Kruna mačeva

17 Razum nadvladava

Kada ga je Tilin konačno pustila da ode, Met dugim koracima požuri iz palate, a da je smatrao kako bi mu to iole pomoglo, trčao bi. Koža na leđima, između lopatica, toliko mu je bridela da je gotovo zaboravio na kockice koje su mu poigravale u glavi. Najgori trenutak – najnajgori od desetak užasnih – bio je kada je Beslan počeo da začikava svoju majku, rekavši kako bi trebalo sebi da nađe ljubimca za balove, a Tilin mu je smejući se odgovorila kako kraljice nemaju vremena za mladiće, sve vreme odmeravajući Meta onim prokletim orlovskim pogledom. Sada je znao zašto zečevi trče tako brzo. Teturao je preko Trga Mol Hara, ništa ne videći. Da su Ninaeva i Elejna igrale kolo s Džaihimom Karidinom i Elaidom u fontani ispod kipa neke davno umrle kraljice, koja je visoka preko dva hvata i pokazuje prema moru, on bi bez osvrtanja prošao pored njih.

Zajednička prostorija Izgubljene žene bila je mračna i primetno hladnija posle jare napolju. On zahvalno skide šešir. Slabašna izmaglica dima lule visila je u vazduhu, ali ornamentalno izrezbareni zasloni koji su pokrivali visoke, zalučene prozore propuštali su sasvim dovoljno svetla. Iznad prozora je bilo okačeno nekoliko prašnjavih borovih grančica za Noć Svovana. U jednom uglu, dve žene s flautama i čovek s malim bubnjem među kolenima izvodili su piskavu treperavu muziku kakvu je Met naučio da voli. Čak i u ovo doba bilo je posetilaca, strani trgovci u manje-više običnoj vuni prošarani žiteljima Ebou Dara, koji su većinom bili u prsnicima raznih esnafa. Ovde nije bilo šegrta ni putnika; tako blizu palate, Izgubljena žena uopšte nije bila jeftino mesto za jelo i piće, kao ni za konak.

Čangrljanje kockica na stolu u uglu bilo je odjek onoga u njegovoj glavi, ali on se okrete na drugu stranu, ka stolu kraj kojeg su na klupama sedela trojica njegovih Ijudi. Korevin, upadljivo mišićav Kairhijenjanin, s nosom od koga su mu oči delovale još sitnije nego što su bile, sedeo je go do pojasa, držeći svoje istetovirane ruke nad glavom dok mu je Vanin obavijao zavoje oko tela. Vanin je bio tri puta veći od Korevina, ali delovao je kao ćelava vreća sala koja se preliva preko klupe. Kaput mu je izgledao kao da je nedeljama spavao u njemu, uvek, čak i sat vremena pošto bi ga neka od služavki opeglala. Neki od trgovaca uznemireno su ih posmatrali, ali ne i žitelji Ebou Dara; muškarci ili žene, oni su često viđali slično, ako ne i gore.

Harnan, Tairenac četvrtaste vilice i vođa čete u Družini, s grubo istetoviranim jastrebom na levom obrazu, grdio je Korevina: „...nije briga šta je spaljeni trgovac ribom lajao, ti žabokrečino od kozje bljuvotine, upotrebi svoju prokletu toljagu umesto što prihvataš žarene izazove samo zato što...“ On umuknu kada je ugledao Meta, i pokuša da izgleda kao da nije izustio ni reč onoga što je upravo izrekao. Umesto toga, delovao je kao da ga muči zubobolja.

Da je Met počeo da se raspituje, ispostavilo bi se kako se Korevin okliznuo i pao na sopstveni bodež, ili nešto tako blesavo, a Met bi morao da se pretvara kako u to veruje. Umesto toga, samo je spustio pesnice na sto i pravio se kao da ne vidi ništa neuobičajeno. Istini za volju, ovo i nije bilo innogo neobično. Vanin je bio jedini od njih koji nije učestvovao u najmanje dvadesetak čarki do sada; iz nepoznatih razloga, oni koji su tražili nevolje zaobilazili su Vanina u širokom luku, isto kao i Nalesina. Jedina je razlika bila što je izgledalo da je Vanin sasvim zadovoljan zbog toga. „Jesu li Tom ili Džuilin već dolazili?“

Vanin i ne podiže pogled sa zavoja koje je vezivao. „Ne videh kožu, kosu ni nokat. Mada, Nalesin je svraćao.“ Kod Vanina nije bilo glupiranja s lordovima. On nije krio kako ne trpi plemstvo. Osim nesrećnog izuzetka, kada je Elejna u pitanju. „Ostavio je okovan kovčeg u tvojoj sobi i odbatrgao je trtljajući o nekakvim sitnicama.“ Krenu da pljune kroz razmaknute zube, a onda pogleda jednu od devojaka koje su posluživale i predomisli se. Gazdarica Anan delovala je smrtonosno za svakoga ko bi pljuvao na njene podove, ili bacao koske, pa čak samo istresao lulu. „Dečak je napolju, u štalama“, dodade pre nego što je Met stigao i da postavi pitanje, „sa svojom knjigom i jednom od gostioničarkinih kćeri. Jedna od devojaka naprašila mu je tur jer ju je uštinuo za zadnjicu.“ Završiviši poslednji čvor, on uputi Metu pogled pun optužbe; kao da je on nekako bio kriv zbog toga.

„Jadni mališan“, progunđa Korevin, izvijajući se da proveri hoće li zavoji ostati na mestu. Imao je leoparda i vepra istetovirane na jednoj ruci, a lava i ženu na drugoj. Izgledalo je da je žena odevena samo u svoju kosu. „Slinio je, jeste. Mada se malo razvedrio kada ga je Lerala pustila da je drži za ruku.“ Momci su pazili na Olvera kao jato ujaka gusana, iako zasigurno nisu bili od vrste koju bi ijedna majka želela blizu svog sina.

„Preživeće", suvo zaključi Met. Dečko je ove navike najverovatnije i skupljao od svojih „ujaka“. Kako su počeli, uskoro će mu pokloniti i tetovažu. Bar se Olver nije išunjao da jurca uokolo s uličnom decom; izgledalo je kao da u ovome uživa koliko i u uznemiravanju odraslih žena. „Harnane, ti sačekaj ovde i ako vidiš Toma ili Džuilina, zauzdaj ih. Vanine, hoću da vidiš šta možeš da saznaš u okolini Čelzijanske palate, dole, blizu Kapije Tri kule.“ Oklevajući, pogleda po prostoriji. Devojke koje su služile ulazile su u kuhinje i izlazile s hranom i još češće s pićem. Izgledalo je da se većina gostiju zadubila u svoje srebrne vrčeve, mada su se dve žene u tkačkim prsnicima tiho raspravljale, ne obraćajući pažnju na svoj vinski punč i naginjući se preko stola jedna ka drugoj. Neki od trgovaca izgleda da su se cenkali, mašući rukama i umačući prste u svoje piće da ispišu brojeve po stolu. Muzika je zaglušivala njegove reči, niko nije mogao da prisluškuje, ali on ipak spusti glas.

Od novosti da Džaihim Karidin prima Prijatelje Mraka, Vaninovo okruglo lice izobličilo se kao da će da pljune, pa nek ga vidi ko god hoće, Harnan promrmlja nešto o prljavim Belim plaštovima, a Korevin predloži da prijave Karidina gradskoj straži. Na to ga druga dvojica pogledaše s takvim gađenjem da on brzo sakri lice iza svog vrča s pivom. Koliko je Met znao, on je bio jedan od retkih koji su mogli da piju eboudarsko pivo na ovoj vrućini. Koji je uopšte mogao da ga pije, u stvari.

„Budi pažljiv“, upozori Met kada se Vanin podigao. Nije on stvarno bio zabrinut. Vanin se kretao iznenađujuće lako za tako debelog čoveka. On je bio najbolji konjokradica u najmanje dve zemlje, a umeo je da se provuče neprimećen i pored Zaštitnika, ali... „Oni su gadna sorta. I Beli plaštovi i Prijatelji Mraka.“ Čovek samo zagunđa i mahnu Korevinu da pokupi kaput i košulju i da pođe s njim.

„Moj gospodaru?“, oglasi se Harnan kada su otišli. „Moj gospodaru, čuo sam da je juče u Rahadu bilo neke magle.“

Iako spreman da ode, Met se zaustavi. Harnan je izgledao zabrinuto, a njega je retko šta brinulo. „Kako to misliš neke magle?“ Na ovoj jari, magla gusta poput kaše ne bi potrajala ni za jedan uzdah.

Četovođa se promeškolji od neugodnosti i zagleda se u svoj vrč. „Pa, magla. Čuo sam da je bilo... nečega... u njoj.“ On podiže pogled ka Metu. „Čuo sam da su ljudi jednostavno nestajali. A neki su pronađeni pojedeni, u delovima.“

Met je uspeo da se ne strese. „Magla je otišla, zar ne? Ti nisi bio u njoj. Brini se kad budeš. To je sve što možeš.“ Harnan se u neverici namršti, ali to je bila potpuna istina. Ti mehuri zla – tako ih je zvao Rand, a i Moiraina – rasprskavali su se gde bi i kad bi sami odlučili, i činilo se da ni Rand ne može da pronađe ništa što bi ih zaustavilo. Brinuti o tome vredelo je koliko i briga o tome hoće li ti crep sutra pasti na glavu dok hodaš ulicom. Još manje, u stvari, jer si uvek mogao da odlučiš kako ćeš sutra ostati u kući.

Međutim, postojalo je nešto zbog čega je vredelo brinuti. Nalesin je ostavio njihov dobitak da leži na spratu. Prokleti plemići, ćuškali su zlato uokolo kao da je voda. Ostavivši Harnana da proučava svoj vrč, Met požuri ka stepenicama bez ograde u zadnjem delu odaje, ali pre nego što stiže do njih, obrati mu se jedna od devojaka koje su posluživale.

Kaira je bila vitka devojka punih usana i tromih sivkastih očiju. „Neko te je tražio, moj gospodaru“, reče, uvijajući suknjama sa strane na stranu i posmatrajući ga kroz duge trepavice. I glas joj je delovao tromo. „Reče da je iluminator, ali meni je tu nešto bilo sumnjivo. Zatraži obrok, ali otide kad ga gazdarica Anan ne dade. Jer je trebalo ti da platiš.“

„Sledeći put, golubice, dajte hranu“, reče ubacivši srebrnu marku u duboki izrez njene haljine. „Ja ću razgovarati sa gazdaricom Anan.“ On je želeo da nađe iluminatora – istinskog, ne neku varalicu koja prodaje rakete pune piljevine – ali to sad i nije bilo bitno. Ne kad zlato leži nečuvano. I ta magla u Rahadu, i Prijatelji Mraka, i Aes Sedai, i krvava Tilin koja je, izgleda, pustila mozak na otavu, i...

Kaira se kikotala i uvijala mazno kao mačka. „Hoćeš da ti donesem malo punča u sobu, gospodaru? Ili nešto drugo?“ Osmehivala se izazivački, s mnogo nade.

„Možda kasnije“, odgovori ćušnuvši je vrhom prsta po nosu. Ona se ponovo zakikota; uvek je to radila. Kaira bi svoje suknje podigla da pokaže podsuknje do pola butina ili i više, kad bi joj gazdarica Anan to dopustila, ali gostioničarka je pazila na devojke koje su posluživale gotovo koliko i na svoje kćeri. Gotovo. „Možda kasnije.“

Žureći uz široke kamene stepenice, izbacio je Kairu iz misli. Šta će da radi sa Olverom? Mali će se jednog dana stvarno naći u nevoljama ako misli da može tako da se ponaša prema ženama. Valjda to znači da će morati da ga drži podalje od Harnana i ostalih, što je više moguće. Oni su loše uticali na dečaka. Samo mu je to trebalo povrh svega! Moraće da izvuče Ninaevu i Elejnu iz Ebou Dara pre nego što se nešto gore desi.

Njegova soba bila je s prednje strane, prozora okrenutih ka trgu, a kad je posegao za kvakom nešto škripnu u hodniku iza njega. U stotinama gostionica, on to ne bi ni primetio, ali podovi u Izgubljenoj ženi nisu škripali.

On pogleda iza sebe – i okrenu se tačno na vreme da odbaci šešir i dočeka udarac toljage levom rukom umesto lobanjom. Ruka mu je potpuno utrnula od bola, ali on je očajnički držao debele prste koji su mu se zarili u gušu, i gurali ga unazad, ka vratima njegove sobe. Kad je glavom udario o njih, začu se tup udarac. Crne tačke oivičene srebrom igrale su mu pred očima zaklanjajući znojavo lice pred njim. Sve što je stvarno mogao da vidi bio je veliki nos i žućkasti zubi, a i to je izgledalo zamućeno. Odjednom shvati da je na udaljenoj strani svesnosti; ti prsti prekidali su mu dotok krvi u mozak, i prečili put vazduhu. Slobodnom rukom posegnu pod kaput, petljajući oko drški svojih noževa kao da mu se prsti više ne sećaju čemu služe. Toljaga se iskrenu i oslobodi. Mogao je da vidi kako se diže, da oseti kako se diže da bi mu smrskala glavu. Potpuno se usredsredivši, on poteže nož iz korica i zari ga.

Napadač kriknu, a Met je bio upola svestan toljage koja se odbila od njegovog ramena pre nego što je pala na pod, jer napadač mu nije puštao grlo. Teturajući se, Met ga je vukao unazad, razdvajajući zgrčene prste jednom rukom, a drugom neprekidno udarajući nožem.

Iznenada, tip se sruši, skliznuvši s Metovog sečiva. Nož gotovo da odlete s njim na pod. Kao i Met. Gutajući svež sladak vazduh, uhvati se za nešto, dovratak, kako bi ostao na nogama. S poda je čovek potpuno običnog lica zurio u njega očima koje nikada više neće ništa videti, zdepast tip s uvijenim muranđanskim brkovima, u tamnoplavom kaputu kakav priliči sitnom trgovcu ili uspešnom vlasniku radnje. Uopšte nije ličio na lopova.

Odjednom je shvatio da su se u tuči spotaknuli kroz otvorena vrata. Soba je bila manja od Metove, bez prozora, a dve uljane lampe na stočićima pored uskih kreveta davale su slabašno svetlo. Mršav čovek svetle kose, nagnut nad glomazan otvoreni kovčeg, uspravi se i čudno zagleda u leš. Kovčeg je zauzimao veći deo sobe.

Met zausti da se izvini što je tako grubo upao, kad mršavko isuka dugačak bodež iz pojasa i dočepa močugu s kreveta, pa skoči preko kovčega ka njemu. Ono nije bio pogled na mrtvog neznanca. Nesigurno se pruhvatajući dovratka, Met zavitla bodež iz ruke, a čim mu je drška napustila šaku, on posegnu za drugim ispod kaputa. Njegov nož zario se pravo u grlo drugog čoveka, a Met skoro da se skljokao, ovoga puta od olakšanja, kad se čovek uhvati za grlo dok mu je krv šibala između prstiju, pa se prevrnu i pade u otvoreni kovčeg.

„Dobro je imati sreće“, kreštavim glasom reče Met.

Teturajući, iščupa sopstveni nož pa ga obrisa o sivi kaput nepoznatog. Bolji kaput nego na onom drugom; i ovaj od vune, ali bolje krojen. Niži plemić ne bi se postideo da ga obuče. Sudeći po okovratniku, Andorac. On se stropošta na krevet mršteći se na čoveka ispruženog u kovčegu. Iznenadna buka natera ga da podigne pogled.

Njegov sobar stajao je u dovratku neuspešno pokušavajući da sakrije iza leđa ogroman crni tiganj. U maloj sobi koju je delio s Olverom, odmah pored Metove, Nerim je držao sopstveni komplet šerpi i sve ostalo za šta je smatrao da slugi jednog lorda može zatrebati na putovanju. Bio je nizak i za Kairhijenjanina, a uz to užasno mršav. „Bojim se da moj gospodar ponovo ima krvi na kaputu“, mrmljao je setno. Onoga dana kada bude zvučao ikako drugačije, sunce će izaći na zapadu. „Tako bih želeo da je moj gospodar pažljiviji sa svojom odećom. Veoma je teško ukloniti krv da ne ostanu mrlje, a insektima ne treba ohrabrenje da bi progrizli rupe. Na ovom mestu ima više insekata nego što sam ikada video, gospodaru moj.“ Ni pomena o dvojici mrtvaca ili njegovim namerama s tim tiganjem.

I drugi su bili privučen onim krikom; Izgubljena žena nije bila gostionica u kojoj bi krik prošao nezapaženo. Začuše se koraci na hodniku i gazdarica Anan odlučno odgurnu Nerima, a onda podiže suknje da prekorači leš na podu. Pratio ju je muž, čovek četvrtaste vilice i sede kose, a na uvetu mu se ljuljala dvostuka naušnica Časne zajednice onih koji love mrežom. Dva bela kamena na donjem krugu označavala su da poseduje i druge brodove osim onoga kojim je upravljao. Jasfer Anan bio je jedan od razloga zašto je Met budno pazio da se ne osmehuje previše nijednoj od kćeri gazdarice Anan. Čovek je za pojasom nosio radni nož, ali i još jedno duže, zakrivljeno sečivo, a dugi plavozeleni prsnik otkrivao mu je grudi i ruke pune ožiljaka iz dvoboja. Mada je on bio vrlo živ, što se ne bi moglo reći za većinu onih koji su mu podarili te ožiljke.

Drugi razlog za obazrivost bila je sama Setejl Anan. Met nikada ranije nije odustao od devojke zbog njene majke, pa čak ni kada je majka vodila gostionicu gde je odseo, ali gazdarica Anan je imala nečeg u sebi. Ogromne zlatne alke u ušima zaklatiše joj se dok je bez trzaja posmatrala mrtvace. Bila je lepuškasta i pored nešto sedih u kosi, a venčani nož gnezdio se među ispupčenjima koja bi u drugim okolnostima privukla njegov pogled kao što svetlo privlači noćne leptire, ali tako gledati u nju bilo je kao da gleda u... Ne u svoju majku. Možda, u Aes Sedai – mada je, naravno, i to pokušao, samo da pogleda – ili u kraljicu Tilin, Svetlost mu pomogla s njom. Ali ukačiti zašto, nije bilo lako. Jednostavno, bilo je nečeg u njoj. Imao je muke da pomisli na bilo šta što bi možda uvredilo Setejl Anan.

„Jedan od njih zaskočio me je u hodniku“, Met lagano šutnu kovčeg; on je odzvanjao šuplje i pored mrtvaca koji se presavio u njemu, dok su mu ruke i noge visile napolju. „Ovo je prazno, ako izuzmemo njega. Mislim da su hteli da ga napune onim što pokradu.“ Možda zlatom? Teško da su mogli već da čuju o tome, skoro ga je osvojio, ali zamoliće gazdaricu Anan za neko sigurno mesto gde će ga skloniti.

Ona je mirno klimala glavom, ozbiljno posmatrajući očima boje lešnika. Čovek izboden nožem u njenoj gostionici nije bio razlog da se kostreši. „Navaljivali su da ga samo unesu. Tvrdili su da im je roba u njemu. Uzeli su sobu baš pre nego što si naišao. Rekoše, na nekoliko sati, da odspavaju pre nego što nastave za Nor Časen.“ To je bilo seoce istočno odatle, na obali, ali verovatno nisu govorili istinu. Barem je njen govor tako nagoveštavao. Mrštila se na mrtve ljude kao da želi da ih prodrma kako bi oživeli i odgovorili joj na neka pitanja. „Mada, bili su baš izbirljivi u pogledu sobe. Ovaj svetlokosi bio je glavni. Odbio je prve tri koje sam mu ponudila, a onda je prihvatio ovu, koja je namenjena jednom slugi, Mislila sam da je samo škrt.“

„Čak i lopovi mogu biti cicije“, odsutno dobaci Met. Ovo je moglo uzrokovati pokret onih kockica u njegovoj glavi glavi koja bi bila rascopana da, srećom po njega, onaj tip nije stao na jedinu dasku u celoj gostionici koja je zaškripala ali prokletinje su se i dalje kotrljale. To mu se nije dopadalo.

„Mislite onda da je to bila slučajnost, gospodine?"

„A šta drugo?“

Nije ništa odgovorila, samo se ponovo namrštila na leševe. Možda nije bila tako samouverena kao što je izgledala. Na kraju krajeva, nije bila rođena Eboudarka.

„U poslednje vreme u gradu je previše bitangi.“ Jasfer je imao dubok glas, a njegov uobičajen govor ličio je izvikivanju naredbi na ribarskom brodu. „Možda treba da razmisliš da unajmiš stražare.“ Na to je gazdarica Anan samo izvila obrvu, ali to je bilo dovoljno da on podigne ruke u odbranu. „Mir bio uz tebe, ženo. Progovorio sam bez razmišljanja.“ Žene Ebou Dara bile su poznate po svom oštrom ispoljavanju nezadovoljstva prema muževima. Nije bilo nemoguće da mu je ona napravila neke od ožiljaka. Venčani nož imao je više primena.

Zahvaljujući Svetlosti što nije oženjen Eboudarkom, Met vrati sopstveni nož u korice, pored ostalih. Hvala Svetlosti, uopšte nije oženjen. Prsti mu napipaše papir.

Gazdarica Anan nije puštala muža da se tek tako izvuče. „To često radiš, mužu“, reče poigravajući se drškom među dojkama. „Mnoge žene ne bi to pustile tako olako. Elinda me uvek prekoreva jer nisam dovoljno čvrsta prema tebi kad nezvan progovoriš. Moram pružiti dobar primer svojim kćerima.“ Oštrina se pretopi u majušan osmeh. „Smatraj da si kažnjen. Ja tebi ne govorim ko treba da vuče koju mrežu na kom brodu.“

„Suviše si dobra prema meni, ženo“, suvo joj odgovori. Nije postojalo nikakvo udruženje gostioničara u Ebou Daru, ali svakom gostionicom u gradu upravljala je žena; Eboudarci su smatrali da bi najgora nesreća svake vrste zadesila gostionicu kojom bi upravljao muškarac ili plovilo koje bi pripadalo ženi. Nijedna žena nije postojala u esnafu ribara.

Met izvuče papir. Bio je snežnobeo, skup i krut, ispresavijan više puta. Nekoliko redova na njemu bilo je ispisano četvrtastim slovima kakva bi Olver koristio. Ili odrasla osoba koja želi da sakrije svoj rukopis.

To je bilo sve; nije bilo potpisa. Još im preti opasnost? To je nagoveštavalo kako to nije ništa novo, a nekako se nije uklapalo uz to da su ih pobunjenice uhvatile u klopku. Ne, to je bilo pogrešno pitanje. Ko mu je ubacio ovu poruku? Očito je to neko ko nije smatrao da mu je može jednostavno uručiti. Ko je imao mogućnosti, od jutros, kada je obukao ovaj kaput? Bio je siguran da tada nije bila tu. Neko ko mu se dovoljno primakao. Neko... Iznenada uhvati sebe kako mumla delić Zaslepila mi je oči i pomutila razum. Ovde je ta melodija imala drugačije reči; zvali su je Gore-dole pa sve ukrug. Samo su se Teslina i Džolina uklapale, a to je bilo nemoguće.

„Loše vesti, gospodaru?“, upita ga gazdarica Anan.

Met gurnu belešku u džep. „Da li ijedan muškarac ikada može da razume ženu? Ne mislim samo Aes Sedai. Bilo koju ženu.“

Jasfer zaurla od smeha, a kada ga žena pogleda popreko, on samo nastavi da se smeje još jače. Meta je počastila pogledom koji bi svaku Aes Sedai postideo svojim dostojanstvom. „Muškarci ne bi imali teškoća, gospodaru, kad bi samo koristili oči i uši. Žene imaju teži zadatak. Mi moramo da se trudimo kako bismo razumele muškarce.“ Jasfer se uhvati za dovratak, dok su mu se niz tamnoputo lice kotrljale suze. Ona ga osmotri postrance, nakrivivši glavu, onda se okrenu, slika i prilika hladne smirenosti pa ga tako jako udari pesnicom pod rebra da mu kolena klecnuše. Bez zadržavanja je prešao iz smeha u hropac. „Postoji izreka u Ebou Daru, gospodaru“, preko ramena je dobacila Metu, „muškarac je kao mračni lavirint drača, a ni sam ne ume da prođe kroz njega.“

Met šmrknu. Baš mu je debelo pomogla! Pa, Teslina ili Džolina, ili neko drugi mora da je bio neko drugi, samo još kad bi mogao da smisli ko u svakom slučaju, Bela kula bila je daleko. Džaihim Karidin nalazio mu se pod nosom. Namršti se prema dvojici mrtvaca. A i stotine drugih podlaca. Nekako će izvući one dve na sigurno, iz Ebou Dara. Muka je bila što nije imao predstavu kako. Poželeo je da su se krvave kockice već jednom zaustavile, da je sve okončano.

Odaje koje je Džolina delila s Teslinom bile su zbilja prostrane; osim njihovih spavaćih soba, još po jedna za njihove sobarice, i jedna koja bi bila savršena za Blerika i Fena, kad bi samo Teslina mogla podneti da Zaštitnici budu uz njih. Ta žena je svakog muškarca smatrala mogućim vukom obolelim od besnila, a nije postojao način da joj se protivreči kad bi nešto zaista želela. Neumoljiva koliko i Elaida, sravnila bi sa zemljom sve što joj se ispreči na putu. One su bile jednake u svakom pogledu, to je bilo sigurno, ali malo ih je bez velike nadmoći uspelo da nadvlada Teslinu. Kad je Džolina ušla, ova je sedela za pisaćim stolom u dnevnoj sobi, užasno škripeći perom. Uvek je cicijašila na mastilu.

Bez ijedne reči Džolina prođe kraj nje i izađe na balkon, visok kavez od belo bojenog gvožđa. Spirale su bile tako gusto isprepletane da bi ljudi koji su radili u bašti, tri sprata niže, samo uz teškoće mogli da primete da tu ima nekoga. Ovo je bila oblast gde je cveće lepo uspevalo, zbog toplote, u bojama koje su bile jače od onih u palati, ali tamo dole ništa nije cvetalo. Baštovani su se s vedrima vode kretali pošljunčanim stazama, a opet je gotovo svaki list bio žut ili smeđ. Ne bi to priznala ni da je muče, ali bojala se ove vrućine. Mračni je doticao svet, a njihova jedina nada bio je dečak koji je trčao uokolo kao divljak.

„Hleb i voda?“, iznenada progovori Teslina. „Poslati malog Kautona u Kulu? Ako hoćemo menjati ono što isplanirasmo, ti ćeš, molim te, obavestiti mene pre ostalih.“

Džolina oseti kako joj se obrazi žare. „Morala sam da spustim Merililu. Ona mi je predavala kad sam bila polaznica.“ Kao i Teslina; stroga predavačica koja je svoja odeljenja držala gvozdenom rukom. Podsećala ju je na to samim tim kako joj se obraćala, bile one jednake ili ne. Merilila je, međutim, stajala niže. „Znala je da nas stavi pred odeljenje a onda bi kopala, i kopala za odgovorima kakve je želela, dok ne bismo tako pred svima stajale i bespomoćno jecale. Pravila se da nas sažaljeva, ili možda zbilja i jeste to osećala, ali što nas je više dodirivala i govorila nam da ne plačemo, samo je bivalo sve gore.“ Iznenada se prekide. Nije nameravala sve to da kaže. Teslina je bila kriva, uvek ju je posmatrala kao da će je izribati zbog mrlje na haljini. Ali trebalo bi da je shvata; Merilila je i nju podučavala.

„I ti se toga još uvek sećaš?“ Teslinin glas bio je pun neverice. „Sestre koje su nas podučavale samo su obavljale svoj zadatak. Ponekad zaista mislim da tačno jeste što Elaida reče za tebe.“ Dosadno grebanje papira se nastavilo.

„To... jednostavno mi je palo na pamet kad je Merilila počela da se ponaša kao da je stvarno izaslanica.“ A ne pobunjenica. Džolina se mrštila na baštu. Prezirala je svaku od tih žena koje su slomile Belu kulu i još su pred svima mahale tim lomom. Njih i svakoga ko im je pomagao. Ali Elaida je isto tako užasno zabrljala. Sestre koje su sada pobunjenice mogle su da se primire, uz samo malo napora. „Šta je rekla za mene? Teslina?“ Zvuk pera se nastavljao, kao da neko prevlači noktom preko škriljca. Džolina se vrati unutra. „Šta je Elaida rekla?“

Teslina dodade novi list na svoje pismo, ili da upije mastilo ili da prikrije ono što je pisala, ali ne odgovori odmah. Namršti se na Džolinu ili ju je samo usredsređeno pogledala; kod nje je to bilo teško razlučiti a onda, konačno, uzdahnu. „Vrlo dobro. Ako moraš znati. Ona jeste rekla da ti još uvek jesi dete.“

„Dete?“ Džolinina zaprepašćenost nimalo nije doticala drugu ženu.

„Neke“, mirno joj objasni Teslina, „promene se malo od dana kada obukoše belu halju polaznica. Neke uopšte ne promene se. Elaida zaista veruje da ti odrasla još nisi, a nikada i nećeš biti.“

Džolina je besno odmahivala glavom, ne želeći da progovori. Tako nešto je rekla žena čija je majka još bila dete kada je ona već nosila šal! Elaidi je suviše popuštano kada je bila polaznica, previše je isticana njena snaga i brzina kojom je učila. Džolina je sumnjala da je to razlog njenog besa zbog Elejne i Egvene i one divljakuše, Ninaeve; jer su bile jače od nje, jer su provele mnogo manje vremena kao polaznice, bez obzira što su prebrzo gurnute napred. Šta, pa Ninaeva nikada i nije bila polaznica, a to je bilo potpuno nečuveno.

„Pošto to jesi pomenula", nastavi Teslina, „možda bi trebalo da pokušamo da iskoristimo okolnosti."

„Na šta misliš?“ Otvorivši se ka Istinskom izvoru, Džolina usmeri Vazduh da podigne srebrni vrč sa stola s tirkiznim intarzijama i da napuni punčem srebrni pehar. Kao i uvek, uživanje u grljenju saidara ispunjavalo ju je, umirivalo i razveseljavalo.

„To očigledno jeste, ja pomislila bih. Elaidina naređenja još uvek važeća su. Elejna i Ninaeva treba u Kulu da su vraćene čim budu pronađene. Ja složila se jesam da čekamo, ali možda mi ne treba da čekamo nimalo više. Šteta da ta mala al’Ver s njima nije. Ali i nas dve će vratiti u milost Elaidi, a dečaka Kautona dodamo li... Ja stvarno mislim da to troje nateraće nju da nas dočeka dobrodošlicom kao da smo vratile se sa al’Torom lično. A od ove Avijende dobra će polaznica biti, divljakuša ili ne.“

Srebrni pehar doplovi na Vazduhu do Džolinine ruke, te ona nevoljno otpusti Moć. Nikada joj se nije smanjila žudnja koju je osećala otkada je prvi put dotakla Izvor. Punč od medendinje bio je slaba zamena za saidar. Najgori deo njene pokore, pre nego što je otišla iz Kule, bilo je gubljenje prava da dotiče saidar. Gotovo najgori deo. Sama ju je odredila, ali Elaida je bila vrlo jasna da će, ako je sama ne pooštri, Elaida to učiniti za nju. Nije nimalo sumnjala da bi onda rezultat bio mnogo gori. „Njena milost? Teslina, pa ona nas je ponizila samo da bi pokazala ostalima da može. Poslala nas je u ovu buvaru, što je dalje moguće od bilo čega važnog, sem da nas pošalje na drugu stranu Aritskog okeana, kao izaslanice kraljici koja ima manje moći nego desetina plemića, od kojih bi svako mogao već sutra da joj preotme presto kad bi se uopšte time zamajavali. A ti hoćeš da se dodvoravaš Elaidinoj milosti?“

„Ona jeste Amirlin Tron.“ Teslina dotače pismo preko koga je ležala prazna stranica, pomerajući papire malo tamo, pa malo ovamo, kao da pokušava da oblikuje misli. „Ostasmo tihe neko vreme i to joj pokaza kako nismo njeni kućni ljubimci, ali ako hoćemo ostati tihe predugo, to se može tumačiti kao izdaja.“ Džolina šmrknu. „Gluposti! Kad se vrate samo će ih kazniti za bežanje, kao i zato što se sad prave da su pune sestre.“ Usne joj se skupiše. Obe su bile krive za to, kao i one koje su im to dopustile, ali najgore je što je jedna od njih prisvajala njen sopstveni Ađah. Kad Zeleni ađah završi s Elejnom, jedna vrlo umekšana mlada žena preuzeće presto Andora. Mada bi možda bilo najbolje pustiti Elejnu da prvo osigura Lavlji presto. U svakom slučaju, moraće da završi obuku. Džolina nije nameravala da dopusti Kuli da izgubi Elejnu, šta god da je uradila.

„Ne zaboravi da one jesu udružene s pobunjenicama."

„Svetlosti mu, Teslina, verovatno su usput pokupljene kao i one devojke koje su pobunjenice izvukle iz Kule. Zar je zaista važno hoće li početi da čiste štale sutra ili iduće godine?“ Polaznice i Prihvaćene koje su se pridružile pobunjenicama sigurno će morati da se late toga. „Čak i ađasi mogu da sačekaju da se obračunaju s njima, zaista. Nije da nisu na sigurnom. One su Prihvačene, na kraju krajeva, a očito je da se, izgleda, zadovoljavaju da ostanu tu gde možemo da ih dograbimo kad god poželimo. Kažem, ostanimo da sedimo gde nas je Elaida postavila i držimo jezik za zubima. Dok god nas lepo ne zamoli da je obavestimo šta se dešava.“ Nije rekla da je spremna da čeka sve dok Elaida ne bude svrgnuta kao i Sijuan. Dvorana sigurno neće trpeti zastrašivanja i petljanja zauvek, ali Teslina jeste bila Crvena, na kraju krajeva, i ne bi joj se dopalo da to čuje.

„Pretpostavljam da ne moramo žuriti“, polako reče Teslina dok neizgovoreno „ali“ samo što nije vrištalo.

Iskoristivši još jedan tok Vazduha da primakne stolicu valjkastih nogu, Džolina se namesti da bi ubedila svoju saputnicu da je ćutanje i dalje najbolji način. Još uvek je dete, je li? Ako istraje po svome, Elaida neće dobiti ni reč iz Ebou Dara dok ne bude preklinjala.

Žena na stolu izvijala se koliko su joj veze dozvoljavale, iskolačenih očiju, grla napetog od prodornog vriska koji nije jenjavao. Iznenada vrisak postade glasno hroptanje gušenja, ophrvaše je grčevi, tresući je od glave do pete, a onda se stropošta bez glasa. Sirom otvorene oči nepomično su zurile u paučinom premrežen svod podruma.

Prazniti se psovkama bilo je beskorisno, ali Falion je mogla da natera vazduh da poplavi, bolje od bilo kog konjušara. Nije ovo bilo prvi put da je poželela Temailu pored sebe umesto Ispan. Temaila je dobijala revnosne odgovore na svoja pitanja, a niko nije umirao dok ona ne bi bila spremna za to. Naravno, Temaila je stvarno i previše uživala u radu, ali to nije bilo glavno.

Usmerivši još jednom, Falion prikupi ženinu odeću s prljavog poda i baci je preko tela. Crveni kožni pojas pade, pa ga ona podiže rukom i baci nazad na hrpu. Možda je trebalo da koristi druge načine, ali trake, pincete i usijano gvožđe bili su tako... neuredni. „Ostavite telo u nekoj uličici. Prerežite joj grlo da izgleda kao da je opljačkana. Možete zadržati novac iz njene kese.“ Dvojica koji su čučali pored kamenog zida razmeniše poglede. Arin i Nad mogli su da prođu kao braća, barem po izgledu, sa sve crnom kosom i sitnim očima i ožiljcima, s više mišića nego što bi trebalo i trojici muškaraca, ali najčešće im je preostajalo tek toliko mozga da izvrše prosta naređenja. Najčešće. „Oproštenje, gazdarice“, brzo progovori Arin, „ali niko neće poverovati...“ „Uradite šta vam je rečeno!“, odreza ona, usmeravajući da ga postavi na noge i raspali njime o kamenje. Glava mu je odskočila, ali to mu sigurno nije naškodilo.

Nad požuri ka stolu, trtljajući: „Da, gazdarice. Kako narediš, gazdarice.“ Kada je pustila Arina, on nije progovarao, nego se zatetura napred bez primedaba, da pomogne da se pokupi telo, kao da skuplja đubre, i iznese ga napolje. Pa, sad i nije bilo ništa nego đubre. Bilo joj je krivo zbog ishoda. Pustiti bes da nadvlada bilo je nerazumno. Mada, činilo se da je ponekad bilo i korisno. Posle svih ovih godina to ju je i dalje iznenađivalo.

„Mogedijen; njoj se ovo neće dopasti“, progovorila je Ispan čim su muškarci izašli. Plave i zelene perlice upletene u njene mnogobrojne tanane crne pletenice začangrljaše dok je odmahivala glavom. Ona je stajala u senci, sve vreme, iza male prepreke koju je istkala da ne bi morala ništa da sluša.

Falion se uzdrža da ne pokaže zube. Ispan je bila poslednja koju bi odabrala za društvo. Ona je Plava, ili je barem to bila. Možda još jeste. Falion nije sebe smatrala manje Belim ađahom zato što se pridružila Crnima. Plave su bile suviše vatrene, koristile su osećanja nad onim što je jednostavno trebalo posmatrati potpuno bezosećajno. Ona bi izabrala Rijanu, drugu Belu. Premda je ta žena ponekad imala čudne, neutemeljene pojmove u vezi sa nekim tačkama logike. „Mogedijen nas je zaboravila, Ispan. Ili si možda ti dobila ličnu poruku? U svakom slučaju, ubeđena sam da skladište ne postoji.“

„Mogedijen; ona kaže da ga ima.“, poče Ispan čvrstim glasom, ali govor joj ubrzo postade topliji. „Skladište angreala i saangreala i ter’angreala. A mi ćemo dobiti deo njih. Sopstvene angreale, Falion. Možda čak i sa’angreal. Obećala je.“

„Mogedijen je pogrešila.“ Falion je posmatrala kako se oči druge žene šire od zaprepašćenja. Izabrani su ipak bili samo ljudi. Sama Falion bila je iznenađena kad je naučila tu lekciju, ali neki nikada nisu uspevali da nauče. Izabrani jesu bili daleko jači, s neizmerno više znanja, a verovatno su već zadobili i dar besmrtnosti, ali sudeći prema dokazima, krvili su se međusobno kao dva Muranđanina oko ćebeta.

Ispanina zaprepašćenost brzo preraste u ljutnju. „Ima i drugih koji traže. Da li bi tražili da nema ničeg? Tu ima Prijatelja Mraka koji traže; oni moraju biti poslati od drugih Izabranih. Ako Izabrani traže, možeš li još uvek reći kako nema ničeg?“ Nije htela da vidi. Ako nešto ne može da se pronađe, najočigledniji razlog je to što nije tu gde se traži.

Falion je čekala. Ispan nije bila glupa, samo zanesena, a Falion je verovala da ljude treba pustiti da sami nauče ono što je već trebalo da spoznaju. Lenjim umovima bila je potrebna vežba.

Ispan je šetala gore-dole šibajući suknjama i mršteći se na prašinu i staru paučinu. „Ovo mesto smrdi. I prljavo je!“ Stresla se kad je videla krupnu crnu bubašvabu kako mili uza zid. Sjaj je okruži na trenutak; tok zgnječi bubu uz pucketav zvuk. Iskriviši lice, Ispan brzo obrisa ruke o suknje, kao da je koristila njih, a ne Moć. Imala je osetljiv stomak, na sreću ne i kada je mogla da se izvuče od stvarnog dela. „Ja neću izveštavati o neuspehu jednoj od Izabranih, Falion. Ona će nas naterati da zavidimo Lijandrin, zar ne?“ Falion se nije stvarno stresla. Ali jeste prešla preko podruma i sipala sebi punč od šljiva. Šljive su bile stare i punč je bio presladak, ali ruke joj ostaše mirne. Plašiti se Mogedijen bilo je sasvim razumno, ali čeznuti da se plašiš nije. Možda je žena umrla. Sigurno bi ih pozvala do sada, ili bi ih usnule ponovo odnela u Tel’aran’riod da im očita jer još nisu izvršile njena naređenja. Međutim, dok ne vidi telo, jedini razuman izbor bio je da se nastavi kao da će se Mogedijen pojaviti svakog trenutka. „Postoji način.“

„Koji? Da svaku Mudru ženu u Ebou Daru podvrgnemo ispitivanju? Koliko ih ima? Stotina? Dve stotine, možda? Sestre u Tarezinskoj palati, one će primetiti ovo, mislim ja.“

„Zaboravi na svoje snove o posedovanju saangreala, Ispan. Ne postoji neko dugo sakriveno skladište niti tajni podrum ispod palate.“ Falion je govorila hladnim, odmerenim glasom, ali bivala je odmerenija što je Ispan bivala uzbuđenija. Oduvek je uživala da opčinjava odeljenja polaznica svojim glasom. „Gotovo sve Mudre žene su divljakuše, teško da znaju ono što pokušavamo da saznamo. Nikada nijedna divljakuša nije nađena kako zadržava angreal, a još manje sa’angreal, a oni bi sigurno bili pronađeni. Naprotiv, po svim zapisima, divljakuša koja bi našla ikakav predmet vezan za Moć otarasila bi ga se što pre iz straha da ne navuče bes Bele kule. Žene odstranjene iz Kule, s druge strane, izgleda da nemaju isti strah. Kao što ti je dobro poznato, kad ih pretresu pre odlaska, svaka treća pokuša da sakrije nešto, pravi predmet Moći ili nešto za šta veruje da je to. Od nekoliko Mudrih žena koje trenutno dolaze u obzir, Kali je bila savršen izbor. Kada je odstranjena pre četiri godine, pokušala je da ukrade mali ter’angreal. Beskorisna stvar koja je pravila slike cveća i zvuk vodopada, ali ipak stvar vezana za saidar. A Kali je uvek pokušavala da razotkrije sve tajne polaznica, i u tome je bila vrlo uspešna. Da postoji i jedan jedini angreal u Ebou Daru, a kamoli ogromno skladište, misliš li da bi bila ovde četiri godine a da ga ne otkrije?"

„Ja nosim šal, Falion“, s iznenadnom oštrinom progovori Ispan. „I ja znam o svemu tome koliko i ti. Rekla si da postoji još jedan način. Koji je?“ Ona jednostavno nije želela da koristi mozak.

„Šta bi obradovalo Mogedijen koliko i skladište?“ Ispan je samo buljila u nju, tapkajući nogom. „Ninaeva al’Mera, Ispan. Mogedijen nas je napustila da bi jurila za njom, ali očito joj je ova nekako pobegla. Ako joj damo Ninaevu a uz nju i malu Trakandovu Mogedijen će nam oprostiti i stotinu sa’angreala.“ Što je jasno pokazivalo kako i Izabrani mogu biti nerazumni, naravno. A očito je bilo najbolje biti vrlo pažljiv sa onima koji su bili nerazumni, a mnogo jači od tebe. Ispan nije bila mnogo jača.

„Trebalo je da je ubijemo, kao što sam i htela, kada se prvi put pojavila", ispljunu Ispan. Mašući rukama, hodala je gore-dole dok je prljavština glasno krckala pod njenim papučicama. „Da, da. Ja znam. Naše sestre u palati, one mogu postati sumnjičave. Mi ne želimo da privučemo njihovu pažnju. Ali zar si ti zaboravila Tančiko? A Tir? Gde se te dve devojke pojave, propast ih prati. Lično, ja mislim ako ih mi ne možemo ubiti, mi moramo ostati od Ninaeve al’ Mera i Elejne Trakand udaljene što više možemo. Najdalje što mi možemo!“

„Umiri se, Ispan. Umiri se.“ Ako ništa drugo, Falionin primirujući glas samo je još više raspaljivao drugu ženu, ali Falion je bila sigurna. Razum mora nadvladati osećanja.

Sedeći na prevrnutom buretu u slabašnoj hladovini uskog zaklonjenog prolaza proučavao je kuću s druge strane zakrčene ulice. Odjednom shvati da ponovo dodiruje glavu. Nije imao glavobolje, ali glavu je osećao... tako čudno... ponekad. Najčešće kada je razmišljao čega ne može da se seti.

Tri sprata belog kreča, kuća je pripadala zlatarki koju su navodno posetile dve prijateljice što ih je upoznala na putu ka severu pre nekoliko godina. Te prijateljice samo su kratko osmotrene pri dolasku, i nikada više nakon toga. Bilo je lako to saznati. Saznati da su Aes Sedai bilo je mrvicu teže.

Mršav mladić u iscepanom prsniku, koji je zviždukao niz ulicu smišljajući neko zlo, zaustavi se kad ga primeti kako sedi na buretu. Njegov kaput i mesto u senkama, a i ostatak njega, priznao je pokajnički verovatno su delovali izazovno. On posegnu pod kaput. Ruke mu više nisu bile ni dovoljno snažne ni elastične za rad s mačem, ali dva duga noža koja je nosio preko trideset godina iznenadila su više od jednog mačevaoca. Možda mu se nešto očitavalo u očima, jer mršavi mladić dobro porazmisli o svemu pa nastavi da zvižduće svojim putem.

Pored kuće se otvori kapija koja je vodila do zlatarkinih štala, a dva krupna čoveka pojaviše se gurajući kolica do vrha puna prljave slame i đubreta. Šta li su smerali? Arin i Nad teško su bili od onih koji će tek tako čistiti štale.

Rešio je da ostane tu do mraka, a onda će ponovo potražiti Karidinovog slatkog malog ubicu.

Ponovo spusti ruku s glave. Pre ili kasnije, setiće se. Nije mu ostalo mnogo vremena, ali samo to mu je i ostalo. Toliko se sećao.