Kruna mačeva

38 Šest spratova

Met bi izašao i sam vukao kočije, samo da je mogao. Mislio je da bi se onda, možda, kretali malo brže. Ulice su već bile pune sunca koje se nije popelo do kraja, kola i dvokolice bučno su se provlačile kroz gomilu i razbacivale prašinu uz povike i psovke kako kočijaša, tako i onih što su morali da se sklanjaju s puta. Toliko je teretnih barki klizilo kanalima, terano motkama svojih kormilara, da je čovek gotovo mogao da hoda po kanalima kao po ulicama, prelazeći s jedne barke na drugu. Bučna huka nadvijala se nad bleštavim belim gradom. Činilo se kao da Ebou Dar pokušava da nadoknadi vreme koje je juče izgubljeno, da ne pominjemo pri tom i ono za vreme Visokog Časelina i Svetkovine svetiljki, a i dobro je da je pokušavao ako se uzme u obzir da je sutra Slavlje žeravica, pa dva dana potom Madinov dan, u čast osnivača Altare, a onda naredne noći dolazi Svetkovina polumeseca. Južnjaci su bili poznati po marljivosti, ali on je smatrao da je to bilo tako jer su morali dobro da zapnu kako bi nadoknadili sve proslave i svetkovine. Čudo je bilo što su nalazili snage za sve to.

Konačno, kočije su stigle do reke, vozeći uz jedan od onih kamenih dokova koji su se pružali u vodu, pa su se poređale pored stepenica za ukrcavanje na brodice. Gurnuvši parče tamnožutog sira i okrajak hleba u džep, on gurnu korpu pod sedište. Bio je gladan, ali neko u kuhinjama mora da se veoma žurio; veći deo korpe zauzimala je glinena posuda puna ostriga, samo što su oni u kuhinji zaboravili da ih skuvaju.

Spustivši se iza Lana, ostavio je Nalesinu i Beslanu da pomognu Vaninu i ostalima da izađu iz poslednjih kočija. Desetak muškaraca, a čak ni Kairhijenjanin nije bio baš mali, bilo je nagurano poput sardina i ukočeno su se izvlačili odatle. Met je koračao za Zaštitnikom ka prednjoj kočiji dok mu je ašandarei bio prebačen preko ramena. Ninaeva i Elejna će saznati šta on misli o ovome, bez obzira na to ko će da ih čuje. Pokušati da sakriju da je tu Mogedijen! Ne pomenuti da su dvojica njegovih ljudi poginuli! On će…! Odjednom je postao vrlo svestan Lana koji se nadnosio nad njim poput nekakvog kamenog kipa s tim mačem o boku, pa je malo prilagodio misli. Makar će kći naslednica da čuje šta on misli o čuvanju takvih tajni.

Ninaeva je stajala na pristaništu, vezujući svoj šešir s plavom peruškom i razgovarajući s nekim u kočiji kada je stigao do nje. „…Uspeće, naravno, ali ko bi pomislio kako Morski narod, od svih naroda, može da zahteva nešto takvo, pa makar i u četiri oka?“

„Ali, Ninaeva“, odgovorila je Elejna koja je upravo izlazila držeći svoj šešir sa zelenim peruškama u ruci, „ako je prošla noć bila tako veličanstvena kao što si mi rekla, kako možeš da se žališ na…?“

To je bio trenutak kada su postale svesne njega i Lana. Lana, u stvari. Ninaeva je širila oči sve više i više, a lice joj je postalo toliko crveno da bi posramilo i dva sunčeva zalaska. Možda i tri. Elejna se zaledila s jednim stopalom još uvek na papučici kočije, pa se tako namrštila na Zaštitnika da biste pomislili kako im se on prišunjao. Međutim, Lan je gledao nadole, u Ninaevu, bezizražajniji negoli neki stub u ogradi, a i pored toga što je Ninaeva delovala kao da će se svakog trenutka baciti pod kočiju i sakriti, upijala je Lana pogledom, kao da na ovom svetu ne postoji niko sem njega. Shvativši da tu traći mrštenje, Elejna skide stopalo sa papučice pa se pomeri da propusti Riejnu i dve Mudre žene s kojima su delile kočiju, Tamarlu i prosedu Saldejku Džaniru, ali kći naslednica nije se lako predavala, o ne. Ona preusmeri svoje mrštenje na Meta Kautona, a ako se ono imalo promenilo, to je bilo samo da bi se pojačalo. On šmrcnu i odmahnu glavom. Obično, ako žena greši, sposobna je da pronađe gomilu nečega za šta će optužiti najbližeg muškarca da bi on završio pomišljajući kako je možda stvarno nešto skrivio. Po njegovim iskustvima, i starim i novim sećanjima, postoje samo dve prilike u kojima žena priznaje kako je pogrešila: kada nešto želi, ili kada usred leta grune sneg.

Ninaeva posegnu za svojom pletenicom, ali u tome nije bilo njene uobičajene srčanosti. Prsti joj zadrhtaše i rastvoriše se, a ona je umesto toga stajala i preplitala ih. „Lane“, počela je nesigurno, „ne smeš da pomisliš da bih pričala o…“

Zaštitnikje brzo prekide, poklonivši se i ponudivši joj ruku. „Na javnom smo mestu, Ninaeva. Šta god ti želiš da pričaš u javnosti, dopušteno ti je. Mogu li te otpratiti do broda?“

„Da“, rekla je, tako jako klimajući glavom da joj je šešir gotovo spao. „Da. Na javnom mestu. Ispratićeš me.“ Uhvativši ga podruku, malo se pribrala, bar u licu. Držeći slobodnom rukom ogrtač protiv prašine, bukvalno ga je odvukla preko pristaništa prema mestu za ukrcavanje.

Met se pitao da se ona nije slučajno razbolela. On je stvarno uživao da posmatra Ninaevu koja mora malo više da spusti nos, ali ona jedva da je ikada dopuštala da to traje duže od dva uzdaha. Aes Sedai ne mogu da Leče same sebe. Možda bi trebalo predložiti Elejni da se postara za to, šta god da je što je mučilo Ninaevu. On lično izbegavao je Lečenje koliko i smrt ili brak, ali po njegovom viđenju, to je bilo potpuno drugačije ako su u pitanju ostali. Prvo je, međutim, imao nekoliko biranih reči koje je nameravao da joj saspe, o skrivanju tajni.

Otvorivši usta on podiže kažiprst…

… a Elejna ga ubode u grudi svojim, toliko namrštena pod tim šeširom s peruškama da su mu od toga trnuli prsti na nogama. „Gazdarica Korli“, saopštila mu je ledenim glasom kraljice koja izriče presudu, „objasnila je Ninaevi i meni značenje tih crvenih cvetova na korpi, za koju si, kako primećujem, bar imao dovoljno stida da je sakriješ.“

Njegovo lice pocrvenelo je više nego što bi Ninaevino moglo i u snovima. Nekoliko koraka odatle, Riejna Korli i druge dve vezivale su šešire i nameštale haljine, kao što žene rade uvek kada ustanu, sednu, ili pređu cela tri koraka. Međutim, i pored pažnje koju su posvećivale svojoj odeći, preostalo im je dovoljno za brze poglede u njegovom pravcu, a prvi put oni nisu bili ni neodobravajući ni zaprepašćeni. On nije imao pojma da ti krvavi cvetovi imaju ikakvo značenje! Deset sunčevih zalazaka nije moglo da se takmiči sa njegovim licem.

„Tako znači!“ Elejnin glas bio je nizak, samo za njegove uši, ali je bio natopljen gađenjem i prezirom. Povukla je ogrtač da je on ne bi slučajno dodirnuo. „Istina je! Nisam mogla da poverujem tako nešto za tebe, čak ni od tebe! Sigurna sam da Ninaeva nije mogla. Bilo kakvo obećanje koje sam ti dala je povučeno! Neću da držim svoje obećanje nijednom muškarcu koji može da prisili ženu, bilo koju ženu, a pogotovo kraljicu koja mu je ponudila…“

„Ja da sam prisilio nju!“, povikao je. Ili tačnije, pokušao je da vikne; zato što se zagrcnuo, to je delovalo kao šištanje.

Dohvativši Elejnu za ramena, on ju je povukao malo dalje od kočija. Lučki radnici bez košulja, u zamrljanim zelenim prsnicima, prolazili su pored njih, noseći vreće na ramenima ili gurajući bačve preko doka, a neki su gurali i niska kolica puna sanduka, i svi su u velikom luku zaobilazili kočije. Kraljica Altare možda nije imala mnogo moći, ali njen grb na vratima kočije bio je dovoljan da se obični ljudi uklanjaju. Nalesin i Beslan ćaskali su dok su vodili Crvenruke ka mestu za ukrcavanje, dok je Vanin išao pozadi i smrknuto merkao nemirnu reku; tvrdio je kako ima osetljiv stomak kada su u pitanju brodovi. Mudre žene iz obe kočije okupile su se oko Riejne, posmatrajući ih, ali nisu bile dovoljno blizu da ih čuju. On je ipak šaputao.

„Sad ti slušaj mene! Ta žena ne priznaje ’ne’ kao odgovor; ja joj kažem ne, a ona mi se smeje. Izgladnjivala me je, zastrašivala me je, jurila me je kao da je pastuv! Ona ima više ruku negoli šest bilo kojih drugih žena koje sam ikada susreo. Pretila je da će pozvati služavke da me svlače ako je ne pustim…“ Odjednom mu je sinulo šta govori. I kome to govori. Uspeo je da zatvori usta pre nego što je progutao muvu. Odjednom se veoma zanimao za tamne gvozdene vrane urezane u dršku ašandareija, samo da ne bi moro da se susretne s njenim pogledom. „Ono što pokušavam da kažem jeste da ti to ne razumeš“, promrmljao je. „Sve si pogrešno shvatila.“ Usudio se da baci pogled ka njoj ispod oboda svog šešira.

Slabašno crvenilo popelo joj se u obraze, ali lice joj je bilo uzvišeno poput mermernog poprsja. „Pa… čini se da sam nešto pogrešno shvatila“, ozbiljno je rekla. „To je… baš nevaljalo od Tilin.“ Učinilo mu se da joj usne poigravaju. „Jesi li pokušao da vežbaš drugačije osmehe u ogledalu, Mete?“

Zapanjen, on je žmirkao. „Šta?“

„Čula sam iz pouzdanih izvora da je to ono što mlade žene rade kako bi privukle pažnju kraljeva.“ Nešto je napuklo u ozbiljnosti njenoga glasa, a ovoga puta usne su joj sasvim sigurno zaigrale. „Mogao bi da pokušaš i sa upadljivim treptanjem.“ Zarivši zube u donju usnicu, okrenula se, dok su joj se ramena tresla, a ogrtač protiv prašine lelujao je za njom kada je požurila prema mestu za ukrcavanje. Pre nego što je nestala van dometa sluha, mogao je da čuje kako smejući se dobacuje nešto o tome da sad vidi „… kad zaigra mečka pred tvojim vratima“. Riejna i Mudre žene požurile su za njom, jato kokošaka pratilo je pile umesto da bude obrnuto. Nekoliko veslača razgolićenih grudi, koji su bili van svojih brodica, prestali su da namotavaju užad ili šta god da su radili, pa sa poštovanjem pognuše glave dok su prolazile pored njih.

Smaknuvši šešir, Met se premišljao da li da ga baci na zemlju i počne da skače po njemu. Žene! Trebalo je da udavi tu krvavu kći naslednicu. A i Ninaevu, zarad opšteg načela. Osim, naravno, što to nije mogao da uradi. Dao je obećanje. A one kockice još uvek su koristile njegovu lobanju umesto čaše za bacanje. I jedna od Izgubljenih možda se nalazila negde u okolini. Vrativši šešir na glavu pomalo nakrivo, on odmaršira do mesta za ukrcavanje, progura se pored Mudrih žena i stiže Elejnu. Ona je još uvek pokušavala da obuzda kikotanje, ali svaki put kad bi pogledala u njegovom pravcu, ponovo bi joj se u obrazima pojavila boja, kao i sam kikot.

On je gledao pravo pred sebe. Proklete žene! Prokleta obećanja. Dovoljno odigavši šešir kako bi mogao preko glave da prevuče kožnu pantljiku s vrata, on je s oklevanjem gurnu ka njoj. „Ti i Ninaeva moraćete da se dogovorite koja od vas će je nositi. Ali hoću je nazad kada budemo napuštali Ebou Dar. Shvataš li? Onog trenutka kada budemo odlazili…“

Odjednom je shvatio kako hoda sam. Kada se okrenuo, ustanovio je da Elejna stoji potpuno nepomična, dva koraka iza njega, buljeći u njega dok su se Riejna i ostale nagurale iza nje.

„Šta je sada?“, raspitivao se. „O! Da, znam za Mogedijen.“ Mršavi čova s crvenim kamenjem u svojoj mesinganoj naušnici, koji se naginjao preko užeta za sidrenje, tako se iznenadno trgao na pomen tog imena da je pao preko stranice čamca uz glasan krik i pljusak. Meta nije bilo briga ko ga sluša. „Pokušale ste da je zatajite – i smrt dvojice mojih ljudi! – pošto ste mi dale obećanje. Pa, razgovaraćemo o tome kasnije. I ja sam dao nekakvo obećanje; obećao sam da ću vas dve sačuvati žive. Ako se Mogedijen pojavi, krenuće za vama dvema. Sada, evo.“ Ponovo je gurao privezak ka njoj.

Ona je zapanjeno odmahnula glavom, a onda se okrenula da nešto promrmlja Riejni. Tek kada su starije žene krenule ka mestu gde je Ninaeva stajala, dozivajući ih rukom sa vrha brodskih stepenica, Elejna je uzela lisičju glavu i okretala je među prstima.

„Imaš li ti uopšte ikakvu predstavu šta bih bila spremna da učinim samo da bih mogla ovo da proučavam?“, upitala je tiho. „Ikakvu predstavu?“ Ona je bila visoka za ženu, ali još uvek je morala da podigne glavu kako bi gledala u njega. Kao da ga nikada ranije nije videla. „Ti si mladić koji izaziva neprilike, Mete Kautone. Lini bi rekla da se ponavljam, ali ti…!“ S uzdahom, Elejna posegnu i skide mu šešir pa mu prebaci pantljiku preko glave. Ona mu je čak gurnula lisičju glavu u košulju i potapšala je pre nego što mu je vratila šešir. „Neću da je nosim dok i Ninaeva ne bude imala jednu, ili Avijenda, a mislim da i one dele moj stav. Ti je nosi. Na kraju krajeva, teško možeš pokušati da održiš obećanje ako Mogedijen ubije tebe. Iako ne mislim da je još uvek ovde. Mislim da veruje kako je ubila Ninaevu, te me ne bi iznenadilo ako na tome i ostane. Međutim, ti moraš biti pažljiv. Ninaeva kaže da nailazi oluja, a pri tom nije mislila na ovaj vetar. Ja…“ Bledo rumenilo ponovo joj se pojavilo na obrazima. „Žao mi je što sam ti se smejala.“ Pročistila je grlo, gledajući u stranu. „Ponekad zaboravljam svoju dužnost prema podanicima koje imam. Ti si poštovanja dostojan podanik, Metrime Kautone. Postaraću se da Ninaeva shvati šta je stvarno između… između tebe i Tilin. Možda možemo i da ti pomognemo.“

„Ne“, zamucao je. „Mislim, da. Mislim… To jest… O, žeženu kozu mu poljubim ako imam pojma šta sam mislio. Gotovo da sam poželeo da ne znaš istinu.“ Ninaeva i Elejna koje sede i nad čajem raspravljaju o njemu s Tilin. Hoće li ikada moći to da preživi? Hoće li posle toga moći ijednu od njih da pogleda u oči? Ali ako to ne učine… Našao se između medveda i vuka, a nije mogao nikuda da pobegne. „O, ovčijih mu splačina! Ovčijih mu splačina i krvavog mu crnog luka na puteru!“ Gotovo da je zaželeo da ga ona opomene zbog njegovog jezika onako kako je to Ninaeva činila, samo da bi promenili temu.

Njene usne su se u tišini pomerale, a on je za trenutak imao čudan utisak da ona ponavlja ono što je upravo izrekao. Naravno da nije. Priviđalo mu se; to je bilo to. Ona glasno reče: „Razumem.“ Zvučala je kao da je stvarno tako. „Hajdemo, Mete. Ne možemo da gubimo vreme stojeći u mestu.“

Razjapljenih vilica posmatrao ju je kako podiže suknje i ogrtač da bi prošla preko doka. Ona razume? Ona razume, a nije dodala nijednu kiselu opasku, ništa mu nije dobacila? A on je njen podanik. Njen poštovanja dostojan podanik. Poigravajući se priveskom, pratio ju je. Bio je siguran kako će morati da se bori ne bi li ga ikada povratio. Da živi i koliko dve Aes Sedai, još uvek ne bi mogao da shvati žene, a plemkinje su bile najgore; načisto.

Kada je stigao do stepenica niz koje je Elejna sišla, dvojica velača s mesinganim naušnicama već su koristili duge motke da odgurnu svoje plovilo. Elejna je uvodila Riejnu i ostale Mudre žene u kajitu, a Lan je stajao na pramcu s Ninaevom. Beslanov povik pozivao ga je na drugu brodicu, na kojoj su bili svi muškarci osim Zaštitnika.

„Ninaeva je rekla da nema mesta ni za koga od nas“, rekao mu je Nalesin, dok se brodica ljuljuškala isplovljavajući na Eldar. „Rekla je da bi bila prevelika gužva.“ Beslan se smejao, osmatrajući po njihovoj sopstvenoj brodici. Vanin je sedeo pored vrata kajite, zatvorenih očiju, praveći se da je negde drugde. Harnan i Ted Kandel, Andorac iako tamnoput koliko i bilo koji od mornara, popeli su se na krov kajite; ostale Crvenruke razmestile su se po palubi, pokušavajući da se sklone s puta veslačima. Niko nije ušao u kajitu, kao da su svi čekali da vide hoće li je Met ili Nalesin ili Beslan zauzeti.

Met stade blizu visokog jarbola na pramcu, zagledavši se za drugim brodom koji se baš pred njima lagano pomicao pomoću vesala. Vetar je šibao tamnu ustalasanu vodu, kao i njegovu maramu, a morao je i da pridržava svoj šešir. Šta li je Ninaeva nameravala? Ostalih devet žena na drugom brodu bile su sve do jedne u kajiti, ostavivši palubu njoj i Lanu. Oni su stajali na pramcu, Lan prekrštenih ruku, Ninaeva mašući rukama kao da nešto objašnjava. Osim što je Ninaeva retko kad objašnjavala bilo šta. Bolje rečeno nikad, a ne retko kad.

Šta god da je radila, to nije potrajalo. U zalivu su se belasali talasi, tamo gde su se usidreni ljuljali češljari, šunjači i lebdači Morskog naroda. Reka nije bila toliko loša, ali brod se i dalje ljuljao više nego što se Met sećao sa bilo kog od svojih prethodnih putovanja. Nije dugo prošlo pre nego što se Ninaeva presamitila preko ograde, gubeći svoj doručak, dok ju je Lan pridržavao. To Meta podseti na njegov sopstveni stomak; gurnuvši šešir pod mišku, da mu ga vetar ne bi oduvao, on izvuče parče sira.

„Beslane, hoće li ova oluja početi pre nego što se vratimo iz Rahada?“ Zagrizao je u sir oštrog ukusa; u Ebou Daru su imali preko pedeset vrsta, a svi su bili ukusni. Ninaeva je još uvek visila preko ograde. Koliko li je ta žena jutros pojela? „Ne znam gde ćemo se skloniti, ako nas uhvati.“ Nije mu padala na pamet nijedna krčma koju je video u Rahadu a kud bi uveo žene.

„Neće biti oluje“, reče Beslan, sedajući na ogradu. „Ovu su zimski trgovački vetrovi. Trgovci dolaze dva puta godišnje, kasno u zimu i kasno u leto, ali mora da duva mnogo jače pre nego što se pretvori u oluju.“ On kiselo pogleda prema zalivu. „Svake godine ovi vetrovi donose – donosili su – brodove iz Tarabona i Arad Domana. Pitam se hoće li se to ikada više ponoviti.“

„Točak tka…“, započe Met, a onda se zagrcnu mrvom sira. Krvi mu i pepela, počeo je da zvuči kao neki sedi starac koji odmara svoje bolne zglobove pred kaminom. Brine ga pomisao da povede žene u grubu krčmu. Pre godinu dana, ma pre pola godine, smesta bi ih poveo i smejao bi se kada bi one iskolačile oči, smejao bi se svakom izveštačenom šmrkanju. „Pa, možda ćemo ti ipak naći nekakvu zabavu u Rahadu. Ako ništa drugo, neko će pokušati da odseče kesu, ili da Elejni strgne ogrlicu.“ Možda je to bilo ono što mu je trebalo da bi s jezika uklonio taj ukus trezvenosti. Trezvenost. Svetlosti, povezivati tu reč s Metom Kautonom! Mora da ga je Tilin plašila i više nego što je mislio, ako se potresao na ovaj način. Možda mu je trebalo malo zabave od Beslanove vrste. To je bilo ludo – nikada nije video borbu koju ne bi radije zaobišao – ali možda…

Beslan odmahnu glavom. „Ako iko može da je nađe, to si ti, ali… Bićemo sa sedam Mudrih žena, Mete. Sedam. Ako imaš samo jednu Mudru ženu pored sebe, možeš čoveku da lupiš šamar, čak i u Rahadu, a on će samo progutati knedlu i otići dalje. A i žene. Šta je zabavno u ljubljenju žene ako ne postoji opasnost da će zabiti nož u tebe?“

„Sažežene mi duše“, Nalesin je mrmljao sebi u bradu. „To zvuči kao da sam se izvukao iz kreveta samo da bih proveo jedno dosadno jutro.“

Beslan samilosno klmnu glavom. „Možda, ako budemo imali sreće… Gradska straža ponekad šalje izvidnice u Rahad, a ako jure krijumčare, uvek se oblače kao svi ostali. Izgleda da oni misle kako niko neće primetiti desetak ili više ljudi koji idu zajedno, noseći mačeve, bez obzira kako su obučeni, a onda se uvek iznenade kad ih krijumčari zaskoče, što se gotovo uvek i događa. Ako Metova ta’verenska sreća bude radila za nas, možda će pomisliti da smo gradska straža, pa će nas neki krijumčari možda i napasti pre nego što primete crvene pojaseve.“ Nalesin se razvedri i poče da trlja ruke.

Met im pokaza zube. Možda mu baš i nije bila potrebna Beslanova vrsta zabave. Za početak, bilo mu je i više negoli dovoljno žena s noževima. Ninaeva je još uvek bila presamićena preko ograde brodice ispred njih; to će je naučiti da se ne prežderava. Halapljivo progutavši ostatak sira, on pređe na hleb dok je pokušavao da ne obraća pažnju na kockice u glavi. Lagan put bez ikakvih neprilika uopšte nije zvučao loše. Brzo putovanje sa brzim napuštanjem Ebou Dara.

Rahad je bio sve ono čega se sećao, a uz to tačno kao što se Beslan pribojavao. Uspinjanje ispucalim sivim kamenim stepenicama na pristaništu bilo je mučno zbog vetra, a potom je sve postalo još gore. Kanali su se pružali na sve strane, kao i sa druge strane reke, ali ovde su mostovi bili jednostavni, prljavi kameni prelazi ispucali i trošni; polovina kanala bila je toliko zakrčena muljem da su dečaci gazili preko njih tonući u blato do struka, a jedva da je bilo ijedne teretne barke na vidiku. Visoke zgrade stajale su nagurane jedna uz drugu – zbijene građevine prekrivene hrapavim, nekada belim malterom, koji je na pojedinim mestima otpao otkrivajući crvene cigle koje su se osipale – oivičavajući uzane uličice prekrivene izlomljenim kamenim pločama. Makar u onim ulicama gde nije bilo iščupano i poslednje parče. Jutro nije zbilja prodiralo u senke tih ulica. Sumorno rublje visilo je sa svakog trećeg prozora, sušeći se, osim ispred zgrada koje su bile prazne. A neke su bile takve, a njihovi su prozori zurili poput praznih očnih duplji na nekakvoj lobanji. Kiselo-slatkast miris raspadanja preplavio je vazduh, prošlomesečni sadržaj noćnih posuda i prastaro đubre trunuli su tamo gde su bili bačeni, a na svaku muvu sa druge strane Eldara, ovde ih je zujalo po stotinak u zelenim i plavim oblacima. On primeti oljuštena plava vrata Zlatne krune nebeske i strese se od pomisli da uvede žene u nju ako otpočne oluja, bez obzira na ono što je Beslan pričao. Onda se ponovo stresao zato što se bio stresao. Nešto se događalo sa njim, a njemu se to ni najmanje nije dopadalo.

Ninaeva i Elejna su bile uporne da ostanu na čelu, s Riejnom između njih i Mudrim ženama odmah iza. Lan je bio Ninaevi uz rame, kao neki vučji hrt, s rukom na dršci mača, a njegove su oči neprekidno pretraživale, isijavajući pretnjom. Ako ćemo pravo, on sam verovatno bi bio dovoljan da zaštiti dvadesetak lepuškastih šesnaestogodišnjakinja koje nose pune vreće zlata, čak i ovde, ali Met je bio ustrajan da Vanin i ostali takođe drže otvorene oči. U stvari, bivši konjokradica i lovokradica držao se tako blizu Elejne da se svakom može oprostiti ako je pomislio kako joj je on Zaštitnik, iako debeo i prilično izgužvan. Beslan je upadljivo prevrtao očima zbog Metovih zapovedi, a Nalesin se razjareno poigravao bradicom i mumlao kako je još uvek mogao da bude u krevetu.

Po okolnim ulicama su se šepurili muškarci, često odeveni u odrpane prsnike, sa ogromnim mesinganim alkama u ušima i mesinganim prstenjem ukrašenim obojenim staklom, s jednim, a ponekad i dva noža zataknuta za tkanicu. Dok su im se dlanovi nadnosili nad te noževe, piljili su uokolo kao da izazivaju da ih bilo ko pogrešno pogleda. Drugi su se šunjali od ugla do ugla, od vrata do vrata, zasenčenih očiju, oponašajući mršave koščate pse koji su ponekad režali iz tamnih prolaza dovoljno širokih tek da se u njih ugura jedan čovek. Ovi su ljudi bili nagnuti nad svoje noževe i nije bilo načina da se proceni koji će pobeći a koji će ubosti. Ali, sve u svemu, zbog žena su svi muškarci uveliko delovali ponizno, dok su se razmetljivo šetale u svojim iznošenim haljinama i okićene sa dvostruko više mesinganog nakita negoli ijedan muškarac. I one su nosile noževe, to se podrazumevalo, a njihove odlučne tamne oči slale su sa svakim pogledom po deset vrsta izazova. Ukratko, Rahad je bio ona vrsta mesta gde se svako ko bi nosio svilu teško mogao nadati da će preći deset koraka a da ga ne raspale po glavi. Posle toga bi mu najveća nada bila da će ga skinuti do gole kože i baciti na gomilu đubreta u nekom prolazu, pošto je jedina druga mogućnost bila da se uopšte i ne probudi. Ali…

Deca su izletala iz svakih drugih vrata sa olupanim glinenim šoljama vode, koje su poslale njihove majke za slučaj da Mudre žene žele da se osveže. Muškarci s licima punim ožiljaka, čije su oči odjekivale ubistvima, buljili su razjapljenih usta u sedam Mudrih žena koje su išle zajedno, a onda su se nesigurno klanjali i raspitivali uz najveću ljubaznost mogu li nekako da pomognu, treba li neko ili nešto da se isecka? Žene, koje su ponekad imale iste takve oči, a uvek uz poglede od kojih bi čak i Tilin zažmirkala, trapavo su se spuštale u kniks i bez daha se raspitivale je li potrebno da pokažu put, da li je neko bio tako naporan da je bilo potrebno da dođe toliko Mudrih žena? Ako je tako, bilo je jasno nagovešteno, Tamarla i ostale zbilja ne moraju da se zamaraju, dovoljno je samo da saopšte ime.

O, svi su oni pokazivali zube vojnicima, srčano kao i uvek, iako su se i oni najtvrđi sklanjali podalje od Lana posle prvog pogleda. A za divno čudo, i od Vanina. Nekoliko muškaraca zarežalo je na Beslana i Nalesina kad god bi predugo zurili u duboke izreze na ženskim haljinama. Neki su režali i na Meta, iako ovome nije bilo jasno zbog čega, jer, za razliku od ove dvojice, on sebe nikada nije dovodio u opasnost da mu očne jabučice upadnu u prednji deo ženskih haljina. On je znao kako treba posmatrati a da to bude nenametljivo. Na Ninaevu i Elejnu niko nije obraćao pažnju, i pored sve njihove kićenosti, kao ni na Riejnu u njenoj crvenoj vunenoj haljini; one nisu nosile crvene pojaseve. Ali su bile pod zaštitom tih pojaseva. Met shvati da je Beslan bio u pravu. Mogao je da istrese kesu novca na zemlju, a niko ne bi podigao ni bakrenjak, bar dok su Mudre žene bile u blizini. Mogao je da uštine za zadnjicu svaku ženu koja je bila na vidiku; pa čak i ako bi poludela zbog toga, ona bi se samo okrenula i odšetala.

„Kakva prijatna šetnja“, suvo je primetio Nalesin, „uz tako zanimljive prizore i mirise. Nisam li ti slučajno pomenuo kako nisam dovoljno spavao prošle noći, Mete?“

„Želiš li da umreš u krevetu?“, zagunđa Met. Mogli su isto tako i da ostanu u krevetima; ovde su bili prokleto beskorisni, to je bilo sasvim sigurno. Tairenac uvređeno šmrknu. Beslan se nasmeja, ali on je verovatno pomislio kako je Met govorio o nečem drugom.

Preko Rahada su marširali dok se Riejna nije konačno zaustavila pred zgradom koja je izgledala potpuno isto kao i sve ostale, s malterom koji se ljuštio i ciglama što su se mrvile, istom onom do koje je Met juče pratio drugu ženu. Sa ovih prozora nije visilo nikakvo rublje. Na ovom su mestu živeli samo pacovi. „Ovde je“, rekla je.

Elejnine oči lagano su se pele do zaravnjenog krova. „Šest“, promrmljala je veoma zadovoljnim glasom.

„Šest“, uzdahnula je Ninaeva, a Elejna je potapša po ruci kao da je teši.

„Nisam bila potpuno sigurna“, rekla je. Onda se Ninaeva osmehnula, pa je ona potapšala nju. Met nije shvatao ni reč od svega. Pa šta ako zgrada ima šest spratova? Žene se ponekad ponašaju stvarno čudno. U stvari, veći deo vremena.

Unutra je dugačak hodnik prekriven prašinom vodio pozadi, u tamu, a njegov udaljeni kraj nestajao je u senkama. U nekoliko dovrataka još uvek su stajala vrata napravljena od grubih dasaka. Jedan otvor, otprilike na trećini puta niz hodnik, vodio je do uskih kamenih stepenica što su išle nagore. To je bio put kojim je prošao prethodnog dana, prateći otiske stopa u prašini, ali smatrao je da mora biti još otvora u tom hodniku. Nije tada odvojio vreme da to proveri, ali ova je zgrada bila suviše duboka i široka da bi spratove povezivalo samo stepenište koje je video. Bila je prevelika da bi imala samo jedan ulaz.

„Zbilja, Mete“, pobunila se Ninaeva kada je rekao Harnanu i polovini Crvenruku da pronađu ima li drugih ulaza i da ih čuvaju. Lan se držao tako blizu nje, kao da ga je neko tu zalepio. „Zar ne vidiš kako nema potrebe?“

Glas joj je bio tako blag, što je njemu bio siguran znak da mu je Elejna prenela istinu o Tilin, ali ako ništa drugo, to mu je samo još više pogoršalo raspoloženje. On nije želeo da iko sazna. Prokleto beskorisno! A one kockice su mu i dalje čangrljale u glavi. „Možda Mogedijen više voli zadnja vrata“, suvo joj je odvratio. Nešto glasno zaskiča u tamnom delu hodnika, a jedan od Harnanovih ljudi glasno opsova pacove.

„Rekao si mu“, Ninaeva besno zasikta na Lana, dok joj se jedna ruka čvrsto zatvarala na pletenici.

Elejna glasno ispusti vazduh. „Sad nije trenutak da se zaustavljamo radi rasprave, Ninaeva. Zdela je gore! Zdela vetrova!“ Odjednom se pojavila mala svetlosna lopta koja je lebdela pred njom, pa, ne čekajući da vidi dolazi li Ninaeva ili ne, ona pokupi suknje i požuri uz stepenice. Vanin polete za njom brzinom prosto neverovatnom za njegovu širinu, praćen Riejnom i većinom Mudrih žena. Sumeko, okruglog lica, i Ajina, visoka i tamna i lepuškasta i pored bora u uglovima očiju, oklevale su za trenutak, a onda su ostale s Ninaevom.

Met bi isto tako otišao, samo da mu Lan i Ninaeva nisu stajali na prolazu. „Hoćeš li me pustiti da prođem, Ninaeva?“, pitao je. On je zaslužio da makar bude tamo kada ta čarobna, krvava Zdela bude konačno pronađena. „Ninaeva?“ Ona je bila toliko usredsređena na Lana da se činilo kao da je zaboravila na sve ostalo. Met izmenja poglede sa Beslanom, koji se iskezi i čučunu pored Korevina i preostalih Crvenruku. Nalesin se naslonio na zid i napadno je zevao. Što je bila greška sa svom tom prašinom uokolo; zevanje se pretvorilo u napad kašljanja od kojeg mu je lice potamnelo, a on se presavio u struku.

Čak ni to nije poremetilo Ninaevu. Vrlo pažljivo je uklonila ruku sa pletenice. „Nisam ljuta, Lane“, rekla je.

„Da, jesi“, mirno joj je odgovorio. „Ali moralo je da mu se kaže.“

„Ninaeva?“, rekao je Met. „Lane?“ Nijedno od njih nije ni trepnulo.

„Rekla bih mu kada budem spremna, Lane Mandragorane!“ Ona čvrsto stisnu usne, ali one su se i dalje pomerale, kao da priča sama sa sobom. „Neću da se ljutim na tebe“, nastavila je mnogo blažim tonom, a to je zvučalo kao da se obraća i samoj sebi. Vrlo namerno prebacila je pletenicu iza ramena, ispravila svoj šešir s plavim peruškama i sklopila ruke preko pojasa.

„Ako ti tako kažeš“, blago reče Lan.

Ninaeva se stresla. „Ne razgovaraj sa mnom takvim glasom!“, povikala je. „Kažem ti, nisam ljuta! Jesi li me razumeo!“

„Krvi mu i pepela, Ninaeva“, zareža Met. „On ne misli da si ljuta. Ja ne mislim da si ljuta.“ Dobro je što su ga žene naučile da laže i ne trepnuvši. „Sad, možemo li konačno da se popnemo gore i da pokupimo tu krvavu Zdelu vetrova?“

„Sjajna zamisao“, začu se ženski glas sa vrata okrenutih ulici. „Hoćemo li krenuti gore zajedno, pa da iznenadimo Elejnu?“ Met nikada ranije nije susreo dve žene koje su upravo ušetale u hodnik, ali one su imale lica Aes Sedai. Govornica je imala izduženo lice, hladno kao i njen glas, a lice njene drugarice bilo je uokvireno gomilom tankih tamnih pletenica ukrašenih obojenim perlicama. Preko dvadeset ljudi guralo se iza njih, krupnih tipova sa širokim ramenima, s toljagama i noževima u rukama. Met čvršće uhvati ašandarei; umeo je da prepozna nevolju kada je sretne, a lisičja glava na njegovim grudima bila je hladna, gotovo ledena naspram kože. Neko je držao Jednu moć.

Dve Mudre žene gotovo popadaše spuštajući se u knikseve čim su videle bezvremena lica, ali Ninaeva je očito i sama umela da prepozna nevolje. Njena usta pomerala su se bez zvuka dok su ove dve dolazile niz hodnik, a lice joj je bilo puno napetosti i samooptužbe. Iza sebe, Met začu zvuk izvlačenja mača iz korica, ali nije mu padalo na pamet da se okrene i proveri čijeg. Lan je samo stajao tamo, što je naravno značilo da je izgledao kao leopard spreman na skok.

„One su Crni ađah“, konačno progovori Ninaeva. Glas joj je u početku bio slabašan, ali postajao je sve jači kako je nastavljala. „Falion Boda i Ispan Šefar. Počinile su ubistvo u Kuli, a i gore stvari od tada. One su Prijateljice Mraka i…“ – glas joj je zadrhtao na trenutak – i stavile su me pod štit.“

Novopridošle su nastavile mirno da prilaze. „Jesi li ikada čula takvu glupost, Ispan?“ Aes Sedai izduženog lica obraćala se svojoj drugarici, koja je prestala da se mršti na prašinu dovoljno dugo da bi prezrivo pogledala Ninaevu. „Ispan i ja dolazimo iz Bele kule, dok su Ninaeva i njene prijateljice pobunjenice protiv Amirlin Tron. One će biti oštro kažnjene zbog toga, kao i svako ko im pomaže.“ Sa zaprepašćenjem, Met shvati da ove žene nemaju pojma; one su mislile da su on, Lan i ostali samo unajmljeni grubijani. Falion se nasmešila Ninaevi. U poredenju s tim osmehom, mećava je delovala toplo. „Neko će se silno obradovati da te vidi kada te budemo vratile nazad, Ninaeva. Ona misli da si mrtva. Bolje da vi ostali sada odete. Ne želite da se mešate u poslove Aes Sedai. Moji će vas ljudi otpratiti do reke.“ Ne skidajući pogled s Ninaeve, Falion mahnu ljudima, koji su bili iza nje, da istupe.

Lan se pokrenuo. On nije izvukao mač, a naspram Aes Sedai ne bi mu to ništa ni značilo, pa, u svakom slučaju ne bi, ali jednog trenutka on je stajao nepomično, a sledećeg se bacio na ove dve. Baš pre nego što je udario, zagunđao je kao da je primio težak udarac, ali ipak se obrušio na njih, oborivši obe Crne sestre na prašnjavi pod. To je otvorilo ustave na brani.

Lan se podigao na ruke i kolena, a jedan od krupnih tipova zamahnuo je toljagom koja je bila okovana gvožđem da mu raspoluti glavu. Met mu zabode svoje koplje u stomak dok su Beslan i Nalesin i petorica Crvenruku žurili da se sudare s Prijateljima Mraka koji su uz urlik krenuli u napad. Lan se usteturao na noge, pa zamahnuvši mačem raspori jednog Prijatelja Mraka od učkura do grla. U tom hodniku nije bilo mnogo prostora da bi se koristio mač ili ašandarei, ali uzak prostor omogućavao im je da se suoče sa dvostruko brojnijim neprijateljima ili čak još brojnijim, a da ne budu nadjačani u prvom trenutku. Ljudi koji su roktali suočavali su se s njima licem u lice, međusobno se laktajući u pokušaju da se dočepaju dovoljno prostora kako bi ih uboli ili udarili toljagom.

Malo prostora ostalo je čisto oko Crnih sestara i oko Ninaeve; za to su se same postarale. Mršavi Crvenruka, Andorac, gotovo je udario u Falion, ali je u poslednjem trenutku bio odgurnut i preleteo je preko hodnika, obarajući u letu dvojicu teških Prijatelja Mraka pre nego što je raspalio o zid i sasuljao se niz njega, a zadnji deo njegove glave ostavio je krvavi trag na ispucalom, prašnjavom malteru. Neki ćelavi Prijatelj Mraka progurao se kroz redove branilaca i poleteo je na Ninaevu sa isukanim nožem; vrisnuo je kada je iznenada bio povučen za noge, koje poleteše uvis, a krik mu se prekinuo kada je licem tako jako raspalio o patos da mu je glava od toga odskočila.

Očito, Ninaeva više nije bila pod štitom, a ako ledena lisičja glava koja se ljuljala na Metovim grudima nije bila dovoljan nagoveštaj da su ona i Crne sestre u nekoj vrsti borbe, onda je način na koji su jedne drugima pokazivale zube, ne obraćajući nimalo pažnje na bitku oko njih, prosto urlao tu činjenicu. Dve Mudre žene gledale su, užasnute; one su držale svoje zakrivljene noževe u šakama, ali skupile su se uza zid, široko razrogačenih očiju i širom razjapljenih usta, prelazeči pogledom između Ninaeve i druge dve.

„Borite se.“ Odreza im Ninaeva. Glavu je okrenula samo malčice, tako da je mogla istovremeno da vidi i njih i Falion i Ispan. „Ne mogu sve sama; povezane su. Ako se ne borite protiv njih, one će vas ubiti. Znate za njih, sada!“ Mudre žene su je posmatrale kao da im je predložila da pljunu u lice kraljici. Usred povika i gunđanja Ispan se melodično nasmeja. Usred povika i gunđanja, sa gornjeg dela stepenica začuo se oštar krik.

Ninaeva brzo okrenu glavu na tu stranu. Odjednom se stresla, a glavu je okrenula nazad kao da je ranjeni jazavac, sa izrazom lica koji bi bio dovoljan da natera Falion i Ispan da smesta pobegnu, ako imaju imalo razuma. Međutim, Ninaeva je dobacila očajnički pogled ka Metu. „Gore je neko usmeravao“, procedila je kroz zube. „Tamo ima nevolja.“

Met je oklevao. Bilo je verovatnije da je Elejna naletela na pacova. Verovatnije… On uspe da odbije bodež koji je ciljao u njegova rebra, ali nije bilo mesta da zamahne ašandareijem, niti da koristi njegovu dršku kao borbeni štap. Beslan ubode pored njega i pogodi napadača u srce.

„Molim te, Mete“, ukočeno reče Ninaeva. Ona nikada nije molila. Radije bi sama sebi prerezala grkljan. „Molim te.“

Uz kletvu, Met se izvuče iz borbe i pojuri u mračno stepenište, uz strme uzane stepenice, od žurbe ih preskačući po šest odjednom. Nije bilo ni jednog jedinog prozora koji bi davao svetlo. Ako je to bio samo pacov, ima tako da protrese Elejnu, da će joj zubi… Izleteo je na poslednji sprat, s jednim jedinim prozorom na uličnoj strani, ne mnogo svetlijim od stepeništa, i uleteo u noćnu moru.

Na sve strane ležale su razbacane žene. Elejna je bila jedna od njih, upola naslonjena na zid, sklopljenih očiju. Vanin je klečao dok mu je krv lila iz nosa i ušiju, i slabašno je pokušavao da se uspravi uza zid. Poslednja žena koja je još uvek bila na nogama, Džanira, polete ka Metu čim ga je ugledala. On je o njoj razmišljao kao o jastrebu, s tim zakrivljenim kljunom od nosa i oštrim jagodicama, ali sada joj je lice bilo maska potpunog užasa, a te tamne oči bile su raskolačene i ukočene.

„Upomoć!“, vrisnula je, a neki čovek ju je uhvatio s leđa. Bio je to čova običnog izgleda, možda malo stariji od Meta, iste visine, vitak i u neupadljivom sivom kaputu. Osmehujući se, on šakama uhvati Džaniri glavu i oštro je okrenu. Zvuk lomljenja njenog vrata bio je kao da je pukla suva grana. Pustio ju je da se skljoka u bezobličnu masu i bacio pogled ka njoj. Za trenutak, taj njegov osmeh delovao je… ushićeno.

Gomilica ljudi baš iza Vanina obijala je vrata uz škripanje zarđalih šarki, pod svetlošću dva fenjera, ali Met jedva da ih je primećivao. Njegove su oči prelazile od Džanirinog stropoštanog leša do Elejne. On je obećao da će je sačuvati bezbednu za Randa. Obećao je. Uz krik, on se baci na ubicu, ciljajući ašandareijem.

Met je znao kako se Mirdraali kreću, ali ovaj čova bio je brži, koliko god da je u to bilo teško poverovati. Činilo se kao da se jednostavno stvorio pred kopljem, pa se, dočepavši njegovu dršku, okrenuo, odbacivši Meta od sebe nekih pet koraka niz hodnik.

Ostao je bez daha kada je, podižući oblačić prašine, raspalio o patos. Isto je završio i ašandarei. Boreći se za vazduh, on se uspravi, dok mu je lisičja glava visila iz otvorene košulje. Izvukavši nož ispod kaputa, on se ponovo bacio na čoveka, baš kad se Nalesin pojavio na vrhu stepeništa s mačem u ruci. Sad ga imaju, koliko god da je brz, on…

U poređenju s tim čovom, Mirdraali su delovali ukočeno. On je prokliznuo ispred Nalesinovog uboda, kao da u njegovom telu nije bilo nijedne kosti, dok je desnom rukom posegao za Nalesinovim grlom. Kada je povukao ruku, čuo se tečan, cepajući zvuk. Krv pokulja pored Nalesinove bradice. Mač mu ispade iz ruku, odzvanjajući od prašnjavog kamena na podu, on se obema rukama uhvatio za svoj uništeni grkljan, a crvena tečnost slivala se niz njih dok je padao.

Met udari u leđa ubice, pa sva trojica zajedno padoše na pod. On nije imao predrasude o probadanju čoveka s leđa, ako je to bilo neophodno, pogotovo kad je u pitanju čovek koji je nekome upravo iščupao grkljan. Trebalo je da ostavi Nalesina u krevetu. Ta tužna misao ophrvala ga je dok je svom snagom zarivao sečivo, pa onda još jednom, pa treći put.

Čovek se izvio iz njegovog hvata. To ne bi trebalo da je moguće, ali taj se tip nekako preokrenuo ispod njega, izbacujući mu dršku bodeža iz šake. Nalesinov prazan pogled i krvavi vrat bili su mu podsetnik, tačno pred očima. U očajanju, on dočepa čovu za zglavke, dok mu je jedna ruka malo klizala zbog krvi koja se tipu slivala niz ruku.

Taj mu se čovek osmehivao. S nožem u sebi, on se osmehivao! „On te želi mrtvog koliko je želeo i nju“, meko mu je saopštio. A potom, kao da ga Met i ne drži, šake mu sunuše ka Metovoj glavi, odgurnuvši njegove ruke.

Met se očajno odupirao, prebacujući svu svoju težinu na ruke tog tipa, ali to je bilo bezuspešno. Svetlosti, mogao je isto tako da bude dete koje se bori sa odraslim čovekom. Taj je čova od ovoga pravio igru, uživajući u tome. Šake mu dotakoše glavu. Gde je ta njegova spržena sreća? On se trznu, kako mu se činilo, poslednjom snagom, a njegov privezak dotaknu čovekov obraz. Ovaj kriknu. Oko ivica lisičje glave poče da se diže dim, praćen zvukom cvrčanja, kao kad se prži slanina. Zgrčivši se, odgurnuo je Meta od sebe i rukama i nogama. Ovog puta Met je preleteo deset koraka i strovalio se.

Kada se, poluomamljen, usteturao, tip je već bio ustao, dok su mu ruke podrhtavale na licu. Svež crveni žig obeležavao je mesto gde je pala lisičja glava. Oprezno, Met opipa privezak. Bio je hladan. Ne hladan kao kad neko u blizini usmerava – možda se to još uvek događalo tamo dole, ali to je bilo predaleko – to je bila obična hladnoća srebra. On nije imao predstavu o tome šta bi ovaj tip mogao biti, osim da sasvim sigurno nije bio ljudsko biće, ali sa opekotinom i tri ubodne rane od noža koji mu je još uvek virio zaboden ispod ruke, mora da je dovoljno usporio da bi Met mogao da protrči pored njega pa na stepenište. Osvetiti Elejnu bilo je sasvim u redu, pa i Ninaevu, ali to izgleda nije moglo da se dogodi danas, a nije bilo potrebe stvarati razloge da se ide u osvetu zbog Meta Kautona.

Iščupavši nož iz boka, čovek ga baci na njega. Met ga uhvati u vazduhu bez razmišljanja. Tom ga je naučio da žonglira, a Tom je imao najbrže ruke koje je ikada video. Zaokrenuvši nož da bi ga uhvatio kako treba, sa zašiljenim vrhom nagore, on primeti sjajno sečivo, a srce mu klonu. Nije bilo krvi. Trebalo bi da je makar malo umazan crvenim, ali čelik je sijao, jasan i čist. Možda ni tri ubodne rane nisu bile dovoljne da uspore ovog – šta god da je bio.

Odvažio se da nakratko baci pogled preko ramena. Ostali ljudi izlazili su kroz vrata koja su razvalili, vrata do kojih su ga otisci stopa odveli juče, ali činilo se da iznose gomile đubreta, male polutrule škrinje, bačvu iz koje su kroz otvore na mestima gde su nedostajale daske virile nekakve stvari uvijene u krpe, pa čak i jednu slomljenu stolicu i napuklo ogledalo. Očito su dobili naređenja da ponesu sve što nađu. Ne obraćajući nimalo pažnje na Meta, oni su žurili ka udaljenom kraju hodnika i nestajali iza ugla. Mora da je tamo pozadi postojalo još jedno stepenište. Možda bi mogao da ih prati na udaljenosti. Možda… Baš pored vrata kroz koja su izlazili, Vanin još jednom pokuša da ustane, pa ponovo pade nazad. Met proguta psovku. Ako bude morao da vuče Vanina, to će ga usporiti, ali ako bude imao svoju sreću… Kad već nije uspeo da spasi Elejnu, možda bi… Uglom oka primetio je da se pomakla, podižući ruku ka glavi.

To je primetio i čovek u sivom kaputu. Uz osmeh, on se okrenuo ka njoj.

Uzdahnuvši, Met gurnu beskorisni nož nazad u korice. „Nećeš je dobiti“, glasno je rekao. Obećanja. Uz trzaj, on pokida kožnu pantljiku koja mu je bila oko vrata; srebrna glava lisice visila je na stopu ispod njegove pesnice. Tiho je zujala dok je njome vitlao praveći osmicu po vazduhu. „Nećeš je, krvavo, dobiti.“ Gledao je pravo pred sebe, i dalje vrteći privezak. Najteže je bilo načiniti prvi korak, ali on je imao obećanje koje je morao da održi.

Čovin osmeh izblede. Pažljivo posmatrajući svetlucavu lisičju glavu, on polako poče da se povlači hodajući na prstima. Ista svetlost koja je, dopirući sa jedinog prozora, odsijavala sa srebra što se vrtelo, pravila mu je oreol oko glave. Ako Met bude mogao da ga dotera do tamo, možda će uspeti da vidi hoće li pad sa šestog sprata učiniti ono što nož nije mogao.

Sa upadljivim žigom na licu, tip se povlačio, ponekad napola posežući, kao da pokušava da uhvati nešto pored priveska. Odjednom, on strugnu u stranu, u jednu od prostorija. Ova je imala vrata, i on ih zalupi za sobom. Met je čuo kako je škljocnula reza.

Možda je trebalo da se zadrži na tome, ali on bez razmišljanja podiže nogu i petom čizme raspali po sredini vrata. Iz grubog drveta diže se prašina. Drugi udarac i trula reza je popustila, zajedno sa zarđalim šarkama. Vrata upadoše unutra viseći pod čudnim uglom.

Ta soba nije bila potpuno mračna. Nešto malo svetla probijalo se kroz prozor na kraju hodnika, koji je bio udaljen za samo jedna vrata odatle, a polomljeni trougao ogledala naslonjenog na zid davao je slabašno osvetljenje. To ogledalo omogućavalo mu je da vidi sve, a da pri tom ne mora da ulazi unutra. Osim jednog parčeta stolice, nije bilo ničeg drugog što bi se moglo videti. Jedini otvori bili su vrata i pacovska rupa pored ogledala, ali nigde nije bilo čoveka u sivom odelu. Negde dole začuše se povici, ali Ninaeva i ostali za sada će morati da se pobrinu sami za sebe.

Elejna je pokušavala da sedne, pomerajući vilicu i žmirkajući, kada je kleknuo pored nje. Haljina joj je bila prekrivena prašinom, šešir joj je visio nakrivo, neke od peruški bile su polomljene, a zlatnocrvena kosa delovala je kao da ju je neko za nju vukao uokolo. „Tako me je jako udario“, bolno mu je rekla. „Ne mislim da je išta slomljeno, ali…“ Oči joj se prikovaše za njegove, a ako je ikada ranije pomislio da ga posmatra kao da je stranac, znao je da je to sada tako. „Videla sam šta si učinio, Mete. S njim. Mogle smo isto tako da budemo pilići zatvoreni u kavez s lasicom. Usmeravanje ga uopšte nije dodirivalo; tokovi su se topili kao što to čine s tvojim…“ Postrance pogledajući ka privesku koji mu je još uvek visio iz pesnice, ona udahnu, od čega se neke zanimljive stvari dogodiše sa onim ovalnim isečkom na haljini. „Hvala ti, Mete. Izvinjavam ti se za sve što sam ikada uradila ili pomislila.“ Zvučala je kao da to stvarno i misli. „Stalno povećavam svoj toh prema tebi“, obešenjački se nasmejala, „ali, neću ti dozvoliti da me pobediš. Moraćeš makar jednom da mi dopustiš da te spasem kako bismo izjednačili.“

„Videću šta mogu da uradim za to“, suvo joj je odgovorio gurajući privezak u džep kaputa. Toh? Da ga pobedi? Svetlosti! Ta je žena stvarno provodila previše vremena sa Avijendom.

Kada joj je pomogao da se podigne na noge, ona pogleda niz hodnik, ka Vaninu sa licem umazanim krvlju, na žene koje su ležale tamo gde su popadale, pa iskrivi lice. „O, Svetlosti“, zasoptala je. „O, krvi mu i krvavog mu žeženog pepela!“ I pored svega on se trgao. Ne samo zato što nikada nije očekivao da čuje takve reči iz njenih usta; delovale su mu čudno, kao da je poznavala zvuke, ali ne i njihovo značenje. Nekako, zbog njih je delovala i mlađe nego što je izgledala.

Otresavši njegovu ruku, oslobodila se šešira koji je jednostavno bacila u stranu, pa je požurila da klekne pored najbliže Mudre žene, Riejne, i uhvatila joj je glavu među šake. Žena je ležla oklembešena, potrbuške i raširenih ruku, kao da se saplela dok je trčala. Prema sobi koju su svi tražili, prema svome napadaču, ne od njega.

„Ovo je iznad mojih mogućnosti“, promrmljala je Elejna. „Gde je Ninaeva? Zašto se nije popela s tobom, Mete? Ninaeva!“, povikala je prema stepeništu.

„Nema potrebe da pištiš ko mačka“, zareža Ninaeva, pojavivši se na stepenicama. Međutim, gledala je preko ramena, dole, niz stepenice. „Čvrsto je drži, čuješ li me“, zapišta ona poput mačke. Šešir je držala u ruci i mahala njime na onoga na koga je vikala. „Ako dopustiš da i ova pobegne, tako ću ti isprašiti uši da će ti zvoniti do sledeće godine!“

Tek tada se okrenula, a oči joj gotovo iskočiše iz glave. „Svetlost nas obasjala“, zasoptala je, požurivši da se nagne nad Džanirom. Jedan dodir i uspravila se, bolno se mršteći. On je mogao da joj kaže kako je ta žena mrtva. Ninaeva kao da je doživljavala svaku smrt kao lični udarac. Stresavši se, ona ode do sledeće, Tamarle, ali ovoga puta je izgleda bilo nečega što je mogla da Leči. Takođe je izgledalo da Tamarline povrede nisu jednostavne, jer je klečala nad njom, mršteći se. „Šta se to ovde dogodilo, Mete?“, zahtevala je da zna i ne okrećući se ka njemu. On uzdahnu zbog njenog tona; mogao je i da pretpostavi da će ona odlučiti kako je sve ovo njegova krivica. „Pa, Mete, šta se dogodilo? Hoćeš li progovoriti, čoveče, ili ću morati da…“ Nikada nije saznao čime je nameravala da mu zapreti.

Lan je došao za Ninaevom uz stepenište, naravno, sa Sumeko koja mu je bila za petama. Punačka Mudra žena baci pogled po hodniku, pa smesta podiže suknje i potrča ka Riejni. Samo je jednom zabrinuto pogledala ka Elejni pre nego što se spustila na kolena i počela na neki čudan način da pomera ruke iznad Riejne. To smesta privuče Ninaevinu pažnju.

„Šta to radiš?“, oštro ju je upitala. Ne prekidajući ono što je radila nad Tamarlom, ona je upućivala samo kratke poglede ka punačkoj ženi, ali njen glas je naprosto probadao. „Gde si to naučila?“

Sumeko se trgla, ali ruke joj se nisu zaustavljale. „Oprosti mi, Aes Sedai“, rekla je brzo soptavim, isprekidanim glasom. „Znam da ne bi trebalo… Umreće ako ne budem… Znam kako nije trebalo da nastavim s pokušajima da… Samo sam htela da naučim, Aes Sedai. Molim te.“

„Ne, ne, samo nastavi“, odsutno joj reče Ninaeva. Veći deo njene pažnje bio je usredsređen na ženu koja joj je bila pod rukama, ali ne i sva. „Izgleda da znaš nekoliko stvari koje čak ni ja… Hoću da kažem, imaš veoma zanimljiv način rada sa tokovima. Pretpostavljam da ćeš otkriti kako veliki broj sestara želi da uči od tebe.“ Upola ispod glasa, ona dodade. „Možda će tada mene da ostave na miru.“ Sumeko nije mogla da čuje ovo poslednje, ali od onoga što je čula, brada joj se spustila na pozamašne grudi. Međutim, gotovo da nije pravila stanku.

„Elejna“, nastavila je Ninaeva, „hoćeš li da potražiš Zdelu, molim te? Pretpostavljam da su ovo ta vrata.“ Ona pokaza glavom ka pravim vratima, koja su stajala otvorena isto kao i petora-šestora ostalih. To natera Meta da zatrepće dok nije primetio dva sićušna, u krpe uvijena zavežljaja što su ležala ispred, na mestu gde su, verovatno, ispala pljačkašima.

„Da“, promrmlja Elejna. „Da, mogu makar toliko da učinim.“ Upola digavši ruku ka Vaninu koji je još uvek klečao, ona je pusti da padne, pa uz uzdah prođe kroz dovratak iz koga skoro trenutno pokuljaše oblaci prašine i začu se kašalj.

Više no punačka Mudra žena nije bila jedina koja je stigla za Ninaevom i Lanom. Ajina se nečujno popela uz stepenice, gurajući pred sobom Tarabonku, Prijateljicu Mraka, tako što joj je ruku zavrnula na leđima, a šakom joj je obujmila potiljak. Ajina je imala izbačenu bradu i stisnute usne; lice joj je bilo napola uplašeno jer je bila sigurna kako će je živu odrati zato što loše postupa sa Aes Sedai, a upola rešeno da je drži, pa nek bude šta god da bude. Ninaeva je tako delovala na ljude, povremeno. Oči Crne sestre bile su raskolačene od užasa, a toliko se zanosila da bi sasvim sigurno pala, samo da je Ajina nije pridržavala. Mora da je bila pod štitom, sasvim sigurno, a još sigurnije bi radije izabrala da je živu oderu nego ovo što joj se trenutno događalo. Suze su joj lile iz očiju, a usne su joj se pomerale u nečujnom jecanju.

Za njima je stigao Beslan, koji tužno uzdahnu kada ugleda Nalesina, a još tužnije za ženama, a onda stigoše Harnan i trojica Crvenruku, Fergin i Gorderan i Metvin. Trojica koji su bili ispred zgrade. Harnan i još dvojica imali su krvave proreze na kaputima, ali mora da ih je Ninaeva Iscelila tamo dole. Nisu se kretali kao da su još uvek povređeni. Međutim, delovali su veoma pokunjeno.

„Šta se dogodilo pozadi?“, tiho upita Met.

„Spalilo me ako imam pojam“, odvrati mu Harnan. „U mraku smo ušetali pravo među neke naprasite tipove s noževima. Bio je tu jedan, kretao se kao zmija…“ On se strese, odsutno opipavajući krvavu rupu na svom kaputu. „Jedan od njih zabio je nož u mene, a sledeće čega se sećam jeste kako otvaram oči, a Ninaeva Sedai se naginje nada mnom, dok su Mendejr i ostali mrtvi kao jučerašnja jagnjetina.“

Met klimnu glavom. Jedan koji se kretao kao zmija. I koji je nestajao iz prostorija poput iste. Riejna i Tamarla bile su na nogama – ispravljale su haljine, naravno – a i Vanin, koji je virio u sobu gde je Elejna izgleda isprobavala još neke od psovki, kako se činilo nimalo uspešnije negoli pre toga. Bilo je teško tačno proceniti zbog kašljanja. Ninaeva je stajala, pomažući Sibeli, suvoj ženi plave kose, a Sumeko je još uvek radila na Fejmili, koja je imala kosu boje meda i krupne smeđu oči. Ali nikada više neće moći da se divi Melorinom poprsju; Riejna je klekla da joj ispravi ruke i sklopi oči dok je Tamarla radila isto to sa Džanirom. Dve Mudre žene bile su mrtve, kao i šestorica njegovih Crvenruku. Ubio ih je… čovek… koga Moć nije mogla da dotakne.

„Pronašla sam je!“, uzbuđeno vrisnu Elejna. Ona se krupnim koracima vratila nazad u hodnik držeći istrulelu krpu smotanu u širok, okrugao zavežljaj i nije dozvoljavala Vaninu da joj ga uzme. Siva od glave do pete, izgledala je kao da je ležala i valjala se po prašini. „Imamo Zdelu vetrova, Ninaeva!“

„U tom slučaju“, objavio je Met, „bolje da se prokleto smesta mičemo odavde.“ Niko se nije usprotivio. O, Ninaeva i Elejna bile su ustrajne da svi muškarci naprave vreće od svojih kaputa za stvari koje su iskopale iz sobe – čak su natovarile i Mudre žene, i same sebe – a Riejna je morala da siđe i prikupi ljude koji će poneti mrtve do pristaništa, ali niko se nije raspravljao. Zbilja je sumnjao da je Rahad ikada video tako čudnu povorku kao što je bila ova koja se upravo probijala ka reci, kao što nije video nijednu koja bi se kretala toliko brzo.