Kruna mačeva

35 U šumi

Sedeći prekrštenih nogu na Randovom krevetu, Min ga je posmatrala kako u košulji pretura po kaputima u ogromnom ormanu sa ukrasima od slonovače. Kako je mogao da spava u ovoj sobi, punoj tog teškog crnog nameštaja? Deo nje odsutno je premišljao o izbacivanju svega toga, zamenom nekim izrezbarenim komadima koje je viđala u Kaemlinu, s malo pozlate, kao i bledim zavesama i posteljinom koja ne bi bila toliko naporna. Čudno; ona nikada, ni na koji način, nije imala potrebu da razmišlja o nameštaju ili o posteljini. Ali ta jedna tapiserija s prizorom neke bitke, usamljeni mačevalac okružen neprijateljima koji samo što ga nisu nadvladali – ta će sasvim sigurno morati da leti. Mada, uglavnom je samo posmatrala njega.

Te jutarnje plave oči imale su tako zamišljen izraz, a snežnobela košulja zatezala mu se preko širokih leđa kada bi se savio da posegne dublje u unutrašnjost ormana. Imao je veoma dobre noge, sjajne listove koji su se sasvim lepo ocrtavali u tamnim pripijenim nogavicama, dok su mu čizme bile posuvraćene. Povremeno se mrštio, prolazeći prstima kroz tamnocrvenkastu kosu; koliko god da ju je četkao nije mogla da deluje uredno; uvek se pomalo kovrdžala oko ušiju i na samom potiljku. Ona nije bila jedna od onih blesavih žena koje bacaju muškarcima mozak pred noge zajedno sa svojim srcem. Samo joj je ponekad, u njegovoj blizini, bilo pomalo teško da jasno razmišlja.

Kaputić za kaputićem od vezene svile vađen je i bacan u stranu preko onoga koji je nosio kada je išao na brod Morskog naroda. Jesu li se pregovori nastavili i upola tako dobro bez njegovog ta’verenskog prisustva? Da je samo imala ikakvo korisno viđenje vezano za Morski narod. Kao i uvek za njene oči, slike i aure raznih boja treperile su oko njega, većinom nestajući suviše brzo da bi ih mogla protumačiti; u ovom trenutku sve sem jedne bile su bez ikakvog značenja za nju. To jedno viđenje dolazilo je i nestajalo po stotinu puta na dan, a kad god bi Met ili Perin bili prisutni, uključivalo je i njih, a ponekad i neke druge. Ogromna senka nadvijala se nad njim, gutajući hiljade i hiljade sićušnih svetala koja su se kao svici zgušnjavala pokušavajući da ispune tamu. Danas, činilo se kao da postoje nebrojene desetine hiljada svitaca, ali i senka je delovala sve veća. Ponekad je to viđenje predstavljalo bitku sa Senkom, ali on gotovo nikada nije želeo da zna kako se odvija. Niti je ona to mogla stvarno da kaže, osim što je uvek izgledalo kao da Senka pobeđuje, do neke mere. Ona uzdahnu od olakšanja kada je videla da ta slika nestaje.

Majušni ubod krivice naterao ju je da se uzvrpolji na prekrivaču. Ona nije stvarno lagala kada ju je pitao koja viđenja je prećutala. Nije baš stvarno. Koja je svrha da mu kaže kako će gotovo sigurno propasti bez žene koja je mrtva i nestala? I ovako je previše lako tonuo u bezvoljnost. Ona mu je dizala duh, terala ga je da se seća kako da se smeje. Osim…

„Mislim da ovo i nije dobra zamisao, Rande.“ Možda je pogrešila što je to rekla. Muškarci su na mnogo načina čudna bića; jednog trenutka primaju razuman savet, a sledećeg učine upravo suprotno. Namerno rade suprotno, čini se. Zbog nečega, međutim, osećala se… zaštitnički… prema ovome visokom čoveku koji verovatno može da je podigne jednom rukom. I to bez usmeravanja.

„To je savršena zamisao“, rekao je, odbacivši plavi kaputić sa srebrnim vezom. „Ja sam ta’veren, a danas to izgleda radi u moju korist, za promenu.“ Zeleni kaputić sa zlatovezom završio je na podu.

„Zar me ne bi radije ponovo tešio?“

On se zaustavi u mestu buljeći u nju sa srmom vezenim crvenim kaputićem koji mu je, zaboravljen, visio u ruci. Ona se ponadala da nije pocrvenela. Tešenje. Odakle li mi je samo to palo na pamet?, pitala se bez glasa. Tetke koje su je gajile bile su nežne, mile žene, ali imale su vrlo jasne poglede na pristojno ponašanje. One nisu odobravale to što je ona nosila pantalone, nisu odobravale što je radila u konjušnicama, a to je bio posao koji je najviše volela, jer ju je dovodio u dodir sa konjima. Nije dolazilo u pitanje šta bi one mislile o tešenju sa čovekom za koga nije bila udata. Ako ikada budu saznale za to, dojahaće čak iz Baerlona samo da bi je odrale. I njega, naravno.

„Ja… trebalo bi da nastavim da se krećem dok sam siguran da to još uvek deluje“, rekao je polako, a onda se prilično brzo okrenuo nazad, ka ormanu. „Ovo će odgovarati“, uzviknuo je izvukavši kaputić od jednostavne zelene vune. „Nisam ni znao da je ovo ovde.“

Bio je to kaputić koji je nosio kada su se vraćali sa Dumajskih kladenaca, a ona je mogla da vidi kako mu ruke podrhtavaju dok se toga sećao. Pokušavajući da se ponaša obično, ona je ustala i otišla da ga obgrli, gužvajući kaputić među rukama dok mu je naslanjala glavu na grudi.

„Volim te“, to je bilo sve što je rekla. Kroz njegovu košulju mogla je da oseti okrugli, upola zalečeni ožiljak na levoj strani njegovih grudi. Mogla je da se seti kako ga je zadobio, kao da se dogodilo juče. To je bio prvi put da ga je držala na rukama, dok je on bio u nesvesti i gotovo mrtav.

Njegove ruke pritiskale su joj leđa, čvrsto je stežući, isterujući joj vazduh, ali onda, na njeno razočarenje, one se opustiše. Učinilo joj se da je promrmljao nešto o tome kako „nije pošteno“, ispod glasa. Je li mislio na Morski narod dok ga je ona grlila? Trebalo bi, zbilja. Merana jeste bila Siva, ali rečeno je da Morski narod može da natera Domanke da psuju. Trebalo bi da je mislio, ali… Razmislila je da li da ga šutne u cevanicu. On je nežno odgurnu i poče da navlači kaputić.

„Rande“, odlučno mu je rekla, „ne možeš biti siguran da će to imati nekakvog uticaja zato što je imalo sa Harinom. Kada bi to što si ta’veren uticalo na sve, svaki vladar bi ti do sada klečao pred nogama, uključujući i Bele plaštove.“

„Ja sam Ponovorođeni Zmaj“, razmetljivo joj je odvratio, „a danas mogu da radim šta hoću.“ Pokupivši svoj opasač za mač, on ga pričvrsti oko struka. Na njemu je ovog puta bila obična mesingana kopča. Pozlaćeni zmaj ležao je na prekrivaču kreveta. Rukavice od tanke crne kože navučene su da sakriju zlatogrive glave na gornjem delu njegovih šaka i čaplje utisnute u njegove dlanove. „Ali ne izgledam kao on, je li tako?“ Širio je ruke, osmehujući se. „Neće znati dok ne bude suviše kasno.“

Ona gotovo da je digla ruke. „Pa, ne izgledaš previše ni kao budala.“ Neka uradi ono što želi. Idiot ju je odmeravao postrance, kao da nije siguran. „Rande, čim budu videli Aijele, ili će pobeći ili će zapodenuti borbu. Ako nećeš da vodiš nijednu Aes Sedai, makar povedi nekog od Aša’mana. Jedna strela i ti si mrtav, bio ti Ponovorođeni Zmaj ili kozar!“

„Ali ja jesam Ponovorođeni Zmaj, Min“, ozbiljno joj je rekao. „I ta’veren. Idemo sami. Samo ti i ja. Mislim, ako ti još uvek želiš da pođeš.“

„Nikuda ti ne ideš bez mene, Rande al’Tore.“ Suzdržala se da mu ne kaže kako bi se sapleo o sopstvene noge kada bi to uradio. Prevelika oduševljenost bila je gotovo jednako loša kao i tamna bezvoljnost. „Nanderi se ovo nimalo neće dopasti.“ Ona nije tačno znala šta se događa između njega i Devica – nešto vrlo čudno, zaista, po onome što je videla – ali bilo kakva nada da bi ga to moglo sprečiti nestala je kada se osmehnuo poput dečkića koji izvrdava majci.

„Ona neće ni znati, Min.“ Čak su mu i oči sijale! „Stalno ovo radim, a one nikada ne saznaju.“ On ispruži ruku u rukavici očekujući da ona poskoči kada je pozove.

Stvarno nije mogla ništa drugo da učini nego da ispravi svoj zeleni kaputić, baci pogled u stajaće ogledalo da bi proverila kakva joj je kosa – i da prihvati njegovu ruku. Nevolja je što je ona bila i suviše spremna da skoči čim on mahne prstom: samo je želela da se postara da on to nikada ne sazna.

U odaji za prijem, on napravi prolaz iznad Izlazećeg sunca utisnutog u pod, a ona mu dopusti da je povede kroz njega na brdovito šumsko tlo prekriveno mrtvim lišćem. Neka ptica odlete, mašući crvenim krilima. Jedna veverica pojavila se na grani i zatorokala na njih, ljutito mašući repom belog vrha.

To teško da je bila vrsta šume kakvih se sećala iz okoline Baerlona; nije bilo mnogo pravih šuma nigde u blizini Kairhijena. Većinom je drveće stajalo na četiri ili pet ili čak deset koraka razdaljine, visoki kožolisti i borovi, još viši hrastovi i drveće kakvo nije poznavala, uzdizali su se oko čistine gde su ona i Rand stajali i uz uspon koji je počinjao nekoliko koraka dalje. Čak je i šikara delovala ređe nego kod kuće; žbunje i loza i trnjika širili su se tek ponegde, kao krpice, mada pojedine nisu bile tako male. Sve je bilo smeđe i suvo. On izvuče čipkom oivičenu maramicu iz rukava i poče da briše znoj koji kao da joj se odjednom pojavio na licu.

„Na koju stranu idemo?“, pitala je. Sudeći prema suncu, sever je ležao Iza uspona, u smeru koji bi ona odabrala. Grad bi trebalo da je na sedam ili osam milja u tom pravcu. Uz malo sreće, moći će da odšetaju do tamo a da nikoga ne sretnu. Ili, još bolje, uzimajući u obzir njene čizme s potpeticom I zemljište, da se ne pominje vrućina, Rand bi mogao da odustane i napravi drugi prolaz nazad, u Sunčevu palatu. Sobe u njoj bile su hladne u poređenju sa ovim.

Pre nego što je stigao da joj odgovori, krckanje grana i lišća najavi da neko dolazi. Jahačica, koja se pojavila na dugonogom sivom škopcu sa uzdom nkrašenom svetlim resama, bila je Kairhijenjanka, niska i vitka u tamnoplavoj, gotovo crnoj svilenoj jahaćoj haljini s vodoravnim crvenim i zelenim prugama što su je pokrivale od vrata pa do ispod kolena. Znoj na njenom licu nije mogao da joj umanji lepotu, niti su joj oči zbog toga manje ličile na velike tamne bazene. Mali providan zeleni kamen visio joj je na čelu sa tankog zlatnog lančića prikačenog u crnoj kosi koja joj se u talasima spuštala na ramena.

Min zasopta, a to nije bilo zato što je žena u jednoj ruci u zelenoj rukavici opušteno nosila upola podignut lovački samostrel. Za trenutak, bila je potpuno sigurna da je to Moiraina. Ali…

„Ne sećam se da sam videla ijedno od vas dvoje u logoru“, reče žena grlenim, gotovo čulnim glasom. Moirainin glas je bio kristalan. Samostrel se spustio, i dalje opušteno, dok nije bio okrenut pravo u Randove grudi.

On nije obraćao pažnju na njega. „Palo mi je na pamet kako bih voleo da bacim pogled na vaš logor“, reče on neznatno se naklonivši. „Verujem da si ti gospa Karalin Damodred?“ Vitka žena malo nakloni glavu, naznačavajući da je to njeno ime.

Min uzdahnu sa žaljenjem, ali to nije bilo kao da je ona zbilja očekivala da Moiraina oživi. Moiraina je bila jedino njeno viđenje koje se nije ispunilo. Ali sama Karalin Damodred, jedna od vođa pobunjenika u Kairhijenu, pretendent na Sunčev presto… On mora da je stvarno povukao sve niti Šare ka sebi, kada se ona pojavila.

Gospa Karalin polako podiže samostrel na jednu stranu; tetiva glasno okinu šaljući strelu širokog vrha u vazduh.

„Sumnjam da bi jedna bila od ikakve koristi protiv tebe“, rekla je polako dovodeći škopca do njih, „a ja ne bih volela da pomisliš kako ti pretim.“ Samo jednom je pogledala u Min – bio je to usputan pogled od glave do pete, iako je Min bila sasvim sigurna da je sve u vezi s njom bilo dobro upamćeno – ali, izuzev tada, gospa Karalin je držala oči isključivo na Randu. Povukla je uzde na tri koraka od njih, dovoljno da on ne može da joj priđe pre nego što bi ona zarila pete u konja. „Pada mi na pamet samo jedan muškarac sivih očiju i tvoje visine koji bi se mogao pojaviti niotkuda, osim ako nisi, možda, prerušeni Aijel, ali pretpostavljam da ćeš biti tako ljubazan da mi kažeš kako se zoveš.“

„Ja sam Ponovorođeni Zmaj“, reče Rand jednako oholo kao što je to učinio s Morskim narodom, a opet, ako je ikakvo ta’verensko pomeranje Šare bilo na delu, žena na konju nije odavala nikakve dokaze za to.

Umesto da skoči s konja i baci se na kolena, ona samo klimnu glavom napućivši usne. „Čula sam toliko toga o tebi. Čula sam i da si otišao u Kulu da se predaš Amirlin Tron. Čula sam kako nameravaš da daš Sunčev presto Elejni Trakand. Isto sam čula i da si ubio i Elejnu i njenu majku.“

„Ja se ne predajem nikome“, oštro odvrati Rand. Zagledao se u nju pogledom koji je bio dovoljno oštar da je sam po sebi strgne sa sedla. „Elejna je na putu za Kaemlin, sada, dok o tome govorimo, da preuzme presto Andora. Posle čega će imati i presto Kairhijena.“ Min se trže. Je li morao da zvuči kao kočoperni naduvenko? Bila se ponadala da se malo primirio posle Morskog naroda.

Gospa Karalin spusti samostrel na sedlo pred sobom, prelazeći preko njega rukom u rukavici. Možda je žalila što je otpustila strelu? „Mogla bih da prihvatim svoju mladu rođaku na prestolu – bolje ona nego neko drugi, u svakom slučaju, ali…“ Te krupne tamne oči, koje su delovale tako svetlucavo, odjednom se okameniše. „Ali nisam sigurna mogu li da prihvatim tebe u Kairhijenu, a pri tom ne mislim samo na tvoje promene zakona i običaja. Ti… menjaš sudbinu samim svojim prisustvom. Svakoga dana od kada si došao, ljudi ginu u tako neverovatnim nezgodama, da niko ne može da poveruje u njih. Toliko je muževa ostavilo svoje žene, a žena muževe, da se na to više niko ni ne osvrće. Ti ćeš rasturiti Kairhijen samim svojim prisustvom u njemu.“

„Ravnoteža“, brzo ulete Min. Randovo je lice bilo tako tamno da je izgledao kao da će svakog časa pući. Možda je ipak bio u pravu što je došao. U svakom slučaju, nije bilo svrhe puštati ga da pokvari ovaj susret izlivima besa. Nije nikome dala priliku da progovori. „Uvek postoji ravnoteža između dobra i zla. Tako Šara radi. Čak ni on ne može to da promeni. Kao što je noć ravnoteža danu, dobro je u ravnoteži sa zlom. Otkada je on došao, nije bilo nijednog mrtvorođenog deteta u gradu, niti se ijedno dete rodilo obogaljeno. Ima više brakova u danu nego što je nekada bilo u nedelji, a na svakog čoveka koji se uguši običnim perom, žena se skotrlja naglavačke niz tri niza stepenica i, umesto da slomi vrat, ustane bez ijedne modrice. Imenuj zlo, i pokazuješ i na dobro. Okretanje točka zahteva ravnotežu, a on samo povećava verovatnoću za nešto što bi i inače moglo da se dogodi.“ Odjednom, ona pocrvene jer je shvatila da oboje gledaju u nju. Tačnije, pilje.

„Ravnoteža?“, promrmlja Rand uzdignutih obrva.

„Čitala sam neke od knjiga Gazda Fela“, odgovorila mu je slabašno. Nije želela da iko pomisli kako se pravi da je filozof. Gospa Karalin osmehivala se u svom visokom sedlu i poigravala se uzdama. Ta žena joj se smejala. Pokazaće ona toj ženi čemu može da se smeje!

Iznenada se visok crni škopac, koji je delovao kao ratni konj, probio kroz žbunje kršeći ga, a na njemu je jahao čovek duboko zašao u srednje godine, kratko ošišan i sa šiljatom bradicom. I pored njegovog žutog tairenskog kaputa naduvanih rukava s prugama od zelenog satena, zapanjujuće jasnoplave oči gledale su s njegovog vlažnog, tamnog lica, poput bledih uglačanih safira. Nije bio neki lepotan, ali te oči nadomeštale su to što mu je nos bio suviše dug. U jednoj ruci s dugom kožnom rukavicom nosio je samostrel, a u drugoj odbačenu strelu širokog vrha.

„Ovo mi je prošlo na nekoliko palaca od lica, Karalin, a ima tvoje oznake! To što nema nikakve divljači, ne znači…“ Tek onda je postao svestan Randa i Min, a njegov nategnuti samostrel okrenu se ka njima. „Jesu li ovo lutalice, Karalin, ili si pronašla uhode iz grada? Nikada nisam poverovao kako će nastaviti da nas pušta da neometano sedimo ovde.“

Iza njega se pojavilo pet-šest jahača – znojavi ljudi u kaputima napumpanih rukava sa satenskim prugama i žene, svetlucave od znoja, u jahaćim haljinama sa širokim, debelim čipkanim okovratnicima. Svi su nosili samostrele. Ni poslednji od tih jahača nije se zaustavio, dok su konji udarali kopitima i odmahivali glavama, kada ih se još dva puta više probi kroz žbunje iz drugog pravca i zaustavi blizu Karalin – vitki, bledi ljudi i žene u tamnoj odeći s prugama u boji, ponekad i ispod struka. Svi sa samostrelima. Sluge dopešačiše za njima, naprežući se i teško dišući od vrućine, ljudi zaduženi da oderu i ponesu svaku ulovljenu životinju. Činilo se da jedva ima veze što niko od njih nije imao ništa više od noža za dranje zataknutog za pojas. Min proguta knedlu i nesvesno malo brže potapša obraze maramicom. Ako samo jedno prepozna Randa pre nego što on to shvati…

„Nisu uhode, Darline“, reče ona okrećući konja da se suoči s pridošlim Tairencem. Visoki lord Darlin Sisnera! Sve što je sada nedostajalo bio je gospodar Toram Rijatin. Min požele da Randovo ta’verensko cimanje Šare bude makar malo potpunije. „Rođak sa suprugom“, nastavila je Karalin, „došao je iz Andora da me vidi. Mogu li da ti predstavim Tomasa Trakanda – iz jedne od sporednih grana kuće – i njegovu suprugu, Džejsi.“ Min gotovo da iskezi zube na nju; jedina Džejsi koju je ikada upoznala bila je kao prašnjava suva šljiva pre no što je napunila i dvadeset, do daske kisela i naprasite naravi.

Darlin ponovo baci pogled na Randa, zadržavajući se na trenutak na Min. On spusti svoj samostrel i samo malo nagnu glavu: visoki lord Tira pozdravlja nižeg plemića. „Dobro nam došli, gospodaru Tomase. Treba biti hrabar čovek pa nam se pridružiti pod ovim okolnostima. Al’ Tor bi mogao da pusti divljake na nas svakoga časa.“ Gospa Karalin ga razdraženo pogleda, a on se napravi kao da to ne vidi.

Zato je primetio da u odgovor Randov naklon nije bio ništa dublji od njegovog; primetio je i namrštio se. Tamna privlačna žena iz njegove pratnje ljutito dahnu promrmljavši nešto – imala je izduženo tvrdo lice, očito vešto ljutnji – a punačak čova, namršten i oznojen u svetlozelenom kaputu s crvenim prugama, potera svoga konja napred, kao da namerava da pregazi Randa.

„Točak tka kako Točak želi“, hladno reče Rand, kao da nije ništa primetio. Ponovorođeni Zmaj obraćao se… Ponovorođeni Zmaj obraćao se bilo kome, eto šta je to bilo. Oholost na vrhuncu. „Mnogo je toga što se ne dogodi onako kako očekujemo. Na primer, ja sam čuo da si ti u Tiru, u Hardon Mirku.“

Min je poželela da se usuđuje da progovori, da se usuđuje da mu kaže nešto što bi ga primirilo. Opredelila se da ga tapše po ruci. Nezainteresovano. Supruga – sad, to je bila reč koja je odjednom dobro zvučala – supruga koja nezainteresovano tapka ruku svome mužu. Još jedna dobra reč. Svetlosti, bilo je tako teško biti pošten! To nije bilo pošteno, morati da budeš pošten.

„Visoki lord Darlin nedavno je stigao dugim brodom s nekoliko svojih najbližih prijatelja, Tomase.“ Karalinin grleni glas nimalo se nije menjao, ali njen škopac se iznenada propeo, nema sumnje oštro podboden petom, a ona, praveći se da ga obuzdava, nakratko okrete leđa Darlinu i uputi Randu kratak pogled upozorenja. „Ne uznemiravaj visokog lorda, Tomase“

„Ne smeta mi, Karalin“, reče Darlin, o tetivu kačeći svoj samostrel za sedlo. On dojaha malo bliže i spusti ruku na visoku jabučicu svoga sedla. „Čovek treba da zna u šta se upušta. Možda si čuo priče o al’Torovom odlasku u Kulu, Tomase. Došao sam jer su me Aes Sedai pre nekoliko meseci upozorile da bi se to moglo dogoditi, a tvoja me je rođaka obavestila kako je dobila isto upozorenje. Pomislili smo kako ćemo moći da je stavimo na Sunčev presto pre nego što ga se Kolaver dočepa. Pa, al’Tor nije budala; nikada nemoj da pomisliš tako nešto. Lično, mislim da je pošteno izigrao Kulu. Kolaver je obešena, on je na sigurnom iza zidina Kairhijena – bez ikakvih Aes Sedai privezaka, mogu da se kladim, šta god da priče kazuju – a dok ne pronađemo neki način da ga se oslobodimo, sedimo mu na dlanu i čekamo da on stisne pesnicu.“

„Brod te je dovezao“, jednostavno reče Rand. „Brod može i da te odveze.“ Odjednom, Min shvati kako on njoj nežno tapše šaku koju je držala na njegovoj ruci. On pokušava nju da umiri!

Iznenada, Darlin zabaci glavu i poče da se smeje. Mnogo je žena koje bi zaboravile na njegov nos zbog tih očiju i toga smeha. „I mogao bi, Tomase, ali već sam zamolio tvoju rođaku da se uda za mene. Ona neće da kaže ni da ni ne, ali čovek ne može da ostavi čak ni moguću nevestu na milost Aijelima, a ona neće da pođe.“

Karalin Damodred ispravi se u sedlu, lica dovoljno hladnog da posrami bilo koju Aes Sedai, ali odjednom crvene i bele aure zasvetleše oko nje i Darlina, i Min je znala. Boje kao da nikada nisu bile važne, ali ona je znala da će se oni venčati – pošto ga Karalin bude malo prošetala. Štaviše, pred njenim očima kruna se odjednom pojavila na Darlinovoj glavi, jednostavan zlatan obruč s malo zakrivljenim mačem koji je ležao postrance nad njegovim obrvama. Kraljevsku krunu on će nositi jednoga dana, mada, koje zemlje, to nije mogla da kaže. Tir je imao visoke lordove namesto kralja.

Slike i aure nestadoše kada je Darlin okrenuo svoga konja da se suoči sa Karalin. „Danas nećemo naći nikakvu divljač. Toram se već vratio u logor. Predlažem da i mi učinimo isto.“ Te plave oči kao da su brzo osmotrile okolno drveće. „Čini se da su tvoj rođak i njegova žena izgubili konje. Oni hoće da odlutaju u trenucima nepažnje“, blagim tonom dobaci on Randu. Vrlo dobro je znao da oni nemaju konja. „Ali siguran sam da će Rovejr i Ines ustupiti svoje životinje. Malo šetnje dobro bi im došlo.“

Punački čovek u kaputiću s crvenim prugama smesta sjaha sa svog visokog riđana, sa ulizičkim osmehom za Darlina i drugim, upadljivo manje toplim, za Randa. Žena ljutitog lica zakasnila je za trenutak da se ukočeno spusti sa svoje ždrebice srebrne grive. Nije delovala zadovoljno.

Kao ni Min. „Nameravaš da ideš u njihov logor?“, prošaputala je dok ju je Rand vodio ka konjima. „Jesi li poludeo?“, dodala je bez razmišljanja.

„Nisam još“, meko joj je odgovorio, dotakavši joj nos vrhom prsta. „Zahvaljujući tebi, to i znam.“ I on joj pomože da se popne na ždrebicu, a onda sam uzjaha u riđanovo sedlo i potera životinju pored Darlina.

Krećući se ka severu i malo ka zapadu, uz uzvišicu, ostavili su Rovejra i Ines da stoje pod drvećem i kiselo se mršte jedno na drugo. Dok su ostajali iza Kairhijenjana, preostali Tairenci, smejući se, dovikivali su im lepe želje za uživanje u prijatnoj šetnji. Min bi jahala pored Randa, ali Karalin spusti šaku na njenu, zadržavši je iza njih dvojice. „Želim da vidim šta on radi“, tiho joj reče Karalin. Min se pitala koji od njih dvojice. „Ti si mu ljubavnica?“, pitala je Karalin.

„Da“, prkosno odvrati Min kada je uspela da uhvati vazduh. Obrazi su joj goreli. Ali druga žena samo klimnu glavom, kao da je to najprirodnija stvar na svetu. Možda je i bila, u Kairhijenu. Ponekad je shvatala da sva prefinjenost koju je pokupila razgovarajući sa svetskim ljudima nije ništa deblja od njene bluze.

Rand i Darlin jahali su koleno uz koleno, baš pred njima, mlađi čovek za pola glave viši od starijeg, svaki zaogrnut ponosom kao ogrtačem. Nije bilo lako prisluškivati. Razgovarali su tiho, a šuštanje mrtvog lišća pod konjskim kopitima, krckanje palih grana, često su bili dovoljni da im priguše reči. Krik jastreba ili torokanje veverice na nekom drvetu potpuno ih je prekrivalo. Ipak, mogli su se čuti pojedini delovi.

„Ako smem tako da kažem, Tomase“, u jednom trenutku reče Darlin, dok su išli nadole posle prvog uspona, „a tako mi Svetlosti, to nije iz nepoštovanja, ali tvoja žena je stvarno lepotica. Ako je Svetlosti drago, i ja ću imati jednu koja je jednako lepa.“

„Zbog čega ne razgovaraju o nečemu bitnom?“, promrmljala je Karalin.

Min okrenu glavu da sakrije osmejak. Gospa Karalin uopšte nije delovala nezadovoljno kao što je zvučala. Ona lično nikada nije brinula da li je lepa ili ne. Pa, dok nije srela Randa, u svakom slučaju. Možda Darlinov nos i nije tako dugačak.

„Pustio bih ga da uzme Kalandor iz Kamena“, nešto kasnije, dok su se penjali uz retko obraslu padinu, reče Darlin, „ali nisam mogao da stojim po strani kada je uveo aijelske osvajače u Tir.“

„Čitao sam Zmajska proročanstva“, reče Rand, nagnuvši se nad riđanov vrat i terajući ga napred. „Kamen je morao da padne pre nego što je on mogao da izvuče Kalandor“, nastavio je Rand. „Drugi tairenski lordovi ga slede, kako čujem.“

Darin prezrivo šmrknu. „Oni mu se dodvoravaju i ližu mu čizme! Mogao sam da ga pratim da je to bilo ono što je želeo, da je…“ Uz uzdah, on odmahnu glavom. „Previše je tih da je’ Tomase. Postoji poslovica u Tiru: ’Svaka svađa može da se zaboravi, ali kraljevi nikada ne zaboravljaju.’ Tir nije imao kralja još od Artura Hokvinga, ali mislim da je Ponovorođeni Zmaj veoma nalik kralju. Ne, on me je osudio na gubitak časti zbog izdaje, kako on to zove, i ja moram da nastavim kao što sam i počeo. Ako je Svetlosti drago, videću Tir kao gospodara sopstvenih zemalja još jednom pre nego što umrem.“

To mora da je bilo delo ta’verena, Min je to znala. Taj čovek nikada ne bi tako razgovarao s nekim koga je slučajno sreo, bio on tobožnji rođak Karalin Damodred ili ne. Ali šta je Rand mislio? Jedva je čekala da mu kaže za krunu.

Uspevši se na to brdo, iznenada su naleteli na grupu kopljanika; nekima su grudni oklopi ili kacige bili ulubljeni, a većina beše bez njih, i pokloniše se čim ugledaše družinu. Levo i desno kroz drveće, Min je mogla da vidi grupice stražara. Dole se širio logor prekriven, činilo se, neprekidnim zastorom prašine, nizbrdo, niz padinu gotovo bez drveća i preko udoline između brda, pa uz susedni breg. Svaki od nekoliko šatora bio je veliki, sa nekim plemićkim barjakom koji je mlitavo visio na štapu iznad vrha. Konja je bilo gotovo isto koliko i ljudi, a hiljade muškaraca i šačica žena lutali su među vatrama za kuvanje i kolima. Niko nije klicao za dobrodošlicu kada su njihove vođe ujahale.

Min ih je posmatrala preko maramice koju je pritisla na nos zbog prašine, ne zanimajući se da li Karalin posmatra šta radi. Dok su prolazili pored njih, posmatrala su ih bezvoljna i natmurena lica ljudi koji su znali da su uhvaćeni u klopku. Tu i tamo kod pojedinih kuća ukrućeno je virio nad glavama nekih muškaraca, ali ipak, činilo se da je većina odevena u ono što su mogli da pronađu, delove i deliće oklopa koji često niti su odgovarali niti su se uklapali. Mnogi ljudi, međutim, previsoki da bi bili Kairhijenjani, nosili su crvene kapute ispod svojih olupanih grudnih oklopa. Min je posmatrala gotovo neprepoznatljivog belog lava vezenog na prljavim crvenim rukavima. Darlin mora da je doveo samo nekoliko ljudi sa sobom, na dugom brodu, možda ništa više nego one koji su bili u lovačkoj družini. Karalin nije gledala ni na jednu stranu dok su jahali kroz logor, ali kad god bi prišli blizu tih ljudi u crvenim kaputima, ona bi stisnula usne.

Darlin siđe sa konja pred ogromnim ovalnim šatorom sa crvenim prugama, najvećim koji je Min ikada videla, većim od ijednog koji je ikada mogla da zamisli; na suncu je sijao poput svile, a nad svakim od ništa manje nego četiri kupasta vrha Izlazeće sunce Kairhijena lenjo je lelujalo na povetarcu, zlatno na plavom. Drndanje harfi što se čulo iz njega nadjačavalo je žamor glasova, slično gakanju gusaka. Dok su sluge odvodile konje, Darlin ponudi ruku Karalin. Posle vrlo dugog oklevanja, ona mu lagano nasloni prste na zglob, bez ikakvog izraza na licu, dopuštajući mu da je vodi unutra.

„Moja gospo suprugo?“, uz osmeh promrmlja Rand, ispruživši ruku.

Min šmrcnu i nasloni šaku na njegovu. Radije bi ga udarila. Nije imao prava da s tim zbija šale. Nije imao prava da je dovuče ovamo, bio ta’veren ili ne bio. Ovde je mogao da bude ubijen, spaljen da je! Ali je li njega bilo briga što će ona provesti ostatak života jecajući? Ona dodirnu jednu prugastu stranu šatora dok su ulazili, pa zaprepašćeno odmahnu glavom. To jeste bila svila. Pravi svileni šator!

Samo što su zakoračili unutra, osetila je kako se Rand ukočio. Darlinova smanjena pratnja, kao i Karalinina, okupila se oko njih s neiskreno promrmljanim izvinjenjima. Između četiri glavna stuba nosača dugački sklopivi stolovi stenjali su pod hranom i pićem, postavljeni na raznobojnim ćilimima što su prekrivali zemlju, a svuda je bilo ljudi – kairhijensko plemstvo u najboljoj odeći, nekolicina vojnika glave spreda obrijane i napuderisane, obični ljudi visokih zvanja, ako je suditi po kroju njihovih kaputa. Šačica pesnika muzičara šetala je kroz gomilu svirajući, upadljivi po držanju oholijem nego u bilo kog plemića koliko i po izrezbarenim pozlaćenim harfama koje su držali. Pa ipak, Minin pogled odlutao je kao privučen ka očiglednom izvoru Randove zabrinutosti, tri Aes Sedai koje su razgovarale ogrnute šalovima sa zelenim, žutim i sivim resama. Oko njih su isijavali kovitlaci slika i boja, ali tu nije bilo ničega što bi joj bilo jasno. Komešanje gomile otkrilo je još jednu ženu prijatno zaokruženog lica. Još slika, još treperenja raznih boja, ali Min je od svega primećivala samo šal sa crvenim resama koji joj je bio prebačen preko punačkih ruku.

Rand ćušnu njenu ruku pod svoju i nežno je potapša. „Ne brini“, meko joj je rekao. „Sve ide kako treba.“ Ona bi ga zapitala šta traže ovde, ali bojala se da bi joj on to i kazao.

Darlin i Karalin nestali su u gužvi, zajedno sa svojim pratiocima, ali dok je poslužitelj sa crvenim, zelenim i belim prugama na rukavima nudio Randu i Min srebrne pehare, Karalin se ponovo pojavila pokušavajući da se otrese navaljivanja čoveka uskog lica oštrih crta u jednom od onih crvenih kaputa. On je pokazivao zube njoj iza leđa, dok je ova uzimala pehar punča od jednog sluge kome je odmahnula da se udalji, a Min ostade bez daha zbog aure koja je iznenada sinula oko njega – plave, toliko tamne da je delovala skoro kao da je crna.

„Ne verujte tom čoveku, gospo Karalin“, nije uspela da se obuzda. „On će ubiti svakoga za koga pomisli da mu se našao na putu; on će ubiti iz hira, ubiće bilo koga.“ Ona čvrsto stisnu zube kako ne bi još nešto izgovorila.

Karalin baci pogled preko ramena dok se čova uskog lica iznenadno okretao. „To lako mogu da poverujem za Devida Henlona“, reče ona podsmešljivo. „On i njegovi Beli lavovi bore se za zlato, ne za Kairhijen, a gori su pljačkaši od Aijela. Čini se da je Andor postao prevruć za njih.“ Ovo poslednje propratio je značajan pogled Randu. „Toram mu je obećao mnogo zlata, mislim, kao i neka imanja za koja znam.“ Ona uperi pogled ka Min. „Poznaješ li tog čoveka, Džejsi?“

Min je jedino mogla da odmahne glavom. Kako bi mogla da objasni ono što je sada znala o Henlonu, da će mu ruke biti još krvavije od silovanja i ubistava dok ne umre? Kada bi samo znala kada ili ko… Ali samo je znala da će se to dogoditi. U svakom slučaju, to što ispriča svoja viđenja nikada ih ne menja. Ponekad, pre nego što je shvatila, to se događalo upravo zato što je ona to ispričala.

„Čuo sam za Bele lavove“, hladno odvrati Rand. „Potražite među njima Prijatelje Mraka i nećete se razočarati.“ Oni su bili neki od Gebrilovih vojnika; Min je znala samo toliko, ništa drugo, osim da je lord Gebril u stvari bio Rafhin. Imalo je smisla da će se u vojsci koja služi jednog od Izgubljenih naći i Prijatelji Mraka.

„A šta je s njim?“ Rand je pokazivao glavom na drugu stranu šatora, ka čoveku u dugom tamnom kaputu koji je bio prugast koliko i Karalinina haljina. Bio je izuzetno visok za Kairhijenjanina, možda manje od glave niži od Randa, vitak, širokih ramena i neverovatno zgodan s jakom bradom i malo sedih na tamnim slepoočnicama. Zbog nečega je Minin pogled privukao njegov pratilac, omalen mršav čovek u crvenom svilenom kaputu koji mu nije pristajao. On je neprekidno prelazio prstom preko zakrivljenog bodeža za opasačem, upadljivoj stvari sa zlatnim kanijama i krupnim crvenim kamenom koji mu je krasio dršku i kao da je nekako tamno upijao svetlost. Oko njega nije bilo nikakvih aura. Činio joj se pomalo poznat. Obojica su gledali prema njoj i Randu.

„To je“, ukočenim glasom procedi Karalin, „lord Toram Rijatin, lično. Kao i njegov stalni pratilac ovih dana, gospar Džeral Mordet. Odvratan mališa. Od njegovog pogleda imam želju da se okupam. Obojica čine da se osećam prljavo.“ Žmirkala je, iznenađena onim što je rekla, ali se brzo povratila. Min je imala utisak da ima malo toga što bi na duže uznemirilo Karalin Damodred. Po tome je bilo vrlo slična Moiraini. „Bila bih obazriva da sam ti, rođače Tomase“, nastavila je. „Možda si izveo nekakvo ta’verensko čudo na meni, pa možda čak i na Darlinu – mada ne mogu da prosudim u šta će se to izroditi; ništa neću da obećavam – ali Toram te strastveno mrzi. To nije bilo tako loše dok mu se Mordet nije pridružio, ali od tada… Toram bi želeo da smesta napadnemo grad, tokom noći. Ako bi ti bio mrtav, kaže, Aijeli bi otišli, ali meni se čini da mu je trenutno više stalo do tvoje smrti negoli do trona.“

„Mordet“, reče Rand. Pogled mu je bio prikovan na Torama Rijatina i mršavog čovečuljka. „Njegovo pravo ime je Padan Fejn i postoji nagrada od sto hiljada zlatnih kruna za njegovu glavu.“

Karalin gotovo ispusti pehar. „Kraljice su otkupljivane za manje od toga. Šta je učinio?“

„Razorio je moju kuću samo zato što je bila moja kuća“, Randovo lice bilo je nepomično, glas leden. „Doveo je Troloke da pobiju moje prijatelje samo zbog toga što su bili moji prijatelji. On je Prijatelj Mraka i mrtav čovek.“ Ove poslednje reči izgovorio je kroz stisnute zube. Punč se rasu po ćilimu kada mu se srebrni pehar iskrivio u šakama.

Min se osećala loše zbog njega, zbog njegovog bola – ona je čula šta je Fejn uradio u Dvema Rekama – ali spustila je ruku Randu na grudi gotovo potpuno uzrujana. Ako se pusti sada, ako bude usmeravao u prisustvu ko zna koliko Aes Sedai uokolo… „Tako ti Svetlosti, obuzdaj se“, započela je, kada se ženski glas prijatno oglasi iza nje.

„Hoćeš li me predstaviti svome visokom mladom prijatelju, Karalin?“

Min pogleda preko ramena, pravo u bezvremeno lice hladnih očiju ispod čeličnosive kose skupljene u punđu, sa koje su lelujali majušni zlatni ukrasi. Progutavši skvičanje, Min se nakašlja. Ona je pomislila da ju je Karalin odmerila jednim jedinim pogledom, ali ove hladne oči delovale su kao da znaju o njoj i stvari koje je, inače, i sama zaboravila. Osmeh Aes Sedai, koja je upravo nameštala svoj šal, nije bio ni približno ljubazan kao njen glas.

„Naravno, Kecuejn Sedai“, Karalin je zvučala potreseno, ali je umirila glas pre nego što je dovršila predstavljanje svog „rođaka“ i njegove „žene“ koji su svratili u posetu. „Ali bojim se da Kairhijen trenutno nije pravo mesto za njih“, rekla je, pošto se ponovo savladala, osmehnuvši se sa žaljenjem što neće moći duže da zadrži Randa i Min. „Složili su se da prihvate moj savet i da se vrate u Andor.“

„Je li?“, suvo upita Kecuejn. Min oseti kako joj srce tone. Čak i da joj Rand nije govorio o njoj, po tome kako ga je posmatrala bilo je očito da ga poznaje. Tanane zlatne ptice i meseci i zvezdice njihali su se dok je odmahivala glavom. „Većina dečaka nauči da ne gura prste u privlačne plamenove već prvi put kad se opeku, Tomase. Druge moraš da isprašiš po turu kako bi naučili. Bolje i crvena zadnjica negoli spaljena šaka.“

„Dobro znaš da nisam dete“, oštro joj odvrati Rand.

„Znam li?“ Odmerila ga je od glave do pete, a činilo se kao da se smanjio. „Pa, čini se da ću uskoro videti treba li ti naprašiti tur.“ Hladne oči okrenuše se na Min, pa na Karalin i uz konačni zamah šalom, Kecuejn se izgubi u gomili.

Min proguta knedlu, a bila je zadovoljna kad je videla da je Karalin uradila isto, savlađivala se ili ne. Rand je – slepa budala! – zurio za Aes Sedai kao da namerava da pojuri za njom. Ovog puta Karalin je bila ta koja mu je spustila ruku na grudi.

„Izgleda mi da se znaš s Kecuejn“, rekla je u dahu. „Pazi se nje; čak i druge sestre je gledaju sa divljenjem.“ Njen grleni glas postao je smrtno ozbiljan. „Nemam pojma šta će se još dogoditi danas, ali šta god da je, mislim da ti je vreme da pođeš, ’rođače Tomase’. Vreme je već prošlo. Srediću da konji…“

„Je li to tvoj rođak, Karalin?“, oglasio se dubok, bogat muški glas, a Min odskoči, iako joj to nije bila namera.

Toram Rijatin izgledao je još bolje izbliza nego izdaleka; imao je neku vrstu jake muške lepote i ponašanje svetskog čoveka koje bi bilo privlačno za Min u vreme pre nego što je srela Randa. Pa, još uvek je to smatrala zgodnim, samo ne koliko samog Randa. Osmeh njegovih čvrstih usana bio je veoma privlačan.

Toramov pogled spusti se na Karalininu ruku, koja je još uvek počivala na Randovim grudima. „Gospa Karalin biće moja supruga“, rekao je lenjo. „Jesi li znao?“

Karalin se zacrvene od besa. „Ne govori to, Torame! Rekla sam ti da neću, i neću!“

Toram se osmehnu Randu. „Mislim da žene nikada ne znaju šta im je po volji dok im se to ne pokaže. Šta ti misliš, Džerale? Džerale?“ On se namršteno okretao oko sebe. Min ga je zadivljeno posmatrala. A bio je tako sladak, sa pravim naznakama… Poželela je da može po volji da prizove Viđenje. Zbilja je želela da zna šta budućnost nosi ovom čoveku.

„Videla sam da ti se prijatelj odšunjao na onu stranu, Torame.“ Usana iskrivljenih od gađenja, Karalin neodređeno mahnu rukom. „Naći ćeš ga blizu pića, mislim, ili kako gnjavi sluškinje.“

„Kasnije, mila moja.“ On pokuša da joj dodirne obraz, i delovao je kao da ga zabavlja to što je ona odstupila unazad. Bez zadržavanja, on preusmeri svoje dobro raspoloženje na Randa. I mač koji mu je visio o boku. „Hoćeš li malo nadmetanja, rođače? Zovem te tako jer ćemo biti rođaci, kada mi Karalin postane supruga. S mačevima za vežbanje, naravno.“

„Sigurno da neće“, nasmejala se Karalin. „On je mlad, Torame, jedva da razaznaje jedan kraj te stvarčice od drugog kraja. Njegova mi majka nikada ne bi oprostila kad bih dopustila…“

„Nadmetanje“, iznenada reče Rand. „Pa, mogao bih i da vidim kuda će nas to odvesti. Slažem se.“