Kruna mačeva

24 Srodnice

Neverovatno, pomisli Riejna, posmatrajući sa prozora dok su dve čudne devojke nestajale niz ulicu gubeći se u gomili trgovaca i prosjaka i povremenih nosiljki. Ona se vratila u sobu za sastanke čim su njih dve izvedene odatle. Nije znala šta da misli o njima, a njihove uporne tvrdnje, koje su se protivile zdravom razumu, samo su pojačavale njenu zbunjenost.

„One se nisu znojile“, prošaputa joj Berovajna pored ramena.

„Da?“ Postarala bi se da novosti stignu do Tarezinske palate u sledećih sat vremena, samo da nije dala reč. I da nije postojala opasnost. Strah joj je ključao u stomaku, ista panika koja ju je ophrvala posle prvog prolaza kroz srebrne lukove kada je otišla da bi bila iskušana za Prihvaćenu. Kao i svaki put kada bi se to dogodilo u godinama posle toga, ona se odlučno sabra; u stvari, ona nije shvatala kako je strah od mogućnosti da će vrišteći početi da beži odavno uništio svaku mogućnost da se to stvarno i dogodi. Molila se da ove dve devojke odustanu od svoje ludorije. Molila se da, ako to već ne urade, budu uhvaćene negde daleko od Ebou Dara i da ili ćute, ili da im niko ne poveruje. Moraće da se sprovedu mere opreza, da se pojača obezbeđenje koje godinama nije korišćeno. Mada, Aes Sedai su bile toliko svemoćne da to i nije pravilo nikakvu razliku. To je osećala u kostima. 

„Najstarija, je li moguće da je bar starija od njih dve zbilja...? Mi smo usmeravale i...“

Očajna Berovajna ne dovrši misao, ali Riejna nije morala da razmišlja, čak ni ako bi izuzela mlađu devojku. Zašto bi se ijedna Aes Sedai pretvarala da je nešto mnogo niže, toliko niže? Sem toga, bilo koja prava Aes Sedai naterala bi ih sve na kolena da mole za milost, a ne bi tako pokorno stajala tamo.

„Nismo usmeravale pred Aes Sedai“, odlučno saopšti ona. „Nismo prekršile nijedno pravilo.“ Ta su se pravila strogo odnosila na nju koliko i na bilo koga drugog; prvo je bilo da su one sve iste, čak i one koje su trenutno bile uzdignute. Kako bi inače moglo biti drugačije, kad one koje su iznad moraju pre ili kasnije stupiti dole? Samo kroz promene i pokretanja mogle su da ostanu sakrivene.

„Ali neke od priča jesu pominjale devojčicu koja je Amirlin, Najstarija. A ona je znala...“

„Pobunjenice.“ Riejna je tom rečju izrazila uvređenu nevericu koju je osećala. Da se iko usudio na pobunu protiv Bele kule! Nije bilo čudno da se neverovatne priče roje oko bilo koga takvog.

„A šta je sa Loganom i Crvenim ađahom?“, raspitivala se Gejrnija, a Riejna ju je ošinula pogledom. Ta je žena uzela još jednu šolju čaja za sebe pre nego što se vratila gore, a sada je uspevala da ga potpuno nedužno srče.

„Šta god da je istina, Gejrnija, nije naše da hulimo na bilo šta što Aes Sedai možda učine.“ Riejna skupi usne. To jedva da je izražavalo ono što je osećala prema pobunjenicama, kako li je ijedna Aes Sedai mogla da učini nešto takvo?

Saldejka, međutim, pokorno spusti glavu, a možda je to bilo i da bi sakrila iznenadno grčenje usana. Riejna uzdahnu. Ona sama odustala je od snova Zelenom ađahu veoma davno, ali bilo je onih poput Berovajne koje su verovale, tajno po njihovom mišljenju, kako će na neki način ipak moći jednoga dana da se vrate u Belu kulu, kako će na neki način ipak uspeti da postanu Aes Sedai. A onda su tu bile i žene poput Gejrnije, koje su jednako loše prikrivale svoje želje, iako su te želje bile deset puta manje dopuštene. One bi stvarno prihvatale divljakuše, pa bi čak išle i da traže devojke koje se mogu naučiti!

Gejrnija još uvek nije bila završila; ona se uvek muvala na ivici onoga što je dopušteno, a često ju je i prekoračivala. „Pa šta je, onda, sa tom Setejl Anan? Te devojke su znale za Kružok. To mora da im je rekla ta žena, Anan, mada odakle je njoj to poznato...“ Slegnula je ramenima, pokretom koji bi bio puko razmetanje da ga je to uradila bilo koja druga, ali ona nikada nije umela da sakriva svoja osećanja. Čak ni onda kada je trebalo. „Ko god nas je izdao njoj mora se pronaći, a i njena izdaja mora biti kažnjena. Ona je gostioničarka i mora biti naučena da pazi na svoj jezik!“ Berovajna zasopta, očiju iskolačenih od zaprepašćenja, pa se zavali u stolicu tako naglo da je gotovo odskočila.

„Pamti ko je ona, Gejrnija“, oštro odvrati Riejna. „Da nas je Setejl izdala, puzale bismo sve do Tar Valona, celim putem moleći za oproštaj.“ Kada je prvi put stigla u Ebou Dar, ispričana joj je priča o ženi koja je naterana da puzi do Bele kule, a ono što je od tada videla da Aes Sedai čine ni za trenutak je nije navelo da i najmanje posumnja u njenu verodostojnost. „Ona čuva nekoliko tajni koje zna, iz zahvalnosti, a čisto sumnjam da je ista izbledela. Umrla bi za vreme svog prvog porođaja da joj Srodnice nisu pomogle. Ono što joj je poznato potiče sa neopreznih jezika, kada su mislile kako ne može da ih čuje, a vlasnice tih jezika kažnjene su pre više od dvadeset godina.“ A opet, zbilja je želela da može sebe da natera da nekako zamoli Setejl za malo veću opreznost. Mora biti da je neoprezno govorila pred tim devojkama.

Žena ponovo pognu glavu, ali usta su joj bila tvrdoglavo stisnuta. Bar neko vreme, ovog puta, odlučila je Riejna, Gejrnija će provesti u skloništu, a daće i posebna uputstva u vezi s tim njenim tvrdoglavim ustima. Alisi je retko trebalo više od nedelju dana da bilo kojoj ženi utuvi kako se tvrdoglavost ne isplati.

Pre nego što je stigla da to saopšti Gejrniji, međutim, Deris je izvodila kniks u vratima, najavljujući Serejnju Vostovan. Kao i obično, Serejnja ulete pravo unutra pre nego što je Riejna stigla da kaže kako je treba pustiti. Zbog nečega, ta upadljivo zgodna žena činila je da Gejrnija deluje popustljivo, iako se držala svakog pravila do kraja. Riejna je bila sigurna da bi ova nosila kosu u pletenicama sa zvončićima, da je bilo po njenom, a uopšte je ne bi bilo briga kako to deluje naspram njenog crvenog pojasa. A opet, da je bilo po njenom, ona nijedanput ne bi odradila svoj red sa pojasom.

Serejnja načini kniks na vratima, naravno, pa se spusti na kolena pred njom, pognute glave, ali ni pedeset godina nije učinilo da zaboravi kako bi bila žena povelike moći samo da je mogla sebe naterati da se vrati kući u Arafel. Kniksovi i sve ostalo bili su ustupci. Kada je progovorila tim prigušenim, čvrstim glasom, pomisao hoće li ta žena ikada uspeti da se pomiri sa sobom, kao i teškoće oko Gejrnije, napustiše Riejnin um.

„Kali je mrtva, Najstarija sestro. Grkljan joj je bio prerezan i činilo se da je opljačkana, sve do čarapa, ali Sumeko kaže da ju je ubila Jedna moć.“

„To je nemoguće!“, upade Berovajna. „Nijedna žena Srodnica ne bi učinila nešto takvo!“

„Neka Aes Sedai?“, reče Gejrnija, prvi put oklevajući. „Ali kako? Tu su Tri zakletve. Sumeko mora da je pogrešila.“

Riejna podiže ruku da ih utiša. Sumeko nikada nije grešila, ne u ovoj oblasti. Ona bi bila u Žutom ađahu da se nije potpuno slomila tokom ispitivanja za šal, pa iako je to bilo zabranjeno, i pored bezbrojnih pokora, ona je radila na tome da nauči još više kad god je mislila kako je niko ne gleda. Nijedna Aes Sedai nije mogla to da učini, očito, a nijedna žena Srodnica ne bi tako nešto uradila, ali... Te devojke, tako uporne, koje su znale ono što ne treba. Kružok je trajao toliko dugo, bio je pribežište prevelikom broju žena da bi sada bio uništen.

„Evo šta mora da se uradi“, reče im. Grčevi straha ponovo se pojaviše, ali ovog puta jedva da ih je primetila.

Ninaeva je besno grabila što dalje od te male kuće. To je bilo neverovatno! Te su žene imale esnaf; znala je da ga imaju! Šta god da su pričale, takođe je bila sasvim sigurna kako znaju gde se Zdela nalazi. Uradiće sve što bude potrebno kako bi ih naterala da joj to i kažu. Pretvarati se pomirljivo pred njima nekoliko sati biće daleko lakše nego podnositi Meta Kautona, samo Svetlost zna koliko još dana.

Mogla sam da budem pokorna koliko im srce želi, razdraženo je razmišljala. Pomislile bi da sam savitljiva kao stara papuča! Mogla sam... To je bila laž, a nije joj bio potreban gadan, poznati ukus da bi je ubedio u to. Kad bi imala i pola prilike, protresla bi ona svaku od tih žena dok joj ne bi saopštile ono što je želela da sazna. Dala bi ona njima Aes Sedai dok ne bi zaskičale!

Ona mrko pogleda postrance, ka Elejni. Druga žena delovala je zadubljena u misli. Ninaeva požele da joj nije poznato o čemu ova druga razmišlja. Protraćeno jutro i tome slično, gotovo potpuno poniženje. Nije volela kada bi se ispostavilo da je pogrešila. A još uvek nije navikla da greške i prizna, stvarno. A sada će morati da se izvinjava Elejni. Ona je uistinu mrzela da se izvinjava. Pa, biće dovoljno loše kada se vrate u svoje odaje. A Birgita i Avijenda su još uvek napolju, bar se nadala. Nije nameravala da to otpočne na ulici gde je ko zna ko prolazio pored njih. Gužva je bila veća, iako sunce nije delovalo mnogo više, posmatrano kroz uskovitlane oblake morskih ptica koje su im kričale nad glavama.

Nije bilo lako pronaći put, nakon svih onih zaokreta i skretanja. Ninaeva je desetak puta morala da pita za pravac, dok je Elejna gledala na drugu stranu praveći se nezainteresovana. Ona je žurno grabila preko mostova, provlačila se između kola i dvokolica, skakala s puta nosiljkama u trku koje su krivudale kroz gomilu, želeći da Elejna kaže bilo šta. Ninaeva je znala kako da podgreva zlovolju, a što je duže bila tiha, gore je bivalo kada bi progovorila, tako da je, što je duže Elejna hodala ne progovarajući, predstava u njenoj glavi o onome što će se dogoditi kada se vrate u svoje odaje, bivala sve tmurnija. A od toga je postajala besna. Morala je da prizna pogrešku, makar samoj sebi. Elejna nema nikakvo pravo jer je tera da pati na ovakav način. Poprimila je takav izraz lica da su im se čak i ljudi koji nisu primećivali njihovo prstenje uklanjali s puta. Oni koji ga jesu primetili obično su nalazili neodložnu potrebu da budu u susednoj ulici. Čak su se i neki nosači nosiljki uklanjali pred njom.

„Koliko stara ti je izgledala Riejna?“, odjednom progovori Elejna. Ninaeva skoro da je poskočila. Gotovo da su stigle na Mol Haru.

„Pedeset godina, možda šezdeset. Ne vidim zašto je to važno.“ Ona pređe očima preko gomile da proveri je li iko dovoljno blizu da ih čuje. Ulična prodavačica, koja je prolazila sa poslužavnikom punim gorkog žutog voća po imenu limun, pokuša da proguta svoj povik usred reči kada se Ninaevin pogled za trenutak zaustavio na njoj, što je dovelo do toga da se presamiti preko poslužavnika zagrcnuvši se i kašljući. Ninaeva samo šmrknu. Žena je verovatno prisluškivala, ako nije nameravala da im iseče kese. „One jesu esnaf, Elejna, i one znaju gde se Zdela nalazi. Naprosto znam da je tako.“ To uopšte nije bilo ono što je nameravala da kaže. Ako se sada izvini što je uvalila Elejnu u ovo, možda neće biti tako loše.

„Pretpostavljam da jesu“, odsutno odvrati Elejna. „Pretpostavljam da bi mogle znati. Kako to da je ona toliko ostarila?“

Ninaeva se zaustavi u mestu nasred ulice. Posle sve te rasprave, pošto su ih tako izvukle na ulicu, ona je pretpostavljala? „Pa, ja pretpostavljam da je starila na isti način kao i mi ostali, dan za danom. Elejna, ako si u to verovala, zašto si objavila ko si kao Riejnon u Kuli?“ To joj se poređenje baš dopadalo; prema predanju, ono što je kraljica Riejnon dobila bilo je vrlo daleko od onoga što je želela.

Elejni kao da posle pitanja nije sinulo, bez obzira na sve njeno obrazovanje. Dok je kočija sa zelenim zavesama tutnjala pored njih, ona povuče Ninaevu na jednu stranu ulica na tom mestu nije bila preterano široka pred krojačku radnju sa širokim vratima kroz koja se videlo nekoliko krojačkih lutki obučenih u poludovršene haljine.

„One nisu želele ništa da nam kažu, Ninaeva, i ne bi, ni da si klekla na kolena i preklinjala.“ Ninaeva uvređeno zausti, a onda čvrsto stisnu usne. Ona nikada nije pominjala preklinjanje. Sem toga, zašto bi ona morala biti jedina? Bolje bilo koja žena negoli Met Kauton. Elejna je, međutim, uhvatila zalet i nije dozvoljavala da je išta skrene. „Ninaeva, ona mora da je usporila kao i sve ostale. Koliko godina ona mora da ima da bi izgledala kao da joj je pedeset ili šezdeset?“

„O čemu ti to pričaš?“ Ne razmišljajuči, Ninaeva zapamti položaj radnje; krojačicin rad delovao je prilično dobro, vredan podrobnijeg razgledanja. „Verovatno ne usmerava nimalo više nego što mora, uplašena da će je neko greškom zameniti za sestru. Ona ne bi želela da ima suviše glatko lice, na kraju krajeva.“

„Ti nikada nisi pazila na časovima, je li?“, promrmlja Elejna. Ugledala je punačku krojačicu kako im se osmehuje s vrata, pa povuče Ninaevu ka uglu zgrade. Uzimajući u obzir količinu čipke koju je krojačica imala na sopstvenoj haljini ceo gornji deo je bio prekriven njome, a delimično je padala i preko otkrivenih podsukanja nju bi trebalo pažljivo nadgledati ako Ninaeva tu nešto poruči. „Zaboravi za trenutak na odeću, Ninaeva. Ko je najstarija Prihvaćena koje možeš da se setiš?“

Ona vrlo ravno odmeri Elejnu. Ta je žena to tako izgovorila kao da ona nikada ne misli ni o čemu drugom! A i slušala je. Ponekad. „Elin Varel, mislim. Ona je mojih godina, čini mi se.“ Naravno, haljina te krojačice bolje bi izgledala sa malo manjim izrezom i mnogo manje čipke. Od zelene svile. Lan je voleo zeleno, mada sasvim sigurno nije nameravala da bira haljine zbog njega. A voleo je i plavo.

Elejna se tako glasno nasmeja da se Ninaeva zapitala da nije slučajno razmišljala naglas. Grozničavo crveneći, ona pokuša da objasni bila je sigurna da će joj to uspeti; do Bel Tina ali druga žena nije joj dala priliku da izusti ijednu reč. „Elinina sestra došla je u posetu baš pre nego što si ti prvi put došla u Kulu, Ninaeva. Njena mlađa sestra. Žena je imala sedu kosu. Pa, bar delimično. Njoj mora da je preko četrdeset, Ninaeva."

Elin Varel je imala preko četrdeset? Ali.J „Šta to pričaš, Elejna?“

Niko nije bio dovoljno blizu da bi slušao, a delovalo je kao da niko i ne gleda u njih, izuzimajući krojačicu koja je još bila puna nade, ali Elejna snizi glas do šapata. „Mi usporavamo, Ninaeva. Negde između dvadesete i dvadeset i pete počinjemo da starimo mnogo sporije. Koliko, zavisi od naše snage, a opet i ne zavisi. To se događa sa svakom ženom koja može da usmerava. Takima je kazala kako misli da je to početak poprimanja bezvremenog izgleda, mada ja mislim da ga nijedna nije poprimila dok nije nosila šal bar godinu ili dve, a ponekad po pet ili više. Razmisli. Ti znaš da je bilo koja sestra koja ima sede vlasi stara, čak iako to ne treba pominjati. Zato, ako je Riejna usporila, a mora da jeste, koliko je ona stara?“

Ninaevu nije bilo briga koliko je stara Riejna. Želela je da zaplače. Nije ni čudo što su svi odbijali da joj poveruju koliko ima godina. To je pojašnjavalo zbog čega ju je Ženski krug, tamo, kod kuće, gledao preko ramena kao da nisu bile sigurne je li dovoljno stara da joj potpuno veruju. Poprimanje bezvremenog izgleda sestre bilo je vrlo dobro, ali koliko će joj trebati da dobije prve sede vlasi? Trepćući, ona se besno okrenu na drugu stranu. Nešto je kratko udari u zadnji deo glave. Posrnuvši, ona se zapanjeno okrenu ka Elejni. Zašto ju je udarila? Samo, Elejna je ležala prostrta, zatvorenih očiju i sa gadnom ljubičastom oteklinom na slepoočnici. Nesigurno, Ninaeva se spusti na kolena i uze prijateljicu u naručje.

„Tvojoj prijateljici mora da je pozlilo“, reče dugonosa žena, kleknuvši kraj njih, ne obraćajući pažnju na žutu haljinu koja je otkrivala previše poprsja čak i po merilima Ebou Dara. „Da vam pomognem.“

Visok čova, zgodan u svome vezenom svilenom prsniku, ako se izuzme njegov ulagivački osmeh, sagnuo se da dotakne Ninaevino rame. „Ovamo, ja imam kočiju. Odvešćemo vas nekud gde je udobnije nego na kaldrmi."

„Odlazite“, pristojno im reče Ninaeva. „Nije nam potrebna vaša pomoć.“

Međutim, čova je uporno pokušavao da je podigne na noge, da je povede ka crvenoj kočiji, iz koje je odlučno domahivala neka uzbuđena žena. Dugonosa žena stvarno je pokušala da podigne Elejnu, zahvaljujući čoveku na pomoći i brbljajući kako njegova kočija zvuči kao odlična zamisao. Gomila posmatrača kao da se stvorila iz vazduha, praveći polukrug, žene su saosećajno mrmljale o onesvešćivanju zbog vrućine, muškarci su se nudili da pomognu i ponesu gospe. Usukan tip potpuno opušteno posegnu za Ninaevinom kesom sa novcem pravo pred njenim nosom.

U glavi joj se još uvek vrtelo dovoljno da joj posezanje za saidarom bude otežano, ali čak i da joj sva ova brbljiva gomila nije raspalila narav, ono što je ugledala da leži na ulici to bi učinilo. Jedna strela sa zatupljenim kamenim vrhom. Ista ona koja je nju okrznula a pogodila Elejnu. Ona poče da usmerava, a usukani secikesa se presavi, držeći se za stomak i skičeći kao prase u kupinama. Drugi tok, a dugonosa žena se prevrnu unazad sa dvostruko višim vriskom. Čova u svilenom prsniku je, činilo se, odjednom zaključio kako im, na kraju krajeva, nije potrebna njegova pomoć, jer se okrenuo i potrčao ka kočiji, ali ona i njemu izruči njegovo sledovanje. On je kričao jače od bilo kog razbesnelog bika dok ga je žena iz kočije uvlačila vukući ga za prsnik.

„Hvala vam, ali nije nam potrebna nikakva pomoć“, povika Ninaeva. Pristojno.

Samo ih je nekoliko ostalo koji su to mogli da čuju. Kada je postalo jasno da je upotrebljena Jedna moć a ljudi koji su skakutali uokolo i urlali bez vidljivog razloga bili su dovoljno jasna naznaka za većinu požurili su nekud drugde. Dugonosa žena pribrala se i stvarno uskočila na zadnji deo crvene kočije, čvrsto se držeći dok je kočijaš u tamnom prsniku šibao konje kroz gomilu, a prolaznici su odskakali u stranu. Cak se i secikesa odšunjao što je brže mogao.

Ninaeva ne bi ništa više brinula ni da se zemlja otvorila i progutala sve njih. Dok su joj se grudi nadimale, ona izatka tanke tokove Vazduha i Vode, Zemlje, Vatre i Duha, izmešane i slivene, pa njima pređe kroz Elejnu. Bilo je to jednostavno tkanje, nikakav napor i pored sopstvene blage vrtoglavice, a njegov učinak je bio da je ponovo počela da diše. Oteklina nije bila opasna; kosti Elejnine lobanje nisu bile polomljene. Uobičajeno, ona bi preusmerila te iste tokove u mnogo isprepletanije tkanje, Lečenje koje je ona sama otkrila. Međutim, tog trenutka bila je sposobna samo za jednostavnija tkanja. Koristeći samo Duh, Vazduh i Vodu, ona izatka Lečenje koje su Žute koristile od pamtiveka.

Odjednom, Elejna širom otvori oči pa uz soptanje, koje kao da je izvuklo sav vazduh iz nje, poče da se grči poput pastrmke u mreži, udarajući potpeticama o pločnik. To je trajalo samo za trenutak, naravno, ali tokom tog trenutka oteklina se skupila i nestala.

Ninaeva joj je pomagala da ustane kad se pojavila ženska ruka koja je držala tučanu kupu punu vode. „Čak i Aes Sedai mogu da ožedne nakon nečeg ovakvog“, govorila je krojačica.

Elejna posegnu za njom, ali Ninaeva joj brzo spusti prste na zglob. „Ne, hvala.“ Žena slegnu ramenima, a kada se okrenula da pođe, Ninaeva drugačijim glasom reče; „Hvala vam“. Izgleda da je to bilo lakše za izgovaranje što se više ponavljalo; nije bila sigurna da li joj se to dopada.

More čipke zatalasalo se kad je krojačica ponovo slegnula ramenima. „}a pravim haljine za svakoga. Mogla bih bolje da vam uskladim boje nego što su te.“ Ona potom nestade u svojoj radnji. Ninaeva se namršti za njom.

„Šta se dogodilo?“, zahtevala je da zna Elejna. „Zbog čega mi nisi dopustila da uzmem piće. Žedna sam i gladna.“

Poslednji put se mršteći ka krojačici, Ninaeva se saže i podiže strelu.

Drugoj ženi ništa nije trebalo objašnjavati. Saidar smesta zasija oko nje. „Teslina i Džolina?“

Ninaeva odmahnu glavom; lagana slabost kao da je bledela. Nije mislila da bi one dve spale na ovo. Nije tako mislila. „A šta je s Riejnom?“, tiho upita ona. Krojačica se vratila u svoja vrata, još uvek puna nade. „Možda hoće da se postara da sigurno odemo. Ili, još gore, to može da bude i Gejrnija."

To je bilo jednako sablasno koliko i Teslina i Džolina a dva puta više ju je razdraživalo.

Elejna je nekako uspevala da izgleda lepo i dok se mrštila. „Ko god da je, sredićemo ih, videćeš.“ Mrštenje prestade. „Ninaeva, ako Kružok ne zna gde se Zdela nalazi, mi je možemo pronaći, ali...“ Grickala je usnu, oklevajući. „Ja znam samo jedan način da budemo sigurne."

Ninaeva polako klimnu glavom, iako bi radije pristala da pojede šaku blata. Današnji dan je delovao tako svetlo neko vreme, ali onda se sve skovitlalo u tamu, od Riejne do... O, Svetlosti, koliko još pre nego što bude dobila svoje sede vlasi?

„Ne plači, Ninaeva. Met ne može biti baš toliko loš. Pronaći će je on za nas kroz nekoliko dana, znam to.“

Ninaeva je samo plakala još jače.