Kruna mačeva

10 Nevidljive oči

Kada se Egvena vratila do svoga šatora, Selama ju je čekala, mršava poput pritke, s tamnom kožom Tairenki i gotovo neoborivim samopouzdanjem. Čeza je bila u pravu; uzdizala je dugi nos kao da joj nešto smrdi. A opet, iako se prema drugim devojkama ponašala nadmeno, bila je potpuno drugačija sa svojom gazdaricom. Kada se Egvena pojavila na ulazu, Selama načini tako dubok kniks da glavom gotovo dodirnu ćilim, a suknje je raširila koliko god je mogla u prenatrpanom prostoru. Pre nego što je Egvena uspela da zakorači unutra, već je poskočila i počela brižno da se muva oko njenih dugmića. A i brinula je za nju. Selama nije bila najbistrija.

„O, majko, ponovo si izašla nepokrivene glave.“ Kao da je ikada nosila ijednu od kapica s perlicama, Selami tako omiljenih, ili vezenih plišanih stvari koje joj je Meri predlagala, ili Čezine šešire s perjanicama. „Šta, pa ti drhtiš. Nikada ne bi smela da izlaziš napolje bez šala i suncobrana, majko.“ Kako bi suncobran trebalo da spreči drhtanje? Dok joj se znoj slivao niz obraze bez obzira koliko često ih je brisala maramicom, Selami nije bilo ni nakraj pameti da upita zašto Egvena drhti, što je možda i bilo dobro. „A otišla si sama, noću. To uopšte nije po pravilima, majko. Osim toga, tu su svi ti vojnici, grubijani, koji nemaju pristojnog poštovanja ni prema kome, čak ni prema Aes Sedai. Majko, ti jednostavno ne smeš...“

Egvena je puštala budalaste reči da plove pokraj nje isto kao što je puštala ženu da je razodene, ne obraćajući pažnju. Ako bi joj naredila da umukne, samo bi izazvala toliko uvređenih pogleda i napadnih uzdaha, da bi to zaista bilo gotovo isto. Ako se izuzme praznoglavo naklapanje, Selama je predano obavljala svoje dužnosti, iako s toliko razmahivanja da je to postajao ples sastavljen od veličanstvenih pokreta rukama i ulizivačkih knikseva. Izgledalo je nemoguće da iko može biti budalast kao Selama, uvek zabrinuta za to kako izgleda i šta će ljudi da pomisle. Za nju su samo Aes Sedai, plemstvo i njihove više sluge bili ljudi. U njenoj knjizi niko drugi nije bio važan; a verovatno ni razuman, prema toj knjizi. Verovatno jeste bilo nemoguće. Egvena nije zaboravljala ko je doveo Selamu, kao što nije zaboravljala ni ko je našao Meri. Tačno, Čeza je bila poklon od Šerijam, ali Čeza je više nego jednom pokazala svoju odanost Egveni.

Egvena pokuša da ubedi samu sebe da je groznica koju je druga žena smatrala drhtanjem posledica besa, ali poznavala je crva straha što joj se skupio u stomaku. Predaleko je stigla, bilo je previše toga što je morala da uradi i neće dopustiti Nikoli i Arejni da joj gurnu prečagu u točkove.

Dok je provlačila glavu kroz izrez čiste spavaćice, uhvati deo onoga što je mršavica brbljala i zaprepasti se: „Jesi li ti to rekla ovčije mleko?“

„O da, majko. Ti imaš tako mekanu kožu, a ništa je neće bolje održati nego da se kupaš u ovčijem mleku.“

A možda je stvarno bila idiot. Pošto je, i pored negodovanja, izgurala Selamu iz šatora, Egvena sama sebi iščetka kosu, namesti krevet, spusti sada beskorisnu narukvicu adama u malu izrezbarenu kutiju od slonovače u kojoj je čuvala nešto nakita, a onda ugasi lampe. I sve sam to uradila sama, pomisli podrugljivo u tami. Selama i Meri će dobiti napad.

Pre nego što je legla, odšunja se do ulaza i malo podiže zastor. Napolju je mesečinom obasjana tišina i nepomičnost tu i tamo prekidana krikom noćne čaplje. Lovci su bili u tami. Posle nekog vremena nešto se pomeri u senci šatora preko puta. Ličilo je na ženu.

Možda Selama nije bila nesposobna u svojoj gluposti, kao što ni Meri sa svojim strogim licem nije onemogućena. Mogla je biti bilo koja od njih. Ili neka sasvim druga. Možda čak Nikola ili Arejna, koliko god to izgledalo neverovatno. S osmehom je pustila da zastor padne. Ko god da je posmatrao, neće videti kuda ide večeras.

Mudre su je naučile kako da se jednostavno uspava. Ona zaklopi oči osećajući kako joj se svaki deo tela opušta, dišući u ritmu udaraca srca, ne razmišljajući ni o čemu pusti um da pluta, ceo osim jednog sićušnog dela, pluta. Zaspala je gotovo trenutno, ali to je bilo spavanje šetača kroz snove.

Bestelesna, plutala je duboko u okeanu zvezda, bezbrojnih svetlećih tačkica koje su treperile u beskrajnom moru tame kao nebrojeni svici u večitoj noći. To su bili snovi, snovi svih koji su spavali bilo gde na svetu, možda i bilo gde na svim mogućim svetovima, a ovo je bio procep između stvarnosti i Tel’aran’rioda, prostor koji je razdvajao svet budnih od Sveta snova. Gde god bi pogledala, desetine hiljada svitaca bi nestajalo kada bi se ljudi probudili, a desetine hiljada novih rađalo se da ih zamene. Nepregledan, večno promenljiv roj svetlucave lepote.

Međutim, ona nije gubila vreme diveći mu se. Na ovom mestu vrebale su opasnosti, a neke su bile smrtonosne. Bila je sigurna da ume da ih izbegne, ali postojao je rizik kome se samo ona izlagala ako se predugo zadrži na jednom mestu, a ako se uplete u njega, to bi najblaže rečeno bilo sramno. Pažljivo motreći – pa, pažljivo bi motrila kada bi na ovom mestu uopšte Imala oči – pokrenula se. Nije imala osećaj da se kreće. Izgledalo je kao da stoji u mestu, a ceo taj bleštavi okean kovitla se oko nje sve dok se jedno svetlo nije zaustavilo tačno pred njom. Svaka treperava zvezda izgledala je kao ostale, a opet, znala je da je ovo Ninaevin san. Kako je to znala, potpuno Je druga priča; čak ni Mudre nisu shvatale to prepoznavanje.

Premišljala se da pokuša da pronađe snove Nikole i Arejne. Kada bi ih otkrila, tačno bi znala kako da im utera strah Svetlosti u kosti i nimalo je nije doticalo što bi to bilo nešto nedozvoljeno. Nije je strah od zabranjenog doveo ovamo, nego praktičnost. Ona je i ranije izvodila ono što nije izvedeno nikada ranije, a nameravala je da to uradi ponovo, bude li neophodno. Uradi ono što moraš, a potom plati, to su je naučile iste žene koje su joj objasnile zabranjene oblasti. Odbijanje da se prizna dug, odbijanje da se plati, to je pretvaralo neophodnost u zlo. Ali čak iako su one dve spavale, prvi put pronaći nečiji san bilo je u najboljem slučaju mukotrpno i nesigurno. Dani napora – tačnije noći – i najverovatnije ne bi bilo nikakvih rezultata. To je bila sigurna.

Ona se polako primače kroz nepreglednu tamu, mada je ponovo izgledalo da nepomično stoji dok je tačkica svetla rasla u svetlucavi biser, raznobojnu jabuku, pun mesec, dok joj nije svojim sjajem potpuno zaklonila vidik i ostatak sveta. Međutim, nije je dodirnula, za sada. Delio ih je prostor tanji od dlake. Veoma nežno posegnu preko procepa. Čime, kad nije imala telo, bilo je nejasno koliko i razlikovanje jednog sna od drugog. Svojom voljom, rekle su joj Mudre, ali ona još uvek nije shvatala kako se to tačno dešava. Kao da prstom dodiruje mehur od sapunice, veoma pažljivo ga je dodirnula. Sjajni zid blistao je kao da je od stakla, pulsirao je poput srca, osetljiv i živ. Ako bi malo pojačala dodir mogla bi da „vidi“ unutra, da „vidi“ šta Ninaeva sanja.

Još malo jače i mogla bi stvarno da uđe u njega i postane deo sna. To je bilo opasno, naročito sa osobama čvrstog duha, pogotovo što je i provirivanje i ulaženje u san moglo da bude ponižavajuće. Na primer, ako bi se desilo da spavačica sanja o muškarcu za koga je posebno zainteresovana. Kad bi to uradila, pola noći bi joj prošlo u izvinjavanju. Ili je mogla, pokretom sličnim hvatanju, kao kad se sa stola podiže lomljiva perlica, da izvuče Ninaevu u san koji bi sama stvorila, koji bi bio deo samog Tel’aran’rioda, a nad njim bi potpuno vladala. Bila je sigurna da bi to upalilo. Naravno, to je bilo zabranjeno i nije bila sigurna da bi Ninaeva bila zadovoljna da joj to uradi.

NINAEVA, EGVENA OVDE. NIPOŠTO SE NE VRAĆAJ DOK NE PRONAĐETE ČINIJU, NE DOK NE RAZREŠIM TEŠKOĆU SA AREJNOM I NIKOLOM. ONE ZNAJU DA STE SE LAŽNO PREDSTAVLJALE. VIŠE ĆU TI OBJASNITI SLEDEĆI PUT KAD SE SRETNEMO U MALOJ KULI. PAZI SE, MOGEDIJEN JE POBEGLA.

San zatreperi, mehur od sapunice postade bockav. I pored poruke, nasmejala bi se da je imala grlo. Bestelesan glas u nečijem snu može biti iznenađujući. Pogotovo ako se bojite da govornik možda i viri. Ninaeva to neće zaboraviti, čak i da je bila slučajnost.

To svetlima poprskano more ponovo se zakovitla oko nje dok se nije zaustavilo na drugoj blistavoj tačkici. Elejna. Njih dve su, verovatno, spavale na manje od desetak koraka, u Ebou Daru, ali ovde razdaljine nisu značile ništa. Ili su imale drugačija značenja.

Ovoga puta, kada je prenela svoju poruku, san zadamara i promeni se. I dalje je izgledao potpuno isto kao i svaki drugi, ali i pored toga, njoj je izgledao promenjen. Jesu li reči nagnale Elejnu u drugi san? U svakom slučaju, one će ostati i Elejna će ih se setiti kada se bude probudila.

Pošto je Nikoli i Arejni još malo opustila tetive luka, bilo je vreme da se pozabavi Random. Nažalost, naći njegove snove bilo je beskorisno koliko i naći snove Aes Sedai. On je oko svojih postavljao štit kao i one, samo što je njegov štit bio nekako drugačiji od ženskog. Ženski štit bio je kristalni oklop, potpuna lopta izatkana od Duha, ali koliko god da je bila providna, bila je neprobojna poput čelika. Nije imala predstavu koliko je sati beskorisno izgubila u pokušaju da proviri kroz njegov. I dok je zaštićeni san sestara iz blizine izgledao svetliji, njegov je delovao bleđe. To je ličilo na posmatranje blatnjave vode; ponekad vam se činilo da se nešto pomerilo duboko u tim smeđesivim virovima, ali nikada niste mogli da razaznate šta je to.

Ponovo se beskrajno jato svetala zakovitla i umiri, a ona priđe snu treće žene. Sa oklevanjem. Toliko je toga bilo između nje i Amis da je imala osećaj da prilazi snu svoje majke. U stvari, morala je da prizna, želela je da nadigra Amis u mnogo čemu. Želela je njeno poštovanje koliko je želela i poštovanje Dvorane. U stvari, ako bi morala da bira između ta dva, izabrala bi nju. Nijednu Predstavnicu nije cenila kao Amis. Odbacivši iznenadnu stidljivost, pokuša da umekša „glas“, ali bez uspeha. AMIS, OVDE EGVENA, MORAM DA RAZGOVARAM S TOBOM.

Doći ćemo, promrmlja joj glas. Amisin glas.

Zaprepašćena, Egvena se povuče. Želela je sama sebi da se nasmeje. Možda je bilo dobro podsetiti se da Mudre imaju mnogo dugogodišnjeg iskustva u ovome. Ponekad joj se činilo da je razmažena zato što nije morala više da se napreže za svoje sposobnosti s Jednom moći. Pa ipak, kao da želi da joj to nadoknadi, ponekad je sve ličilo na pokušaj osvajanja litice po oluji.

Iznenada, primeti da se nešto pomera na samoj ivici njenog vidnog polja. Jedna od tačkica svetla klizila je niz more zvezda, plutala je ka njoj sama od sebe, uvećavala se. Samo jedan san bi to uradio, samo jedan snevač. Uplašena, ona pobeže želeći da ima grlo da vrisne, ili opsuje, ili samo vikne. Na onaj delić nje koji je želeo da ostane tu gde je i da čeka.

Ovoga puta nijedna se zvezda nije pomerila. Jednostavno su nestale, a ona se naslanjala na širok stub od crvenog kamena, teško dišući kao da je brzo pretrčala celu milju, a srce joj je udaralo kao da će iskočiti iz grudi. Posle nekog vremena pogledala se i zasmejala pomalo nesigurno, još uvek se boreći za dah. Beše odevena u haljinu od treperave zelene svile, sa suknjom krojenom u pun krug, išaranu zlatnom niti prepletenom u široke slikovite trake ukrštene preko poprsja i oko donjeg poruba suknje. Gornji deo haljine otkrivao je znatno više njenih grudi nego što bi ikada pokazala u budnom stanju, a širok, pripijen zlatotkan pojas sužavao joj je struk više nego što je to bilo na javi. A možda je i bio uži. Ovde, u Tel’aran’riodu, mogli ste da izgledate kako god ste želeli. Čak i kad su želje bile nesvesne, ako ne biste bili pažljivi. Gavin Trakand ponekad je nezgodno delovao na nju, veoma nezgodno.

Delić nje još uvek je žalio što nije ostala i dopustila njegovom snu da je obuzme. Da je obuzme i upije. Ako je šetač kroz snove voleo nekoga do izbezumljenosti, ili nerazumno mrzeo, pogotovo ako su osećanja bila uzvraćena, mogao je biti uvučen u san te osobe; privlačila je san, ili je san privlačio nju, kao što magnet privlači gvozdene opiljke. Ona zasigurno nije mrzela Gavina, ali nije mogla dozvoliti sebi da bude uhvaćena u njegov san, ne noćas, da bude zarobljena dok se ne probudi, izgledajući kako je on vidi. A izgledala je mnogo lepše nego što je zaista bila; začudo, on je u snu izgledao mnogo manje lep negoli u prirodi. Kada su tako jaka ljubav ili mržnja u pitanju, nije bilo ni govora o čvrstoj volji i usredsređenosti. Kada bi se jednom našli u takvom snu, ostajali ste u njemu sve dok druga osoba ne prestane da sanja o vama. Setivši se šta je sanjao da joj radi, šta su radili u snovima, oseti kako joj crvenilo prekriva lice.

„Dobro je da nijedna Predstavnica ne može sada da me vidi“, promrmljala je. „Uvek bi me videle kao devojčicu i nikako drugačije.“ Odrasle žene ne trepere niti sanjare ovako o muškarcima; u to je bila sigurna. Barem ne one koje imaju razuma. Ono o čemu je sanjao desiće se, ali kada ona odluči da je vreme. Možda će biti teško da dobije dozvolu od svoje majke, ali sigurno je neće odbiti, čak iako nikada nije videla Gavina. Marin al’Ver verovala je u rasuđivanje svojih kćeri. Sada je bilo vreme da njena najmlađa kćerka pokaže malo tog rasuđivanja i potisne maštarije do nekog boljeg vremena.

Pogledavši uokolo, gotovo da je poželela da može ostaviti Gavina u mislima. U svakom pravcu nizali su se široki stubovi koji su podupirali visok, zalučen svod i ogromnu kupolu. Nijedna od pozlaćenih lampi na zlatnim lancima nije bila upaljena, a ipak je bilo nekakvog svetla, svetla koje je jednostavno postojalo, bez izvora, ni sjajnog ni prigušenog. Srce Kamena, unutar moćne tvrđave zvane Kamen Tira. Ili, tačnije, njen odraz u Telaran’riodu, odraz na mnogo načina stvaran koliko i original. Tu je i ranije sretala Mudre, po njihovom izboru. Njoj se to činilo kao čudan izbor za Aijela. Očekivala bi Ruidean, sada kada je bio otvoren, ili neko drugo mesto u Aijelskoj pustari ili, jednostavno, gde god da su se Mudre trenutno nalazile. Svako mesto osim ogijerskih stedinga imalo je svoj odraz u Svetu snova – čak su ga i stedinzi imali, u stvari; ali u njih se nije moglo ući, baš kao što je i Ruidean nekada bio zatvoren. Podrazumevalo se da ni logor Aes Sedai nije dolazio u obzir. Veliki broj sestara imalo je pristup ter’angrealima koji su im omogućavali da uđu u Svet snova, a pošto nijedna nije stvarno znala šta radi, obično su svoju pustolovinu smelo započinjale pojavljujući se u logoru u Tel’aran’riodu, baš kao kada bi započinjale obično putovanje.

Kao i angreali i sa’angreali, prema zakonu Kule ter’angreali su bili vlasništvo Bele kule, bez obzira na to ko ih je trenutno posedovao. Kula je retko bila uporna u tome, barem ako se posed nalazio na nekom mestu kao što je takozvano Veliko skladište u istom ovom Kamenu Tira – pre ili kasnije oni bi došli do Aes Sedai, a Bela kula je uvek bila umešna u čekanju ako je to bilo neophodno – ali oni koji su se stvarno nalazili u rukama Aes Sedai bili su darovi Dvorane ili pojedinačnih Predstavnica. U stvari, to je bila pozajmica; gotovo nikada ih nisu davali. Elejna je naučila kako da napravi duplikat ter’angreala snevanja, ona i Ninaeva ponele su dva sa sobom, ali ostatak je trenutno bio u posedu Dvorane, uz različite druge koje je Elejna napravila. A to je značilo da ih Šerijam i njena mala klika mogu koristiti kad god požele, a najsigurnije od svih Lelejna i Romanda, mada je bilo verovatnije da će ove dve slati druge umesto da same zađu u Tel’aran’riod. Donedavno nijedna Aes Sedai vekovima nije hodila kroz snove i još su uvek imale prilično teškoća, od kojih je većina bila posledica verovanja da same mogu da nauče. I pored toga, poslednje što bi Egvena poželela bila bi da je neka od njihovih sledbenica uhodi prilikom večerašnjeg sastanka.

Kao da ju je pomisao na uhode učinila osetljivijom, postala je svesna da je posmatraju nevidljive oči. Taj je osećaj bio sveprisutan u Tel’aran’riodu, a čak ni Mudre nisu znale zbog čega, ali iako je izgledalo da su skrivene oči uvek tu, moglo se desiti da ima i stvarnih posmatrača. Ovoga puta nije mislila na Romandu niti na Lelejnu.

Prelazeći rukom preko stuba, polako ga je obišla, posmatrajući šumu od crvenog kamena koja je nestajala dublje u senkama. Svetlo koje ju je okruživalo nije bilo stvarno; svako bi, stojeći u tim senkama, video isto svetlo oko sebe, dok bi senke sakrivale nju. Ljudi su se pojavljivali, muškarci i žene, treperavi odrazi koji nisu trajali duže od nekoliko otkucaja srca. Nju nisu zanimali oni koji su dodirivali Svet snova dok su spavali; to je svako mogao slučajno da uradi, ali na svoju sreću samo na tren, vrlo retko dovoljno dugo da bi se suočio sa ikakvom opasnošću. Crni ađah je takođe posedovao ter’angreale snevanja, ukradene iz Kule. Još je gore što je Mogedijen poznavala Tel’aran’riod jednako dobro kao bilo ko od šetača kroz snove. Možda i bolje. Mogla je da upravlja ovim mestom i bilo kime ko se tu zatekne s istom lakoćom s kojom bi savila ruku.

Za trenutak Egvena poželi da je uhodila Mogedijenine snove dok je ova bila zarobljena, samo jednom, samo da bi mogla da ih prepozna. Ali čak i da prepozna njene snove, ne bi mogla da otkrije gde se ova sada nalazi. A postojala je i mogućnost da bude uvučena u njih protiv svoje volje. Ona je sigurno dovoljno prezirala Mogedijen, a Izgubljeni su verovatno nju bezgranično mrzeli. Ono što se tamo dešavalo nije bilo stvarno, čak ni onoliko stvarno koliko u Tel’aran’riodu, ali sećala bi se toga kao da se stvarno zbilo. Noć u Mogedijeninoj milosti bila bi noćna mora koju bi ostatak života proživljavala od početka, svaki put kada legne da spava. A možda i kada je budna.

Još jedno strujanje. Šta je to? Visoka, kraljevski lepa žena s kapicom pokrivenom biserima i haljinom sa čipkom do vrata izađe iz senki i nestade. Tairenka koja sanja, Visoka gospa ili neka koja sanja da je to. Na javi je možda obična i zdepasta, seljanka ili trgovkinja.

Bilo bi bolje da umesto Mogedijen uhodi Logana. I dalje ne bi znala gde se nalazi, ali možda bi imala neku predstavu o njegovim planovima. Naravno, biti uvučena u njegove snove može da bude neprijatno kao i da uleti u Mogedijenine. On je mrzeo sve Aes Sedai. Organizovanje njegovog bega bilo je jedna od onih neophodnosti; samo se nadala da cena neće biti previsoka. Zaboravi na Logana. Mogedijen je bila opasnost, Mogedijen koja može da krene za njom, čak i ovde, pogotovo ovde, Mogedijen koja...

Odjednom postade svesna koliko joj je teško da se kreće i ispusti nejasan grleni zvuk nalik stenjanju. Predivna haljina postala je potpuni oklop s verižnjačom, nalik na one koje je nosila teška konjica Gareta Brina. Kalpak podignutog vizira pokrivao joj je glavu, ukrašen grbom s Plamenom Tar Valona, sudeći po onome što je mogla da opipa. To joj je išlo na živce. Ona je odavno prevazišla ovoliki nedostatak obuzdavanja.

Odlučno zameni oklop odećom koju je i ranije nosila za viđenja s Mudrima. Bilo je dovoljno da je zamisli. Puna suknja od tamne vune i široka, bela algode bluza, kakve je nosila dok je učila kod njih, uz šal s resama, toliko zelen da je gotovo izgledao crn, i presavijenom maramom koja joj je pridržavala kosu. Naravno, nije napravila njihov nakit, tu gomilu ogrlica i narukvica. Smejale bi joj se da to pokuša. Žena je svoju zbirku skupljala godinama a ne za treptaj sna.

„Logan je na putu za Crnu kulu“, izgovorila je naglas; iskreno se nadala da jeste; tamo će barem pripaziti na njega, ili se bar tako nadala, a ako ga ponovo uhvate i smire, Rand neće moći da krivi nijednu sestru koja sledi nju, „a Mogedijen nema načina da zna gde se nalazim“. Pokušala je da ovo zvuči uverljivo.

„A zašto bi se ti bojala Senodušnih?“, upita glas iza nje, a Egvena pokuša da se popne uz vazduh. Pošto je ovo bio Telaran’riod, a ona šetač kroz snove, našla se iznad pločica, na visini iznad njene sopstvene, pre nego što je uspela samu sebe da obuzda. O da, pomisli dok je lebdela, ja sam odavno prevazišla ovakve početničke greške. Ako ovako nastavi, sledeće će biti da poskoči kada joj Čeza poželi dobro jutro.

Nadajući se da nije previše pocrvenela, naterala je sebe da se lagano spusti; možda je uspela da očuva nešto dostojanstva.

Možda, iako je Bairino lice bilo naborano više nego obično od keženja pri čemu su joj usne skoro doticale uši. Za razliku od druge dve žene s njom, ona nije mogla da usmerava, ali to nije imalo nikakve veze sa šetanjem kroz snove. U tome je bila vešta koliko i ostale, čak i više u pojedinim oblastima. Amis se isto smešila, iako ne tako napadno, ali je zato sunčanokosa Melaina zabacila glavu i urlala od smeha.

„Nikada nisam videla nikoga...“, jedva uspe da izusti Melaina. „Kao zec.“ Ona odskoči i podiže se u vazduh za ceo hvat.

„Nedavno sam povredila Mogedijen.“ Egvena je bila ponosna na svoje držanje. Volela je Melainu – bila je znatno manje bodljikava otkad je nosila dete, tačnije blizance – ali u ovom trenutku Egvena bi mogla sasvim veselo da je zadavi. „Neke prijateljice i ja smo joj povredile ponos, ako ne i nešto više. Mislim da bi jedva dočekala da mi vrati.“ Iznenada ona ponovo promeni odeću. Ovoga puta u svakodnevnu haljinu za jahanje od glatke zelene svile. Velika Zmija obavila joj je prst zlatom. Nije mogla sve da im kaže, ali ove žene su bile i prijateljice i zasluživale su da znaju ono što je mogla da im kaže.

„Ranjeni ponos pamti se duže nego telesne rane.“ Bairin glas bio je visok i pištav, ali jak poput gvozdene šipke.

„Ispričaj nam o tome“, zatraži Melaina uz radoznao osmeh. „Kako ste je posramile?“ Bair je bila jednako znatiželjna. U okrutnoj zemlji ili naučite da se smejete okrutnosti, ili provodite život cmizdreći; u Trostrukoj zemlji Aijeli su odavno naučili da se smeju. Osim toga, posramiti neprijatelja smatralo se umetnošću.

Amis je za trenutak proučavala Egveninu novu odeću, a onda progovori: „Mislim da ćemo o tome kasnije. Htela si da razgovaramo.“ Ona pokaza ka mestu gde su Mudre volele da razgovaraju, tamo ispod prostrane kupole, u srcu odaje.

Zašto su izabrale baš to mesto bila je još jedna tajna koju Egvena nije uspevala da razreši. Tri žene sedoše prekrštenih nogu, uredno raširivši suknje, nekoliko koraka od nečega što je ličilo na mač od svetlucavog kristala s balčakom nagore tamo gde je bio zaboden u kameni pod. One nisu obraćale pažnju na njega – nije bio deo njihovih proročanstava – kao što nisu primećivale ljude koji bi tu i tamo blesnuli u velikoj prostoriji, ali ovo je bilo mesto gde su uvek dolazile.

Čuveni Kalandor zbilja bi delovao kao mač, i pored svog izgleda, ali uistinu to je bio muški saangreal, jedan od najmoćnijih ikada napravljenih u Doba legendi. Ona oseti jezu razmišljajući o muškom sa’angrealu. Bilo je drugačije dok je bio samo Rand. I Izgubljeni, naravno. Ali sada su tu bili ti Aša’mani. S Kalandorom muškarac bi mogao da upije dovoljno Jedne moći kojom bi za otkucaj srca sravnio grad i opustošio sve miljama unaokolo. Ona ga zaobiđe u širokom luku, nesvesno povlačeći suknje od njega. Rand je izvukao Kalandor iz Srca Kamena da bi ispunio proročanstvo, a potom ga je iz sopstvenih razloga vratio nazad. Vratio ga je i okružio zamkama istkanim od saidina. I one su imale svoj odraz i mogle su da se aktiviraju razorno kao I original ukoliko bi se u blizini pokušalo pogrešno tkanje. Neke su stvari u Tel’aran’riodu bile suviše stvarne.

Pokušavajući da ne misli o Maču Koji Nije Mač, Egvena stade pred tri Mudre. Učvrstivši šalove oko pojasa, razvezale su bluze. Tako su Aijelke sedele s prijateljicama, u šatorima pod vrelim suncem. Ona nije sela i ako je zbog toga izgledala kao moliteljka ili optužena, neka bude. Na neki način, u srcu se tako i osećala. „Nisam vam rekla zašto sam pozvana da odem od vas, a vi nikada niste ni pitale.“

„Reći ćeš nam kad budeš spremna“, nezainteresovano odgovori Amis. Izgledala je istih godina kao Melaina i pored kose, bele kao u Bair, koja joj se spuštala do pojasa – kosa je počela da joj sedi kad je bila samo malo starija nego Egvena sad – ali ona je bila predvodnica među njih tri, a ne Bair. Prvi put se Egvena zapitala koliko joj je stvarno godina. To nije bilo pitanje koje bi se postavilo Mudrima, kao što se nije postavljalo ni Aes Sedai.

„Kada sam vas napustila bila sam jedna od Prihvaćenih. Vi znate za rascep u Beloj kuli.“ Bair odmahnu glavom i iskrivi usta; znala je, ali nije razumela. Nijedna od njih nije. Za Aijele to je bilo nemoguće kao da se klan ili ratničko društvo podeli samo protiv sebe. Možda je, u njihovim očima, to bila i potvrda da su Aes Sedai postale manje od onoga što bi trebalo da budu. Egvena nastavi iznenađena mirnoćom i pribranošću sopstvenog glasa. „Sestre koje se suprotstavljaju Elaidi uzdigle su me u svoju Amirlin. Kada Elaida bude zbačena, ja ću biti na Amirlin Tronu, u Beloj kuli.“ Svojoj odeći dodala je prugastu ešarpu i čekala. Jednom ih je slagala; to je bio ozbiljan prestup prema đi’e’tohu, tako da nije bila sigurna kako će reagovati kad saznaju ovu istinu koju je prikrivala. Kada bi joj makar poverovale. Samo su je gledale.

„Postoji nešto što deca rade“, posle nekog vremena pažljivo progovori Melaina. Njena trudnoća se još nije ocrtavala, ali već je imala taj unutrašnji sjaj, zbog kog je bila još lepša nego inače, i unutrašnji, nepokolebljivi mir. „Sva deca žele da guraju koplja i sva žele da budu poglavari klana, ali na kraju shvate da poglavari retko sami plešu s kopljima. Zato naprave lutku i stave je na uzvišicu.“ Jedan deo poda iznenada se podiže; to više nisu bile kamene ploče nego litica od suncem zapečenog smeđeg kamena. Na vrhu je stajalo nešto što je oblikom podsećalo na čoveka, napravljeno od izuvijanih grančica i krpica. „Ovo je poglavar koji im naređuje da plešu s kopljima, s vrha brda odakle može da vidi bitku. Ali deca trče kuda žele, a njihov poglavar je samo lutka napravljena od grančica i dronjaka.“ Vetar oduva parčiće tkanine istaknuvši prazninu samog oblika, a onda su litica i lutka nestale.

Egvena duboko udahnu. Naravno. Ona je platila za svoju laž prema đi’e’tohu, po sopstvenom izboru, a to je značilo da je sve bilo kao da laž nikada i nije izgovorena. Trebalo je bolje da zna. Ali udarile su u samo srce njenog položaja, kao da su provele nedelje u logoru Aes Sedai. Bair je proučavala pod, ne želeći da bude svedokom njenog srama. Amis je sedela s bradom na dlanu pokušavajući oštrim plavim pogledom da joj dopre do srca.

„Neke me vide tako.“ Još jedan dubok uzdah, a onda izbaci istinu. „Sve osim šaćice to rade. Za sada. Ali kad budemo završile našu bitku, znaće da ja jesam njihov poglavar i da moraju da trče kako im ja kažem.“

„Vrati nam se“, reče Bair. „Ti imaš previše časti za te žene. Sorilea već ima bar desetak mladića koje je izabrala da ih osmotriš u šatorima za znojenje. Ona zbilja čezne da vidi kako praviš svadbeni venac.“

„Nadam se da će biti tu kad se budem udavala, Bair“ – za Gavina, nadala se; da će ga vezati za sebe znala je po tumačenju sna, ali samo nada i sigurnost u ljubav govorili su joj da će se udati – „nadam se da ćete sve vi biti, ali ja sam napravila svoj izbor.“

Bair bi nastavila da se raspravlja, kao i Melaina, ali Amis podiže ruku i one umuknuše iako nisu bile zadovoljne. „Ima mnogo đija u njenoj odluci. Ona će neprijatelje pokoriti svojoj volji umesto da pobegne od njih. Želim ti uspešan ples, Egvena al’Ver.“ Ona je nekada bila Devica koplja i još uvek je često razmišljala kao one. „Sedi. Sedi.“

„Njena čast je njena čast“, upade Bair mršteći se na Amis, „ali ja imam drugo pitanje.“ Oči su joj bile gotovo vodenasto plave, ali kada ih je okrenula ka Egveni, pogled joj je bio oštar kao bilo koji Amisin. „Hoćeš li dovesti te Aes Sedai da kleknu pred Kar’a’karnom?“

Iznenađena, Egvena se, umesto da sedne, gotovo srušila na stopu od poda. Međutim, nije oklevala s odgovorom. „Ne mogu to da uradim, Bair. A čak i da mogu, ne bih. Naša odanost je odanost Kuli, Aes Sedai kao celini, to je čak i iznad zemalja u kojima smo rođene.“ To je bila istina, ili je trebalo da bude, mada se pitala kako se ta tvrdnja u njihovim umovima nosila s njenom pobunom i pobunom ostalih. „Aes Sedai ne zaklinju se na odanost ni svojoj Amirlin, a još manje nekom muškarcu. To bi bilo kao da jedna od vas klekne pred poglavarom klana.“ Ona napravi primer kao što je to Melaina učinila, usredsredivši se na njegovu stvarnost; Tel’aran’riod je mogao neprekidno da se menja, ako znate kako. Ispod Kalandora tri Mudre baciše se na kolena pred poglavarom klana. Čovek je vrlo podsećao na Ruarka, a žene na tri pred njom. Zadržala ga je samo za tren, ali Bair baci pogled i glasno šmrknu. Ta predstava je bila besmislena.

„Ne upoređuj te žene s nama.“ Melainine zelene oči svetlucale su svojom starom oštrinom, glas joj je bio oštar kao britva.

Egvena se ugrize za jezik. Mudre su izgleda prezirale Aes Sedai, sve osim nje, ili bolje rečeno oholo su se odnosile prema njima. Ona pomisli da bi mogle čak i da se uvrede zbog proročanstava koja su ih vezivala za Aes Sedai.

Pre nego što je bila pozvana od Dvorane da bi bila uzdignuta u Amirlin, Šerijam i njen krug prijateljica redovno se ovde sretao s ove tri, ali to je prekinuto koliko zbog odbijanja Mudrih da sakriju svoj prezir, toliko i zato što je Egvena bila pozvana. U Telaran’riodu sukob s nekim ko bolje poznaje mesto može biti užasno ponižavajući. Čak su i prema Egveni sada zauzimale određeno rastojanje i bilo je stvari o kojima su odbijale da razgovaraju, kao što je ono što su znale o Randovim planovima. Ranije, ona je bila jedna od njih, učenica u šetnji kroz snove; kasnije, bila je Aes Sedai, čak i pre nego što su saznale ono što im je upravo saopštila.

„Egvena al’Ver će uraditi kako mora“, reče Amis. Melaina je dobro odmeri i poče napadno da namešta šal, zaljuljavši nekoliko ogrlica od slonovače i zlata da zazveče, ali ne progovori. Amis je još više pokazala da je vođa. Jedina Mudra koju je Egvena ikada videla da može naterati ostale Mudre da joj se tako brzo pokore bila je Sorilea.

Bair zamisli čaj pred sobom, kao da su u šatorima, zlatni čajnik ukrašen lavovima iz jedne zemlje, srebrni poslužavnik po ivici ukrašen filigranskim kanapom iz druge, majušne zelene šolje od nežnog porcelana Morskog naroda. Čaj je imao ukus pravog, naravno, mogla je da ga oseti kako joj silazi u stomak. I pored naznake nekih slatkih bobica ili biljaka koje nije prepoznavala, bio je suviše gorak za Egvenin ukus. Ona zamisli malo meda u njemu i ponovo otpi. Suviše sladak Trunčica manje meda. Sad je imao pravi ukus. To je bilo nešto što nije moglo da se uradi s Moći. Egvena je sumnjala da je iko bio tako vešt da bi izatkao niti saidara dovoljno tanke da bi se med uklonio iz čaja.

Za trenutak je sedela zagledana u svoju šolju čaja, razmišljajući o medu i čaju i tankim nitima saidara, ali nije zato ćutala. Mudre su želele da upravljaju Random ništa manje nego Elaida ili Romanda ili Lelejna ili, najverovatnije, bilo koja druga Aes Sedai. Naravno, one su samo želele da usmere Kar’a’karna na put koji je bio najbolji za Aijele, a opet, ove sestre želele su da okrenu Ponovorođenog Zmaja ka onome što je najbolje za svet, onako kako su one to videle. Nije ni sebe poštedela. Pomoći Randu, sprečiti ga da se nepopravljivo zameri Aes Sedai, takođe je značilo voditi ga. Samo, ja sam u pravu, podsetila je samu sebe. Šta god da uradim, to je za njegovo dobro koliko i za sve druge. Niko od ostalih nikada ne misli o tome štaje dobro za njega. Ali najbolje je da zapamti da su ove žene nešto više nego naprosto njene prijateljice i sledbenice Kar’a’karna. Niko nikad nije bio samo naprosto nešto, to je učila.

„Ne mislim da si želela samo da nam kažeš da si žena-poglavar među mokrozemcima“, reče Amis iznad svoje šoljice čaja. „Šta ti muči um, Egvena al’Ver?“

„Muči me ono što me stalno muči.“ Nasmeši se da popravi raspoloženje. „Ponekad mi se čini da će me Rand naterati da dobijem sede pre vremena.“

„Bez muškaraca, nijedna žena ne bi imala sede.“ Obično bi to bila šala s Melaininog jezika, a Bair bi se našalila na račun beskrajnog znanja o muškarcima koje je Melaina stekla za nekoliko meseci bračnog života, ali ovoga puta nije bilo tako. Tri žene su naprosto gledale u Egvenu i čekale.

Tako znači. Žele da budu ozbiljne. Pa, Rand je ozbiljan posao. Poželela je da može da bude sigurna da su ga videle na iole isti način kao i ona. Držeći šolju vrhovima prstiju, sve im je ispričala. U svakom slučaju o Randu, a i o svojim strahovima otkada je saznala za tišinu iz Kaemlina. „Ne znam šta je on uradio – ili je ona uradila; svi mi samo govore koliko Merana ima iskustva, ali nema nikakvog s takvima kao što je on. Kad su Aes Sedai u pitanju, ako bi sakrile ovu šoljicu na livadi, još uvek bi uspeo da je zgazi posle tri koraka. Znam da bih ja uradila bolje nego Merana, ali...“

„Možeš da se vratiš“, ponovo predloži Bair, ali Egvena odlučno odmahnu glavom.

„Više mogu da uradim ovde gde sam sad, kao Amirlin. A postoje pravila čak i za Amirlin Tron.“ Usta joj se za trenutak iskriviše. Nije volela to da prizna, pogotovo ne ovim ženama. „Ne smem ni da ga posetim bez dozvole Dvorane, ja sam sada Aes Sedai i moram da poštujem naše zakone.“ Ovo je izgovorila žustrije nego što je nameravala. Taj je zakon bio glup, ali još nije pronašla način da ga zaobiđe. Osim toga, lica su im bila tako bezizražajna da je bila sigurna da se u sebi sumnjičavo smejulje. Čak ni poglavar klana nije imao prava da kaže kada ili kuda Mudra može da ide.

Tri žene naspram nje razmeniše duge poglede. Onda Amis spusti svoju šoljicu i reče: „Merana Ambrej i druge Aes Sedai pratile su Kar’a’karna u grad drvoubica. Ne treba da imaš nikakav strah da će pogrešno postupati s njom, ili bilo kojom od tvojih sestara uz nju. Mi ćemo se potruditi da ne bude nikakvih teškoća između njega i bilo koje Aes Sedai.“

„To nimalo ne zvuči kao Rand“, neodlučno reče Egvena. Znači, Šerijam Je bila u pravu o Merani. Ali zašto je još uvek ćutala?

Bair se zakikota; „Većina roditelja ima više muka s decom nego što ih postoji između Kar’a’karna i žena koje su došle s Meranom Ambrej.“

„Dok god on nije dete“, nasmeja se Egvena, od olakšanja što je nekome nešto zabavno. Kakvo su mišljenje ove žene imale o Aes Sedai, pljuvale bi eksere kad bi samo posumnjale da neka sestra stiče uticaj nad njim. S druge strane, mora da je ipak nešto uradila, inače bi dosad već otišla. „Ali Meran je trebalo da pošalje izveštaj. Ne shvatam zašto nije. Jeste li sigurne da nema nikakvih...?“ Nije znala kako da završi. Nije bilo načina da Rand spreči Meranu da pošalje goluba.

„Možda je poslala čoveka na konju“, slabašno se naceri Amis; kao i svaki Aijel, jahanje je smatrala odvratnim. Trebalo bi da sopstvene noge svakome budu dovoljno dobre. „Nije ponela nijednu od ptica koje mokrozemci koriste.“

„To je bilo glupo od nje“, promrmlja Egvena. „Glupo“ je bila blaga reč. Meranini snovi su sigurno zaštićeni, tako da nije bilo svrhe ovde pokušavati razgovor s njom. Čak i kad bi mogla da je pronađe. Svetlosti, to je tako dosadno! Napeto se nagnula napred. „Amis, obećaj mi da nećete pokušati da ga sprečite da razgovara s njom ili da je razljutite toliko da uradi nešto budalasto.“ One su bile potpuno sposobne za to; više nego sposobne. One su spuštanje Aes Sedai na njihova mesta usavršile do Talenta. „Ona treba da ga ubedi da ga nećemo povrediti. Sigurna sam da Elaida ima neko gadno iznenađenje pod svojim suknjama, ali mi ga nemamo.“ Lično će se postarati za to, ako bi iko imao drugačije namere. Nekako će to uraditi. „Obećaj mi.“ Razmenjivale su zagonetne poglede. Da puste sestru blizu Randa nije moglo da im se dopada, pogotovo ako bi ona bila bez nadzora. Bez sumnje će jedna od pjih smisliti kako mora da bude gde god je Merana, ali s tim je mogla da živi dok god je ne ometaju previše.

„Obećavam, Egvena al’Ver“, konačno izgovori Amis, glasom ravnim poput kamene ploče.

Verovatno je bila uvređena što je Egvena tražila obećanje, ali Egvena se osećala kao da joj je teret pao sa srca. Dva tereta. Rand i Merana neće jedno drugom skakati za gušu, a Merana će imati mogućnost da uradi ono zbog čega su je poslali. „Znala sam da ćeš mi reći nedoteranu istinu, Amis. Ne mogu da ti opišem koliko mi je drago da je čujem. Ako bi išta pošlo naopako između Randa i Merane... Hvala ti.“

Prenuvši se, trepnula je. Na trenutak Amis je bila obučena u kadin’sor. Uz to je i pomerila ruku. Verovatno u govoru ruku Devica. Ni Bair ni Melaina, koje su pijuckale čaj, ničim nisu pokazale da su išta primetile. Amis mora da je poželela da je negde drugde, udaljena od zbrke koju je Rand napravio od njihovih života. Bilo bi neprilično i sramno da Mudra hodač kroz snove ne može da vlada sobom u Tel’aran’riodu, pa čak samo za trenutak Za Aijele, sram je povređivao gore od bola, ali morao je da ima svedoke da bi bio sram. Ako to niko nije video ili oni koji su videli odbiju da priznaju, onda je kao da se ništa nije ni dogodilo. Čudni ljudi, ali ona zasigurno nije želela da posrami Amis. Umiriviši lice, nastavila je kao da se ništa nije dogodilo.

„Moram da vas zamolim za uslugu. Nemojte reći Randu – ili ikome – za mene. Htela sam da kažem, o ovome.“ Podigla je jedan kraj ešarpe. U poređenju s njihovim izrazom lica, i najpribranija Aes Sedai izgledala bi mahnito. Kamen je prema njima bio suviše mekan. „Ne mislim da lažete“, brzo je dodala. Prema đi’e’tohu, tražiti od nekoga da laže bilo je samo malo bolje od toga da slažete sami. „Samo to ne pominjite. Već je poslao nekoga da me spasava!“ Ala će se razbesneti kad sazna da sam otpremila Meta za Ebou Dar s Ninaevom i Elejnom, pomisli ona. Zaista je morala to da uradi. „Ne treba mi spasavanje i ne želim ga, ali on misli da sve zna bolje od svih. Bojim se da bi mogao da dođe sam da me traži.“ Šta ju je više plašilo – da može da se pojavi u logoru, sam i besan, s nekih tri stotine Aes Sedai oko sebe? Ili da se može pojaviti s nekim od Aša’mana? U oba slučaja, propast.

„To bi bila... nesreća“, promrmlja Melaina, iako je ona retko bila suzdržana u izjavama, a Bair progunđa: „Kar’a’karn je tvrdoglav. Kao i svaki muškarac koga sam ikada upoznala. A i nekoliko žena, kad već pominjemo.“

„Pažljivo ćemo čuvati tvoje poverenje, Egvena al’Ver“, ozbiljnim glasom reče Amis.

Egvena trepnu zbog toga što su se tako brzo složile. Ali možda to i nije trebalo da je iznenadi. Za njih, Kar’a’karn je bio samo još jedan poglavar, samo malo važniji, a Mudre su zasigurno bile poznate po prećutkivanju onoga što su smatrale da poglavar ne treba da zna.

Posle toga nije imalo mnogo toga da se kaže, iako su nastavile da ćaskaju ispijajući još čaja. Žudela je za lekcijom iz hodanja snovima, ali nije mogla da je zatraži dok je Amis bila prisutna. Amis bi otišla, a Egvena je čeznula za njenim društvom više nego za učenjem. Najbliže što su Mudre prišle pominjanju Randa i onoga što zaista radi bilo je kada je Melaina zagunđala da bi Kada morao da dokrajči Šaidoe i Sevanu, a Bair i Amis su se tako namrštile na nju da je pocrvenela do korena kose. Na kraju krajeva, Sevana je bila Mudra, što je Egvena gorko znala. Čak ni Kar’a’karnu nije bilo dozvoljeno da dotakne Mudru, pa makar bila i Šaido. A ona nije mogla da im izloži pojedinosti sopstvenog položaja. To što su odmah istakle najsramotniju pojedinost nije nimalo smanjivalo stid koji bi osećala da govori o tome – kada je bila u njihovoj blizini bilo joj je teško da se ne ponaša i ne razmišlja kao Aijeli; u stvari, činilo joj se da bi najveća sramota bila da nikada nije srela Aijele – a jedini saveti koje su mogle da joj ponude o tome kako da se obračuna sa Aes Sedai u poslednje vreme bili su takve vrste da čak ni Elaida lično ne bi pokušala da ih posluša. Ma koliko neverovatno zvučalo, to je moglo da se izrodi u razuzdanu pobunu Aes Sedai. Što je bilo još gore, one su već imale dovoljno loše mišljenje o Aes Sedai; nije bilo potrebe da im ona doliva ulje na vatru. Želela je da jednoga dana iskuje vezu između Mudrih i Bele kule, ali to se nikada neće dogoditi ako ne uspe da primiri vatru. Još nešto što nije imala pojma kako će uraditi, zasad.

„Moram da krenem“, reće konačno, ustajući. Njeno telo spavalo je u šatoru, ali nikada se ne odmorite dovoljno u snu ako ste u Tel’aran’riodu. Ostale se podigoše kad i ona. „Nadam se da ćete sve biti vrlo pažljive. Mogedijen me mrzi i sigurno će pokušati da naudi svakome ko mi je prijatelj. Ona mnogo zna o Svetu snova. Barem koliko je i Lanfear znala.“ To je bilo najbolje upozorenje koje im je mogla dati ne rekavši otvoreno kako Mogedijen zna više od njih. Aijeli imaju osetljiv ponos. Srećom, shvatile su šta pokušava da kaže i nisu se uvredile.

„Da su Senodušni hteli da nam prete“, reče Melaina, „mislim da bi to dosad uradili. Možda veruju da im mi nismo pretnja.“

„Primetile smo one koji mora da su šetači kroz snove, uključujući muškarce.“ Bair sumnjičavo odmahnu glavom; koliko god da je znala o Izgubljenima, smatrala je da su muškarci šetači kroz snove pojava uobičajena koliko i noge na zmiji. „Izbegavaju nas. Svi oni.“

„Mislim da smo jake koliko i oni“, dodade Amis. U Jednoj moći ona i Melaina nisu bile ništa jače nego Teodrin i Faolajn – daleko od slabih, u stvari jače od većine Aes Sedai, ali veoma daleko od snage Izgubljenih – ali u Svetu snova, znanje o Tel’aran’riodu često je bilo moćno koliko i saidar, a ponekad i moćnije. Na ovom mestu, Bair je mogla da se nosi s bilo kojom sestrom. „Ali pripazićemo. Neprijatelj koga potceniš jeste onaj koji će te ubiti.“

Egvena uhvati Amis i Melainu za ruke, a i Bair bi, da je ikako bilo moguće. Umesto toga, osmehnula joj se. „Nikada neću uspeti da vam objasnim koliko mi znači vaše prijateljstvo, koliko mi vi značite.“ I pored svega, to je jednostavno bila istina. „Ceo svet izgleda kao da se promeni kad god trepnem. Vas tri ste jedna od retkih čvrstih tačaka.“

„Svet se zaista menja“, tužno progovori Amis. „Čak se i planine izližu od vetra, a niko ne može dva puta da se popne na isto brdo. Nadam se da ćemo uvek ostati prijateljice u tvojim očima, Egvena al’Ver. Neka bi uvek pronašla vode i hlada.“ Uz te reči, one nestadoše, vrativši se u sopstvena tela.

Neko vreme stajala je mršteći se na Kalandor, ali nije ga ni videla dok iznenada nije sama sebe ogorčeno protresla. Razmišljala je o tom beskrajnom polju zvezda. Ako se tamo bude dovoljno zadržala, Gavinov san će je ponovo pronaći i prigrliti je kao i njegove ruke odmah potom. Vrlo prijatan način da se provede ostatak noći. I detinjasto gubljenje vremena.

Odlučno natera sebe da se vrati u svoje uspavano telo, ali ne i običnom spavanju. To nikada više nije radila. Jedan delić njenog uma ostajao je potpuno svestan, proučavajući snove, pamteći one koji su predviđali budućnost, ili nekako nagoveštavali mogući pravac u kome treba da se kreće. Za sada je toliko uspevala da razazna iako je samo jedan san do sada uspela da protumači, onaj iz kog je saznala da će joj Gavin biti Zaštitnik. Aes Sedai su ovo nazivale Snevanjem, a žene koje su to mogle Snevačicama; sve osim nje behu odavno mrtve, a opet, to nije imalo veze s Jednom moći ništa više nego Hodanje kroz snove.

Valjda je bilo neizbežno da prvo sanja Gavina, jer je razmišljala o njemu.

Stajala je u ogromnoj zamagljenoj odaji gde ništa nije bilo jasno vidljivo. Ništa osim Gavina koji joj je polako prilazio. Visok, prelep muškarac – je li moguće da je ikada pomislila da je njegov polubrat Galad lepši? – zlatne kose i predivnih tamnoplavih očiju. Još je bio udaljen, ali mogao je da je vidi; pogled mu je bio prikovan za nju kao strelčev za metu. Slabašan zvuk lomljenja i drobljenja visio je u vazduhu. Spustila je pogled. I osetila kako joj nadolazi vrisak. Bosonog, Gavin je hodao preko poda prekrivenog razbijenim staklom koje se dalje lomilo pri svakom sporom koraku koji bi napravio. Čak i pri tom slabom svetlu mogla je da vidi trag krvi koji su njegova posečena stopala ostavljala. Ona ispruži ruke, pokuša vikom da ga zaustavi, pokuša da potrči ka njemu, ali onda se iznenada našla negde drugde.

Kao što biva u snovima, lebdela je iznad dugačkog pravog druma koji se prostirao preko travnate ravnice, gledajući dole na čoveka koji je jahao vranca. Gavina. Onda je stajala na drumu pred njim, a on zaustavi konja. Ovoga puta, ne zato što ju je video, nego se prav drum sada granao od mesta na kome je stajala pa preko visokih brda, tako da niko nije mogao da vidi šta leži iza. Međutim, ona je znala. Na kraju jedne grane krila se nasilna smrt, na kraju druge dug život i smrt u krevetu. Na jednoj strani, oženiće se njome, na drugoj – neće. Znala je šta leži pred njim, ali ne i koji je koji put. Iznenada, on ju je video, ili je izgledalo tako, osmehnuo se i okrenuo konja ka jednom od puteva... A ona se našla u sledećem snu. I sledećem. I ponovo.

Nisu svi snovi predskazivali budućnost. Snovi u kojima se ljubi s Gavinom, trči po prohladnim prolećnim pašnjacima sa sestrama, kao što su radile kad su bile deca, presečeni noćnim morama u kojima su je Aes Sedai sa šibama u rukama jurile beskrajnim hodnicima, gde ju je iskežena Nikola tužila Dvorani a Tom Merilin izašao da pruži dokaze... te je odbacila; ostale je pohranila, da ih docnije pregleda i ispipa nadajući se da će možda razumeti njihovo značenje.

Stajala je pred neizmernim zidom, grabeći ga, pokušavajući da ga sruši golim rukama. Nije bio napravljen od cigle niti od kamena, nego od nebrojenih hiljada pločica; svaka beše crno-bela, s prastarim znamenjem Aes Sedai, poput sedam pečata što su nekada zatvarali tamnicu Mračnog. Neki od njih su sada bili polomljeni, iako čak ni Jedna moč nije mogla da razbije kuendilar, a ostali su nekako oslabili, ali zid je čvršto stajao, koliko god da je udarala u njega. Nije mogla da ga obori. Možda je znamenje bilo važno. Možda je. pokušavala da obori Aes Sedai, Belu kulu, možda...

Met je stajao na vrhu brda išaranog senkama noći, posmatrajući ogroman iluminatorski vatromet, kad odjednom posegnu uvis i dočepa jedno od gorućih svetala s neba. Vatrene strele izbijale su iz njegove stisnute pesnice, a nju ispuni osećaj strave. Zbog ovoga će ljudi umirati. Svet će se promeniti. Ali svet se jeste menjao; uvek se menja.

Remenje oko pojasa i ramena držalo ju je čvrsto vezanu za brvno, a dželatova sekira se spuštala, ali znala je da negde neko trči i ako budu dovoljno brzo trčah sekira će stati. Ako ne... U jednom delu uma oseti žmarce.

Logan, smejući se, preskoči nešto na zemlji i zajaha crni kamen; kada je pogledala nadole, pomisli da je preskočio Randovo telo, položeno na pogrebni odar s rukama prekrštenim preko grudi, ali kada mu je dodirnula lice, ono se raspade kao da je papirna lutka.

Zlatni soko raširi krila i dotače je i znala je da je nekako povezana sa sokolom; samo je znala da je soko ženka. Čovek je umirao na uzanom krevetu, a bilo je važno da on ne umre, a opet, napolju su pravili odar a glasovi su se dizali u pesmi o radosti i tuzi. Tamnoputi mladić držao je u ruci nešto što je tako jako sijalo da nije mogla da razazna šta je to.

I dalje, i dalje, snovi su nadolazili a ona ih je grozničavo odabirala, očajnički pokušavajući da razume. Nije tu bilo odmora, ali to se moralo uraditi. Ona će uraditi ono što se uraditi mora.