Kruna mačeva

18 Kao što ralo zemlju mrvi

Posegnuvši za saidinom tek za toliko da razveže prepreku koju je izatkao preko jednog ugla prijemne dvorane, Rand podiže svoju malu šolju posrebrene ivice i reče: „Još čaja.“ Lijus Terin ljutito je mrmljao u zadnjem delu njegove glave.

Stolice u duborezu, teške od pozlate, stajale su naporedo u nizu s obe strane zlatnog izlazečeg sunca, dve stope širokog, utisnutog u uglačani kameni pod, a još jedna visoka stolica, toliko pozlaćena da je delovala kao ila je napravljena od zlata, bila je na vrhu malog podijuma, jednako ukrašenog; međutim, on je sedeo prekrštenih nogu na ćilimu prostrtom za ovu priliku, zelenim, zlatnim i plavim, ukrašenim Tairenskim lavirintom. Tri poglavara klanova posednuta ispred njega ne bi volela da ih je primio na stolici, čak i da su i njima ponuđene. Oni su bili drugi lavirint, kroz koji je trebalo pažljivo koračati. Bio je u košulji, podvrnutih rukava, da bi se videli crveno-zlatni Zmajevi koji su mu se uvijali oko ruku, preteće svetlucajući. Aijeli su kadin’sorom prekrili svoje, samo po jednog, na levoj ruci. Možda Je podsećanje na to ko je on da je i on bio u Ruideanu, gde je većina onih koji bi ušli umirala možda je i to bilo bespotrebno. Možda. Ta tri lica nisu ništa odavala dok su posmatrali Meranu kako pristupa iz ugla u kom je bila zaklonjena. Džanvinovo naborano lice delovalo je kao da je izrezbreno od starog drveta, ali uvek je tako izgledalo, a ako su mu sivoplave oči delovale gromonosno, pa uvek su bile takve. Čak mu je i kosa ličila na olujne oblake. I pored svega toga on je bio čovek mirne naravi. Indirijan i jednooki Mandelain kao da su razmišljali o nečem drugom, ali su netremice pratili njeno kretanje. Lijus Terin se iznenada utiša, kao da je i on posmatrao, kroz Randove oči.

Meranine bezvremene crte odavale su još manje nego lica poglavara. Poravnavši i podvivši sive suknje, ona kleknu pored Randa i podiže čajnik. Glomazna lopta od pozlaćenog srebra, s nožicama i drškom u obliku leoparda i još jednim koji se pružio preko poklopca, taj čajnik morala je da drži s obe ruke i malo je podrhtavao dok je Randu punila šolju. Njeno ponašanje nagoveštavalo je kako ona to radi zato što je tako naumila, iz sopstvenih razloga koje niko od njih ne može da razume; njeno ponašanje ukazivalo je na Aes Sedai mnogo jače nego njeno lice. Je li to bilo dobro ili loše?

„Ne dozvoljavam im da usmeravaju bez dozvole“, objasnio je. Poglavari su ostali tihi. Merana se podiže i pomeri da bi klekla pred svakim od njih. Mandelain šakom prekri svoju šolju da bi pokazao kako ne želi više. Druga dvojica svoje ispružiše dok su je sivoplave i zelene oči proučavale. Šta li su videli? Šta je još mogao da uradi?

Spustivši teški čajnik na poslužavnik s ručkama u obliku leoparda, ona ostade da kleči. „Mogu li još nekako uslužiti mog gospodara Zmaja?“

Njen glas bio je oličenje samokontrole, ali pošto joj je mahnuo da se vrati u svoj ćošak, nakon što se podigla i okrenula, vitke ruke za trenutak stegoše suknje. Mada je to moglo biti i zato što se licem okrenula ka Dašivi i Narišmi. Dva Aša’mana – tačnije Narišma je još uvek bio Borac, najniži stepen Aša’mana, bez mača ili zmaja na okovratniku – Aša’mani su ravnodušno stajali između dva visoka ogledala u zlatnim ramovima koja su visila na zidu. Barem je mlađi delovao ravnodušno, na prvi pogled. Palčeva zabodenih pod pojas za mač, nije obraćao pažnju na Meranu, a obraćao je malo pažnje i na Randa i Aijele, ali na drugi pogled primećivalo se da se njegove tamne, prekrupne oči nikada ne odmaraju, kao da očekuje da nešto neočekivano svakog časa iskoči iz vazduha. A ko je mogao tvrditi da neće? Dašiva je delovao kao da mu je glava u oblacima; usne su mu se pomerale bez glasa, a žmirkao je i mrštio se na nešto nevidljivo.

Lijus Terin zareža kada Rand pogleda u Aša’mane, ali Merana je bila ta koja je zaokupljala mrtvog čoveka u Randovoj glavi. Samo će budala pomisliti da je stvarno ukrotila lava ili ženu.

Razdražen, Rand potisnu glas dok ne postade nerazgovetno zujanje. Lijus Terin mogao je da se probije kroz to, ali ne bez napora. Posegavši za saidinom, on ponovo satka prepreku koja je odsecala Meranu od njihovih glasova. Ponovno posezanje za Izvorom pojača mu uznemirenost, šištanje u glavi, nalik vodi koja kaplje na usijan ugalj. Odjek koji je vremenom odzvanjao od ludačkog, udaljenog besa Lijusa Terina.

Merana je stajala iza prepreke koju nije mogla ni da vidi ni da oseti, visoko dignute glave i ruku prekrštenih preko pojasa, kao da preko njih drži prebačen šal. Aes Sedai sve do nožnih prstiju. Svetlosmeđim očima sa zlatastim tačkicama hladno je posmatrala njega i poglavare. Ne shvataju sve moje sestre koliko si nam potreban, rekla mu je jutros u istoj ovoj prostoriji, ali sve mi koje smo položile zakletvu uradićemo šta god zatražiš dok god se to ne kosi s Tri zakletve. Samo što se probudio, kad se ona pojavila sa Sorileom. Izgledalo je kako nijednu nije briga što je još uvek u ogrtaču i tek zagrizao parče hleba za doručak. Prilično sam vešta u pregovaranju i primirivanju. Moje sestre poseduju druge veštine. Dopusti da te služimo, kao što obećasmo. Dopusti mi da te služim. Ti si nama potreban ali i mi smo potrebne tebi.

Uvek prisutna, Alana je bila usađena u deo njegovog mozga. Opet je plakala. Nije shvatao zašto tako često plače. Zabranio joj je da mu prilazi osim ako je pozove, kao i da napušta sobu bez pratnje Devica sestre koje su mu položile zakletvu sinoć su dobile sobe, u palati, gde ih je mogao držati na oku ali osećao je suze otkad ga je vezala za sebe, suze i sirov bol, kao da je neko kida kandžama. Ponekad je bio jači, ponekad slabiji, ali stalno prisutan. Alana mu je takođe rekla kako su mu potrebne sestre koje su se zaklele, na kraju urlajući na njega crvenog lica dok su joj se suze slivale niz obraze, pre nego što je bukvalno pobegla od njega. I ona je govorila o služenju, mada je sumnjao da je Meranino trenutno zaduženje bilo ono što su imale na umu. Možda bi neka vrsta livreje pojasnila stvari?

Poglavari su gledali kako ih Merana posmatra. Ni treptaj nije pokazivao šta misle.

„Mudre su vam objasnile u kom su položaju Aes Sedai", bubnu Rand. Sorilea mu je saopštila da znaju, ali to je moglo da se protumači i po nedostatku iznenađenja kada su videli Meranu kako služi i spušta se u kniks. „Videli ste kako donosi poslužavnik i sipa vam čaj. Videli ste kako dolazi i odlazi kad kažem. Ako hoćete, nateraću je da otpleše poskočicu.“ Ubediti Aijele kako on nije na povocu Aes Sedai bila je najveća usluga koju su sestre trenutno mogle da mu učine. Ako bude neophodno, sve do jedne će igrati poskočicu.

Mandelain namesti sivozeleni povez preko oka, kao što je radio kad god bi mu zatrebalo malo vremena za razmišljanje. Debeo, naboran ožiljak počinjao je ispod kožnog poveza pa mu se protezao preko čela do polovine njegove gotovo sasvim ćelave glave. Kad je progovorio, to je bilo samo malo manje oštro od Randa: „Neki kažu da će Aes Sedai uraditi sve samo da bi postigle ono što žele.“

Indirijan je natuštio guste sede obrve i posmatrao čaj niz svoj dugačak nos. Prosečne visine za Aijela, bio je niži od Randa za pola šake, a opet je sve na njemu delovalo dugačko. Jara Pustare izgleda da je istopila svaku suvišnu uncu tkiva na njemu, a i neku preko toga. Jagodice su mu se oštro ocrtavale, a oči ličile na smaragde u pećinama. „Ne volim da pričam o Aes Sedai“ njegov bogat, dubok glas uvek je bio iznenađenje, od tako usukanog lica „Šta je urađeno, urađeno je. Ostavimo Mudre da se nose s njima.“

„Bolje da govorimo o Šaido džukelama“, blago progovori Džanvin. Što je bilo jednako iznenađenje jer je poticalo od tako zastrašujućeg lika. „Za nekoliko meseci, najviše pola godine, svaki mogući Šaido biće mrtav ili gai'šain.“ To što mu je glas bio nežan nije značilo da je i sam takav. Druga dvojica klimnuše glavama; Mandelain se čežnjivo osmehnu.

I dalje nisu izgledali ubeđeni. Šaidoi su bili navedeni kao razlog za ovaj sastanak, ništa manje važan zato što nije bio najvažniji. Nimalo nevažan Šaidoi su dovoljno dugo izazivali nevolje samo što u njegovoj knjizi nisu delili stranicu sa Aes Sedai. Mada, oni jesu predstavljali teškoću. Tri klana pridružena Timolanovim Mijagomama, već u blizini Rodoubičinog bodeža, verovatno su sposobna da urade ono što je Džanvin rekao, ali bilo je i onih koji nisu mogli biti pretvoreni u gai'šaine niti ubijeni. Neki su bili važniji od ostalih. „Šta ćemo s Mudrima?", upita.

Za trenutak im lica postaše nečitljiva; čak ni Aes Sedai nisu mogle da se mere sa Aijelima u tome. Suočavanje s Jednom moći njih nije plašilo, barem ne otvoreno; Aijeli su verovali da niko ne trči brže od smrti, pa zato ni stotinu besnih Aes Sedai ne bi nateralo usamljenog Aijela da spusti jednom podignut veo. Ali saznanje da su Mudre učestvovale u borbi kod Dumajskih kladenaca pogodilo ih je kao da se sunce diglo noću, a mesec danju na krvavocrvenom nebu.

„Sarinda mi kaže da će većina Mudrih trčati sa algai’d’sisvai“, konačno je nevoljno izustio Indirijan. Sarinda je bila Mudra koja ga je pratila iz Crvenih Izvora, uporišta klana Kodara. Mada „pratila“ verovatno i nije bila prava reč; Mudre su to retko činile. U svakom slučaju, većina Kodara Mudrih, kao i Šijande i Darini, krenuće na sever s kopljima. „Za Šaido Mudre... pobrinuće se... Mudre.“ Usta mu se zgađeno iskriviše.

„Sve se menja.“ Džanvinov glas bio je mekši nego inače. Verovao je, iako to nije želeo. Učešće Mudrih u bitkama bilo je kršenje običaja starog koliko i Aijeli.

Mandelain prenaglašeno pažljivo spusti šoljicu. „Korehuin želi da ponovo vidi Džair, pre nego što se san završi, a to želim i ja.“ Poput Baela i Ruarka i on je imao dve žene; svi ostali poglavari imali su samo po jednu, osim Timolana, ali poglavar udovac retko je dugo ostajao sam. Mudre bi se pobrinule za to. „Hoće li iko od nas dočekati da ponovo vidi kako se sunce uzdiže nad Trostrukom zemljom?“

„Nadam se“, polako reče Rand. Kao što ralo zemlju mrvi, živote ljudi smrviće on i sve što beše zatreće plamen oćiju njegovih. Ratne će trube dozivati na pragu njegovom, gavrani piruju od njegovog glasa, a on će se ovenčati krunom mačeva. Zmajska proročanstva davala su malo nade za bilo šta osim pobede nad Mračnim, a i to samo slučajno. Proročanstva Ruideana, Aijelska proročanstva, govorila su da će ih on uništiti. Beznađe je kosilo klanove zbog njega, a prastari običaji rastrgnuti su na komade. Čak i bez Aes Sedai, nije bilo nikakvo čudo što su pojedini poglavari premišljali da li rade pravu stvar kada slede Randa al’Tora, imao zmajeve na rukama ili ne. „Nadam se.“ „Neka bi uvek pronašao vode i hlada, Rande al’Tore", reče Indirijan. Posle njihovog odlaska Rand je sedeo mršteći se na svoju šolju i ne pronalazeći odgovore u tami čaja. Konačno je položi pored poslužavnika i spusti rukave. Meranine oči napeto su ga posmatrale, kao da pokušava da mu iščupa misli. Delovala je pomalo nestrpljivo. Naložio joj je da ostane u uglu sve dok ne bude mogla da čuje glasove. Bez sumnje nije videla nikakav razlog da ne izađe sada kada su poglavari klanova otišli. Da izađe i iskopa šta je rečeno.

„Mislite li da veruju kako igram na koncima Aes Sedai?“, upita on. Mladi Narišma se trže. U stvari, on je bio malo stariji od Randa, ali je delovao pet-šest godina mlađi. On pogleda ka Merani, kao da ona ima odgovor, pa nesigurno slegnu ramenima. „Ja... ne znam, moj gospodaru Zmaju.“ Dašiva zatrepta i prestade da mumla sam sa sobom. Nakrivivši glavu poput ptice, postrance je gledao u Randa. „Je li to bitno, dok god te slušaju?“ „Važno je“, reče Rand. Dašiva slegnu ramenima, a Narišma se zamišljeno namršti; izgleda da nijedan nije shvatao, mada je moguće da će Narišma konačno doći do toga.

Karte su bile razasute po kamenom podu iza prestola na podijumu, smotane ili presavijene ili raširene tamo gde ih je ostavio. Vrhom čizme pomeri neke od njih. Toliko toga čime mora istovremeno da žonglira. Severni Kairhijen i planine zvane Rodoubičin bodež, pa onda oblasti oko grada. Ilijan i ravnice Mareda sve do Far Madinga. Ostrvo Tar Valon i gradovi i sela koji ga okružuju. Geldan i delovi Amadicije. Pokret boja u njegovoj glavi. Lijus Terin koji jeca i smeje se u daljini, slabašno ludo mrmljanje o ubijanju Aša’mana, ubijanju Izgubljenih. Alana je prestala da jeca, razdiruća bol povukla se pred tankom niti ljutnje. Rand pređe rukama kroz kosu čvrsto priljubivši šake uz slepoočnice. Kako izgleda biti sam u sopstvenoj lobanji? Nije mogao da se seti.

Visoka vrata se otvoriše da propuste jednu od Devica koje su čuvale stražu u hodniku. Rijalin, sa svojom živahnom crvenkastozlatnom kosom i osmehom u svakoj prilici, stvarno je uspevala da deluje punačko. Za Devicu, u svakom slučaju. „Berelajn sur Pendrag i Anura Larisen žele da vide Kar’a’karna“, najavila je. Glas joj je prešao iz toplog i prijateljskog, dok je izgovarala prvo ime, do hladnog i ravnog za drugo, a da joj osmeh ni za trenutak nije nestao s lica.

Rand uzdahnu i zausti neka ih puste da uđu, ali Berelajn nije bila od onih koji će čekati. Ona ulete s nešto pribranijom Anurom za petama. Aes Sedai se plaho trže kada vide Dašivu i Narišmu, a potom se radoznalo upilji u Meranu koja je stajala u uglu. Ali ne i Berelajn.

„Šta ovo treba da znači, moj gospodaru Zmaju?“, zahtevala je da zna mašući pismom koje joj je poslao tog jutra. Ona brzim koracima priđe i zatrese mu ga pred nosom. „Zašto da se vratim u Majen? Ovde sam upravljala kako treba u tvoje ime, a ti to vrlo dobro znaš. Nisam mogla da sprečim Kolaver da se kruniše, ali bar sam je sprečila da menja zakone koje si doneo. Zašto sam oterana? I zašto mi se to saopštava pismom? Ne u lice. Pismom, zahvaljeno mi je na službi i otpuštena sam kao da sam neki pisarčić koji je završio sakupljanje poreza.“

Čak i kad je besnela, Prva od Majena bila je jedna od najlepših žena koje je Rand ikada video. Crna kosa spuštala joj se na ramena u blistavim talasima, uokvirujući lice što bi i slepca nateralo da se zabulji u njega. Muškarac je lako mogao da se udavi u njenim tamnim očima. Danas je nosila svetlucavu srebrnu svilu, tanku i pripijenu, podobniju za ličnu zabavu s ljubavnikom negoli za javno mesto. U stvari, da joj je izrez bio za dlaku dublji, ovu haljinu ne bi mogla da obuče u javnosti. On već sada nije bio siguran je li dovoljno pristojna. Kad je pisao pismo, ubedio je sebe da je to zato što ima previše posla i jer nema vremena da se raspravlja s njom. U stvari, suviše je uživao da je gleda; a zbog nečega je počeo da oseća kako je to... pa ne baš potpuno pogrešno, ali skoro.

Čim se ona pojavila, Lijus Terin iz gunđanja pređe u tiho pevuckanje, kao što je uvek činio kada bi se divio nekoj ženi. Odjednom, Rand shvati da se poigrava ušnom resicom i zaprepasti se. Nagonski je znao da je to bilo još nešto što je Lijus Terin radio bez razmišljanja, kao i pevušenje. On brzo spusti ruku pored tela, ali ona kao da je htela ponovo da se podigne do uva.

Spaljen bio, ovo je moje telo! Misao mu je bila režanje. Moje! Lijus Terin iznenađeno i zbunjeno prestade da pevuši; bez reči, mrtav čovek pobeže nazad, u najtamnije senke Randovog mozga.

Randovo ćutanje je delovalo. Berelajn je spustila pismo, a bes joj se povukao. Malo. Očiju uperenih u njegove, ona duboko udahnu, od čega se njemu zažariše obrazi. „Moj gospodaru Zmaju..."

„Znaš ti zašto“, upade joj u reč. Nije bilo nimalo lako gledati je samo u oči. Čudno, uhvatio je sebe kako čezne za Mininim prisustvom. Vrlo čudno. Njena viđenja sad mu ne bi pomogla. „Jutros, kada si se vraćala s broda Morskog naroda, na pristaništu te je sačekao tip s nožem.“

Berelajn prezrivo odmahnu glavom. „Nije mi prišao bliže od tri koraka. Pratilo me je desetak Krilatih stražara i lord kapetan Galen.“ Nurel je poveo neke od Krilatih stražara na Dumajske kladence, ali Galen je zapovedao svim Stražarima. U gradu ih je imao preko osam stotina, ne računajući one koji su se vratili s Nurelom. „Očekuješ da odmaglim zbog jedne secikese?"

„Ne izigravaj budalu“, zagunđa on. „Secikesa, dok si okružena desetinom vojnika?“ Obrazi joj se zažariše; naravno da je znala. Nije joj dozvolio da se buni ili objašnjava ili uradi neku sličnu glupost. „Dobrejn mi kaže da se već šapuće po palati kako si izdala Kolaver. Oni koji su je podržavali možda se plaše da meni kažu jednu reč, ali platiće nekome da zabode nož u tebe.“ A i u Failu, po onome što kaže Dobrejn; za to se već postarao. „Ali neće imati prilike, jer se ti vraćaš u Majen. Dobrejn će preuzeti tvoj položaj ovde dok Elejna ne preuzme Sunčani presto.“

Stresla se kao da ju je polio hladnom vodom. Oči joj se opasno raširiše. Nekada mu je bilo drago što je prestala da ga se boji, ali sad više nije bio siguran. Dok je otvarala usta da se izdere, Anura joj dotače ruku i ona brzo okrenu glavu. Izmenjaše jedan dug pogled i Berelajnino praskanje nestade. Ona poravna suknje i odlučno ispravi ramena. Rand brzo pogleda u stranu.

Merana je lebdela na ivici prepreke. Pitao se da li ju je prešla a potom se povukla kako bi inače stajala tačno na onome što nikako nije mogla da oseti? Kada je okrenuo glavu, povukla se unazad dok nije gotovo doddirivala zidove, ni za trenutak ne skidajući pogled s njega. Sudeći po njenom izrazu lica, bila je spremna da mu svaki dan u narednih deset godina služi čaj, samo da čuje šta se govori.

„Moj gospodaru Zmaju“, osmehnuta, progovori Berelajn, „još uvek postoji ta stvar sa Ata’an Mijerama.“ Glas joj je bio poput toplog meda; krivulja njenih usana i kamen bi naterala da razmišlja o poljupcima. „Gospa od talasa Harina nije nimalo zadovoljna što je ostavljena da tako dugo čeka na brodu. Posetila sam je mnogo puta. Ja mogu da smanjim poteškoće tamo, što lord Dobrejn teško da može. Verujem da je Morski narod presudan za tebe bez obzira što ih Zmajska proročanstva ne pominju. Ti si presudan u njihovim proročanstvima, mada mi se čini da oklevaju s tačnim objašnjenjem kako to.“

Rand je buljio. Zašto se toliko borila da zadrži težak posao koji joj nije donosio gotovo nikakvu zahvalnost Kairhijenjana čak i pre nego što su neki poželeli da je ubiju? Ona je bila vladarka, naviknuta da se nosi s drugim vladarima i poslanstvima, ne s uličnim bitangama i noževima u tami. Topao med ili ne, to sigurno nije bilo zbog čežnje da ostane blizu Randa al’Tora. Ona je... pa, ponudila mu se... jednom, ali činjenica je da je Majen mala zemlja, i da Berelajn koristi svoju lepotu kao što bi čovek koristio mač, da sačuva svoju zemlju kako je ne bi progutao daleko moćniji sused, Tir. I tu je, potpuno jednostavno, bilo objašnjenje. „Berelajn, ne znam šta još mogu da uradim kako bih ti garantovao Majen, ali napisaću bilo koje...“ Boje mu se tako jako zakovitlaše u glavi da mu se jezik ukoči. Lijus Terin se zakikota. Žena koja poznaje opasnost, a ipak je se ne boji, blago je kakvo bi samo ludak prezreo.

„Garancije.“ Mraz proguta med, a ljutnja je ponovo ključala, ovog puta hladna. Anura je cimala Berelajn za rukav, ali ova nije obraćala pažnju na Aes Sedai. „Dok ja sedim u Majenu s tvojim garancijama, drugi će te služiti. Tražiće svoje nagrade, a služba koju sam ovde vršila izbledeće i ostariti, dok će njihova biti blistavo nova. Ako ti visoki lord Vejramon preda Ilijan, a zauzvrat zatraži Majen, šta ćeš reći? I ako ti preda Murandiju i Altaru i očisti sve do Aritskog okeana?“

„Hoćeš li mi služiti čak i ako to još uvek znači da odlaziš?“, tiho ju je upitao. „Bićeš mi daleko od očiju, ali ne i od misli.“ Lijus Terin se ponovo nasmeja, na način zbog kojeg je Rand zamalo pocrveneo. On jeste uživao da posmatra, ali neke od stvari na koje je Lijus Terin pomišljao...

Berelajn ga je posmatrala tvrdoglavo, a gotovo da je mogao videti pitanja nagomilana iza Anure; pažljivo je odabirala koja će postaviti.

Vrata se ponovo otvoriše da propuste Rijalin. „Neka Aes Sedai došla je da vidi Kar’a’karna.“ Uspela je da istovremeno deluje i hladno i nesigurno. „Zove se Kecuejn Melajdrin.“ Izrazito naočita žena ulete odmah za njom, gvozdenosive kose vezane u punđu na temenu, s koje su visili zlatni privesci, a onda se sve desilo istovremeno.

„Mislila sam da si mrtva“, zahropta Anura, kojoj su oči gotovo iskočile iz glave.

Merana prolete kroz pregradu ispruženih ruku „Ne, Kecuejn!“, vrištala je. „Ne smeš mu nauditi! Ne smeš!“

Rand oseti peckanje na koži kada neka u odaji prigrli saidar, možda i više od jedne, pa se munjevito udalji što dalje od Berelajn, dočepavši Izvor, ispunivši sebe saidinom, osećajući kako on ispunjava i Aša’mane. Dašivino lice trzalo se dok je zurio u jednu pa u drugu Aes Sedai. I pored Moći koju je držao, Narišma obema rukama dočepa balčak i zauze pozu Leopard na drvetu, spreman da svakoga trenutka isuče mač. Lijus Terin ljutito je režao o ubijanju i smrti, da ih pobije sve, da ih pobije sada. Rijalin podiže veo, vičući nešto, a desetak Devica iznenada se pojavi u odaji, s velovima, s pripremljenim kopljima. Nije ni čudo što je Berelajn stajala usred toga razjapljenih usta i posmatrala ih kao da su svi do jednog poludeli.

Iako je izazvala sve to komešanje, ova Kecuejn je delovala neverovatno nedirnuta njime. Pogleda u Device i odmahnu glavom dok su zlatne zvezde, meseci i ptičice nežno lelujali. „Pokušavati da uzgajiš pristojne ruže u severnom Geladanu liči na smrt, Anura!“, reče suvo. „Ali nije baš grob. Daj primiri se, Merana, pre nego što nekog uplašiš. Pomislila sam da si postala manje podložna uzbuđenjima otkada si nosila belo polaznica."

Merana zevnu i zatvori usta, delujući posramljeno, ni manje ni više, a peckanje iznenada prestade. Međutim, ni Rand ni Aša’mani nisu otpustili saidin.

„Ko si ti?“, zahtevao je da zna. „Koji ađah?“ Crveni, ako je suditi po Meraninoj reakciji, ali da Crvena sestra jednostavno ovako ušeta, sasvim sama, zahtevalo bi posedovanje samoubilačke hrabrosti. „Šta hoćeš?“

Kecuejn za trenutak zadrža pogled na njemu, ali ne odgovori. Merana otvori usta, no sedokosa žena pogleda u nju podignute obrve i to je bilo to. Merana stvarno porumene i spusti pogled. Anura je i dalje blenula u pridošlicu kao da je duh. Ili div.

Bez reči, Kecuejn požuri preko odaje ka dvojici Aša’mana, šibajući tamnozelenom jahaćom suknjom. Randje imao utisak da se ona uvek kreće tim ubrzanim klizećim pokretom, skladno, ali ne gubeći vreme i ne dozvoljavajući da je išta ometa. Dašiva je odmeri od glave do pete, pa iskezi zube. Iako ga je gledala pravo u lice, činilo se da ona to ne primećuje, ništa više nego što je pokazivala da primećuje Narišmine ruke na maču kada mu je prstom podigla glavu okrećući je tamo-vamo pre nego što se istrgao.

„Kakve prelepe oči“, promrmljala je. Narišma je nesigurno treptao, a Dašivino podrugivanje pretoči se u osmeh, ali tako gadan da je u poređenju s tim njegov malopređašnji usiljeni osmeh delovao veselo.

„Ne radite ništa“, odreza Rand. Dašiva je imao hrabrosti da ga popreko pogleda pre nego što mrzovoljno prinese pesnicu grudima, kao što Aša’mani pozdravljaju. „Šta tražiš ovde, Kecuejn?“, nastavi Rand. „I pogledaj u mene, spaljena bila!“

I pogledala ga je, malo okrenuvši glavu. „Znači ti si Rand al’Tor, Ponovorođeni Zmaj. Pomislila bih da je čak i derište kao Moiraina moglo malo da te nauči ponašanju.“

Rijalin odloži koplje iz desne ruke među ostala koja je držala iza štita, pa mahnu govorom ruku Devica. Ovog puta niko se nije smejao. Ovog puta Rand je bio siguran da govor nije neka šala o njemu. „Voljno, Rijalin", reče podigavši ruku. „Voljno, svi vi.“

Kecuejn nije obraćala pažnju ni na to, osmehivala se ka Berelajn. „Znači, ovo je tvoja Berelajn, Anura. Mnogo je lepša nego što su mi pričali.“

Spustila se u kniks, prilično duboko, a opet bez imalo nagoveštaja odavanja počasti, ni naznake da je na bilo koji način nižeg položaja. To je samo bila ljubaznost i ništa više. „Moja gospo, Prva od Majena, moram da govorim s ovim mladićem, a zadržaću i vašu savetnicu. Čula sam da ovde imate mnogo dužnosti. Neću vas odvajati od njih.“ To je bilo otpuštanje, skoro potpuno, sem da joj otvori i pridrži vrata.

Berelajn blagonaklono nagnu glavu, a onda se glatko okrenu ka Randu i raširi suknje spustivši se u kniks s tako dubokim naklonom da se zabrinuo hoće li ostati i ovoliko odevena. „Moj gospodaru Zmaju“, obrati mu se, „tražim tvoju milostivu dozvolu da se povučem."

Klanjanje kojim je Rand otpozdravio nije bilo tako uvežbano. „Imaš je, moja gospo Prva, po tvojoj želji.“ On joj ponudi ruku kako bi joj pomogao da ustane. „Nadam se da ćeš razmisliti o mojoj ponudi.“

„Moj gospodaru Zmaju, služiću ti gde god i kako god odlučiš.“ Glas joj je ponovo bio med. Pretpostavio je da je to zarad Kecuejn. U njenom izrazu lica nije bilo koketiranja, samo odlučnost. „Seti se Harine“, dodade šapatom.

Kada se vrata zatvoriše za Berelajn, Kecuejn progovori: „Uvek je dobro gledati kako se deca igraju, zar ne, Merana?“ Merana je samo buljila iskolačenih očiju, okrećući se od Randa do sedokose sestre i nazad. Anura je delovala kao da se samo snagom volje drži uspravno.

Većina Devica ode za Berelajn, očito zaključivši da nema ništa od ubijanja, ali Rijalin i još dve ostadoše pored vrata, još uvek s velovima. Možda je to čista slučajnost što je bila po jedna za svaku Aes Sedai. Činilo se da je i Dašiva zaključio kako je opasnost prošla. Ponovo se oslonio na zid, podvijene noge, očito posmatrajući Aes Sedai dok su mu se usne bezglasno micale, prekrštenih ruku.

Narišma upitno pogleda Randa, ali ovaj samo odmahnu glavom. Ta žena ga je namerno izazivala. Pitanje je, zašto je izazivala muškarca koji je može, znala je, umiriti ili ubiti bez imalo naprezanja. Lijus Terin je mrljao isto pitanje. Zašto? Zašto? Popevši se na podijum, Rand podiže Zmajevo žezlo s prestola i sede, čekajući da vidi šta će se dogoditi. Ta žena neće uspeti.

„Prilično napadno, šta misliš?“, obraćala se Kecuejn Anuri, gledajući unaokolo. Pored sveg ostalog zlata, široke zlatne trake pružale su se preko zidova, iznad ogledala, ukrasi ispod svoda bili su gotovo dve stope visoke obrnute zlatne stepenice. „Nikad nisam uspela da se odlučim ko više preteruje, Kairhijenjani ili Tairenci, ali pred njima ovi iz Ebou Dara mogu samo da pocrvene, a ni Krpari ne bi bolje prošli. Je li ono poslužavnik s čajem? Baš bih volela šolju, ako je svež i vruć.“

Usmeravajući, Rand zgrabi poslužavnik upola očekujući da vidi kako prljavština saidina nagriza metal, pa ga natera da odlebdi do tri žene. Merana je donela više šolja, tako da su na poslužavniku bile četiri još nekorišćene. On ih napuni, spusti čajnik i nastavi da čeka. Poslužavnik je lebdeo u vazduhu, poduprt saidinom.

Tri veoma različite ženske pojave i tri upadljivo drugačije reakcije. Anura pogleda u poslužavnik kao da je na njemu sklupčana otrovnica, gotovo neprimetno odmahnu glavom i koraknu unazad. Merana duboko udahnu i lagano podiže šoljicu, dok joj se ruka pomalo tresla. Znati da muškarac može da usmerava i biti primorana da to vidiš uopšte nije bilo isto. Kecuejn, međutim, podiže šoljicu i omirisa isparenja sa zadovoljnim osmehom. Ništa nije ukazivalo na to koji je od trojice muškaraca sipao čaj, a opet, preko šolje ona pogleda pravo u Randa, koji je sedeo zavaljen s jednom nogom prebačenom preko rukonaslona prestola. „To je dobar dečko“, reče. Device preko velova izmenjaše zaprepašćene poglede.

Rand se strese. Ne. Neće ga izazvati. Koji god da je razlog, to je ono što je želela i neće joj dozvoliti! „Pitaću te samo još jednom“, reče joj. Čudno, glas mu je delovao tako hladno; u sebi je bio užareniji od najvrelijih vatri saidina. „Šta hoćeš? Odgovori ili odlazi. Kroz vrata ili kroz prozor; kako god izabereš.“

Ponovo Merana pokuša da progovori, i ponovo je Kecuejn ućutka, ovog puta oštrim pokretom, ne skidajući pogled s Randa. „Da te vidim“, odgovori hladnokrvno. „Ja sam Zeleni ađah, nisam Crvena, ali nosim šal duže od ijedne žive sestre, a suočila sam se s više muškaraca koji su mogli da usmeravaju negoli bilo koje četiri Crvene, možda i bilo kojih deset. Pazi, nisam ja njih lovila, moraš to da shvatiš, ali izgleda da umem da ih nanjušim.“ Potpuno ravnodušna, poput žene koja ga obaveštava da je jednom ili dvaput u životu svratila na pijacu. „Neki su se borili do gorkog kraja, udarajući i urlajući čak i kad su bili pod štitom i vezani. Neki su plakali i preklinjali, nudili zlato, bilo šta, sopstvene duše, samo da ne budu odvedeni u Tar Valon. A neki su, opet, plakali od olakšanja, pokorni poput jaganjaca, zahvalni što se to konačno završava. Svetlosti mi, istina je, svi oni plaču, na kraju. Na kraju im ostaju samo suze.“

Jara iz njega eksplodira u gnev. Poslužavnik i teški čajnik preleteše preko odaje, gromoglasno smrskavši ogledalo i odskočivši zasuti kišom stakla, dok je čaj prskao iz poluzgnječenog čajnika, a ispresavijani poslužavnik se kotrljao po patosu. Svi poskočiše, osim Kecuejn. Rand se baci ka njoj s podijuma, tako jako stiskajući Zmajevo žezlo da su ga zglobovi na prstima zaboleli. „Je li ovo trebalo da me zaplaši?“, zaurla na nju. „Očekuješ li da preklinjem ili da budem zahvalan? Da plačem? Aes Sedai, mogu da stisnem pesnicu i skršim te.“ Ruka koju je podigao tresla se od besa. „Merana zna zašto bi to trebalo da uradim. Samo Svetlost zna zašto ne bi.“

Žena je posmatrala razbacan pribor za čaj kao da ima sve vreme ovog sveta. „Sada ti je jasno“, konačno mu reče, mirna kao i do tad, „da znam tvoju budućnost i tvoju sadašnjost. Milost Svetlosti bledi do ništavila za muškarca koji može da usmerava. Neki to vide i veruju da Svetlost poriče takve ljude. Ja ne verujem. Jesi li već počeo da čuješ glasove?"

„Na šta misliš?“, upita je polako. Mogao je da oseti kako Lijus Terin osluškuje.

Peckanje se ponovo pojavi, i gotovo da je počeo da usmerava, ali samo se čajnik podigao i dolebdeo do Kecuejn, lagano se okrećući u vazduhu dok ga je pregledala. „Neki od muškaraca koji mogu da usmeravaju počinju da čuju glasove.“ Govorila je gotovo odsutno, mršteći se na poluzgnječenu loptu od srebra i zlata. „To je deo ludila. Glasovi koji ćaskaju s njima, govore im šta da rade.“ Čajnik se nežno spusti na pod, pored njenih nogu. „Jesi li čuo ikakve?“

Iznenada se Dašiva promuklo nasmeja, dok su mu se ramena tresla. Narišma ovlaži usne; možda se ranije nije plašio ove žene, ali sada ju je pažljivo posmatrao, kao da je skorpija.

„Ja postavljam pitanja“, odlučno odgovori Rand. „Izgleda da se zaboravljaš. Ja sam Ponovorođeni Zmaj.“ Ti si stvaran, jesi li?, brinuo se. Nije bilo odgovora. Lijuse Terine? Nije bio lud; glas je bio stvaran, ne zamišljen. Nije ludilo. Iznenadni poriv da se smeje nije mu mnogo pomagao.

Kecuejn uzdahnu. „Ti si samo mladić koji nema pojma ni kuda ide ni zašto, a ponajmanje šta ga čeka. Deluješ suviše napeto. Možda ćemo porazgovarati kad budeš smireniji. Ne smeta ti što ću povesti Meranu i Anuru sa sobom? Nisam ih već dugo videla.“

Rand se zablenu u nju. Upala je, izvređala ga, pretila mu, usput objavila da zna za glas u njegovoj glavi, a sad se spremala da ode i ćaska s Meranom i Anurom? Je li ona luda? Još uvek nije bilo odgovora od Lijusa Terina. Čovek je bio stvaran. Bio je!

„Idi“, reče. „Idi i...“ Nije bio lud. „Svi vi, odlazite! Gubite se!“

Dašiva žmirnu ka njemu, nakrivljene glave, a onda slegnu ramenima i krenu ka vratima. Kecuejn se osmehnula tako da je upola očekivao kako će mu ponovo reći da je dobar dečko, a onda prikupi Meranu i Anuru pa ih potera ka Devicama, koje su spustile velove i zabrinuto se mrštile. Narišma ga je isto posmatrao, oklevajući, dok mu Rand nije oštro mahnuo. Konačno su svi izašli, a on je ostao sam. Potpuno sam.

Grčevito zavitla Zmajevo žezlo. Vrh koplja zari se u naslon jedne stolice i sada je podrhtavalo dok su se kićanke njihale.

„Nisam lud.“ Govorio je praznoj odaji. Lijus Terin naučio ga je svačemu; nikada ne bi pobegao iz Galininog kovčega bez glasa mrtvog čoveka. Ali on je koristio Moć i pre nego što je uopšte čuo glas; pronašao je kako da prizove gromove i baca vatru i stvori napravu koja je pobila stotine Troloka. A opet, možda je i to bio Lijus Terin, kao ona sećanja na penjanje po drveću u šljiviku, ili ulazak u Dvoranu Slugu i desetine drugih koja bi mu se prišunjala, nenajavljena. A možda su sva ta sećanja bila samo izmišljotine, ludi snovi poludelog uma, baš kao i glas.

Shvati da se šetka i da ne može da prestane. Imao je osećaj da mora nastaviti da se kreće ili će mu mišići popucati od grčeva. „Nisam lud.“ Teško je disao. Ne još. „Ja nisam...“ Zvuk otvaranja vrata natera ga da se okrene; nadao se da je to Min.

To je ponovo bila Rijalin, pridržavajući nisku punačku ženu u tamnoplavoj haljini, gotovo potpuno sede kose i podbulog lica. Naduvenog lica crvenih očiju.

Zeleo je da im kaže da odu i ostave ga samog. Samog. Je li bio sam? Da li je Lijus Terin samo san? Kad bi ga samo ostavile... Idrijen Tarsin je bila na čelu škole koju je osnovao ovde, u Kairhijenu, žena toliko s obe noge na zemlji da nije bilo sigurno veruje li i u Jednu moć kad ne može ni da je vidi ni da je dotakne. Šta je nju moglo da dovede u ovakvo stanje?

On se natera da se okrene ka njoj. Lud ili ne, sam ili ne, nije bilo nikoga drugog ko može da uradi ono što se mora. Čak ni ovu malu dužnost. Težu od planine. „Šta se desilo?“, upita najnežnijim mogućim glasom.

Iznenada ridajući, Idrijen se zatetura ka njemu i pade mu na grudi. Kada se dovoljno primirila da ispriča svoju priču, i njega obuze poriv da jeca.