osim što je pred njim na jednom štapu stajao steg, tri jednostavna crvena cveta na plavom polju. Kraljev novčić nije venuo čak ni tokom oštrih saldejskih zima, a kada bi vatre načinile zgarišta od šuma, ti crveni cvetovi uvek su bili prvi koji bi se pojavili. Cvast koju ništa ne može uništiti, oznaka kuće Bašera.

Unutar šatora, sam Bašer je već bio u čizmama s navučenim mamuzama i s mačem o boku. Preteča Deira bila je sa njim, u haljini za jahanje iste boje kao i sivi kaput njenog muža, a iako nije nosila nikakav mač, dugački bodež koji joj je visio o pojasu od teških srebrnih alki sasvim lepo je mogao da posluži. Kožne rukavice, zataknute za taj isti pojas, ukazivale su na nekoga ko namerava oštro da jaše.

„Nisam ovo očekivao još nekoliko dana“, reče Bašer ustajući sa stolice na sklapanje. „Nedelja, kako sam se u stvari nadao. Nadao sam se da će većina Taimovih ostataka biti naoružana onako kako smo mladi Met i ja nameravali – prikupio sam sve proizvođače lukova koje sam mogao da nađem za našu radionicu, a oni ih prave kao što slama otpada sa prasića – ali i pored toga samo oko petnaest hiljada ima lukove i zna da ih upotrebi.“ S upitnim pogledom on podiže srebrni vrč koji je stajao preko karata rasutih po stočiću na sklapanje. „Imamo li vremena za punč?“

„Nema punča“, nestrpljivo reče Rand. Bašer je i ranije pričao o ljudima za koje je Taim otkrio kako se ne mogu naučiti usmeravanju, ali on jedva da ga je slušao. Ako je Bašer smatrao da ih je uvežbao kako treba, to je jedino bilo važno. „Dašiva i još trojica Aša’mana čekaju napolju; čim im se Mur pridruži, bićemo spremni.“ On pogleda ispod oka Deiru ni Galine t’Bašer, koja se nad svojim sitnim mužem nadnosila sa svojim nosem nalik jastrebovom kljunu i očima naspram kojih su jastrebove delovale pitomo. „Nema punča, lorde Bašere. A nema ni žena. Ne danas.“

Deira otvori usta, a njene tamne oči odjednom su bile poput plamena.

„Nema žena“, reče Bašer sučući svoje prosede brkove. „Proslediću naređenje.“ Okrenuvši se ka Deiri, on ispruži ruku. „Ženo“, rekao je blago. Rand žmirnu, bio ton blag ili ne, pa se pripremi za erupciju.

Deira skupi usta. Mrštila se na svog muža, poput jastreba koji je spreman da se obruši na miša. Što, razume se, ne znači da je Bašer ličio na miša; samo na mnogo manjeg jastreba. Ona duboko udahnu; Deira je umela da napravi udah od koga ste očekivali da otpočne zemljotres. Ona otkači kanije sa bodežom sa svog pojasa i spusti ih u muževljevu ispruženu ruku. „Razgovaraćemo o ovome kasnije, Davrame“, rekla je. „Nadugačko.“

Jednoga dana, kada bude imao vremena, Rand je odlučio da natera Bašera da mu objasni kako to izvodi. Ako ikada bude bilo vremena.

„Nadugačko“, složio se Bašer, osmehujući se iza brkova, pa zataknu bodež za sopstveni opasač. A možda je taj čovek jednostavno imao samoubilačke sklonosti.

Napolju je konopac bio uklonjen, a Rand je stajao čekajući sa Dašivom i ostalima dok se devet hiljada saldejskih lakih konjanika postrojavalo iza Bašera u kolonama od po trojice. Negde iza njih, petnaest hiljada ljudi koji su sebe nazivali Zmajevom legijom postrojavalo se pešice. Rand ih je video nakratko, svi su bili u plavim kaputima koji su se zakopčavali sa strane tako da dugmad nisu kvarila sliku crveno – zlatnog Zmaja koji im se prostirao preko grudi. Većina je imala čelikom okovane lukove; neki su umesto toga nosili teške nezgrapne štitove, ali jedan je imao koplje. Kakvu god da su čudnu zamisao Met i Bašer smuljali, Rand se nadao da ona neće odvesti veći deo ove legije u smrt.

Mor se nestrpljivo kezio dok je čekao, gotovo poskakujući na prstima. Možda mu je, jednostavno, bilo drago što se vratio u svoj crni kaput sa srebrnim mačem na okovratniku, a opet, Adli i Narišma imali su gotovo istovetne osmehe, a ni Flinov, u stvari, nije bio daleko od toga. Znali su kuda idu sada i šta će raditi kad stignu tamo. Dašiva se mrštio ni na šta posebno, kao i obično, a usne su mu se bezglasno pomerale. Kao i obično. Takođe tihe i namrštene, Saldejke su stajale okupljene iza Deire, posmatrajući sve to sa strane. Orlovi i sokolovi, nakostrešenog perja i razdražene. Randa nije bilo briga što se one mršte i ljute. Ako je on mogao da se suoči s Nanderom i ostalim Devicama pošto ih je zadržao van ovoga, onda i Saldejci mogu da se nose s bilo kakvim dugačkim raspravama. Danas, ako je Svetlosti drago, nijedna žena neće poginuti zbog njega.

Tako mnogo ljudi nije moglo da bude postrojeno za minut, čak iako su očekivali naređenja, ali za neverovano kratko vreme Bašer podiže svoj mač i povika: „Moj gospodaru Zmaju!“

Klicanje se širilo niz ogromnu kolonu iza njega. „Gospodar Zmaj!“

Dočepavši Izvor, Rand načini prolaz između stubića, četiri koraka sa četiri, pa protrča kroz njega kada je zavezao tkanje, ispunjen saidinom i sa Aša’manima za petama, pravo na veliki otvoreni trg okružen ogromnim belim stubovima, a na vrhu svakog od njih u mermeru je bio uklesan venac od maslinovih grančica. Na suprotnim krajevima trga stajale su dve gotovo istovetne palate purpurnih krovova, okićene šetalištima oivičenim mnoštvom stubova i visokim balkonima i vitkim tornjevima. To su bile Kraljeva palata i nešto malo manja Velika dvorana Saveta, a ovo je bio Trg Tamaz, u srcu Ilijana.

Mršavi čovečuljak u plavom kaputu, sa bradom i obrijanom naušnicom, stajao je piljeći razjapljenih usta u Randa i Aša’mane u crnim kaputima koji su iskočili iz rupe u vazduhu, a punačka žena u zelenoj haljini, dovoljno kratkoj da su se videle zelene cipelice i njeni gležnjevi u zelenim čarapama, prekrila je usta obema rukama i stajala zakovana na mestu, izbuljenih očiju. Svi ljudi su zastajali da pilje u njih, ulični prodavci sa svojim poslužavnicima, vozači kola koji su terali svoje volove, muškarci i žene i deca, svi razjapljenih usta.

Rand visoko podiže ruke pa poče da usmerava: „Ja sam Ponovorođeni Zmaj!“ Reči su odjekivale preko trga, pojačane pomoću Vazduha i Vatre, a plamenovi su šibali iz njegovih ruku stotinu koraka uvis. Iza njega, Aša’mani su prekrili nebo vatrenim loptama koje su se rasipale na sve strane“ Svi, osim Dašive, koji je pravio plave munje što su pucketale iznad trga.

Ništa više nije bilo potrebno. Bujica ljudi koji su vrištali razlete se u svim pravcima, što dalje od Trga Tamaz. Pobegli su baš na vreme. Rand i Aša’mani pomeriše se u stranu od prolaza, a Davram Bašer povede svoje Saldejce, koji su divlje vrištali, pravo u Ilijan, poplava konjanika koji su mahali mačevima dok su kuljali kroz otvor. Bašer je srednju kolonu vodio pravo napred, kao što su i namislili, tako davno se to sad činilo, dok su se dva druga reda odvajala nalevo i nadesno. Urlajući, izletali su iz prolaza, razilazili su se na manje grupe, galopirali su u ulice koje su se račvale od trga.

Rand nije sačekao da vidi kako poslednji konjanici izlaze. Kad je već više od trećine izašlo iz prolaza, on smesta izatka drugi, manji otvor. Nije bilo nikakve potrebe da se poznaje mesto kuda se Putuje ako se prelazi samo kratka razdaljina. Oko njega su Dašiva i ostali tkali svoje prolaze, ali on je već zakoračio u sopstveni, pustivši ga da se zatvori za njim, i našao se navrh jedne od vitkih kula Kraljeve palate. Odsutno se zapitao je li Matin Stepaneos den Balgar, kralj Ilijana, u tom trenutku negde ispod njega.

Vrh tornja širio se najviše pet koraka u prečniku, okružen zidićem od crvenog kamena koji mu nije dopirao ni do grudi. To je bila najviša tačka u ćelom gradu na pedeset koraka uokolo. Odatle je mogao da vidi preko krovova koji su svetlucali na poslepodnevnom suncu, crvenih i zelenih i u svim bojama, do dugih zemljanih nasipa koji su prosecali beskrajne močvare s visokom travom što su okruživale grad i luku. Oštar miris soli ispunjavao je vazduh. Ilijanu nisu trebali zidovi, imao je te sveprisutne močvare koje su sprečavale napadače. Svakog napadača koji nije umeo da pravi rupe u vazduhu. Ali protiv takvih ni zidovi nisu pomagali.

Bio je to lep grad; zgrade su uglavnom bile od bledog glačanog kamena, a sam grad bio je ispresecan kanalima koliko i ulicama, a oni su sa ove visine izgledali poput nekih plavozelenih pipaka, ali on nije zastao da im se divi. Nisko preko krovova krčmi i radnji i palata sa kulama, on usmeri tokove Vazduha i Vode, Vatre i Zemlje i Duha, a dok je to radio okretao se. Nije pokušavao da izatka tokove, jednostavno ih je pustio preko grada i preko milje napolje, ka močvarama. Sa pet drugih kula takođe su se rasuli tokovi, nisko iznad grada, a na mestima gde su se neobuzdano dodirivali zasijala bi svetla, iskakale bi varnice i podigli bi se oblaci raznobojne pare. Bio je to prizor kome bi zavideo svaki Iluminator. Nije mogao da zamisli bolji način da zaplaši ljude i natera ih pod krevete i da ih ukloni s puta Bašerovim vojnicima, mada to nije bio glavni razlog što je ovo radio.

Odavno je bio zaključio kako Samael mora da je postavio upozoravače koje je izatkao po gradu, nameštene da se uključe ako iko usmerava saidin. Tako izokrenute upozoravače koje niko osim samog Samaela ne bi mogao da pronađe, upozoravače koji bi Samaelu tačno pokazivali gde se nalazi čovek koji usmerava, tako da on može da ga uniši istog trena. Uz malo sreće, svi do poslednjeg upozoravača sada su bili uključeni. Lijus Terin bio je siguran da će ih Samael osetiti gde god da se nalazi, čak i na daljini. A to je bio i razlog zbog čega su upozoravači sada postali beskorisni; takva vrsta mora ponovo da se napravi kada je jednom uključena. Samael će doći. Nikada u životu nije on prepustio drugima ništa što bi smatrao svojim, koliko god da je njegovo pravo na to bilo slabo, nikada bez borbe. Sve je to poticalo od Lijusa Terina. Ako je on bio stvaran. Morao je biti. Ta su sećanja imala suviše pojedinosti. Ali zar luđaci nisu mogli da sanjaju svoje obmane sa svim pojedinostima?

Lijuse Terine!, povikao je tiho. Odgovorio mu je samo vetar što je duvao preko Ilijana.

Ispod njega, Trg Tamaz stajao je tih i napušten, prazan, ako se izuzme nekoliko napuštenih kola. Na njegovoj ivici prolaz je bio nevidljiv osim po tokovima.

Posegavši za tim tokovima, Rand odveza čvor i dok je prolaz prestajao da postoji, nevoljno otpusti saidin. Svi tokovi nestadoše s neba. Možda se neko od Aša’mana još uvek držao Izvora, ali on im je naložio da to ne rade. Saopštio im je kako, pošto sam prekine, namerava da bez upozorenja ubije svakog čoveka za koga oseti da usmerava u Ilijanu. Nije želeo da potom ustanovi kako je to bio neki od njih. Naslonio se na zidić, čekajući i žaleći što ne može da sedne. Noge su ga bolele, a rana ga je pekla, kako god da je stajao, a opet, možda će mu biti potrebno da vidi tkanje koliko i da ga oseti.

Grad nije bio sasvim tih. Sa nekoliko strana mogao je da čuje udaljene povike, slabašno zveckanje metala. I pored toga što je poslao toliko ljudi na granice, Samael nije ostavio Ilijan potpuno nebranjen. Rand se okretao, pokušavajući da gleda na sve strane. Smatrao je da će Samael doći ili u kraljevsku, ili u palatu na suprotnoj strani trga, ali nije mogao da bude siguran. Dole, u jednoj ulici, video je družinu Saldejaca kako se sudara sa istim brojem konjanika u sjajnim grudnim oklopima; odjednom je još Saldejaca dogalopiralo s jedne strane, a borba se pomerila van njegovog vidokruga, iza nekih zgrada. Na drugoj strani primetio je neke od članova Zmajeve legije kako prelaze nizak most preko jednog kanala. Zapovednik, označen visokom crvenom peruškom na kacigi, hodao je ispred dvadesetak ljudi koji su nosili široke štitove, visoke njima do ramena, a pratilo ih je oko dve stotine s lukovima. Kako li će se oni boriti? Povici i zvon čelika koji se sudara sa čelikom u daljini, prigušeni krici umirućih ljudi.

Sunce se spuštalo, a senke su se izdužile preko grada. Sumrak i sunce kao niski grimizni polukrug na zapadu. Je li pogrešio? Hoće li Samael jednostavno otići negde drugde, naći drugu zemlju kojom bi upravljao? Je li slušao išta više od sopstvenog luđačkog lupetanja?

Neki je muškarac usmeravao. Rand se ukočio za trenutak, piljeći u Veliku dvoranu Saveta. Bilo je tu saidina dovoljno da se načini prolaz; on možda ne bi osetio manje usmeravanje zbog dužine trga. To mora da je bio Samael.

U trenutku je posegao za Izvorom, izatkao prolaz i skočio kroz njega s munjom spremnom da mu poleti iz šake. Bila je to velika odaja, osvetljena ogromnim zlatnim stajaćim lampama sa ogledalima i drugim, koje su visile s lanaca na tavanici, sa snežno belim mermernim zidovima prekrivenim frizovima što su pokazivali bitke i brodove kako se okupljaju pred močvarama okruženom lukom samog Ilijana. Na udaljenoj strani odaje, devet bogato izrezbarenih i pozlaćenih naslonjača stajalo je poput tronova izdignutih na postolju do koga se dolazilo preko visokih stepenika, a stolica u sredini bila je višeg naslona negoli ostale. Pre nego što je uspeo da otpusti prolaz za sobom, vrh kule gde beše stajao razlete se u paramparčad. Osetio je talas Vatre i Zemlje kad je oluja od prašine i komadića kamena uletela kroz prolaz, oborivši ga na lice. Dok je padao, osetio je kako ga bol probada sa strane, poput oštrog crvenog koplja koje se zarivalo u Prazninu po kojoj je plutao, a to ga je, koliko i bilo šta drugo, nateralo da otpusti prolaz. Bio je to tuđ bol; bila je to tuđa slabost. Mogao je da ih ne primećuje, u Praznini.

Pomerio se, primoravajući na napor mišiće nekog drugog čoveka, podigao se i oteturao krivudavo trčeći prema postoljima baš kada je na stotine crvenih žižaka progorelo tavanicu, pa potom progorelo i kroz morsko plavi mermerni patos, ostavljajući širok krug oko mesta na kome je bio stajao i gde je talog njegove kapije još uvek bledeo. Jedan je proleteo kroz petu njegove čizme, kroz njegovu petu, a on je čuo kako je vrisnuo kada je padao. Nije njegov bol, ni na strani ni u stopalu. Nije njegov.

Otkotrljavši se poleđuške, mogao je da vidi ostatke tih sažižućih crvenih žica kako miruju, dovoljno svežih da je uspeo da razazna Vatru i Vazduh izatkane na njemu nepoznat način. To je bilo dovoljno da tačno odredi iz kog su pravca došle. Crne rupe na podu i majstorski ukrašenoj beloj gipsanoj tavanici visoko gore šištali su i glasno krčkali od dodira s vazduhom.

On podiže ruke i izatka kobnu vatru. Počeo je da je tka. Neko drugi oseti žar u obrazu jer se setio šamara, a Kecuejnin glas šištao je i krčkao u njegovoj glavi poput rupa koje su crveni žišci načinili. Nikada više, dečače; to više nikada nećeš uraditi. Učinilo mu se da čuje Lijusa Terina kako cmizdri u udaljenom strahu zbog onoga što će upravo izgubiti, što je jedanput gotovo uništilo svet. Svi tokovi osim Vatre i Vazduha otpadoše, a on poče da tka kao što je i video. Hiljade tankih niti crvenog procvetaše među njegovim šakama, lagano se šireći kad su bile izbačene u vis. Kružni deo tavanice, oko dva koraka u prečniku, raspade se na komadiće kamena i gipsanu prašinu.

Tek pošto je to uradio, palo mu je na pamet da je možda nekoga bilo između njega i Samaela. Nameravao je da na današnji dan vidi Samaela mrtvog, ali ako bi to mogao da učini a da pri tom ne ubije nikoga drugog.... Tokovi nestadoše dok se ponovo dizao na noge i užurbano šepao ka vratima na strani dvorane, visokim, čija je svaka ravna površina bila ukrašena sa po devet zlatnih pčela veličine njegove pesnice.

Malim tokom Vazduha otvorio je vrata pre nego što je i stigao do njih, suviše malim da bi se osetio na bilo kojoj razdaljini. Isteturavši u hodnik, on se spusti na koleno. Bočna strana onog drugog čoveka bila je u vatri, a peta je bila pravo mučenje. Rand isuka mač, pa se nasloni na njega, čekajući. Glatko izbrijani tip bucmastih obraza proviri iza ugla malo niže dole; ukazalo se dovoljno od njegovog kaputa da bi bio prepoznat kao sluga. Bar je taj kaput, sa jedne strane zelen, a sa druge žut, delovao kao livreja. Čova je ugledao Randa pa se, vrlo polako, kao da je mislio kako neće biti primećen ako se pomera dovoljno sporo, lagano nestao s vidika. Pre ili kasnije, Samael će morati da...

„Ilijan pripada meni!“ Taj je glas tutnjao vazduhom, sa svih strana, a Rand opsova. To mora da je bilo isto tkanje koje je i on upotrebio, ili nešto nalik tome; zahtevalo je tako malo Moći da on možda ne bi ni osetio same tokove i da se nalazio na deset koraka od čoveka. „Ilijan je moj! Neću da uništavam ono što mi pripada samo da bih tebe ubio, a neću ni tebi dopustiti da ga uništiš. Imaš li smelosti da pođeš ovamo, za mnom? Imaš li hrabrosti da me ponovo pratiš?“ Prikriveno podrugljivi ton pojavio se u tom gromovitom glasu. „Imaš li hrabrosti?“ Negde gore, iznad njega, jedan se prolaz otvorio i zatvorio; Rand ni najmanje nije sumnjao da se upravo to dogodilo.

Hrabrost? Ima li on hrabrosti? „Ja sam Ponovorođeni Zmaj“, promrmljao je, „i ja ću te ubiti.“ Izatkavši prolaz, on prođe kroz njega, na mesto koje je bilo mnogo spratova iznad.

Bio je to drugi hodnik, obložen zidnim prekrivkama koje su pokazivale brodove na moru. Na udaljenom kraju, poslenji grimizni zraci sunca na zalasku sijali su kroz šetalište optočeno stubovima. Talog od Samaelovog prolaza visio je u vazduhu, tokovi koji su se raspadali ličili su na duhove slabašnog odsjaja. Ali ne toliko slabašnog da Rand ne bi mogao da ih prepozna. On poče da tka, a onda se zaustavio. Uskočio je ovamo i ne pomišljajući na zamke. Ako bude tačno oponašao tkanje koje upravo gleda, stupice na potpuno isto mesto gde i Samael, ili toliko blizu njega da to neće praviti razliku. Ali ako samo malo bude izmenio tkanje, nije sigurno da li će ga to udaljiti pedeset ili pet stotina koraka, a i jedno i drugo bilo je dovoljno blizu.

Uspravni srebrni procep počeo je vrtoglavo da se otvara, otkrivajući u senke uvijene ruševine nekadašnje veličine, ne tako tamne kao ovaj hodnik. Viđeno kroz prolaz, sunce je bilo malo deblje parče crvenila, upola skriveno urušenom kupolom. Poznavao je to mesto. Poslednji put kada je bio u njemu, dodao je ime toj listi Devica u svojoj glavi; bilo je to prvi put – Padan Fejn ga je pratio i postao više od običnog Prijatelja Mraka, nešto gore od Prijatelja Mraka. To što je Samael pobegao u Šadar Logot činilo mu se kao zatvaranje punog kruga na nekoliko načina. Sada kada se put ukazao, više nije bilo vremena za gubljenje. Pre nego što je prolaz i prestao da se širi, on utrča kroz njega u unakaženi grad, koji je nekada bio nazvan Aridol, utrča šepajući i otpuštajući tkanje dok je trčao, dok mu je pod čizmama krčkalo polomljeno kamenje pločnika i osušen korov.

Čim je stigao do prvog ugla, sagnuo se da se iza njega zakloni. Tlo mu se podiže pod nogama dok su urlici odjekivali iz pravca odakle je došao, svetlost je bleskala preko svetlosti u tami sumraka; osetio je nalet Zemlje i Vatre i Vazduha. Krici i zavijanje podigoše se iznad gromoglasne lomljave. Dok je u njemu damarao saidin, on se otetura dalje ne okrenuvši se. Trčao je, a pošto ga je ispunjavala Moć, mogao je jasno da vidi i među tamnim senkama.

Svuda uokolo ležao je ogroman grad, visoke mermerne palate i na svakoj po četiri ili pet različitih kupola koje je zapadajuće sunce bojilo grimizom, bronzane fontane i kipovi stajali su na svakom raskršću, veličanstveni redovi stubova pružali su se do kula što su se izdizale pred suncem. Izdizale su se one koje su bile cele; više je bilo onih koje su se završavale strmom nazubljenošću negoli onih drugih. Naspram svake kupole koja je ostala cela, desetak ih je bilo poput polupanih ljuski jajeta, probijenog vrha ili urušene jedne strane. Kipovi su ležali isprevrtani u parčićima, ili su stajali bez udova, ili bez glava. Tama se brzo širila preko nepreglednih brdašaca šljake, a nekoliko zakržljalih stabala, koja su se održala na njihovim padinama, bilo je izvitopereno, nalik polomljenim prstima koji posežu ka nebu.

Lepeza cigala i kamena širila se preko putanje od nečega što je možda bila mala palata; pola njene prednje strane je nedostajalo, a ostatak pročelja sa stubovima pijano se naginjalo ka ulici. On se zaustavio nasred ulice, nedaleko od lepeze, i čekao, pokušavajući da oseti kada će onaj drugi upotrebiti saidin. Držati se postrance na ovim ulicama nije bila dobra zamisao, ne samo zato što je svaka zgrada u svakom trenu mogla da se sruši. Hiljade nevidljivih očiju kao da su posmatrale s prozora koji su bili kao prazne očne duplje, posmatrale su sa gotovo opipljivim osećajem iščekivanja. Izdaleka je osećao kako na njegovoj bolnoj strani kucka nova rana, plameni zasek koji je odjekivao zlom što se upilo i u samu prašinu Šadar Logota. Starije ožiljak bio stisnut poput pesnice. Bol iz njegove noge činio se zbilja vrlo udaljen. Nešto bliže, sama Praznina se ritmično kretala oko njega, talog Mračnoga na saidinu damarao je istom brzinom kao i posekotina na njegovim rebrima. Opasno mesto i po dnevnom svetlu, Šadar Logot. Preko noći...

Dole niz ulicu, iza spomenika s tornjićem što je nekim čudom stajao uspravno, nešto se pomerilo, zasenčena prilika koja se brzo kretala po tami. Rand zamalo usmeri, ali nije mogao da veruje kako bi Samael tek tako jurcao uokolo. Kada je bio stupio u grad, kada je Samael pokušao da uništi sve oko njegovog prolaza, čuo je užasne krike. Tada ih je jedva i primetio. Samael mora da je doveo plaćenike, tipove za koje ga nije bilo briga što će izginuti u pokušaju da se dočepa Randa. Možda bi neki od njih mogao da odvede Randa do Samaela. Požurio je napred, što je mogao brže i tiše. Razvaljeni pločnik krčkao mu je pod čizmama, zvucima nalik onima kad se kosti lome. Nadao se da su toliko glasni samo za njegov, saidinom pojačan, sluh.

Zaustavivši se u podnožju tornjića, debele kamene igle prekrivene izuvijanim natpisom, on virnu napred. Ko god da se pokrenuo, nestao je; samo su budale ili luđački hrabri ulazili u Šadar Logot po noći. Zlo koje je uprljalo Šadar Logot, zlo koje je ubilo Aridol, nije umrlo sa Aridolom. Nešto dalje niz ulicu, pipak srebrnosive magle ispuza iz jednog prozora, šunjajući se ka drugom koji mu je pošao u susret iz širokog procepa na visokom kamenom zidu. Unutar tog procepa sijalo je kao da se u njemu nalazi pun mesec. Kad se spusti noć, Mašadar je lutao svojim gradom – zatvorom, beskrajno prisustvo koje se moglo pojaviti na desetak mesta istovremeno, na stotinu čak. Mašadarov dodir nije bio prijatan način da se umre. U Randu talog na saidinu zakucka jače; udaljena vatra na njegovom boku treperila je kao deset hiljada munja, koje su sve sijale jedna preko druge. Činilo mu se da i tlo pod njegovim stopalima prati te udare.

Okrenuo se, upola razmišljajući da sada napusti ovo mesto. Vrlo je verovatno da je Samael otišao, sada, kada je Mašadar bio napolju. Vrlo je verovatno da ga je taj čovek dovukao ovamo s nadom da će on pretraživati ruševine sve dok ga Mašadar ne ubije. Okrenuo se i zaustavio, čučnuvši pored tornjića. Dva su se Troloka šunjala niz ulicu, nezgrapna obličja u crnim verižnjačama, upola viši od njega, a možda i više. Šiljci su im štrčali s ramena i laktova oklopa, a oni su nosili koplja sa dugim crnim vrhovima i gadnim kukama. Njegove saidinom ispunjene oči sasvim jasno su videle njihova lica, jedno unakaženo orlovskim kljunom na mestu gde je trebalo da stoje nos i usta, drugo s njuškom i kljovama vepra. Svaki pokret njihovog šunjanja urlao je o strahu; Troloci su obožavali da ubijaju, voleli su krv, ali Šadar Logot ih je užasavao. Mora da je tu negde i Mirdraal – nijedan Trolok ne bi ušao u ovaj grad bez Mirdraala koji će ga na to naterati. Nijedan Mirdraal ne bi ušao da ga Samael nije naterao. Što je sve zajedno ukazivalo da Samael mora biti tu negde, ili bi ovi Troloci bežali ka gradskim kapijama umesto da love. A ovi su lovili. Ta veprova njuška mirisala je vazduh tražeći trag.

Odjednom neka prilika u prnjama skoči s prozora iznad Troloka, a dok je padala na njih njeno se koplje već zabadalo. Jedan Aijel, žena – šoufa joj je bila obmotana oko glave, ali njen veo je visio, nezakačen. Trolok s orlovskim kljunom zaskiča kada mu se vrh koplja zabio duboko sa strane, pa još jednom. Dok je njegov sadrug padao, mlatarajući nogama, veprova njuška se okrenu uz režanje, besno zamahujući, ali ona se sagnu i provuče ispod crnog zakrivljenog vrha pa zari svoje koplje u stomak čudovišta, a ono se mlitavo stropošta pored onog drugog.

Rand je bio na nogama i trčao pre nego što je stigao i da razmisli. „Lija!“, povikao je. Mislio je da je mrtva, on ju je ovde ostavio, da je poginula zbog njega, Lija od Kosaida Carina; to je ime plamtelo na listi u njegovoj glavi.

Ona se obrnu da se suoči s njim, sa kopljem spremnim u jednoj, a okruglim štitom od bivolje kože u drugoj ruci. Lice, koje je pamtio kao lepuškasto i pored ožiljaka na oba obraza, bilo je zgrčeno od besa. „Moje!“, preteći je šištala kroz zube. „Moje! Niko ne sme doći ovamo! Niko!“

On se ukopa u mestu. To je koplje čekalo, nestrpljivo da se i njemu zabode među rebra. „Lija, ti me poznaješ“, meko joj je rekao. „Poznaješ me. Vratiću te Devicama, vratiću te tvojim sestrama po koplju.“ Ispružio je ruku.

Njen bes se preobratio u izvitopereno mrštenje. Nakrivila je glavu na jednu stranu. „Rande al’Tore?“, polako je rekla. Oči joj se raširiše, pogledala je mrtve Troloke, a izraz užasa proširio joj se licem. „Rand al’Tor“, prošaputala je, rukom kojom je držala koplje podiže crni veo na njegovo mesto, preko lica. „Kar’a’karn!“, zavapila je. I pobegla.

On je šepao za njom, pentrajući se preko gomila šljake koje su bile svuda po ulicama, padajući, cepajući kaput, podižući se i terajući sebe da ponovo potrči. Slabost njegovog tela bila je udaljena, kao i njegov bol, ali čak i dok je lebdeo duboko u Praznini, postojala je granica do koje je mogao da nagoni to telo. Lija je nestala u noći. Iza sledećeg ugla uvijenog u crne senke, kako mu se učinilo.

On je šepajući obišao oko ugla što je brže mogao. I gotovo utrčao u četiri Troloka sa crnim verižnjačama i Mirdraala, na čijim je leđima tamni ogrtač visio neprirodno kruto dok se Sen kretala. Troloci iznenađeno zarežaše, ali njihovo je zaprepašćenje trajalo kraće od jednog udara srca. Koplja s kukama i zakrivljene sablje se podigoše; Mirdraal je držao svoje smrtonosno crno sečivo u šaci, sečivo koje je zadavalo rane pogubne gotovo kao i one od Fejnovog bodeža.

Rand nije ni pokušao da isuče čapljom označeni mač koji mu je visio o boku. Smrt u pohabanom crvenom kaputu, on usmeri, a vatreni mač našao mu se u rukama, tamno svetlucajući zbog damaranja saidina, i odseče bezoku glavu s ramena. Bilo bi jednostavnije sve ih uništiti kao što su to Aša’mani učinili na Dumajskim kladencima, ali sada menjati tokove, pokušati da ih promeni, moglo bi da ga zadrži za jedan odlučujući trenutak. Ti su mačevi mogli da ubiju čak i njega. On je plesao izvodeći uvežbane pokrete, u tami obasjan ognjem koji je držao u rukama. Senke su letele preko lica nad njim, preko lica s vučjom gubicom ili sa glavom jarca, zgrečnih u kriku dok je plameno sečivo prosecalo kroz crne verižnjače i meso pod njima kao da su od vode. Troloci su se oslanjali na brojnu nadmoć i svoje nezaustavljivo divljaštvo. Suočeni s njim i tim sečivom od Moći, mogli su isto tako da stoje nepomični i nenaoružani.

Mač mu nestade iz šaka. Bio je okružen mrtvima, još uvek stojeći u položaju koji se nazivao Izvijanje vetra. Poslednji Trolok koji je pao još uvek je podrhtavao, dok su mu jareći rogovi grebali po ispucalom pločniku. Bezglavi Mirdraal i dalje je, naravno, mahao rukama dok su mu noge u čizmama divlje udarale; Polutani nisu brzo umirali, čak i obezglavljeni. Samo što je njegov mač nestao, kada srebrna munja zapara sa zvezdanog neba bez ijednog oblačka.

Prvi grom udari uz zagušlujući urlik manje od četiri koraka od njega. Svet se oboji u belo a Praznina nestade. Zemlja je podskakivala pod njim kada je udario drugi grom, a za njim još jedan. Sve do tada nije shvatio kako leži potrbuške. Vazduh je pucketao. Omamljen, uspeo je da ustane, posrćući dok je bežao od oluje gromova koji su razbijali ulicu, ka grmljavini zgrada koje su se rušile. Teturao se pravo napred, ne razmišljajući kuda, sve dok je to bilo što dalje odatle.

Odjednom mu se u glavi dovoljno razbistrilo da vidi gde se nalazi, dok je krivudao preko beskrajnog kamenog poda prekrivenog obrušenim komadima kamena, ponekad visokim koliko i on. Tu i tamo, potamnele nejednake rupe ocrtavale su se na pločicama. Svuda oko njega dizali su se visoki zidovi, a red za redom dubokih balkona protezao se svuda uokolo. Preostao je samo mali deo onoga što je nekada bio nepregledan krov, i držao se nad jednim uglom. Zvezde su mu jasno sijale nad glavom.

On teturavo napravi još jedan korak, a patos pod njim popusti. Očajnički je zabacio ruke; uz trzaj, desnom je uspeo da se uhvati za grubu ivicu. Visio je nad potpunom tamom. Ponor pod njegovim čizmama mogao je da bude samo nekoliko hvati, do podruma, ili celu milju dubok. Nije mogao da odredi. Mogao bi da zakači trake od Vazduha za zupčastu ivicu koja mu je bila nad glavom, te da se tako lakše izvuče, osim... Samael je nekako uspeo da oseti prilično malu količinu saidina koju je upotrebio za mač. Postojala je tu mala zadrška, pre nego što je grom udario, ali on nije mogao da odredi koliko mu je trebalo da pobije Troloke. Jedan minut? Nekoliko sekundi?

Napregnuvši se, pokušao je da iz zamaha podigne levu ruku kako bi se uhvatio za ivicu rupe. Bol, koji više nije bio prigušen Prazninom, zaparao ga je kao da je bodež ponovo zabijen u njega. Svetlaci mu zaigraše pred očima. Što je bilo još gore, desna ruka poče da mu klizi jer se kamen mrvio, a osećao je i kako mu prsti postaju sve slabiji. Moraće da...

Nečija ruka dočepa ga za desni zglob. „Ti si budala“, reče dubok muški glas. „Smatraj se srećnim što nisam zainteresovan da te danas gledam kako umireš.“ Ruka poče da ga povlači uvis. „Hoćeš li mi pomoći?“, raspitivao se glas. „Nemam ni najmanju nameru da te nosim preko ramena, niti da ubijam Samaela umesto tebe.“

Podrhtavajući od uzbuđenja, Rand posegnu i dohvati ivicu rupe i pored bolnog grča u boku. I pored sve patnje uspeo je i da ponovo postigne Prazninu, kao i da posegne za saidinom. Nije usmeravao, ali je želeo da bude spreman.

Glava i ramena pojaviše mu se iznad patosa i sada je mogao da vidi drugog muškarca, krupnog i malo starijeg od njega samog, kose crne kao noć i s crnim kaputom kao u Aša’mana. Rand ga nikada ranije nije video. Bar nije bio nijedan od Izgubljenih; ta je lica poznavao. Makar je mislio da ih zna. „Ko si ti?“, upitao ga je.

I dalje teško dišući, čovek se štektavo nasmejao. „Recimo samo da sam lutalica u prolazu. Zar ti je u ovom trenutku stalo do ćaskanja?“

Hvatajući dah, Rand se iskobeljao nagore, prebacivši grudi preko ivice, pa pojas. Odjednom je shvatio da se pod oko njih kupa u sjaju nalik svetlosti punog meseca.

Okrenuvši se da pogleda preko ramena, ugledao je Mašadara. Ne jedan pipak, nego svetlucavi, srebrnosivi talas koji je nadirao s jednog od balkona, praveći luk nad njihovim glavama. Ponirući.

Bez razmišljanja, njegova slobodna ruka se podiže a kobna vatra sunu uvis, šipka tečne bele vatre koja je prorezala kroz talas što se kotrljao ka njima. Upola je bio svestan druge šipke – blede, čvrste vatre – koja se podigla sa šake onog drugog muškaraca, one kojom ga nije držao, a ta je šipka prosecala iz suprotnog pravca od njegove. Njih se dve dotakoše.

U glavi mu je zvonilo kao da je njome udario o gong. Rand se zgrči, saidin i Praznina se strovališe. Pred očima mu je sve bilo dvostruko, balkoni, komadi kamena koji su bili rasuti po podu. Činilo se da postoje i dva druga čoveka koji se preklapaju, a svaki od njih se obema rukama držao za glavu. Žmirkajući, Rand pokuša da vidi Mašadara. Talas svetlucave izmaglice bio je nestao; ostalo je nešto sjaja na balkonima tamo gore, ali on je bledeo, povukao se dok se Randu razbistrio vid. Izgleda da je čak i bezumni Mašadar bežao od kobne vatre.

Nesigurno se podigao na noge i ponudio ruku drugom čoveku. „Mislim da će biti najbolje da se brzo maknemo odavde. Šta se to tamo dogodilo?“ Drugi se čovek ispravio, iskrivivši lice kada je video da mu Rand nudi ruku. Bio je visok gotovo koliko i Rand, što je bila retkost, osim među Aijelima. „Ne znam šta se dogodilo“, frknuo je. „Trči ako ti se živi.“ On sam se držao sopstvenih reči požurivši ka redu otvorenih lukova. Ne na najbližem zidu. Mašadar beše došao odade.

Pokušavajući da postigne Prazninu, Rand je šepao za njim što je brže mogao, ali pre nego što su potpuno prešli preko poda, gromovi ponovo udariše, oluja srebrnih strela. Njih dvojica su leteli ispod lukova praćeni grmljavinom zidova i poda koji su se urušavali za njima, u oblacima prašine i oluji kamenja. Skupljenih ramena i s rukama preko lica, Rand je kašljući trčao preko široke odaje gde su drhtavi lukovi pridržavali tavanicu, a oko njega je padala kiša kamenja.

Izleteo je na ulicu pre nego što je i shvatio, saplićući se naredna tri koraka pre nego što je uspeo da se zaustavi. Želeo je da se presamiti zbog bola u boku, ali se bojao da će mu noge popustiti ako to bude učinio. Ranjeno stopalo mu je damaralo; činilo se da je prošlo godinu dana otkad mu je crvena žica od Vatre i Vazduha probola petu. Njegov spasilac stajao je posmatrajući ga; prekriven prašinom od glave do pete, taj je i dalje uspevao da izgleda kao kralj.

„Ko si ti?“, ponovo ga upita Rand. „Jedan od Taimovih ljudi? Ili si samouk? Možeš otići u Kaemlin, znaš, u Crnu kulu. Ne moraš da živiš bojeći se Aes Sedai.“ Zbog nečega je ova poslednja opaska izazvala mrštenje; nije shvatao zašto.

„Nikada se nisam bojao Aes Sedai“, brecnuo se čovek, a onda je duboko udahnuo. „Verovatno bi sada trebalo da odeš odavde, ali ako već nameravaš da ostaneš i ubiješ Samaela, onda ti je bolje da počneš da razmišljaš kao on. Već si pokazao da to umeš. On je oduvek obožavao da uništava ljude pred njihovim najvećim dostignućima, kad god je to mogao. Ako to već nije moguće, onda bi poslužilo i nešto što je neki čovek označio kao svoje.“

„Kapija“, polako reče Rand. Ako bi mogao da kaže kako je označio bilo šta u Šadar Logotu, onda bi to morala biti Kapija. „Čeka me blizu Kapije. I postavio je zamke.“ A izgleda i upozoravače, tako se bar činilo, kao one u Ilijanu, kako bi otkrio muškarca koji usmerava. Samael je sve ovo dobro osmislio.

Čovek se obešenjački nasmeja. „Čini mi se kako umeš da pronađeš put. Kad te neko vodi za ruku. Pokušaj da se ne sapleteš. Mnogo je planova koji će morati da se prave iz početka ako ti sebi dozvoliš da sada budeš ubijen.“ Okrenuvši se, on pođe ulicom ka prolazu baš ispred njega.

„Čekaj“, povikao je Rand. Tip je samo nastavio, ne okrećući se. „Ko si ti? Kakvi planovi?“ Čovek je nestao u prolazu.

Rand se teturao za njom, ali kada je stigao do otvora uskog prolaza, ovaj je bio prazan. Neoštećeni zidovi prostirali su se dobrih stotinu koraka do sledeće ulice s koje je odsjaj upozoravao da je tamo Mašadar, ali čovek je bio nestao. Sto je bilo potpuno nemoguće. Taj je tip imao vremena da napravi prolaz, naravno, samo ako je znao kako, ali ostaci bi bili vidljivi, a sem toga, tolika količina saidina izatkana tako blizu prosto bi urlala.

Odjednom, on shvati kako nije osetio saidin ni kada je čovek izbacio kobnu vatru. Sama pomisao na to, na dva toka koja se dodiruju, učinila je da ponovo sve vidi dvostruko. Nakratko je ponovo mogao da vidi lice tog muškarca, jasno, dok je sve ostalo bilo zamagljeno. On je odmahivao glavom dok mu se nije razbistrilo. „Ko si ti, tako ti Svetlosti?“, prošaputao je. A trenutak kasnije dodade: „Šta si ti, tako ti Svetlosti?“

Međutim, ko god ili šta god da je bio, taj je čovek nestao. Samael se još uvek nalazio u Šadar Logotu. S naporom je uspeo da ponovo uspostavi Prazninu. Talog na saidinu sada je vibrirao, zujeći se probijao duboko u njega; sama je Praznina vibrirala. Ali slabost mlitavih mišića i bol od rana su izbledeli. On će ubiti jednog od Izgubljenih pre nego što prođe ova noć.

Šepajući, lutao je mračnim ulicama koračajući vrlo pažljivo. Još uvek je pravio buku, ali sada je sama noć bila puna buke. Krici i nerazumljivi povici odjekivali su u daljini. Bezumni Mašadar ubijao je sve što pronađe, a Troloci su noćas umirali u Šadar Logotu kao i nekada davno, davno. Ponekad bi niz neku poprečnu ulicu ugledao Troloke, dvojicu, ili petoricu ili desetak njih, ponekad s Polutanom, ali najčešće bez njega. Niko ga nije primetio, tako da se s njima nije ni zamajavao. Ne samo zato što bi Samael osetio svako usmeravanje. Ti Troloci i Mirdraali koje Mašadar nije pobio ipak su bili mrtvi. Samael ih je gotovo sasvim sigurno poveo Putevima, ali izgleda da nije otkrio kako je Rand označio ovdašnju Kapiju.

Nedaleko od trga gde je stajala Kapija, Rand se zaustavio i pogledao uokolo. U blizini beše kula koja je delovala cela. Nije bila visoka kao neke druge, ali joj je vrh i dalje bio više od pedeset koraka iznad zemlje. Tamni ulaz u njenom podnožju bio je prazan, drvena vrata odavno su istrulela, a šarke su se raspale u prašinu. Kroz tamu razblaženu samo svetlošću zvezda što su se videle kroz prozore, on se polako uspinjao zavojitim stepenicama, a ispod čizama su mu se dizali oblačići, dok je svaki drugi korak bio ubod bola u nozi. Udaljenog bola. Na vrhu kule, naslonio se na glatko kućište da bi uhvatio dah. Odjednom mu dođe misao kako nikada neće čuti kraj ribanju bude li Min saznala za ovo. Min, ili Amis, ili Kecuejn, na kraju krajeva.

Preko popadalih krovova mogao je da vidi trg koji je nekada bio jedan od najvažnijih u Aridolu. Nekada je ovaj deo grada prekrivao Ogijerski gaj, ali nekih trideset godina pošto su Ogijeri – koji su izgradili najstariji deo grada – otišli, stanovnici su posekli drveće kako bi načinili mesta za širenje Aridola. Palate i ostaci palata okruživali su ogromni trg, sjaj Mašadara svetlucao je duboko u nekim od prozora, a ogromna gomila šljake prekrivala je jedan kraj, ali u sredini je stajala Kapija, nalik visokom, širokom komadu kamena. Nije bio dovoljno blizu da bi video pažljivo uklesano lišće i lozice koji su je prekrivali, ali mogao je da primeti ispreturane delove ograde koja ju je nekada okruživala. Pomoću Moći iskovan metak ležao je na gomili, svetlucajući neoštećen u noći. Mogao je da vidi i zamke koje je izatkao oko Kapije, izokrenute tako da nijedno drugo oko osim njegovog nije moglo da ih vidi. Nije bilo načina da se samo posmatranjem proceni jesu li Troloci i Mirdraali prošli kroz njih, ali ako jesu, vrlo uskoro će pomreti. Gadno. Kakve god da je zamke Samael postavio tamo dole, njemu su bile nevidljive, ali to je bilo očekivano. Verovatno ni one nisu bile nimalo prijatne.

U početku nije mogao da primeti Samaela, ali onda se neko pomerio blizu izbrazdanih, nagnutih stubova jedne palate. Rand je čekao. Hteo je da bude siguran; imao je samo jedan pokušaj. Prilika istupi, izađe iza stubova i ušeta na trg, okrećući glavu tamo – amo. Samael, sa snežnobelom čipkom koja mu je sijala ispod grla, očekivao je da vidi Randa koji će ušetati na trg, pravo u njegove zamke. Iza njega, svetlucanje najednom od prozora palate se pojačalo. Samael je zurio u tamu na drugoj strani trga, a Mašadar je curio iz prozora, debeli talasi srebrnosive magle koji su klizili zajedno, sjedinjavajući se dok su mu lebdeli nad glavom. Samael napravi nekoliko koraka na jednu stranu, a talas poče da se obrušava, ubrzavajući dok je padao.

Rand odmahnu glavom. Samael je bio njegov. Tokovi potrebni da se načini kobna vatra kao da su se skupljali sami od sebe, iako je negde u daljini odjekivao Kecuejnin glas. On podiže ruku.

Užasan krik zapara tamu, žena je vrištala u nepodnošljivim mukama. Dok je skretao pogled, Rand vide kako se i Samael okrenuo i zagledao u ogromnu gomilu šljake. Na vrhu te gomile jedna je prilika stajala, a njen obris isticao se naspram noćnog neba, u kaputiću i pantalonama, a jedan tanak pipak Mašadara dodirivao joj je nogu. Ispruženih ruku, trzala se, nesposobna da se pomeri sa mesta, a njeni nerazumljivi krici kao da su zazivali Randovo ime.

„Lija“, prošaputao je. On nesvesno posegnu ka njoj, kao da je mogao da ispruži ruku preko te razdaljine i povuče je odatle. Međutim, ništa nije moglo da spase ono što Mašadar dodirne, kao što i njega ništa ne bi moglo da spase da mu je Fejnov bodež dodirnuo srce. „Lija“, prošaputao je. A kobna vatra mu sunu iz ruke.

Kraće od jednog udara srca, njen obris kao da je bio tamo, sav od mračnih crnih i snežnih belih, a onda je ona nestala, mrtva pre nego što su njene patnje i počele.

Urlajući, Rand zavitla kobnu vatru i dole, prema trgu, šljaka se urušavala, nošena smrću van vremena – pa otpusti saidin pre nego što je bela šipka dodirnula jezero Mašadara koje se sad prostiralo preko trga, talasajući se pored Kapije ka rekama svetlucavog sivila koje su sada isticale sa drugog mesta na drugoj strani. Samael mora da je mrtav. Mora da je. Nije imao vremena da pobegne, niti je imao vremena da izatka prolaz, a i da jeste, Rand bi osetio kako neko radi sa saidinom. Samael je bio mrtav, ubilo ga je zlo veliko gotovo kao njegovo sopstveno. Osećanja su se kovitlala sa spoljne strane praznine; Rand je želeo da se smeje, ili možda da plače. Došao je ovamo da ubije jednog od Izgubljenih, a umesto toga, ubio je ženu koju je na ovom mestu bio prepustio njenoj sudbini.

Dugo je stajao na vrhu kule dok je mesec u poslednjoj četvrti putovao nebom, gotovo do polovine, stajao je i posmatrao kako Mašadar potpuno ispunjava trg, sve dok iznad površine magle nije ostao da viri samo vrh Kapije. Onda je polako počeo da se rasipa odatle, odlazeći da lovi na nekom drugom mestu. Da je Samael bio živ, mogao je tada lako ubiti Ponovorođenog Zmaja. Rand nije bio siguran ni da li bi ga bilo briga. Konačno je otvorio prolaz za Lelujanje i načinio je postolje, disk bez ograde, napola crn i napola beo. Lelujanje je bilo sporije od Putovanja; trebalo mu je skoro pola sata da stigne do Ilijana, a celim tim putem utiskivao je Lijino ime u svoj um, ponovo i ponovo, šibajući sebe njime. Želeo je da može da plače. Mislio je da je zaboravio kako se to radi.

Čekali su ga u Kraljevoj palati, u prestonoj dvorani. Bašer i Dašiva i Aša’mani. Ona je bila potpuno ista kao odaja koju je video na drugoj strani trga, sve do stajaćih lampi i prizora ugraviranih u mermerne zidove i dugog belog postolja. Potpuno ista osim što je po svemu bila malo veća, i što je umesto devet stolica na postolju stajao ogroman pozlaćeni tron koji je imao leoparde za doručja i devet zlatnih pčela veličine pesnice koje bi stajale nad glavom svakoga ko bi sedeo u njemu. Rand se lagano spusti na stepenice pred postoljem.

„Pretpostavljam da je Samael mrtav“, reče Bašer, odmeravajući odozgo nadole njegov pocepani kaput i prašinu.

„Mrtav je“, reče Rand, a Dašiva glasno odahnu od olakšanja.

„Grad je naš“, nastavio je Bašer. „Ili, da budem tačniji, tvoj.“ Odjednom se nasmejao. „Borbe su prestale prilično brzo, čim su pravi ljudi otkrili da si to ti. Ništa posebno, na kraju krajeva.“ Osušena krv napravila mu je tamnu mrlju najednom pocepanom rukavu. „Savet je nestrpljivo čekao da se vratiš. Napeto, moglo bi se reći“, dodao je sa obešenjačkim osmehom.

Osam oznojenih muškaraca stajalo je na udaljenom kraju odaje još otkad je Rand došao. Bili su u tamnim svilenim kaputima sa srmom ili zlatovezom po rukavima i porubima i s pravim vodopadima čipke oko vratova i ručnih zglobova. Neki su imali i brade, a gornja usna im beše izbrijana, ali svaki od njih je preko grudi imao široku traku od zelene svile, sa devet zlatnih pčela.

Na Bašerov znak oni se primakoše, klanjajući se Randu pri svakom trećem koraku, otprilike, baš kao da je bio odeven u najbolju odeću ikada sašivenu. Jedan visoki čovek izgleda da ih je predvodio, tip okruglog lica s onom bradom, dok mu je prirodna dostojanstvenost, izgleda, bila poljuljana zbog zabrinutosti. „Moj gospodaru Zmaju“, rekao je, ponovo se poklonivši i prislonivši obe ruke na srce. „Oprosti mi, ali lord Brend nije da je igde gde bi nađen biti mogao, i...“

„Neće biti nađen“, ravnim glasom reče Rand.

Zbog Randovog tona čoveku zaigra mišić na licu, a on proguta knedlu. „Kako kažeš ti da je, moj gospodaru Zmaju“, promrmljao je. „Ja jesam lord Gregorin den Lušenos, moj gospodaru Zmaju. U odsustvu lorda Brenda moje jeste da govorim za Savet devetorice. Mi hoćemo ponuditi tebi...“ – on rukom postrance dade nižem čoveku bez brade znak da istupi noseći jastuk prekriven zelenom svilom – „... mi ti nudimo Ilijan.“ Niži čovek ukloni maramu i otkri tešku zlatnu kružnicu, dva palca debelu, u obliku lovorovog lišća. „Grad jeste da je tvoj, naravno“, napeto nastavi Gregorin. „Okončali mi jesmo svaki otpor. Mi hoćemo da ponudimo ti krunu, i presto, i sav Ilijan.“

Rand je zurio u krunu na jastučetu, ne pomerajući ni mišić. Ljudi su mislili da će želeti da se proglasi kraljem Tira, plašili su se da će to učiniti u Kairhijenu i Andoru, ali niko mu ranije nije ponudio krunu. „Zašto? Je li Matin Stepaneos toliko nestrpljiv da se odrekne prestola?“

„Kralj Matin jeste nestao pre dva dana“, rekao je Gregorin. „Neki od nas jeste da se boje... Mi bojimo se da lord Brend neke veze sa tim ima. Brend stvarno ima...“ Zaustavio se da proguta knedlu. „Brend jeste imao mnogo uticaja kod kralja, neki bi rekli i previše, ali on se jeste bio umanjio poslednjih meseci, a Matin jeste bio počeo da se odupire.“

Trake prljavog rukava kaputa i parčići rukava košulje zanjihaše se dok je Rand posezao da podigne Lovorovu krunu. Zmaj koji mu se uvijao oko nadlaktice sijao je na svetlosti lampi koliko i zlatna kruna. On ju je okretao u rukama. „Još uvek mi niste odgovorili zašto. Jer sam vas osvojio?“ Osvojio je on i Tir, pa i Kairhijen, ali neki su i dalje bili protiv njega u obe te zemlje. A opet, to mu se činilo kao jedini način.

„To jeste deo toga“, suvo odvrati Gregorin. „Pa ipak, mogasmo izabrati jednog od nas; kraljevi su poticali iz Saveta i ranije. Ali žito koje ti jesi bio naredio da se šalje iz Tira donese tvoje ime na svaka usta pod Svetlošću. Bez toga, mnogi bi pomrli od gladi. Brend se jeste trudio da svako parče hleba pošalje vojsci.“

Rand zatrepta, pa brzo povuče jednu ruku od krune i poče da sisa ubodeno mesto na prstu. Gotovo zakopani u lovorovo lišće krune, virili su oštri vrhovi mačeva. Koliko je prošlo otkada je naložio Tairencima da prodaju žito svojim starim neprijateljima, da ga prodaju ili da umru ako odbiju? Nije shvatio da su oni nastavili s time i kada je otpočeo pripreme za napad na Ilijan. Možda su se bojali da mu to pomenu, ali su se isto tako bojali i da prestanu. Možda je on ipak imao neka prava na ovu krunu.

On oklevajući položi krunu od lovorovog lišća sebi na glavu. Polovina tih mačeva bila je okrenuta nagore, a druga polovina nadole. Niko ne bi ovu krunu nosio lako ni nemarno.

Gregorin se glatko nakloni. „Svetlost obasjala Randa al’Tora, kralja Ilijana“, objavio je, a ostalih sedam lordova se poklonilo s njim, mrmljajući: „Svetlost obasjala Randa al’Tora, kralja Ilijana.“

Bašer se zadovoljio kratkim naklonom glave – na kraju krajeva, on je bio ujak jedne kraljice – ali Dašiva povika: „Pozdravite svi Randa al’Tora, kralja Sveta!“ Fin i ostali Aša’mani preuzeše povik.

„Pozdravite svi Randa al’Tora, kralja Sveta!“

„Pozdravite svi kralja Sveta!“

To je dobro zvučalo.

Priča se širila kao što sa pričama biva i menjala kao što se pripovesti menjaju s vremenom i razdaljinom, šireći se iz Ilijana preko prolazećih brodova, i trgovačkih karavana, i golubova poslatih u tajnosti, širila se u krugovima koji su se mešali sa drugim krugovima i s njima stvarali nove. Vojska je došla u Ilijan, priča je govorila, vojska Aijela, ili Aes Sedai koje su se pojavljivale iz vazduha, ili ljudi koji su mogli da usmeravaju a jahali su krilate životinje, čak i vojska Saldejaca, mada mnogi nisu verovali u ovu poslednju. Neki su pričali da je Ponovorođenom Zmaju Lovorovu krunu Ilijana ponudio Savet devetorice, a drugi da je Matin Stepaneos lično klekao pred njega. Neki su pričali kako je Ponovorođeni Zmaj oteo krunu s Matinove glave, a da je potom natakao njegovu glavu na kolac. Ne, Ponovorođeni Zmaj je sravnio Ilijan sa zemljom, a starog kralja je pokopao pod šljakom. Ne, on i njegova vojska Aša’mana izbrisali su Ilijan s lica sveta. Ne, on je uništio Ebou Dar, to je bilo posle Ilijana.

Međutim, jedna se činjenica ponavlja ponovo i opet u svim tim pričama. Lovorova kruna Ilijana dobila je novo ime. Kruna mačeva.

A zbog nečega su i muškarci i žene koji su te priče prenosili često osećali potrebu da na kraju dodaju gotovo istovetne reči. Oluja dolazi, govorili su zabrinuto gledajući ka jugu. Oluja dolazi.