Kruna mačeva

40 Koplja

Planine su se dizale svuda oko Galine Kazban, nešto više od visokih brda iza nje, ali vrhovi pred njom behu pokriveni snegom kao i još viši vrhovi iza tih, ali ona u stvari nije videla nijedan od njih. Kamenje na padini dralo joj je stopala. Dahtala je, već je teško disala. Sunce ju je pržilo iznad glave, kao što je to činilo naizgled bezbroj dana, od čega joj se znoj slivao u potocima. Bilo šta osim stavljanja jedne noge pred drugu činilo joj se nemoguće. Čudno je bilo da i pored sveg znoja koji je lio sa nje, nije mogla da oseti nimalo vlage u ustima.

Ona je bila Aes Sedai nešto manje od devedeset godina, njena duga crna kosa još nije bila ni dotaknuta sedinom, a gotovo dvadeset bila je glavna Crvenog ađaha – nazivana Najvišom od ostalih Crvenih sestara kada su bile nasamo; smatrana od ostalih Crvenih ravnom Amirlin Tron – a sve to vreme, osim prvih pet godina otkada je ponela šal, u stvari je pripadala Crnom ađahu. To nije isključivalo njene dužnosti među Crvenima, samo se nalazila iznad njih. Njeno mesto u Najvišem savetu Crnog ađaha bilo je sledeće posle same Alvijarin, a ona je bila jedina koja je znala ime žene što je predsedavala njihovim zakukuljenim sastancima. Ona je mogla da izgovori bilo koje ime na tim sastancima – čak i nekog kralja – i znala je da to postaje ime mrtve osobe. To se događalo, kako sa kraljevima tako i sa kraljicama. Pomogla je da se obore dve Amirlin, dva puta je pomogla da se najmoćnija žena na svetu pretvori u cvileću bednicu nestrpljivu da izloži sve što zna, pomogla je da izgleda kao da je jedna od njih umrla u snu, a pomogla je i da se one druge otarase i umire je. Takve stvari bile su dužnost, isto kao i potreba da se istrebe muškarci sposobni da usmeravaju, nikako zadaci u kojima bi uživala išta više osim što su bili dobro obavljeni, ali ona jeste uživala u vođenju kruga koji je umirio Sijuan Sanče. Sigurno je da je sve to značilo kako se Galina Kazban oseća kao kod kuće među najvećima na svetu, među najmoćnijima. Sigurno je značilo. Moralo je da znači.

Noge su joj popustile poput opruga koje su izgubile čvrstinu, a ona se stropoštala, nesposobna da se zadrži jer su joj ruke do laktova bile čvrsto vezane iza leđa. Nekada bela, svilena košulja, jedini deo odeće koji joj je ostao, još jednom se pocepala dok je klizila po labavom kamenju dobijajući nove ogrebotine na postojećim masnicama. Zaustavila se uz jedno drvo. S licem priljubljenim uz tlo, zajecala je. „Kako?“, naricala je napuklim glasom. „Kako je moguće da mi se ovo događa?“

Posle nekog vremena shvatila je da nije povučena i ispravljena na noge; bez obzira na to koliko često je padala, nikada ranije nije joj bio dozvoljen nijedan trenutak predaha. Trepćući kroz suze, podigla je glavu.

Aijelke su prekrile stranu planine, nekoliko stotina njih rasulo se među golim drvećem sa svojim kopljima i velovima koji su se trenutno mogli podići, a sad su im visili niz grudi. Galini dođe da se nasmeje. Device; oni su te čudovišne žene nazivali Devicama. Poželela je da može da se smeje. Mala milost je bila što bar nije bilo nijednog prisutnog muškarca. Od muškarca joj se ježila koža, a kad bi je neki ugledao sada, ni upola odevenu…

Napeto je pogledom tražila Teravu, ali većina od sedamdesetak Mudrih, koje su stajale okupljene gledajući ka nečemu što se nalazilo još uzbrdo, zaklanjale su joj pogled. Činilo se da odnekud ispred njih dopire žamor glasova. Možda su Mudre raspravljale o nečemu. Mudre. Bile su svirepo uspešne kada su je podučavale kako da ih ispravno naziva, nikada samo Aijelka i nikada divljakuša. Mogle su da namirišu neobaziranje koliko god da ga je sakrivala. Naravno, nije bilo potrebe sakrivati ono što je bilo žigom utisnuto u tebi.

Većina Mudrih gledala je na drugu stranu, ali ne sve. Sjaj saidara okruživao je mladu, lepuškastu crvenokosu ženu nežnih usana, koja je posmatrala Galinu krupnim, napetim plavim očima. Možda kao obeležje sopstvenog prezira, izabrale su najslabiju među sobom da je ovog jutra drži pod štitom. Mikara nije stvarno bila slaba u Moći – nijedna od njih nije to bila – ali čak i u bolovima od ramena do kolena, kao što je sad bila, Galina bi mogla uz malo napora da probije Mikarin štit. Mišić na obrazu počeo je da joj neobuzdano poigrava; to se događalo svaki put kada bi pomislila na novi pokušaj bekstva. Prvi je bio sasvim dovoljno loš. Drugi… Stresavši se, obuzdavala se da ne zajeca ponovo. Neće ponovo pokušavati sve dok ne bude sasvim sigurna u uspeh. Veoma sigurna. Potpuno sigurna.

Gomila Mudrih se razdvojila; okrenule su se da pogledom prate Teravu dok je žena s licem ptice-grabljivice krupnim koracima grabila ka Galini. Odjednom ponovo teško dišući, ovog puta od straha, Galina pokuša da se uzbatrga na noge. Vezanih ruku i oslabljenih mišića, uspela je samo da klekne kada se Terava nagla nad njom, dok su joj ogrlice od zlata i slonovače meko odzvanjale. Dohvativši Galinu za kosu, Terava joj oštro zabaci glavu. Viša od većine muškaraca, ta je žena to isto radila i kad su stajale, bolno izvijajući Galini vrat kako bi je naterala da pogleda Mudroj u lice. Terava je bila nešto malo jača u Moći od nje, kao malo koja žena, ali nije Galina podrhtavala zbog toga. Hladne plave oči usecale su se u njene sopstvene, držeći je čvršće od Teravine grube ruke; činilo se da joj ogoljuju dušu jednako lako kao što ju je ta Mudra držala. Ona još nije počela da preklinje, ni kada su je terale da hoda po ceo dan s jedva nekoliko kapi vode, niti kada su je terale da satima održava korak s njihovim trčanjem, pa čak ni kada je arlaukala pod njihovim šibama. Teravino nemilosrdno okrutno lice, koje ju je bezizražajno posmatralo, budilo je u njoj želju za preklinjanjem. Ponekad se budila usred noći, rastegnuta na četiri kočića za koje su je vezivali, budila se podrhtavajući od snova da će provesti ceo život u Teravinim rukama.

„Već je počela da se onesvešćuje“, reče ta Mudra okamenjenim glasom. „Napojte je i dovedite je.“ Okrenuvši se na drugu stranu, namestila je svoj šal, a Galina Kazban bila je zaboravljena sve dok ne bude potrebe da je se prisete; za Teravu, Galina Kazban nije imala važnosti koliko ni pas lutalica.

Galina nije pokušala da se podigne; do sada je dovoljno često bivala „napojena“. To je bio jedini način na koji su joj dopuštali da pije. Bolno je čeznula za vlagom, pa se nije opirala kada ju je jedna krupna Devica uhvatila za kosu i povukla joj glavu unazad. Samo je otvorila usta što je više mogla. Druga Devica, kojoj je ispupčeni ožiljak prelazio preko nosa i obraza, nagnula je mešinu za vodu i lagano je usula tanak mlaz u Galinina razjapljena usta. Voda je bila ustajala i topla, predivna. Grčevito je gutala, na čudan način, držeći rastvorene čeljusti. Koliko je imala potrebu da pije vodu, toliko je imala želju da pomeri lice pod taj tanki mlaz, da je pusti da joj se sliva preko obraza i čela. Umesto toga držala je glavu veoma mirno, tako da joj se svaka kap slila u grlo. Prosipanje vode bio bi povod za još jedno batinanje; prebile su je nadomak rečice široke šest koraka samo zato što je dopustila da joj se jedan gutljaj slije niz bradu.

Kada je mešina s vodom konačno odnesena, krupna Devica ju je uspravila na noge držeći je za vezane laktove. Galina zastenja. Mudre su prebacivale suknje preko ruku, otkrivajući popriličan deo nogu iznad mekih, do kolena visokih čizama. Nije moguće da će potrčati. Ne ponovo. Ne u ovim planinama.

Mudre su bez teškoća kasale napred, kao da su na potpuno ravnom tlu. Devica koju nije mogla da vidi prutom je ošinula Galinu preko zadnjeg dela butina, a ova se saplitala oponašajući trčanje, dok ju je krupna Devica upola vukla napred. Šibale su je preko nogu kad god bi se spotakla. Ako se ovakvo trčanje nastavi ostatak dana, one će se smenjivati, jedna će Devica preuzeti prut, a druga vuču. Naprežući se uz padine i gotovo klizajući nadole, Galina je trčala. Žućkasta planinska mačka sa smeđim prugama, krupnija od čoveka, zarežala je na njih s kamene litice tamo gore; bila je ženka – nije imala čuperke na ušima i šriokoj čeljusti. Galina je poželela da joj dovikne da beži, da nestane pre nego što je Terava uhvati. Aijelke su trčale pored iskežene životinje, nezainteresovane, a Galina je plakala od ljubomore zato što je mačka slobodna.

Ona će na kraju biti spasena, naravno; to je znala. Kula neće dozvoliti da bilo koja sestra ostane zarobljenica. Elaida ne bi dopustila da neko drži Crvenu. Sigurno će Alvijarin poslati spasioce. Neko će, bilo ko, doći da je spase od ovih čudovišta, pogotovo od Terave. Obećala bi bilo šta za to izbavljenje. Čak bi i održala ta obećanja. Ona je bila oslobođena Tri zakletve kada se pridružila Crnom ađahu, jer ih je zamenila drugim trojstvom, ali u tom trenutku zbilja je verovala kako bi održala obećanje, samo ako bi joj to donelo spas. Svako obećanje, svakome ko bi je oslobodio. Čak i nekom muškarcu.

Kada su se konačno pojavili tamni, niski šatori koji su se po boji slivali s pošumljenom padinom planine kao i ona mačka, dve su Device podupirale Galinu vukući je napred. Sa svih strana začuli su se povici, radosni povici dobrodošlice, ali Galinu su i dalje vukli, za Mudrima, dublje u logor. Još uvek je trčala, još uvek se spoticala.

Bez upozorenja su joj pustili ruke. Ona polete na lice i ležala je tako, s nosom u prašini i mrtvom lišću, isprekidano hvatajući vazduh otvorenim ustima. Iskašljala je jedno parče lista, ali bila je suviše slaba da bi okrenula glavu. Krv joj je bubnjala u ušima, ali do nje počeše da dopiru glasovi koji su uskoro postali razumljivi.

„…Nisi žurila, Terava“, rekao je ženski glas koji joj je bio poznat. „Devet dana. Mi smo se odavno vratili.“

Devet dana? Galina odmahnu glavom, ogrebavši lice o tlo. Otkad su Aijeli oborili konja pod njom, svi dani u sećanju stopili su joj se u mešavinu žeđi i trčanja i batina, ali sigurno je to bilo više od devet dana. Nedelje, zasigurno. Mesec dana ili više.

„Uvedi je ovamo“, nestrpljivo reče poznati glas.

Ruke je povukoše da ustane, gurnuše je napred nateravši je da se sagne kako bi ušla pod visoki šator čije su je stranice okružile. Bacili su je na razastrte tepihe, pri čemu joj je ivica crveno-plavog tairenskog lavirinta, na koji se produžavao gizdavi cvetni tepih, došla pravo pod nos. Ona teškom mukom podiže glavu.

U početku nije videla ništa osim Sevane, koja je sedela na krupnim jastucima sa žutim kićankama, pravo pred njom. Sevana, sa svojom kosom nalik žeženom zlatu, sa svojim čistim smaragdnim očima. Prevrtljiva Sevana koja joj je dala reč da će skrenuti pažnju upadom u Kairhijen, a onda prekršila svoju reč pokušavajući da oslobodi Al’Tora. Sevana, koja bar može da je izbavi iz Teravinih kandži.

Ona se nekako uskobelja na kolena i prvi put primeti da u šatoru ima i drugih. Terava je sedela na jastucima desno od Sevane, na čelu izuvijanog reda Mudrih, ukupno četrnaest žena koje su mogle da usmeravaju, mada Mikara, koja je još uvek držala štit nad njom, nije sedela na kraju reda nego je stajala. Polovina njih bila je među Mudrima koje su je uhvatile tako lako da je to bilo za prezir. Nikada više neće biti tako nemarna u blizini Mudrih; nikada više. Niski bledoliki muškarci i žene u belim odeždama kretali su se iza Mudrih, bez reči im podnoseći zlatne ili srebrne poslužavnike s malim šoljama, a još njih je činilo isto to na drugoj strani šatora, gde je sedokosa žena u aijelskom kaputiću i sivo-smeđim čakširama sedela Sevani sleva, na čelu reda dvanaestorice muškaraca okamenjenih lica. Muškaraca. A ona je bila odevena samo u košulju koja je bila na mnogo mesta prosečena i puna rupa. Galina čvrsto stisnu zube da ne bi vrisnula. Natera sebe da ukočeno ispravi leđa kako ne bi pokušavala da se zavuče u prnje i sakrije pred tim hladnim muškim pogledima.

„Izgleda da Aes Sedai ipak mogu da lažu“, reče Sevana, a Galina oseti kako joj lice ostaje bez kapi krvi. Ta žena nije mogla da zna; nije mogla. „Dala si obećanja, Galina Kazban, a onda si ih prekršila. Zar si mislila da možeš ubiti jednu Mudru a potom pobeći van domašaja naših kopalja?“

Za trenutak, olakšanje koje ju je preplavilo ostavilo je Galinu bez reči. Sevana nije znala za Crni ađah. Da nije tako davno odbacila Svetlost, sada bi se Svetlosti zahvaljivala. Olakšanje joj je vezalo jezik, ali i tanušna varnica ogorčenosti. One su napale Aes Sedai, a onda su se ljutile što su neke od njih poginule? Tanušna varnica bila je sve što je uspela da izvuče. Na kraju krajeva, šta je bilo Sevanino izvrtanje činjenica u poređenju sa danima batinjanja i Teravinim očima? Bolan, napukao smeh obuze je zbog besmislenosti svega toga. Grlo joj je bilo tako suvo.

„Budite zahvalne što su neke od vas još uvek žive“, uspela je da kaže i pored smeha. „Čak ni sad nije prekasno da se pokaješ zbog svojih grešaka, Sevana.“ S naporom je progutala tu tmurnu veselost pre nego što se pretvorila u suze. U poslednjem trenutku. „Kada se vratim u Belu kulu, sećaću se onih koje su mi pomogle, čak i sad.“ Dodala bi: „..i onih koje to nisu“, ali od Teravinog nepokolebljivog pogleda osećala je kako joj se strah skuplja u stomaku. Po svemu što je znala, Teravi još uvek može biti dopušteno da radi šta god poželi. Mora da postoji neki način da navede Sevanu da… preuzme upravu nad njom. To je imalo gorak ukus, ali sve je bilo bolje od Terave. Sevana je bila slavoljubiva, a i pohlepna. Usred mrštenja na Galinu, primetila je sopstvenu šaku i kratko se, sa divljenjem, osmehnula na prstenje sa krupnim smaragdima i plamkapima. Nosila je prstenje na polovini svojih prstiju, a ogrlice od bisera i rubina i dijamanata, dostojne bilo koje kraljice, prekrivale su njeno pozamašno poprsje. Sevani se nije moglo verovati, ali možda je bilo moguće potkupiti je. Terava je bila prirodna nepogoda; jednako bi bilo pokušati sa potkupljivanjem poplave ili lavine. „Verujem da ćeš učiniti ono što je ispravno, Sevana“, završila je. „Nagrade za prijateljstvo sa Belom kulom su pozamašne.“

Nekoliko dugih trenutaka nije se čulo ništa osim tihog šuštanja belih odeždi dok su se sluge kretale uokolo sa svojim poslužavnicima. A onda…

„Ti si da’tsang“, rekla je Sevana. Galina zatrepta. Ona je bila prezrena? One su sasvim sigurno otvoreno izložile svoje gađenje, ali zašto…?

„Ti si da’tsang“, objavi neka Mudra okruglog lica koju nije poznavala, a žena koja je za šaku bila viša od Terave ponovi: „Ti si da’tsang.“

Teravino lice, nalik ptici grabljivici, moglo je biti istesano od drveta, ali njene oči, koje su bile prikovane za Galinu, optužujuće su svetlucale. Galina se osetila kao prikovana za mesto gde je klečala, nesposobna da pomeri ijedan mišić. Kao hipnotisana ptica koja posmatra kako joj se približava zmija. Niko je nikada ranije nije naterao da se tako oseća. Niko.

„Tri Mudre su govorile.“ Sevanin zadovoljni osmeh bio je gotovo dobrodošao. Teravino je lice bilo potpuno ukočeno. Toj ženi nije se dopadalo šta god da je bilo to što se upravo dogodilo. A nešto se jeste dogodilo, iako Galina nije znala šta. Osim što ju je to, izgleda, oslobodilo Terave. To je bilo više nego dovoljno u ovom trenutku. Više nego dovoljno.

Kada su joj Device prerezale veze i navukle joj crnu vunenu odeždu, bila im je toliko zahvalna da je gotovo nije ni bilo briga što su joj prvo iscepale ostatke košulje, baš pred tim muškarcima ledenih očiju. Debela vuna bila je vrela i svrbela je i grebala joj je povrede, a ona ju je dočekala dobrodošlicom kao da je svila. Iako ju je Mikara još uvek držala pod štitom, mogla je da se smeje kada su je Device izvele iz šatora. Nije joj trebalo mnogo da je ta čežnja potpuno napusti. Nije joj dugo trebalo da počne da se pita bi li joj klečanje pred Sevanom donelo išta dobro. Ona bi to učinila, samo da je mogla da dopre do te žene, osim što joj je Mikara jasno pokazala kako ne sme da se makne nikud osim tamo kuda joj je rečeno, kao ni da progovori nijednu reč osim ako joj se neko obrati.

Prekrštenih ruku, Sevana je posmatrala Aes Sedai, da’tsang, kako tetura niz padinu planine i zaustavlja se pored Device koja je čučala s prutom u šaci, da bi spustila kamen u obliku glave koji je držala u rukama. Crna kapuljača se za trenutak okrenula prema Sevani, ali se da’tsang brzo sagnula da podigne drugi krupan kamen i da s mukom pređe pedeset koraka do mesta gde ju je čekala Mikara praćena još jednom Devicom. Tu je ona spustila taj kamen, podigla sledeći, pa je nastavila da se tetura nazad. Da’tsang su uvek bili primoravani da se stide tako što su im se davali beskorisni poslovi; osim ako bude velike potrebe, toj ženi neće biti dopušteno da nosi ni šolju vode, ali će bespotrebni napori ispunjavati njene časove sve dok ne bude pukla od srama. Sunce će još dugo da se penje do zenita, a još je mnogo dana ležalo pred njima.

„Nisam očekivala da će sopstvenom izjavom sama sebe osuditi“, progovorila je Rijle pored Sevaninog ramena. „Efalin i ostale gotovo su sigurne kako je otvoreno priznala Desainino ubistvo.“

„Ona, je moja, Sevana“, Terava je stisnula zube. Ona je možda zarobila tu ženu, ali da’tsang ne pripada nikome. „Nameravala sam da je odenem u svilenu odeću gai'šaina“, progunđala je. „Šta je svrha svega ovoga, Sevana? Očekivala sam da ću morati da se raspravljam kako joj ne bi prerezali grkljan, a ne oko ovoga.“

Rijle zabaci glavu, a pri tom je postrance odmerila Sevanu. „Sevana namerava da je slomi. Vodile smo duge razgovore o tome šta bi trebalo učiniti ako zarobimo Aes Sedai. Sevana želi pitomu Aes Sedai koja će nositi belo i služiti joj. Mada, može da posluži i jedna Aes Sedai u crnom.“

Sevana pomeri šal, iznervirana zbog tona te žene. Nije joj se otvoreno podsmevala, ali bilo je vrlo jasno kako Sevana želi na neki način da upotrebi moć usmeravanja Aes Sedai kao da je njena sopstvena. To bi bilo moguće. Dvoje gai'šaina prođoše pored tri Mudre noseći između sebe ogroman, mesingom okovani kovčeg. Niski i bledoliki, muž i žena, nekada su bili lord i gospa u zemlji drvoubica. Njih su dvoje spuštali glave mnogo pokornije nego što bi ijedan Aijel u belom ikada uspeo, njihove tamne oči bile su ukočene od straha da im se ne uputi oštra reč, a nekmoli šiba. Mokrozemci su mogli da se pripitomljavaju kao konji.

„Ta je žena već pripitomljena“, čangrizala je Terava. „Pogledala sam joj u oči. Ona je ptica koja leprša u šaci, ali se plaši da poleti.“

„Za devet dana?“, s nevericom upita Rijle, a Sevana odlučno odmahnu glavom.

„Ona je Aes Sedai, Terava. Videla si kako joj je lice pobledelo od besa kada sam je optužila. Čula si kako se smejala kada je govorila o ubijanju Mudrih.“ Ona ispusti ljutit, siktav zvuk „ A čula si i kako nam je pretila.“ Ta je žena bila ljigava koliko i drvoubice, govorila je o nagradama i puštala je da pretnja ako se ne radi za nagrade odzvanja u tišini. Ali šta se drugo moglo i očekivati od Aes Sedai? „Trebaće vremena da je slomimo, ali ova će Aes Sedai preklinjati da sluša, pa makar mi za to trebala cela godina.“ A kad to konačno bude uradila... Aes Sedai nisu mogle da lažu, naravno; očekivala je da Galina porekne njene optužbe. Kada se, jednom, bude zaklela na poslušnost...

„Ako želiš da nateraš Aes Sedai da te sluša“, iza nje se oglasio muški glas, „ovo bi moglo da ti pomogne.“

Sevana se okrenula s nevericom, samo da bi videla Kadara kako stoji tamo, a pored njega je bila ona žena – Aes Sedai – Majsija. Oboje su bili odeveni u tamnu svilu i nežnu čipku kao i pre šest dana, a svako od njih nosio je po jedan dobro nabijeni džak; ovi su im, okačeni o pantljike, neskladno visili s ramena. Kadar joj je svojom tamnom rukom pružao glatku belu palicu, otprilike stopu dugačku.

„Kako ste stigli ovamo?“, zahtevala je da zna, a onda je ljutito napućila usne. Očito je došao kao što je dolazio i ranije; ona je samo bila iznenađena njegovom pojavom usred logora. Dočepala je belu palicu koju joj je nudio, a on se, kao i uvek, povukao van dohvata njene ruke. „Zbog čega si došao?“, dodala je. „Šta je ovo?“ Malo tanja od njenog zgloba, palica je bila glatka osim što je nekoliko čudnih, izuvijanih znakova bilo utisnuto na zaravnjeni kraj. Na dodir je bila nešto kao slonovača, ili kao staklo. Vrlo hladna na dodir.

„Mogla bi da ga zoveš Štap zakletvi“, reče Kadar, pokazujući zube u pokušaju nečega što je, očito, trebalo da bude osmeh. „Tek juče mi je pao šaka, i odmah sam pomislio na tebe.“

Sevana čvrsto stisnu palicu da je ne bi odbacila od sebe. Svi su znali šta radi Štap zakletvi Aes Sedai. Pokušavajući da i ne razmišlja, a nekmoli govori, ona ga zadenu sebi za pojas i ukloni ruke od njega.

Rijle se mrštila na štap za Sevaninim pojasom, a oči su joj se podizale polako, hladno, ka Sevaninom licu. Terava namesti šal uz čangrljanje narukvica, pa se osmehnu napetim, stisnutim osmehom. Nijedna od njih nikada neće doći u priliku da dotakne palicu, a možda se to neće dogoditi nijednoj drugoj Mudroj. Ali tu je još uvek bila Galina Kazban. A ona će pući jednoga dana.

Vranooka Majsija, koja je stajala malo iza Kadara, slabašno se osmehnula, gotovo isto kao Terava. Ona je videla, i shvatila. Imala je dobru moć zapažanja, za jednog mokrozemca.

„Dođi“, reče Sevana Kadaru. „Pićemo čaj u mome šatoru.“ Sasvim sigurno neće s njim deliti vodu. Podigavši suknje, ona krenu krupnim koracima uz padinu.

Na njeno zaprepašćenje, Kadar je isto tako primećivao stvari. „Sve što ti je potrebno jeste da tvoja Aes Sedai...“ – svojim dugim nogama lako održavajući korak s njom, on iznenada iskezi zube ka Rijle i Teravi – „...ili bilo koja žena sposobna da usmerava, drži štap i izgovori kakvo god obećanje želiš, dok neko usmerava malo Duha u broj. Oznaku na kraju štapa“, dodao je uvredljivo izvivši obrve. „Možeš ga upotrebiti i da je oslobodiš, ali to je mnogo bolnije. Bar sam ja tako razumeo.“

Sevana lagano dotače palicu. Više staklo negoli slonovača, i vrlo hladna. „Radi li samo na ženama?“ Sagnula se da bi ušla u šator ispred njega. Mudre i vođe ratničkih društava bili su se razišli, ali je desetak gai'šaina drvoubica ostalo, strpljivo klečeći na jednoj strani. Niko nikada ranije nije držao desetinu gai'šaina, a ona ih je imala još. Mada će morati da smisli neko novo ime za njih, jer oni nikada neće skinuti belo.

„Na ženama koje mogu da usmeravaju, Sevana;“ rekao je Kadar, prateći je unutra. Taj joj se čovek obraćao neverovatno drsko. Njegove tamne oči sijale su očitim veseljem. „Moraćeš da sačekaš i da uhvatiš al’Tora pre nego što ti budem dao ono što će njega moći da zauzda.“

Zbacivši džak sa ramena, on sede. Naravno, ne na jastuke blizu njenih. Majsija se nije plašila da joj se sečivo ne zabije u rebra; naslonila se na lakat gotovo dodirujući Sevanu. Sevana ju je posmatrala sa strane, a onda nemarno olabavi vezice na sopstvenoj bluzi. Nije se sećala da je ta žena imala toliko zaokrugljeno poprsje. U stvari, i njeno je lice delovalo mnogo lepše. Sevana se trudila da ne škrguće zubima.

„Naravno“, nastavio je Kadar, „ako misliš na nekog drugog muškarca postoji ta stvarčica koja se naziva stolica Prinude. Vezati ljude koji ne mogu da usmeravaju mnogo je teže negoli učiniti to sa onima koji to mogu. Možda je stolica Prinude preživela Slamanje, ali moraćeš da sačekaš dok je ne pronađem.“

Sevana ponovo dodirnu palicu, a onda nestrpljivo naredi jednom od gai'šaina da donese čaj. Mogla je da čeka. Kadar je bio budala. Pre ili kasnije daće joj on sve što bude tražila od njega. A sada je ovaj štap mogao Majsiju da oslobodi od njega. Sigurno ga tada ta žena ne bi štitila. Zbog svojih uvreda, on će nositi crno. Sevana uze malu zelenu porcelansku šolju s poslužavnika koji je gai'šain držao i sopstvenim je rukama predade Aes Sedai. „Začinjen je nanom, Majsija. Videćeš da osvežava.“

Žena se osmehnula, ali te crne oči... Pa, ono što može da se učini s jednom Aes Sedai, može i sa dve. Ili više njih.

„Šta je sa putokutijama?“ ukočeno se raspitivala Sevana.

Kadar mahnu gai'šainima da se uklone, pa potapša džak koji je ležao pored njega. „Doneo sam ti onoliko nar’baha – tako su ih nekada zvali – koliko sam uspeo da nađem. Ima ih dovoljno da se svi prebacite pre nego što padne mrak, samo ako požurite. A ja bih to i učinio da sam na vašem mestu. Čini se da je al’Tor nameran da vas dokrajči. Dva klana pristižu ovamo s juga, a još dva se kreću da se spuste sa severa. Sa svojim Mudrima, a sve su spremne da usmeravaju. Njihova su naređenja da ostanu sve dok i poslednji među vama nije mrtav ih zarobljen.“

Terava šmrknu. „To je sasvim sigurno razlog za pokret, mokrozemče, ali ne i za bežanje. Čak ni četiri klana ne mogu da se obruše na Rodoubičin bodež za jedan dan.“

„Zar vam nisam pomenuo?“ Kadarov osmeh nije bio nimalo prijatan. „Čini se da je al’Tor takođe vezao neke Aes Sedai za sebe, a one su naučile Mudre kako da Putuju bez nar’baha, makar na kratkim rastojanjima. Dvadeset ili trideset milja. Izgleda da je to nedavno ponovo otkriveno. Mogli bi da se pojave ovde – pa, danas. Sva četiri klana.“

Možda je lagao, ah moguća opasnost... Sevana je suviše dobro mogla da zamisli šta će se dogoditi ako je Sorilea dočepa. Ne dopustivši sebi da podrhtava, ona je poslala Rijle da obavesti ostale Mudre. U njenom glasu se ništa nije primećivalo.

Posegavši u svoj džak, Kadar izvuče sivu kamenu kocku, manju od doziv – kutije koju je bila koristila da ga dozove, a mnogo jednostavniju, bez ikakvih oznaka osim jednostavnog crvenog kruga na jednoj strani. „Ovo je nar’baha“, rekao je. „Ona koristi saidin, tako da nijedna od vas neće moći ništa da vidi, a ima i svoja ograničenja. Ako je dotakne žena, onda danima posle toga neće raditi, tako da ću morati da ih predam lično, a tu su još neka ograničenja. Kada se jednom otvori, prolaz će ostati takav određeno vreme, dovoljno dugo da nekoliko hiljada prođe kroz njega ako ne budu gubili vreme, a posle toga nar’bahi su potrebna tri dana da se povrati. Ja imam dovoljno rezervnih da nas odnesu tamo kuda treba još danas, ali...“

Terava se toliko nagla napred da se činilo kako će se prevrnuti, ali Sevana jedva da je obraćala pažnju. Nije ona stvarno sumnjala u Kadara; on se ne bi usudio da ih izda, ne dok je čeznuo za zlatom koje će mu Šaido dati. Međutim, bilo je tu nekih sitnica. Majsija kao da ga je proučavala iznad svog čaja. Zašto? A ako je postojala tolika potreba da se požuri, zbog čega u njegovom glasu nije bilo hitnje? On je ne bi izdao, ali ona će, ipak, za svaki slučaj preduzeti mere predostrožnosti.

Merik se mrštio na kamenu kocku koju mu je mokrozemac predao, a onda na tu... rupu... koja se pojavila kada je pritisnuo crvenu tačku. Rupa, pet koraka široka i tri visoka u vazduhu. Iza su ležala talasasta brda, ne niska, prekrivena smeđom travom. On nije voleo stvari koje su se izvodile Jednom moći, pogotovo njenim muškim delom. Sevana je prošla kroz drugu, manju rupu s mokrozemcem i tamnom ženom, prateći Mudre koje su Sevana i Rijle izabrale. Samo je šačica Mudrih preostala sa Mošejn Šaidoima. Kroz tu drugu rupu mogao je da vidi Sevanu kako razgovara sa Benduinom. Septa Zelenih Soli isto tako će ostati sa samo nekoliko Mudrih; Merik je bio siguran u to.

Direla mu dotače nadlakticu. „Mužu moj“, promrmljala je, „Sevana je rekla da će ostati otvoreno još samo neko vreme.“

Merik klimnu glavom. Direla je uvek prelazila pravo na suštinu. Podigavši veo, on potrča napred i skoči kroz rupu koju je napravio. Šta god da su Sevana i mokrozemac rekli, on neće poslati nikoga od Mošejna kroz nju dok ne bude siguran da je bezbedna.

Grubo se spustio na padinu prekrivenu suvom travom i zamalo se preturio preko glave niz kosu pre nego što je uspeo da se zadrži. Za trenutak je piljio nazad, u rupu. Na ovoj strani visila je više od koraka iznad zemlje.

„Ženo!“, povikao je. „Ovde je pad!“

Crne oči iskočiše kroz rupu, s podignutim velovima i spremnih kopalja, a sa njima i Device. Čovek može da pokuša da pije pesak jednako uspešno kao i da zadrži Device kako ne bi bile među prvima. Ostatak Mošejna pratio ih je trčeći, algai’d’sisvai i žene i deca; skakali su na padinu, zanatlije i trgovci i gai'šaini, uglavnom vukući teško natovarene teretne konje i mule, gotovo šest hiljada ukupno. Njegova septa, njegovi ljudi. I dalje će to biti kada bude otišao u Ruidean; Sevana ga neće još dugo sprečavati da postane poglavar klana.

Izviđači su se odmah raštrkali, dok je septa još uvek iskakala iz rupe. Spustivši svoj veo, Merik je izvikivao naređenja koja su poslala algai’d’sisvai prema vencu okolnih brda dok su svi ostali bili skupljeni u podnožju. Nije moglo da se proceni ko ili šta leži iza tih brda. Bogate zemlje, tvrdio je onaj mokrozemac, ali njemu ove pred njim nisu delovale baš bogato.

Nadiranje njegove septe pretvorilo se u poplavu algai’d’sisvai kojima nije stvarno verovao, muškaraca koji su napustili sopstvene klanove jer nisu verovali da je Rand al’Tor zbilja Kar’a’karn. Merik nije bio siguran u šta on sam veruje, ali čovek ne napušta svoju septu, ni klan. Ovi su ljudi sebe nazivali Mera’din, Bezrodni, što je bilo ime koje im je odgovaralo a on je imao dve stot...

Rupa se iznenada zatvorila u uspravan srebrni prorez koji proreza desetoricu Bezrodnih. Delovi im popadaše po padini – ruke, noge. Prednja polovina nekog čoveka dokliza gotovo do Merikovih stopala.

Piljeći u mesto gde se rupa nalazila, palcem je pritiskao tačku. To je bilo beskorisno, znao je to, ali... Darin, njegov najstariji sin, bio je jedan od Kamenih Pasa koji su ostali kao zaštitnica. Oni bi bili poslednji koji bi prošli. Sarejla, njegova najstarija ćerka, ostala je s Kamenim Psom zbog kojeg je razmišljala o ostavljanju koplja.

Njegove se oči susretoše sa Direlinim, zelenim i prelepim kao i onog dana kada mu je položila venac pred stopala. I pripretila mu da će mu prerezati grkljan ako ga ne bude podigao. „Možemo da sačekamo“, meko joj je rekao. Mokrozemac je rekao tri dana, ali možda je pogrešio. Ponovo je palcem pritisnuo tačku. Direla mirno klimnu glavom; nadao se kako neće biti potrebe da plaču jedno drugom u naručju kad budu ostali nasamo.

Jedna Devica dotrčala je niz padinu odozgo, užurbano spuštajući veo, i zbilja teško dišući. „Meriče“, obratila mu se Nejajsa, ne sačekavši ni da je on vidi, „ima kopalja na istoku, samo nekoliko milja udaljenih, i trče pravo ka nama. Mislim da su Rejn. Ima ih najmanje sedam ih osam hiljada.“

Mogao je da vidi kako i ostali algai’d’sisvai trče ka njemu. Mladi član Orlujske braće, Kejrdin, klizao se da bi se zaustavio, a progovorio je čim ga je Merik video. „Vidim te, Meriče. Ima kopalja na manje od pet milja ka severu i mokrozemaca na konjima. Možda po deset hiljada od svakih. Ne mislim da se iko od nas odao, ali neka od kopalja okrenula su se ka nama.“

Merik je znao i pre nego što je prosedi vodotragač po imenu Lejrad otvorio usta. „Koplja stižu preko brda tri ili četiri milje ka jugu. Osam hiljada ili više. Neki među njima videli su neke od dečaka.“ Vođe nikada ne trače reči, a on nikada ne bi rekao koji je to dečak bio, što je uistinu za Lejrada mogao biti svako ko nije imao sedih vlasi.

Nije bilo vremena za suvišne reči, Merik je to znao. „Hamale!“, povikao je. Nije bilo vremena ni za pristojno obraćanje kovaču.

Krupni je čovek znao da nešto ne valja; uspentrao se uz padinu, verovatno krećući se brže negoli ikada otkako je prvi put uzeo čekić.

Merik mu pruži kocku. „Moraš da pritiskaš crvenu tačku i da nastaviš da je pritiskaš, bez obzira šta se bude dešavalo, bez obzira koliko će trebati toj rupi da se otvori. To je jedini izlaz koji bilo ko od vas ima.“ Hamal klimnu glavom, ali Merik nije ni sačekao da mu ovaj kaže kako će to biti urađeno. Hamal će razumeti. Merik dotaknu Direlin obraz, ne obazirući se na to koliko ih očiju posmatra. „Hladu moga srca, moraš se pripremiti da navučeš belo.“ Njena ruka posegnu ka dršci noža koji joj beše za pojasom – ona je bila Devica kada mu je načinila venac – ali on odlučno odmahnu glavom. „Ti moraš da živiš, ženo moja, gospodarice krova, da održiš zajedno ono što preostane.“ Klimajući glavom, ona mu priljubi vrhove prstiju na obraz. Bio je zaprepašćen; ona se uvek ponašala veoma zatvoreno na javnim mestima.

Podigavši svoj veo, Merik zamahnu jednim od kopalja visoko iznad glave. „Mošejni!“, zaurlao je. „Plešimo!“

Uz padinu su ga pratili, muškarci i Device, gotovo hiljadu jaki, ako se uračunaju i Bezrodni. Možda bi mogao i njih da uračuna u septu. Uz padinu i zapadno; na toj su strani bili najbliži i najmalobrojniji. Možda će im to omogućiti dovoljno vremena, iako nije stvarno verovao u to. Pitao se je li Sevana znala za ovo. Ali, svet je postao veoma čudan otkada se pojavio Rand al’Tor. Međutim, neke stvari nisu mogle da se promene. Smejući se, on zapeva.

Pevajući, Mošejn Šaidoi trčali su na svoj ples smrti.

Mršteći se, Grendal je posmatrala kako se prolaz zatvara iza poslednjih Džumaji Šaidoa. Džumaji i mnogo Mudrih. Za razliku od ostalih, Samael nije naprosto privezao ovu mrežu da bi se na kraju raspala. Bar je pretpostavljala da ju je držao do kraja. U suprotnom, zatvaranje, tačno iza peta poslednjeg čoveka odenutog u smeđe i sivo, bilo bi suviše srećna slučajnost. Smejući se, Samael je odbacio džak u kome se još uvek nalazilo nekoliko tih beskorisnih parčića kamena. Njenog sopstvenog, potpuno praznog, odavno se oslobodio. Sunce je počivalo nisko iza planina na zapadu, svetleća crvena polulopta.

„Jednog od ovih dana“, suvo mu je saopštila, „pravićeš se suviše pametan da bi to bilo za tvoje sopstveno dobro. Ludokutije, Samaele? Šta bi bilo da te je neko od njih prozreo?“

„Niko nije“, jednostavno joj je odgovorio, ali je nastavio da trlja ruke i zuri u tačku na kojoj je malopre bio prolaz. Ili u nešto iza nje. Još uvek je držao Ogledalo izmaglica, što je davalo utisak da je viši. Ona je svoje odbacila čim se prolaz zatvorio.

„Pa, u svakom slučaju si uspeo da ih uznemiriš.“ Oko njih su ležali dokazi za to. Nekoliko niskih šatora koji su još uvek stajali uzdignuti, ćebad, posuđe, krpena lutka, raznorazno đubre koje je ležalo tamo gde je popadalo. „Kuda si ih poslao? Negde pred al’Torovu vojsku, pretpostavljam?“

„Neke“, odgovorio joj je odsutno. „Dovoljno njih.“ Njegova zureća zamišljenost odjednom se istopila, kao i njegova maska. Ožiljak koji mu se prostirao preko lica delovao je posebno upadljivo. „Ima ih dovoljno da izazovu nevolje, pogotovo s njihovim Mudrima koje usmeravaju, ali nema ih tako mnogo da bi iko posumnjao na mene. Ostali su raštrkani od Ilijana do Geldana. A što se tiče kako i zašto... Možda je al’Tor to učinio, zbog sopstvenih razloga, ali ja sasvim sigurno ne bih protraćio većinu njih kad bi to bilo moje delo, zar ne?“ Ponovo se nasmejao; oduševljavao se sopstvenom brilijantnošću.

Ona je nameštala gornji deo haljine kako bi prikrila da se trgla. Nadmetati se na taj način bilo je neverovatno blesavo – to je rekla sama sebi već deset hiljada puta, a nije poslušala nijednom – neverovatno blesavo, a sada je imala i osećaj da će joj haljina spasti. To nije imalo nikakve veze s njenim trzanjem. On nije imao pojma da je Sevana povela sa sobom sve do poslednje Šaido žene koja je imala sposobnost usmeravanja. Je li konačno bilo vreme da ga napusti? Ako bi se bacila na milost Demandredu...

Kao da joj čita misli, on joj reče: „Čvrsto si privezana za mene koliko i moj opasač, Grendal.“ Prolaz se otvorio otkrivajući njegove lične odaje u Ilijanu. „Istina više nije bitna, ako je ikada i bila. Ti se uzdižeš uz mene ili padaš sa mnom. Veliki gospodar nagrađuje uspeh, a njega nikada nije bilo briga kako je postignut.“

„Kako kažeš“, rekla mu je. Demandred nije znao za milost. A Semirhag...

„Uzdižem se ili padam sa tobom.“ Pa ipak, nešto će morati da se izvede. Veliki gospodar nagrađivao je uspehe, ali ona nije nameravala da bude povučena ako se Samael strmekne. Otvorila je prolaz do sopstvene palate u Arad Domanu, do dugačke odaje sa štabovima gde je mogla da vidi kako se njeni ljubimci brčkaju u bazenu. „A šta će biti ako al’Tor lično krene za tobom? Šta ćeš onda?“

„Al’Tor neće poći ni za kim“ smejao se Samael. „Samo treba da čekam, to je sve.“ I dalje se smejao dok je išao kroz prolaz i puštao da se zatvori.

Mirdraal se izvukao iz dubljih senki postavši vidljiv. Za njegove oči prolazi su ostavili talog – tri gomilice svetlucave izmaglice. On nije mogao da razlikuje jedan tok od drugoga, ali je po mirisu razlikovao saidin od saidara. Saidin je mirisao kao oštra ivica noža, kao vrh trna. Saidar je mirisao meko, ali kao nešto što bi postajalo sve čvršće i čvršće ako bi se pritiskalo. Nijedan drugi Mirdraal nije mogao da namiriše tu razliku. Šajdar Haran nije bio kao svaki drugi Mirdraal.

Podigavši jedno odbačeno koplje, Šajdar Haran ga upotrebi da bi otvorio džak koji je Samael odbacio, a onda njime promeša kamenčiće koji su ispali napolje. Mnogo se toga dešavalo nevezano za zamisao. Hoće li ovi događaji promućkati haos, ili...

Ljutiti crni plamenovi pojuriše niz dršku koplja iz šake Šajdara Harana, iz šake Ruke Senke. U trenutku je drvena drška pocrnela i izvila se; glava koplja otpade. Mirdraal pusti da garavi štap padne, pa otrese čađ sa svojih dlanova. Ako je Samael posejao haos, onda je sve u redu. Ako nije...

Iznenadni bol zahvati mu potiljak; slabašna malaksalost obavi mu udove. Predugo je odsustvovao iz Šajol Gula. Ta će veza nekako morati da se prekine. Iskezivši zube, on se okrenuo da nađe ivicu senke koja mu je bila potrebna. Taj dan dolazi. Doći će.