Kruna mačeva

2 Klanica

Isprva Perin nije gledao nizbrdo, prema mestu ka kojem će jahati, kuda je trebalo da ode tog jutra s Random. Umesto toga, sedeo je u sedlu, na obodu kruga, i okretao oči na sve strane, iako mu je pripadala muka od svega što je video. Kao da ga je neko udarao maljem u stomak.

Udar malja. Devetnaest svežih grobova na vrhu širokog brežuljka na istoku; devetnaestorica Dvorečana koji više nikad neće videti dom. Kovači retko viđaju ljude kako umiru zbog njihovih odluka. Barem su ljudi iz Dve Reke poslušali njegova naređenja, inače bi grobova bilo više. Udar malja. Pravougaonici sveže prekopane zemlje prekrivali su padinu iza te; stotinak Majenaca i još više Kairhijenjana koji su došli na Dumajske kladence da umru. Uzroci i povodi nisu bili bitni; pratili su Perina Ajbaru. Udar malja. Kosina na zapadu izgledala je kao sastavljena od grobova, više od hiljade, verovatno. Hiljadu Aijela, ukopanih u stojećem stavu, licem okrenuti izlasku sunca. Hiljadu. A neke su bile Device. Kad bi pomislio na muškarce, stomak mu se vezivao u čvor; kad bi pomislio na žene, želeo je da sedne i plače. Pokušao je sebi da kaže kako su svi oni odabrali da budu tu, kako su morali da budu tu. I jedno i drugo bilo je istinito, ali on je bio taj koji je izdao naređenja, a to je značilo da je on bio odgovoran za sve te grobove. Ne Rand, ne Aes Sedai; on.

Preživeli Aijeli su pre kratkog vremena prestali da pevaju pesme za svojim mrtvima, pesme koje su ga opsedale. Pevane s prekidima, zadržavale su se u svesti.

Izgledalo je da nalaze utehe u tim pesmama. Voleo bi da je i on mogao da je nađe, ali koliko je primećivao, Aijele zaista nije bilo briga žive li ili umiru, i to je bilo ludo. Svako razuman želeo je da živi. Svako razuman pobegao bi što dalje od bitke, trčao bi najbrže što može.

Korak odmahnu glavom šireći nozdrve zbog mirisa odozdo, a Perin potapša dorata po vratu. Aram se kezio dok je posmatrao prizor koji je Perin pokušavao da ne vidi. Loijalovo lice bilo je toliko bezizražajno da je izgledalo kao izrezbareno u drvetu. Usne mu se pomeriše i Perinu se učini da je čuo: „Svetlosti, da nikada više ne vidim ništa slično.“ Duboko udahnuvši, natera se da pogleda kud i oni. Dumajski kladenci.

To nekako nije bilo tako potresno kao grobovi – neke od onih ljudi poznavao je od detinjstva – ali na njega se sve ponovo sručilo kao da je miris koji je osećao u nozdrvama očvrsnuo i udarao ga među oči. Sećanja, koja je pokušavao da potisne, pokuljaše nazad. Dumajski kladenci bili su poprište ubijanja, mesto smrti, ali sada je bilo još gore. Udaljeni manje od milje, spaljeni ostaci kola stajali su oko šumarka skoro skrivajući kamene uplate vrela. A oko njih...

Uzburkano more crnila – lešinari, i vrane, i gavrani, desetine hiljada koje mi se u talasima dizale i ponovo obrušavale – prekrivalo je razrovano tlo. A Perin im je bio zahvalan zbog toga. Aša’mani su bili surovi, nepristrasno su, s jednakom grubošću, razarali i meso i zemlju. Previše Šaidoa je pomrlo da bi se mogli ukopati, ako bi iko i imao želje da ih ukopava, pa su se lešinari sladili, a s njima vrane i gavrani. I mrtvi vukovi su bili među njima. On je želeo da ukopa vukove, ali vukovi nisu tako postupali sa svojima. Nađena su i tri leša Aes Sedai; usmeravanje ih nije spasio strela i kopalja u vihoru bitke, a bila su tu i šestorica mrtvih Zaštitnika. Njih su ukopali na čistini blizu vrela.

Ptice nisu bile same s mrtvima. Daleko od toga. Crnoperi talasi dizali su se oko lorda Dobrejna Taborvina i preko dve stotine njegovih oružnika na konjima i lorda poručnika Havijena Nurela s preostalim Majencima, osim onih koji su ostavljeni da čuvaju Zaštitnike. Kon s dva bela romba na plavoj pozadini izdvajao je kairhijenske zapovednike, sve osim Dobrejna lično, a Majenci u svojim crvenim oklopima i s kopljima crvenih držalja izigravali su hrabrost pred ovim krvoprolićem, iako Dobrejn nije bio jedini koji je nos pokrio krpom. Tu i tamo, poneko bi se nagnuo s konja s nagonom da isprazni već prazan želudac. Mazrim Taim, visok skoro koliko i Rand, u crnom kaputu s plavo-zlatnim zmajevima što su se uvijali duž rukava, pešačio je s još stotinak Aša’mana. I među njima su se neki grčili. Bilo je mnoštvo Devica, više sisvai’amana nego Kairhijenjana, Majenaca i Aša’mana zajedno, i nekoliko desetina Mudrih – svi tobož zbog mogućnosti da se Šaidoi vrate, ili možda za slučaj da se neki mrtvi samo pretvaraju, mada bi, po Perinovom mišljenju, svako ko bi se ovde pretvarao da je leš, uskoro poludeo. Svi su bili okupljeni oko Randa.

Perin je trebalo da bude tamo dole, s ljudima iz Dve Reke. Rand ih je tražio, pričao je kako veruje samo ljudima od kuće, ali Perin ništa nije obećao. Moraće da se zadovolji mnome, jedinim, a i zakasnelim, pomisli. Uskoro, čim bude uspeo dovoljno da očvrsne za suočavanje s klanicom, tamo dole. Osim što klanički noževi nisu kosili ljude, a i bili su uredniji od sekira, uredniji od lešinara.

Aša’mani su se u crnim kaputima, utapali u more ptica, smrću zaogrnuta smrt, a vrane i gavranovi koji su se dizali sakriše ostale, ali Rand se isticao u dronjavoj beloj košulji u kojoj je bio kad je stigao spas. Mada mu, tada, izbavljenje verovatno više nije ni trebalo. Kad pored Randa ugleda Min u bledocrvenom kaputu i udobnim pantalonama, Perin se namršti. Nije trebalo da bude tu, ni ona niti bilo ko, ali od oslobađanja se držala Randa, stojeći uz njega bliže nego Taim. Rand je nekako uspeo da oslobodi i nju i sebe mnogo pre no što se Perin probio, pa čak i pre Aša’mana, stoga je Perin pretpostavljao kako se ona oseća sigurno jedino u Randovom prisustvu.

Povremeno, dok je dugim koracima obilazio stratište, Rand bi potapšao Min po ruci ili bi nakrivio glavu kao da razgovara s njom, ali ne potpuno predano. Tamni oblaci ptica dizali su se oko njih, manje su odletale da potraže hranu negde drugde, a lešinari su se povlačili nevoljno, neki potpuno odbijajući da polete, istežući gole šije i preteče grakćući dok su se gegali unazad. Tu i tamo Rand bi zastao, nagnut nad lešom. Sa šaka bi mu povremeno suknuo plamen i pogađao lešinare koji se nisu povukli. Svaki put bi se Nandera, koja je predvodila Device, ili Sulin, njena zamenica, raspravljale s njim. Isto su, izgleda, radile i Mudre, sudeći po tome kako su cimale odeću poginulih, kao da nešto pokazuju. A Rand bi samo klimnuo glavom i nastavio dalje. Ali ipak se osvrtao. Sve dok mu neko drugo telo ne hi privuklo pažnju.

„Šta on to radi?“, nadmeno je zahtevao da zna glas uz Perinovo koleno. I pre nego što je spustio pogled, prepoznao je miris. Kraljevskog držanja i otmena, u zelenoj svilenoj haljini za jahanje i tankom lanenom ogrtaču koji ju je štitio od prašine, Kiruna Načiman bila je sestra kralja Paitara od Arafela i moćna plemkinja, a to što je postala Aes Sedai nije joj nimalo smekšalo ponašanje. Usredsređen na posmatranje, nije ni primetio njen dolazak. „Šta če on usred toga? Tu mu nije mesto.“

Nisu sve Aes Sedai u logoru bile zarobljenice, iako su se ove druge od juče držale podalje, raspravljajući se samo međusobno i, kako je Perin sumnjao, pokušavajući da konačno shvate šta se, u stvari, desilo. Možda pokušavaju da pronađu neki način da se izvuku. A sad su se ustremile punom snagom. Hora Harkin, još jedna Zelena, stajala je pored Kirune; i pored bezvremenog lica i haljine od najbolje vune nalikovala je seljanki, ali na svoj način beše ponosna koliko i Kiruna. Ova seljanka bi i nekom kralju očitala kako je obavezno da se čizme brišu o otirač pre nego što se zakorači u njenu kuću. Ona i Kiruna vodile su sestre koje su s Perinom došle na Dumajske kladence, ili mi se njih dve smenjivale u vodstvu. To nije bilo potpuno sigurno, što nije ništa neuobičajeno kad je reč o Aes Sedai.

Ostalih sedam stajale su, skupljene u gomili, nedaleko odatle. Po samopouzdanju koje je iz njih izbijalo, nalikovale su čoporu lavica. Njihovi Zaštitnici rasporedili su se iza njih i dok su sestre spolja delovale spokojno, Zaštitnici nisu pokazivali nikakva osećanja. Kao da su bili sastavljeni od parčića – zbog ogrtača koji menjaju boju izgledalo je kao da delom naizgled nestaju – ali visoki ili niski, debeli ili mršavi, samo dok su tako stajali ostavljali su utisak nasilnosti zauzdane izlizanim povocem.

Perin je među ženama dobro poznavao dve, Verin Matvin i Alanu Mosvani. Niska, punačka, nekako skoro majčinski rasejano zabrinuta, pod uslovom da vas ne posmatra sa istim zanimanjem s kojim ptica posmatra i rva, Verin je bila Smeđi ađah. Alana, vitka i lepuškasta tamnokosa, mada u poslednje vreme s nekom iscrpljenošću u očima, bila je Zelena. U stvari, pet od njih devet bile su Zelene. Jednom, ranije, Verin mu je napomenula kako ne treba previše da veruje Alani i on je njeno upozorenje prilježno sledio. To nije značilo da je verovao ijednoj drugoj, uključujući Verin. Nije ni Rand, mada su se juče borile na njegovoj strani, i pored svega što se na kraju desilo. A ni Perin još nije bio siguran da u to veruje, iako je sve video sopstvenim očima.

Dvanaestak Aša’mana leškarilo je pored kola, dvadesetak koraka od sestara. Jutros im je zapovedao neki Čari Gedvin, prgav čova strogog lica koji se uvek šepurio. Svi su imali značke u obliku srebrnog mača na visokim okovratnicima svojih kaputa, a Gedvin, i još četvorica ili petorica, s druge strane su imali zakačenog zmaja od crveno-zlatnog emajla. Perin je pretpostavljao da to ima neke veze sa činovima. Viđao je i jednu i drugu oznaku na nekim drugim Aša’manima. Iako ih nisu otvoreno nadgledali, nekako su uvek uspevali da budu u blizini Kirune i ostalih. Muvali su se uokolo. I pažljivo motrili. Aes Sedai nisu vidljivo obraćale pažnju na njih, ali mirisale su na obazrivost, radoznalost i bes. Aša’mani su sigurno bili razlog za deo tih mirisa.

„Pa?“ Kirunine tamne oči nestrpljivo su svetlucale. Nije verovao da je navikla na čekanje.

„Nemam pojma", slagao je ponovo potapšavši Koraka. „Rand mi ne govori baš sve."

Shvatao je ponešto – barem je mislio da shvata – ali nije imao nameru nikome da govori. To je Rand morao da im objasni, ako tako odluči. Svako telo koje bi Rand pogledao bilo je telo Device; u to je Perin bio siguran. Šaido Device, naravno, ali nije bio siguran koliko je to Randu bitno. Sinoć je odšetao od kola da bi se malo osamio, i dok su zvuci smeha preživelih za njim slabili, naleteo je na Randa. Ponovorođeni Zmaj, čovek od koga se tresao ceo svet, sedeo je sam, na zemlji, u mraku, ruku obavijenih oko sebe, ljuljuškajući se napred-nazad.

Za Perinove oči svetlost meseca bila je jednako jaka kao i svetlost sunca, ali tog trenutka poželeo je da je mrkli mrak. Randovo lice bilo je ispijeno i izobličeno, lice čoveka koji želi da vrisne, ili možda zakuka, a bori se protiv toga celim svojim bićem. Koje god umeće da su Aes Sedai upotrebljavale kako ih vrućina ne bi dodirivala, Rand i Aša’mani su ga znali, ali sada ga nije koristio. Temperatura noći više bi odgovarala nekom toplijem letnjem danu i znoj se slivao niz Randove obraze koliko i niz Perinove.

Nije se osvrnuo da pogleda, iako su Perinove čizme glasno šuškale po osušenoj travi, već progovori slomljenim glasom, još uvek se ljuljuškajući. „Stotinu pedeset i jedna, Perine. Stotinu pedeset i jedna Devica je danas poginula. Za mene. Obećao sam im, znaš. Ne raspravljaj se sa mnom! Umukni! Goni se!“ Iako se znojio, Rand se tresao. „Ne ti, Perine, ne ti. Moram da držim obećanja, znaš. Moram, nije važno koliko me to boli. Ali moram da držim i obećanja samom sebi, moram i to. Nije važno koliko me boli."

Perin pokuša da ne razmišlja o sudbini muškaraca koji mogu da usmeravaju. Srećnici su umirali pre nego što bi poludeli, nesrećnici su umirali kasnije. Bio Rand srećan, ili nesrećan, sve je počivalo na njemu. Sve. „Rande, ne znam šta da kažem, ali..."

Izgledalo je da ga Rand ne čuje. Napred-nazad, ljuljuškao se. Napred-nazad. „ Isan, od septe Džara, Čarin Aijela. Umrla je danas za mene. Čundi, od Mija-Koma s Grebena Kičme. Umrla je danas za mene. Adžirajn, od Dairina..."

Nije mu preostajalo ništa drugo nego da čučne i sluša Randa kako recituje stotinu pedeset i jedno ime glasom napuklim od bola, da sluša i nada se kako Rand još uspeva da zadrži zdrav razum.

Bez obzira je li Rand još uvek bio potpuno razborit, ako su nekako prevideli neku od Devica koja se borila za njega, Perin je bio siguran da neće biti samo dostojno pokopana uz ostale na litici, nego će Randova lista porasti na sto pedeset i dva imena. A to se Kirune nije ticalo. Ni to, ni Perinove nedoumice. Rand mora ostati pri zdravoj pameti, ili barem dovoljno zdrave pameti, i to je bilo sve. Svetlost im pomogla!

A mene Svetlost spalila zbog mračnih misli, pomisli Perin.

Krajem oka video je kako joj se punačke usne trenutno puće. To što nije znala sve prijalo joj je koliko i to što je morala da čeka. Bila bi ona lepotica, na neki uzvišen način, samo da joj lice nije odavalo kako je naviknuta da dobija sve što poželi. Nije to bila hirovitost, to je bilo potpuno uverenje kako su svi njeni zahtevi opravdani i ispravni pa će im se s toga smesta udovoljili. „Od toliko vrana i gavrana na jednom mestu, sigurno ih je na stotine, možda i na hiljade koje su spremne da jave Mirdraalu šta su videle.“ Nije ni pokušavala da sakrije ozlojeđenost; zvučalo je kao da je on lično dozvao svaku od tih ptica. „U pograničnim zemljama ih smesta ubijamo. Imaš ljude, a oni imaju lukove."

Uistinu, vrane i gavrani su po svoj prilici uhodili za Senku, ali Perin oseti kako ga hvata gađenje. Gađenje i umor. „Čemu?“ Bilo je toliko ptica da su Dvorečani i Aijeli mogli da ispale svaku strelu koju imaju, a uhode bi i dalje izveštavale. Uglavnom nije bilo načina da se razazna je li uhodila ptica koju bi ubili ili ona koja je već odletela. „Nije li bilo dovoljno ubijanja? Ionako će ili uskoro pristići još. Svetlosti mu, ženo, čak su se i Aša’mani zasitili!"

Neke sestre koje su ih posmatrale podigoše obrve. Niko ovako ne razgovara sa Aes Sedai, čak ni krunisane glave. Berin pogled jasno je govorio kako razmišlja da ga svuče sa sedla i iščupa mu uši. I dalje piljeći u stratište, Kiruna samo pogladi suknje, dok je njeno lice pokazivalo hladnu odlučnost.

Loijalove uši su treperile. On je gajio duboko poštovanje prema Aes Sedai, iako su ga obespokojavale; bio je skoro dvostruko viši od većine, ali se ponekad ponašao kao da bi mogle da ga slučajno nagaze, ne primećujući ga, ako im se nađe na putu.

Perin nije Kiruni dao priliku da progovori. Pruži Aes Sedai prst i ona će ti uzeti celu ruku, pod uslovom da nije rešila da uzme i više. „Izbegavate me danas. Ali imam nekoliko stvari da vam kažem. Juče ste prekršile naređenja. Ako mislite to da nazovete promenom plana", brzo je nastavio kada je zaustila, „možete to tako i zvati. Ako vam se čini da će to nešto popraviti.“ Njoj i ostalima iz grupe naređeno je da ostanu uz Mudre, povučene od prave borbe, dok ih čuvaju ljudi iz Dve Reke i Majenci. Namesto toga, zaronile su usred najžešće bitke, gacajući među ljudima koji su mačevima i kopljima pokušavali da saseckaju protivnike u mleveno meso. „Povele ste Havijena Nurela i pola Majenaca je zbog toga izginulo. Više ne možete da švrljate ne obazirući se ni na koga. Neću dozvoliti da ljudi ginu jer je vama dunulo da možda postoji neki bolji način, a može Mračnom da se nosi svako ko misli drugačije. Razumete li me?"

„Jesi li završio, seljačiću?“ Kirunin glas jebio opasno hladan. Okrenula je ka njemu lice kao isklesano od tamnog leda. Smrdela je na uvređenost. Iako je stajala na zemlji, nekako joj je uspevalo da izgleda kao da ga posmatra odozgo. To nije bilo umeće koje su znale samo Aes Sedai, viđao je i Failu kako to izvodi. Pretpostavljao je da većina žena zna to da uradi. „E sad da ja tebi kažem ponešto, mada bi to svako ko ima trunku zdravog razuma do sada shvatio. Zbog Tri zakletve, nijedna sestra ne sme koristiti Jednu moć kao oružje osim protiv Nakota Senke ili da spase svoj život, Zaštitnika ili druge sestre. Mogle smo sve do Tarmon Gai’dona da stojimo tamo gde si nas ostavio, i ne bismo mogle ništa da učinimo. Ne dok i same nismo u opasnosti. Ne volim da objašnjavam zbog čega nešto preduzimam, seljačiću. Nikada više me ne teraj da to radim. Da li ti shvataš?"

Loijalu se uši oklembesiše, a tako je napeto buljio pred sebe da je bilo jasno kako želi da se nalazi bio gde osim ovde, pa makar i pored svoje majke, koja je pokušavala da ga oženi. Aram je stajao razjapljenih usta, a on se uvek pravio da ga Aes Sedai uopšte ne uzbuđuju. Džondin i Tod se spustiše s točka svojih kola prenaglašeno nezainteresovano; Džondin je uspeo da odšeta dugim koracima, ali Tod je otrčao, povremeno se osvrćući.

To je zvučalo kao razumno objašnjenje; verovatno je bilo istinito. Ne, zbog druge od Tri zakletve, jeste bilo istinito. Međutim, bilo je tu rupa. Kao što je ne izgovoriti celu istinu, na primer, ili je u priči zaobilaziti. Sestre su se možda stavile u opasnu situaciju da bi mogle da koriste Moć kao oružje, ali Perin će pojesti sopstvene čizme ako nisu nameravale da stignu do Randa pre ikoga drugog, budu li mogle. Šta bi se onda desilo mogao je samo da nagađa, ali bio je potpuno siguran kako ti planovi nisu uključivali prihvatanje onoga što se zbilja dogodilo.

„On dolazi“, iznenada se oglasi Loijal. „Pogledaj, Rand dolazi.“ Snizivši glas do šapata, dodade: „Pazi se, Perine.“ To je stvarno bio šapat, za Ogijera. Aram i Kiruna su ga verovatno jasno čuli, možda i Bera, ali sigurno niko drugi nije. „Tebi se nisu ni na šta zaklele.“ Glas mu se vrati na uobičajenu jačinu. „Misliš da će porazgovarati sa mnom o tome šta se dešavalo u logoru? Za moju knjigu.“ On je pisao knjigu o Ponovorođenom Zmaju, ili je barem prikupljao beleške za nju. „Stvarno nisam mnogo toga video kad... kad je borba počela.“ On je bio pored Perina, usred najveće gužve, mašući sekirom s držaljom skoro njegove visine; ali teško je hvatati beleške dok pokušavate da preživite. Neko ko bi slušao Loijala pomislio bi kako se on uvek nađe negde drugde čim se pojavi opasnost. „Misliš li da će hteti, Kiruna Sedai?"

Kiruna i Bera se pogledaše, a onda se bez reči otisnuše ka Verin i ostalima. Čkiljeći za njima, Loijal uzdahnu kao kad vetar zahuji u pećinama.

„Stvarno bi trebalo da povedeš računa, Perine", reče u jednom dahu, „uvek ti je jezik brži od pameti.“ Zvučao je kao bumbar veličine mačke, a ne mastifa. Perin pomisli da će, bude li provodio više vremena u blizini Aes Sedai, možda i naučiti kako se šapuće. Mahnu Ogijeru da se utiša, kako bi mogao da sluša. Sestre smesta počeše da razgovaraju, ali nikakav zvuk nije dopirao do Perina. Očito su pomoću Jedne moći postavile prepreku.

I Aša’mani su primetili. U sekundi su se ispravili i usredsredili na sestre, svi. Ništa nije pokazivalo jesu li prigrlili saidin, mušku polovinu Istinskog Izvora, ali Perin je bio spreman da se opkladi u Koraka da jesu. Ako je suditi po Gedvinovoj ljutitoj grimasi, bio je spreman da ga upotrebi.

Kakvu god prepreku da su Aes Sedai podigle, mora da su je spustile. Prekrstile su ruke i bez reči se okrenule da bi posmatarale padinu. Aša’mani se pogledaše i konačno im Gedvin mahnu da se vrate tobožnjem lenstvovanju. Delovao je razočarano. Razdraženo mrmljajući, Perin se okrenu da pogleda iza kola.

Rand se uspinjao dugačkim koracima. Min ga je držala podruku, a on ju je dok su razgovarali, umirujuće tapšao po ruci. Jednom je zabacio glavu i nasmejao se, a ona je učinila isto zabacivši tamne pramenove koji su joj sezali do ramena. Izgledao je kao seljak koji se šeta s devojkom. Premda je povremeno slobodnom rukom doticao balčak pripasanog mača. I pored Taima koji je pratio rame uz rame. I Mudrih koje su ga pratile u stopu. I krug Devica Sisvai’amana, Kairhijenjana i Majenaca koji su dopunjavali povorku.

Perin oseti olakšanje što ipak neće morati da jaše na stratište; ali moraće da upozori Randa o zapetljanim netrpeljivostima koje je toga jutra video. Šta ako Rand ne bude slušao? Rand se promenio otkada su napustili Dve Reke, a pogotovo od kada su ga Koiren i družina oteli. Ne. Mora biti pri zdravom razumu.

Rand i Min uđoše u krug kola, ali ne sami, nego praćeni dostojnim skupom, a većina povorke ostade napolju.

Uz Randa je, naravno, bio Taim, tamnoput, malčice orlovskog nosa, a Perinu se činilo da bi većini žena bio zgodan. Veliki broj Devica nije se ustezao da ga podrobno odmeri, neke i više puta; one su bile otvorene u vezi s tim. Kad je ukoračio, Taim baci pogled na Gedvina, koji neznatno odmahnu glavom. Na Taimovom licu se pojavi grimasa i istog trena nestade.

Nandera i Sulin su pratile Randa u stopu, naravno ravnopravne, a Perin se zapita zašto nisu uvele još dvadesetak Devica. Koliko je mogao da primeti, Randu nisu dopuštale ni da se okupa bez straže Devica oko kade. Nije mogao da razume zašto Rand to trpi. Obema su šoufe bile spuštene na ramena i otkrivale kratku kosu s repićem na potiljku. Nandera, žilava žena prosede, nekada plave kose, i pored oštrih crta lica izgledala je lepuškasto, iako nije bila stvarno lepa. Pored Sulin – mršave, rošave, smežurane i sedokose – delovala je privlačno i gotovo nežno. Njih dve takođe pogledaše prema Aša’manima, mada to nije bilo upadljivo; onda, jednako neprimetno, pažljivo odmeriše obe grupe Aes Sedai. Nanderini prsti se pokrenuše u govor ruku Devica. Ovo nije bilo prvi put da Perin poželi da ga može razumeti, ali Devica bi se radije odrekla koplja i udala za žabu nego što bi naučila muškarca govoru ruku. Devica koju Perin ranije nije primetio, mada je čučala nekoliko koraka od Gedvina, odgovori na isti način, a odazva se i druga iz neposredne blizine zarobljenika, koja se do tog trenutka igrala „kolariću-paniću“ sa svojom sestrom po koplju.

Amis uvede Mudre i povede ih da se sastanu sa Sorileom i onima koje su ostale među kolima. Iako joj je lice izgledalo premlado za sedu kosu do pojasa, Amis je bila važna žena među Mudrima, po značaju odmah ispod Sorilee. One nisu koristile Jednu moć da bi zaštitile razgovor, ali smesta ih okruži sedam-osam Devica, koje tiho zapevaše, svaka za sebe. Neke su sedele, neke stajale, a neke čučale, svaka je bila za sebe i svaka se tu sasvim slučajno našla. Ako si budala.

Perinu se činilo kako je počeo previše da uzdiše otkad se meša sa Aes Sedai i Mudrima. I Devicama. U stvari, u poslednje vreme, sve žene su ga uznemiravale.

Dobrejn i Havijen su, vodeći konje, ali bez svojih vojnika, bili u pozadini. Havijen je konačno učestvovao u bici i Perin se pitao hoće li biti tako nestrpljiv da učestvuje u sledećoj. Otprilike istih godina kao i Perin, danas nije izgledao mladoliko kao prekjuče. Dobrejnu je dugačka, prilično seda kosa bila izbrijana nad čelom, kako su činili kairhijenski vojnici; sigurno nije bio mlad, a ono juče je bilo daleko od njegove prve bitke, ali uistinu je i on izgledao starije. Bio je zabrinut. Kao i Havijen. Pogledom su tražili Perina.

Drugom prilikom bi sačekao da čuje o čemu žele da razgovaraju, ali sada se spusti iz sedla, dobacivši uzde Aramu, i krenu ka Randu. Ostali su ga pretekli. Samo su Sulin i Nandera ćutale.

Kiruna i Bera su se pokrenule čim je Rand zašao među kola, i dok im se Perin približavao, čuo je kako se Kiruna kraljevski obraća Randu: „Juče si odbio Lečenje, ali očito je da još imaš bolove. Čak i da Alana ne izgleda kao tla će iskočiti...“ Zaćutala je kad joj je Bera dotakla ruku, ali onda nastavi bez zastajkivanja. „Možda si sad spreman za Lečenje?“, a to je zvučalo kao da je rekla: „Možda se budala prizvala pameti?"

„Ovo sa Aes Sedai mora se razrešiti bez odlaganja, Kar’a’karne", oglasi se Atnis zvanično, nadovezujući se na Kirunu.

„Mi treba da pazimo na njih, Rande al’Tore", dodade Sorilea u istom trenutku kada je Taim progovorio.

„Nema tu šta da se rešava u vezi sa Aes Sedai, moj gospodaru Zmaju. Moji Aša’mani znaju kako da ih obuzdaju. Možemo ih bez teškoća držati u Crnoj kuli.“ Tamne, malo iskošene oči zatitraše prema Kiruni i Beri, a Perin iznenađeno shvati da Taim misli na sve Aes Sedai, a ne samo na zarobljenice.

U stvari, iako su se Amis i Sorilea mrštile na Taima, pogledi koje su upućivale drugim Aes Sedai odavali su isto iznenađenje.

Kiruna se osmehnu Taimu i Mudrima tanušnim osmehom koji je odgovarao njenim usnama. Bio je možda za trunčicu napetiji kada je pogledala i crnokaputaša, ali izgledala je kao da mu još nije prozrela namere. Dovoljno je bilo što je on to što jeste. To što je bio. „U ovim okolnostima", reče spokojno, „sigurna sam da će mi Koiren Sedai i ostale dati reč. Nema potrebe da se brinete..."

Ostali uglas progovoriše.

„Ove žene nemaju časti", s prezirom izjavi Amis i ovoga puta bi jasno da govori o svima. „Zašto bi njihova reč ikome išta značila? One..."

„One su da’tsang“, reče Sorilea zagrobnim glasom, kao da izriče kaznu, a Uera joj se namršti. Perin pomisli da je to nešto na Starom jeziku – ponovo mu Je reč izgledala kao nešto što bi trebalo da prepoznaje – ali nije znao zašto se Aes Sedai mršte. Ili zašto Sulin odjednom klima glavom da se slaže s Mudrima, koje nastaviše poput lavine. „One ne zaslužuju ništa bolje nego nek...“

„Moj gospodaru Zmaju“, upade Taim kao da objašnjava nešto očevidno, „siguran sam kako želite da Aes Sedai, sve njih, nadziru oni kojima verujete i koji znaju kako da izađu na kraj s njima, a ko bolje...?“

„Dosta!“, viknu Rand.

Smesta svi zamukoše, ali reakcije su im bile različite. Taimovo lice bilo je bezizrazno, iako je mirisao na bes. Amis i Sorilea izmenjaše poglede i gotovo istovremeno popraviše šalove; i one su mirisale na isto, što je odgovaralo odlučnosti na njihovim licima. Želele su šta su želele i imale su nameru da to i dobiju, bio on Kar’a’karn ili ne. Kiruna i Bera takođe izmenjaše poglede, toliko pune značenja da je Perin poželeo da ih može pročitati na isti način kako je njegov nos čitao njihove mirise. Oči su mu videle dostojanstvene Aes Sedai, koje u potpunosti vladaju sobom i svime drugim što požele; njuhom je osetio dve uznemirene žene, uz to prilično uplašene. Zbog Taima, u to je bio siguran. Izgleda da su još uvek mislile kako nekako mogu da se nose s Random i Mudrima, ali Taim i Aša’mani uterivali su im strah Svetlosti u kosti.

Min povuče Randa za rukav košulje – sve je istovremeno proučavala, a mirisala je zabrinuto, skoro koliko i sestre. On joj je umirujuće tapšao ruku dok je napeto odmeravao sve ostale. Uključujući Perina. Kada je progovorio, svi u logoru su ga posmatrali, počev od ljudi iz Dve Reke pa do Aes Sedai zarobljenica, iako je samo nekoliko Aijela stajalo dovoljno blizu da bi išta čuli. Ljudi su možda posmatrali Randa, ali isto tako su imali naviku da se drže podalje od njega, ako ikako mogu.

„Mudre će preuzeti brigu o zarobljenicama.“ Rand je konačno progovorio, a Sorilea iznenada zamirisa tako zadovoljno da Perin žustro protrlja nos. Taim ozlojeđeno odmahnu glavom, ali Rand se okrenu ka njemu pre nego što je stigao da progovori. Palac je zakačio ispod kopče kaiša korica za mač; zmaj urezan na njoj svetlucao je, a zglobovi su mu pobeleli od stiska. Druga ruka mu je bila na tamnoj koži balčaka njegovog mača. „Aša’mani treba da vežbaju – i okupljaju – a ne da stražare. Pogotovo ne nad Aes Sedai.“ Perinu se nakostreši dlaka na vratu kada je shvatio koji se miris širi oko Randa dok gleda u Taima. Neprijateljstvo, uz dodir straha. Svetlosti, mora da je pri zdravom razumu.

Taim, oklevajući na čas, klimnu glavom. „Po vašoj zapovesti, moj gospodaru Zmaju.“ Min nesigurno pogleda crnokaputaša, pa se pribi uz Randa.

Kiruna je mirisala na olakšanje, ali ponovo pogledavši u Beru, ispravi se s tvrdoglavom ubeđenošću. „Ove Aijelke su vrlo vredne – neke bi sjajno napredovale da su došle u Kulu – ali ne možete jednostavno da im predate Aes Sedai. To je nezamislivo! Bera Sedai i ja ćemo..."

Ona iznenada umuknu kad Rand podiže ruku. Možda zbog njegovih očiju, plavosivih stena. Ili je možda uticala šara koja se jasno videla kroz pocepan rukav, jedan od crveno-zlatnih zmajeva koji su mu se uvijali oko podlaktica. Zmaj je svetlucao na suncu. „Jeste li mi se zaklele na vernost?“ Kiruna iskolači oči kao da je dobila udarac u stomak.

Trenutak kasnije nevoljno je klimala glavom. Imala je isti izraz neverice kao i dan ranije, kada je na kraju bitke klekla kraj vrela i zaklela se Svetlošću i nadom u spasenje i ponovno rođenje da će slušati Ponovorođenog Zmaja i služiti mu dok Poslednja bitka ne dođe i ne prođe. Perin je shvatao njenu potresenost. I bez Tri zakletve, da je to porekla on bi sumnjao u sopstvena sećanja. Devet Aes Sedai klekoše, lica zaprepašćenih zbog reči koje izgovaraju, bazdeći na nevericu. Bera je stisla usta kao da je zagrizla kiselu jabuku.

Grupi se pridružio visoki Aijel Randove visine, s vremešnim licem i sedima u tamnoriđoj kosi, on klimnu glavom Perinu i nežno dotaknu Amisinu i liku. Ona mu je verovatno uzvratila stisak. Ruark joj je bio muž, ali to je otprilike bila sva nežnost koju su Aijeli pred drugima pokazivali. On je bio poglavar klana Taardad Aijela – on i Gaul bili su jedini muškarci koji nisu nosili traku sisvai’amana oko glave – a od prošle noći bio je u pažljivom izviđanju, praćen s hiljadu kopalja.

I slepac u susednoj državi mogao bi da primeti napetost oko Randa, a Ruark nije bio budala. „Da nije pogrešan trenutak, Rande al’Tore?“ Kad mu Rand dade znak da govori, on nastavi: „Šaido džukele i dalje beže na istok, koliko ih noge nose. Video sam konjanike u zelenim kaputima na severu, ali izbegavali su nas, a ti si rekao da ih pustimo, osim ako traže kavgu. Mislim da su lovili odbegle Aes Sedai. S njima je bilo nekoliko žena.“ Hladan plavi pogled spusti se na dve Aes Sedai, ravan i tvrd poput nakovnja. Nekada je Ruark hodao neopterećen u blizini Aes Sedai – kao i svi Aijeli – ali to je okončano juče, ako ne i ranije.

„Dobre novosti. Sve bih dao da sam uhvatio Galinu, ali ipak su to dobre novosti.“ Rand ponovo dotače balčak svoga mača olabavivši sečivo u tamnim koricama. Izgledalo je da to radi nesvesno. Galina, Crvena sestra, predvodila je sestre koje su ga zarobile. Iako je danas mirno govorio o njoj, juče je besneo jer je uspela da pobegne. I sad mu je mirnoća bila ledena, od one vrste kojom se prikriva prigušeni bes, a od njegovog mirisa Perin se naježi. „Platiće mi. Svako od njih.“ Ništa nije ukazivalo misli li Rand na Šaidoe ili na Aes Sedai koje su pobegle, ili i na jedne i na druge.

Bera nesigurno odmahnu glavom i on ponovo usmeri pažnju na nju i Kirunu. „Zaklele ste se na vernost, a ja vam verujem ovoliko.“ Podigao je šaku pokazujući kažiprstom i palcem koji su se skoro dodirivali koliko je to. „Aes Sedai uvek znaju najbolje, ili bar tako misle. Zato verujem da ćete raditi kako vam se kaže, a nećete smeti ni da se okupate bez moje dozvole. Ili dozvole Mudrih."

Ovog puta Bera je izgledala kao da je dobila udarac. Njene svetlosmeđe oči okrenuše se ka Amis i Sorilei sa zaprepašćenom ozlojeđenošću, a Kiruna se tresla od napora da ne uradi isto. Dve Mudre samo namestiše šalove, ali su ponovo istovetno zamirisale. Zadovoljstvo je izbijalo iz njih u talasima, svirepo zadovoljstvo. Perin pomisli kako je dobro što Aes Sedai nemaju njegov nos, inače bi na licu mesta bile spremne da krenu u rat. Ili da se daju u beg, a dostojanstvo nek se nosi... To bi on uradio.

Ruark je stajao i nezainteresovano proučavao vrh jednog od svojih kratkih kopalja. Ovo su bili poslovi Mudrih, a on je uvek govorio da ga nije briga šta Mudre rade sve dok se ne petljaju u poslove poglavara klanova. Ali Taim... Napravio je čitavu predstavu praveći se kako ga nije briga; prekrstio je ruke i posmatrao je logor s izrazom dosade, a opet, miris mu je bio čudan i komplikovan. Perin pomisli kako izgleda kao da ga ovo zabavlja; očito je bio bolje raspoložen nego malopre.

„Zakletva koju smo položile", konačno se oglasi Bera stisnuvši šake na svoje pozamašne bokove, „dovoljno je jaka da zadrži svakoga osim Prijatelja Mraka.“ Reč „zakletva" izgovorila je skoro jednako turobno kao reči „Prijatelj Mraka". Ne, nije im se dopalo ono na šta su se zaklele. „Da li se ti to usuđuješ da nas optužiš...?"

„Da sam tako mislio", preseče je Rand, „već biste bile na putu za Crnu kulu s Taimom. Zaklele ste se na poslušnost. Onda slušajte!"

Jedan dugačak trenutak Bera je oklevala, a onda je začas poprimila kraljevsko držanje od glave do pete, koliko god Aes Sedai to mogu. A to je bilo nešto. Pored Aes Sedai, kraljica na prestolu mogla je izgledati traljavo. Lagano se naklonila, malčice ukočeno klimnuvši glavom.

Kiruna se, s druge strane, vidno naprezala da se sabere; staloženost joj je bila tvrda i krta koliko i njen glas. „Moramo li onda da tražimo dozvolu od ovih čestitih Aijelki kako bismo te upitale jesi li konačno voljan da budeš Lečen? Znam da je Galina oštro postupala s tobom. Znam da si u masnicama od ramena do kolena. Prihvati Lečenje. Molim te.“ Čak je i „molim te“ zvučalo kao deo naređenja.

Min se pokrenu. „Trebalo bi da budeš zahvalan za to, kao što sam ja bila, čobanine. Ne uživaš da te boli. Neko će to morati da uradi ili...“ – osmehnula se nestašno, skoro nalik na Min kakvu je Perin pamtio pre otmice – „...ili nećeš moći da sediš u sedlu."

„Mladići i budale“, iznenada se oglasi Nandera ne obraćajući se nikome posebno, „ponekad podnose bol koji ne moraju, da bi paradirali svojim ponosom. Ili svojom glupošću."

„Kar’a’karn“, suvo dodade Sulin, isto tako se ne obraćajući nikome, „nije budala. Bar se nadam."

Rand uputi Min nežan osmeh, a Nanderu i Sulin iskosa pogleda, ali kad ponovo podiže oči ka Kiruni, pogled mu je ponovo bio kao kamen. „Vrlo dobro.“ Dok je kretao napred, dodade: „Ali ne od tebe.“ Lice joj se ukočilo kao da će pući. Taimove usne stisnuše se u iskrivljen poluosmeh i on zakorači ka Randu, ali Rand mahnu rukom iza sebe, ne skidajući oči s Kirune. „Od nje. Dođi ovamo, Alana."

Perin se trže. Rand je pokazao pravo na Alanu a da nije ni pogledao u tom pravcu. To ga nekako zagolica u zadnjem delu glave, ali nije mogao da razazna šta. Izgledalo je da je i Taim zatečen. Lice mu je bilo bezizražajno, a opet, tamne oči su prelazile od Randa do Alane; a miris koji je Perinu ispunio nos jedino se mogao nazvati zagonetnim.

Alana se takođe trgla. Neznano zašto, bila je nervozna još otkad se pridružila Perinu na putu ovamo; pokazivala je samo tanku glazuru dostojanstva. Sada ispravi suknje, dobaci izazivački pogled Kiruni i Beri, od svih prisutnih, i doleprša pred Randa. Druge dve posmatrale su je kao učiteljice koje imaju nameru da se postaraju da im se učenica pokaže u dobrom svetlu, ali nisu sigurne kako će tako i biti. Što nije imalo nikakvog smisla. Jedna od njih možda jeste bila predvodnica, ali Alana jeste bila Aes Sedai, isto kao i one. Sve je to produbilo Perinovu sumnjičavost. Mešanje sa Aes Sedai suviše je ličilo na gacanje potocima u Vodenoj šumi blizu Gliba. Bez obzira na mirnu površinu, struja je mogla da te obori s nogu. Izgledalo je da se ovde svakog trena pojavljuju podvodne struje, a nisu sve poticale od sestara.

Na opšte zaprepašćenje, Rand uhvati Alanu za bradu i podiže joj lice ka svom. Bera glasno uvuče vazduh, a ovoga puta se i Perin slagao s njom. Rand ne bi bio ovako drzak ni kod kuće, prema nekoj devojci na igranci, a Alana sigurno nije bila devojka sa igranke. Da iznenađenje bude veće, Alana je porumenela i zamirisala na nesigurnost. Aes Sedai ne crvene, a prema Perinovom iskustvu, nikada nisu nesigurne.

„Leči me", reče Rand. To je bilo naređenje a ne molba. Alanino lice postade tamnocrveno, a u mirisu joj se pojavi trag ljutnje. Ruke su joj se tresle dok je posezala za njegovom glavom.

Perin nesvesno protrlja dlan, prethodnog dana rasparan kopljem Šaidoa. Kiruna mu je Izlečila nekoliko rasekotina, a bio je Lečen i ranije. To je kao kad bi se naglavačke skočilo u zaleđeno jezero; drhteći, čovek bi ostajao bez daha na užasno slabim nogama. A najčešće i gladan. Jedini znak da se na Randu išta radilo bilo je to što se lagano stresao.

„Kako podnosiš toliku bol?“, prošaputa mu Alana.

„Urađeno je", reče on uklonivši joj ruke. Potom se okrenu od nje bez reči zahvalnosti. Izgledalo je da želi nešto da kaže; zastao je upola se okrenuvši da pogleda ka Dumajskim kladencima.

„Sve su ih pronašli, Rande al’Tore", nežno mu reče Amis.

On klimnu glavom, a onda čvršćim glasom dodade: „Vreme je da se krene. Sorilea, odredi Mudre koje će preuzeti zarobljenice od Aša’mana. Kao i družbenice za Kirunu i... moje ostale sledbenice.“ Na trenutak se iscerio. „Ne bih voleo da u neznanju zalutaju.“

„Biće kako nalažeš, Kar’a’karne.“ Odlučno namestivši šalove, Mudra smežuranog lica obrati se trima sestrama: „Pridružite se svojim prijateljicama dok ne pronađem nekoga da vas drži za ručice.“ Bera uvređeno šmrknu a Kiruna se prosto zaledila, što nije bilo neočekivano. Alana je pomno proučavala tlo pred sobom, pokorna ali mrzovoljna. Sorilea nije imala nameru da to trpi. Glasno pljesnu i poče da maše kao da pred sobom tera živinu. „Ajde, pokret! Pokret!"

Nevoljno, Aes Sedai dopustiše da budu sterane, iako su uspele da to izgleda kao da šetaju kuda im se hoće. Pridruživši se Sorilei, Amis prošaputa nešto što Perin nije sasvim ukačio. Međutim, izgleda da tri Aes Sedai jesu. Zaustavivši se u mestu, tri vrlo preneražena lica okrenuše se da pogledaju Mudre. Sorilea samo pljesnu rukama, ovoga puta glasnije, i nastavi da ih tera pred sobom.

Češkajući bradu, Perin se susretnu s Ruarkovim pogledom. Poglavar klana se nasmeši i slegnu ramenima. Poslovi Mudrih. To se njega nije ticalo; Aijeli su se, kao i vukovi, mirili sa sudbinom. Perin zvirnu ka Gedvinu. Tip je posmatrao Sorileu kako podučava Aes Sedai. Ne, on je posmatrao sestre, lisac koji posmatra jato pilića za dlaku van njegovog domašaja. Mudre moraju biti bolje od Aša’mana, pomisli Perin. Moraju biti.

Ako je Rand i primetio išta od svega što se dešavalo, nije na to obraćao pažnju. „Taime, ti povedi Aša’mane nazad u Crnu kulu čim Mudre preuzmu zarobljenice. Istog trenutka. Ne zaboravi da paziš na svakog čoveka koji prebrzo uči. I zapamti šta sam ti rekao o okupljanju."

„Teško da mogu to da zaboravim, moj gospodaru Zmaju", crnokaputaš je odgovarao suvim glasom. „Lično ću nadgledati to Putovanje. Ali ako smem ponovo da pomenem... Potrebna ti je propisna počasna straža."

„Nećemo o tome", kratko odgovori Rand. „Aša’mani mi trebaju drugde. Ako mi treba počasna straža, oni koje hoću da zadržim, poslužiće. Perine, hoćeš li...?“

„Moj gospodaru Zmaju“, prekide ga Taim, „treba ti više od šačice Aša’mana oko tebe.“

Rand okrenu glavu ka Taimu. Izraz lica bio mu je nedokučiv, kao i u bilo koje Aes Sedai, ali od njegovog mirisa Perinu uši pokušaše da se priljube uz glavu, povijene unazad. Bes, oštar poput britve, iznenada se rastvori u radoznalosti i opreznosti. Prva je bila tanka i probadajuća, a druga poput magle; ali onda, obe proguta razarajuća, ubilačka jarost. Rand samo mahnu glavom, tek miris mu postade okamenjena odlučnost. Ničiji se mirisi nisu menjali tako brzo. Ničiji.

Taim se, naravno, ravnao samo po očima, a one su mu govorile da je Kand odmahnuo glavom. Jedva. „Razmisli. Izabrao si četvoricu Predanih i četiri Borca. Treba ti Aša’man.“ Perinu ništa nije bilo jasno. On je mislio da su svi oni Aša’mani.

„Misliš li da ne mogu da podučavam dobro kao ti?“ Randov glas je bio mekan, šapat sečiva koje uklizava u kanije.

„Mislim da je gospodar Zmaj suviše zauzet kako bi se bavio podučavanjem.“ Taim je odgovarao uglađeno, ali oko njega se ponovo širio miris ljutnje. „Suviše važnijih stvari. Uzmi one kojima je to najmanje potrebno. Mogu da ti izaberem one koji su najviše..."

„Jedan", prekide ga Rand. „I sam ga biram.“ Taim se nasmeši šireći ruke u značenju „izvoli", ali miris razočaranja skoro da je prekrio ljutnju. Rand ponovo pokaza bez ijednog pogleda. „On.“ Ovoga puta izgledao je iznenađen što pokazuje na sredovečnog čoveka koji je sedeo na prevrnutom sanduku, van kruga kola, i uopšte nije obraćao pažnju na dešavanja oko Kanda. Umesto toga, brade poduprte rukom, nalakćen na koleno, mrštio se na Aes Sedai zarobljenice. Mač i Zmaj svetlucali su mu na visokom okovratniku crnog kaputa. „Kako se zove, Taime?"

„Dašiva.“ Taim je govorio polako, proučavajući Randa. Mirisao je više iznenađeno nego Rand, ali i razdraženo. „Korlan Dašiva. S imanja u Crnim brdima."

„Poslužiće", reče Rand, iako ni sam nije zvučao sigurno.

„Dašiva brzo dobija na snazi, ali glava mu je često u oblacima. Čak i kad ne sanjari nije potpuno prisutan. Možda je samo sanjalica, a možda nečistoća sa saidina već utiče na njegov mozak. Bolje da uzmeš Torvala, ili Rohajda, ili..."

Taimovo suprostavljanje odagnalo je Randovu nesigurnost. „Rekoh da će Dašiva poslužiti. Reci mu da pođe sa mnom, onda predaj zarobljenice Mudrima i odlazi. Nemam ceo dan da se raspravljam. Perine, pripremi sve za pokret. Nađi me kad svi budu spremni.“ Na to se okrenu i bez reči odšeta s Min, koja ga je držala podruku, i Nanderom i Sulin, koje su ga pratile poput senke. Taimove tamne oči zasijaše; onda se i sam udalji krupnim koracima, dozivajući Gedvina i Rohajda, Torvala i Kismena. Muškarci u crnim kaputima dotrčaše.

Perin se namršti. Bilo je toliko toga što treba da kaže Randu, a nije ni zinuo! Ipak, možda je bolje da se udalji od Aes Sedai i Mudrih. I od Taima.

U stvari, nije imao mnogo posla. On je, navodno, bio zapovednik jer je doveo pomoć, ali je Ruark bolje od njega znao šta sve treba da se učini, a nekoliko reči s Dobrejnom i Havijenom biće dovoljno za Kairhijenjane i Majence. Još uvek su želeli nešto da mu kažu, iako su se uzdržavali dok nisu ostali sami, te ih Perin upita šta je bilo.

Onda iz Havijena provali: „Lorde Perine, u pitanju je gospodar Zmaj. Sve to pretraživanje leševa...“

„Izgledalo je pomalo... preterano", glatko se ubaci Dobrejn. „Brinemo se za njega, što je razumljivo. Mnogo toga zavisi od njega.“ On je možda izgledao kao vojnik, što je i bio, ali bio je i kairhijenski lord, prekaljen u Igri Kuća, sa svim pažljivo biranim rečima, kao i svi Kairhijenjani.

Perin nije bio upućen u Igru Kuća. „Još je razuman", reče bez oklevanja. Dobrejn jednostavno klimnu glavom, kao da hoće da kaže kako se to podrazumeva, pa podiže ramena da nagovesti kako to nikada nije ni dovodio u pitanje, ali Havijen samo pocrvene. Posmatrajući ih kako se udaljavaju ka svojim ljudima, Perin odmahnu glavom. Nadao se da Dobrejn nije lagao.

Okupivši ljude iz Dve Reke, reče im da osedlaju konje; pokušavao je da se pravi kako ne primećuje sve to klanjanje, od čega je većina izgledala nasumična. Čak je i Faila priznavala da ljudi iz Dve Reke ponekad preteruju s klanjanjem; rekla je da još pokušavaju da odluče kako da se ponašaju s lordom. Pomisli da im vikne: „Ja nisam lord!" ali pokušavao je to i ranije, a nikada nije upalilo.

Kada svi ostali požuriše svojim životinjama, Danil i Tel Lijuin zaostaše. Bili su braća, obojica visoki i tanki kao vejke, i ličili su – osim što je Danil pustio brkove nalik nadole okrenutim rogovima, u tarabonskom stilu, dok je Tel gajio tanke crte tamnih dlaka, po modi Arad Domana; i jednom i drugom rasli su pod nosom koji je podsećao na pijuk. Izbeglice su donele mnogo novina u Dve Reke.

„Idu l’ Aša’mani s nama?", upita Danil. Kad Perin odmahnu glavom, on tako jako odahnu da mu gusti brkovi zatreperiše.

„A Aes Sedai?", govorio je Ban uznemireno. „Pustiće i’ sad, je l’? Mislim, Rand je pušten. Gospodar Zmaj, ’oću da kažem. One ne mogu da su zatočene. Ne Aes Sedai."

„Vas dvojica samo sve prikupite, pa da jašemo“, odgovori im Perin. „Brige o Aes Sedai ostavite Randu.“ Njih dvojica su čak i slično žmirkali. Dva se kažiprsta podigoše da zabrinuto počešu brkove, a Perin brzo ukloni ruku podalje od brade. Kad je to radio, delovalo je kao da ima buve.

Logor je smesta uzavreo. Svi su očekivali skori pokret, a opet je svako imao još ponešto da uradi. Sluge i vozači zarobljenih Aes Sedai užurbano su tovarili poslednje stvari u kola i počinjali da prežu, zveckajući amovima. Kairhijenjani i Majenci rasuli su se na sve strane, proveravajući sedla i uzde. Neodeveni gai’šaini trčkarali su svuda uokolo, iako je izgledalo kako Aijeli nemaju ništa da pripreme.

Blesak van kruga nagovestio je odlazak Taima i Aša’mana. Perin se odmah oseti bolje. Od devetorice koji su ostali, samo je još jedan, uz Dašivu, bio sredovečan, čvrst čova seljačkog lica, dok je drugi, ćopav i s bičevima sede kose, lako mogao da prođe kao nečiji deda. Ostali su bili mlađi, neki jedva nešto više od dečaka, a opet, posmatrali su metež sa samosavlađivanjem ljudi koji su tome prisustvovali desetinama puta. Međutim, držali su se izdvojeno i u grupi, svi osim Dašive koji je stajao dva-tri koraka dalje buljeći u prazno. Setivši se Taimovih upozorenja, Perin je samo mogao da se nada da ovaj sanjari.

Randa je našao kako sedi na prevrnutom sanduku nalakćen na kolena. Sulin i Nandera čučale su uz njega, obe marljivo izbegavajući da pogledaju mač koji mu je visio o boku. Nehajno držeći koplja i štitove od goveđe kože, ovde usred ljudi odanih Randu, pomno su pazile na sve što se kretalo blizu njega. Min je sedela na zemlji, s nogama pod sobom, i osmehivala mu se.

„Rande, nadam se da znaš šta radiš“, reče Perin pomerivši držalju sekire da bi mogao da čučne. Niko sem Randa i Min i dve Device nije bio dovoljno blizu da bi ga čuo. Ako Sulin i Nandera otrče Mudrima, pa neka ih. Bez daljeg uvoda on poče da izlaže šta je video toga jutra. I šta je omirisao, takođe, iako to nije imenovao. Rand nije bio u nekolicini koja je znala za njega i vukove; ispričao je to kao da je sve samo video ili čuo. Aša’mani i Mudre. Aša’mani i Aes Sedai. Mudre i Aes Sedai. Vrlo zapaljiva mešavina koja samo što nije planula. Nije poštedeo ni ljude iz Dve Reke. „Zabrinuti su, Rande, a ako se oni plaše, možeš biti siguran da neki Kairhijenjanin razmišlja da nešto preduzme. Ili Tairenac. Možda samo da pomogne zarobljenicama da pobegnu, a možda i nešto gore. Svetlosti, mogu da zamislim kako im Danil i Ban i još pedesetorica pomažu da se izvuku, samo kad bi znali kako.“

„Misliš li da bi nešto drugo bilo mnogo gore?“ Rand je pitanje postavio Ispod glasa, a Perin se naježio.

On pogleda Randa pravo u oči. „Hiljadu puta gore.“ Glas mu je bio jednako tih. „Neću da učestvujem u ubistvu. A ako ti hoćeš, ja ću ti se suprotstaviti.“ Tišina je trajala dok su nepomične plavosive oči susretale nepomične zlatne.

Naizmenično ih odmerivši, Min se nakašlja. „Vas dvojica vunoglavaca! Rande, dobro znaš da nikada nećeš izdati takvo naređenje, niti ćeš pustiti ikoga da to učini. Perine, znaš da neće. Prestanite da se ponašate kao par pevaca na bunjištu!"

Sulin se zakikota, a Perin požele da upita Min koliko je sigurna u to, mada, ovde to nije mogao da izgovori. Rand prođe prstima kroz kosu, a onda odmahnu glavom kao u raspravi s nekim ko nije prisutan. S nekakvim glasom kakav čuju luđaci.

„Uvek je teško, zar ne?“, posle nekog vremena, s tužnim izrazom lica, progovori Rand. „Gorka je istina da ne znam šta bi bilo gore. Nemam dobrog izbora, same su se za to postarale.“ Lice mu je izgledalo snuždeno, ali miris mu je ključao od gneva. „Žive ili mrtve, one su mi vodenični kamen o vratu, a u oba slučaja mogu da mi ga polome."

Perin je pratio njegov pogled kada se okrenuo ka Aes Sedai zarobljenicama. Sve su ustale i stale zajedno, mada su i tako uspevale da održe rastojanje između umirenih i ostatka. Mudre oko njih odsečno su izdavale naređenja, ako je suditi po njihovim pokretima i ukočenim licima sestara. Možda će Mudre umeti bolje da ih paze nego Rand. Kad bi samo mogao da bude siguran.

„Vidiš li nešto, Min?“, upita Rand.

Perin se trže i upozoravajuće pogleda prema Sulin i Nanderi, ali Min se meko nasmeja. Naslonjena na Randovo koleno, zaista je izgledala kao Min koju poznaje, prvi put otkad ju je pronašao kraj Kladenaca. „Perine, one znaju za mene. Mudre, Device, možda svi oni. I nije ih briga.“ Ona je imala Talenat koji je skrivala, kao što je on skrivao vukove. Ponekad je videla slike i aure oko ljudi, a ponekad je znala i šta oni znače. „Ne možeš da zamisliš kako je to bilo, Perine. Bilo mi je dvanaest godina kada je to počelo i nisam umela da se skrivam. Svi su mislili da samo izmišljam. Dok nisam rekla kako će se čovek iz susedne ulice oženiti ženom s kojom sam ga srela, mada je on već bio oženjen. Kada je pobegao s njom, njegova prva žena povela je rulju na kuću moje tetke, tvrdeći da sam ja kriva za sve, da sam upotrebila Jednu moć na njenom mužu ili sam njima dvoma dala nekakav napitak.“ Min odmahnu glavom. „Nije bila sasvim jasna. Jednostavno, morala je nekoga da okrivi. Čak su nagoveštavali da sam Prijatelj Mraka. Malo pre toga, neki od Belih plaštova muvali su se po gradu, pokušavajući da uskomešaju ljude.

U svakom slučaju, tetka Rana me je ubedila da kažem kako sam ih čula kad su razgovarali, a tetka Miren je obećala da će me naprašiti za širenje priča, a tetka Džan je pripretila kako će mi dati nešto za smirenje. Nisu, naravno – znale su istinu – ali da nisu bile tako opuštene u vezi s tim, objašnjavajući da sam samo dete, mogla sam da budem povređena, ili čak i ubijena. Većina ljudi ne voli kada neko zna nešto iz njihove budućnosti; većina ni sama ne želi to da zna, osim ako je to nešto dobro, naravno. Čak ni moje tetke nisu htele. Ali za Aijele ja sam neka vrsta počasne Mudre.“

„Neki mogu da urade što drugi ne mogu", reče Nandera, kao da je to dovoljno objašnjenje.

Min se ponovo nasmeja i posegnu da joj dodirne koleno. „Hvala ti.“ Čučnuvši, podiže pogled ka Randu. Sada, kada se ponovo smejala, izgledala je kao da zrači. To je ostalo i kada se uozbiljila. Bila je ozbiljna ali nezadovoljna. „Što se tiče tvoga pitanja, ništa korisno. Taim ima krv u prošlosti i krv u budućnosti, ali to si i sam mogao da pogodiš. On je opasan čovek. Čini mi se da počinju da privlače slike kao Aes Sedai.“ Pogled postrance, ka Dašivi i ostalim Aša’manima, pokazao je na koga je mislila. Većina ljudi imala je povremeno slike oko sebe, ali Min je rekla da je oko Aes Sedai i Zaštitnika lo stalna pojava. „Teškoća je što ništa nije izoštreno. Mislim da je to zato što drže Moć. Barem je sa Aes Sedai tako, a još je gore kad stvarno usmeravaju. Kiruna i društvo imaju svašta oko sebe, ali stoje tako blizu jedna drugoj da je to sve... pa... uglavnom se sve vreme prožima. A još je bezobličnije kod zarobljenica."

„Mani zarobljenice", reče joj Rand, „one će to i ostati."

„Ali, Rande, osećam da tu postoji nešto važno; kad bih samo mogla da f;a pronađem. Moraš da znaš."

„Ako ne znaš sve, osloni se na ono što znaš", Rand je s podsmehom navodio reči. „Izgleda da nikada ne znam sve. Većinu vremena znam jedva dovoljno. Ali nema mi druge nego da nastavim, zar ne?“ To uopšte nije bilo pitanje.

Loijal mu priđe penušeći od živahnosti i pored očite iscrpljenosti. „Rande, kažu da su spremni da idu, ali ti si mi obećao da ćemo porazgovarati dok je još sveže.“ Iznenada, uši počeše da mu se trzaju od posramljenosti, a njegov zvonak glas postade tužan. „Izvini. Znam da nećeš uživati u tome. Ali moram da znam. Za knjigu. Za Doba."

Smejući se, Rand ustade i cimnu Ogijerov raskopčani kaput. „Za Doba? Govore li svi pisci tako? Ne brini, Loijale. Još uvek će biti sveže kada ti budem pričao. Neću zaboraviti.“ Iako se smešio od njega suknu zagroban, nakiseo miris, a onda nestade. „Ali kad se vratimo u Kairhijen. Pošto se svi okupamo i naspavamo u krevetu.“ Rand mahnu Dašivi da im priđe.

On nije bio mršav, a opet se kretao nekako oklevajući, spuštenih ramena i ruku prekrštenih preko struka, što je pojačavalo taj utisak. „Moj gospodaru Zmaju?“, obratio se naklonjene glave.

„Možeš li da napraviš Prolaz, Dašiva?“

„Naravno.“ Dašiva poče da trlja ruku o ruku, oblizujući se vrhom jezika i Perin se zapita je li on uvek ovako nespokojan ili je takav jer govori s Ponovorođenim Zmajem. „Hoću reći, M’hejl predaje Putovanje čim đak pokaže dovoljno snage."

„M’hejl?", zatrepta Rand.

„Tako zovemo gospodara Mazrima Taima, moj gospodaru Zmaju. To znači ’vođa’ na Starom jeziku.“ Osmeh mu je bio istovremeno i ohol i nesiguran. „Mnogo čitam na imanju. Svaku knjigu koju torbari donesu."

„M’hejl", Rand je mrmljao negodujući. „Pa, šta bude, biće. Napravi mi Prolaz do blizu Kairhijena, Dašiva. Vreme je da vidim šta je svet radio dok sam odsustvovao i šta ću morati da preduzmem u vezi s tim.“ On se onda tužno nasmeja, ali Perinu se koža naježi od tog zvuka.