Kruna mačeva

21 Noč Svovana

Noć sporo pada na Ebou Dar jer odsjaj sa belih zgrada prkosi tami. Gomilice i grupice slavljenika Noći Svovana, sa grančicama zimzeleni u kosi, igrale su ulicama pod sjajnim mesecom, koji je bio u trećoj četvrti. Nekolicina je samo sa fenjerima igrala od jedne grupe veseljaka do druge, poskakujući uz muziku flauta i bubnjeva i rogova koja se širila iz krčmi i palata, ali veći deo ulica je i pored toga bio prazan. U daljini je lajao pas, a drugi, nešto bliži, odvraćao je besno sve dok iznenada nije zaskvičao i ućutao.

Održavajući ravnotežu stojeći na prstima, Met je osluškivao, očima pretražujući mesečinom prošarane senke. Samo se jedna mačka šunjala niz ulicu. Bat bosih nogu u trku sve više je jenjavao. Vlasnik jednog para verovatno je šepao, a drugi je krvario. Dok se saginjao, stopalom zakači močugu koja je ležala na kamenom pločniku, dugačka poput njegove ruke; teški bronzani klinovi zasijaše na mesečini. To bi mu sasvim sigurno rascopalo lobanju. Odmahujući glavom, obrisao je svoj nož o odrpani kaput čoveka koji mu je ležao pred nogama. Otvorene oči s prljavog, izboranog lica bile su uprte ka noćnom nebu. Prosjak, sudeći po njegovom izgledu i smradu. Met nije ranije čuo za prosjake koji ljude napadaju, ali možda su vremena bila i teža nego što je mislio. Ogromna jutena vreća ležala je pored jedne spružene ruke. Ovi momci su očigledno bili samouvereni u vezi s količinom onoga što bi mu mogli nači u džepovima. Ta ga je stvarčica mogla prekriti od glave do kolena.

Severno, iznad grada, na nebu se iznenada, uz šuplju grmljavinu, razli svetlost. I dok su se svetlucave zelene varnice širile u loptu, druga erupcija i isprši crvene varnice kroz prvu, pa se onda pojaviše plave, a za njima žute. Iluminatorski Cvetovi noći, ne tako upadljivi kao što bi bili na oblačnom nebu bez mesečine, ali ipak su ga ostavljali bez daha. Mogao bi da posmatra vatromete dok se ne preturi od gladi. Nalesin je pominjao iluminatora Svetlosti, je li to bilo tek jutros? ali Cvetovi noći više se ne pojaviše. Kada ilmninatori teraju nebo da se rascveta, kako oni kažu, oni zasade više od četiri cveta. Očito ih je neko ko ima novca kupio za Noć Svovana. Požele da zna ko je to. Iluminator koji će prodati Cvetove noći prodaće i više od toga.

Čušnuvši nož nazad u rukav, on pokupi svoj šešir sa pločnika i brzo se udalji, dok su mu čizme odjekivale zvukom praznim poput ulica. Kroz namaknute kapke većine ovdašnjih prozora nije se probijao ni tračak svetlosti. Verovatno u celom gradu nije postojalo bolje mesto za ubistvo. Ceo okršaj sa tri prosjaka nije trajao duže od minut ili dva, a niko ga nije video. U ovom gradu ste mogli da naletite na tri do četiri tuče u toku dana, ako ne biste pazili, ali verovatnoća da se dva puta u istom danu sretnete s pljačkašima bila je neverovatna koliko i mogućnost da gradska straža odbije podmićivanje. Sla se događalo s njegovom srećom? Kada bi samo one proklete kockice prestale da mu se kotrljaju u glavi. Nije trčao, ali nije ni oklevao, s jednom i rukom na balčaku ispod kaputa, raširenih očiju pretražujući senke ne bi li primetio bilo kakav pokret. Međutim, ništa nije video, izuzimajući nekoliko grupica ljudi koji su poigravali ulicama.

U zajedničkoj sobi Izgubljene žene stolovi su bili uklonjeni, sem onih nekoliko pored zidova. Flautista i bubnjar su izvodili pištavu muziku za četiri reda nasmejanih ljudi koji su poskakivali izvodeći nešto što je delom ličilo na ples a delom na poskočicu. Posmatrajući ih, on je oponašao korak. Strani lovci u finoj vuni skakutali su pored ovdašnjih stanovnika koji su bili u vezenim svilenim prslucima ili zagrnuti onim beskorisnim kaputima prebačenim preko ramena. Zapazio je dva trgovaca po načinu kako su se kretali, jednog mršavog i jednog punijeg, a obojica su se kretala s lakom skladnošću, ka nekoliko ovdašnjih žena u njihovim najboljim haljinama dubokih izreza, oivičenih sa malo čipke ili mnogo veza, ali nijedna nije bila odevena u svilu. Nije da bi on odbio ples sa ženom u svili, naravno nikada nijednoj ženi nije odbio ples, bez obzira na njene godine ili položaj ali one bogate večeras su bile u palati, ili u kućama bogatijih trgovaca i zelenaša. Blizu zida, ljudi koji su hvatali dah za sledeću igru najčešće su imali lica zarivena u krčage, ili su posezali za drugim, svežim, koje su užurbane služavke pronosile na poslužavnicima. Gazdarica Anan verovatno će večeras prodati vina koliko inače proda za nedelju dana. Piva takođe; meštani mora da su izgubili osećaj za ukus na jezicima.

Pokušavajući da izvede još jedan od koraka plesa, on dohvati Kairu dok je pokušavala da projuri s poslužavnikom. Podigavši glas da bi se jasno čuo iznad muzike, postavio joj je nekoliko pitanja, a završio je naručivši svoju večeru, ribu na žaru, ukusno jelo koje je kuvarica gazdarice Anan savršeno pripremala. Čoveku je potrebna snaga ako želi da nastavi s plesom.

Kaira uputi zavodljiv osmeh čovi u žutom prsniku koji je s njenog poslužavnika dograbio krčag, a umesto njega ubacio novčić, ali ovoga puta nije imala nijedan osmeh za Meta. U stvari, uspela je da stisne usne u tanku liniju, što nije bio mali podvig. „Tvoj mali zeka, jesam li?“ Uz rečito šmrkanje, ona nestrpljivo nastavi. „Dečko je ušuškan u svome krevetu, gde mu je i mesto, a ja ne znam gde se nalazi lord Nalesin, ni Harnan, ni gospar Vanin, niti bilo ko drugi. A kuvarica je izjavila da neće spremati ništa osim supe i hleba za one koji svoje jezike utapaju u vinu. Mada, zašto moj gospodar želi ribu na žaru kada ga u njegovoj sobi čeka pozlaćena žena, sasvim sigurno ne umem da kažem. Ako bi me moj gospodar pustio, neki od nas moraju da rade za svoju koricu.“ Ona otutnja dalje, prinoseći svoj poslužavnik i osmehujući se od uva do uva svakom muškarcu kojeg bi ugledala.

Met se mrštio za njom. Pozlaćena žena? U njegovoj sobi? Sanduk sa zlatom sada se gnezdio u malom udubljenju pod kuhinjskim podom, pred jednom od pećnica, ali kockice u njegovoj glavi odjednom su odjekivale poput bubnjeva.

Zvuci veselja malo su se utišali dok se lagano uspinjao stepenicama. Pred vratima svoje sobe zaustavio se osluškujući kockice. Dva pokušaja pljačke danas, do sada. Dva puta je mogao da završi rascopane lobanje. Bio je sasvim siguran da ga ona Prijateljica Mraka nije videla, a nju niko ne bi ni nazvao pozlaćenom, ali... Prstima je dodirivao balčak pod kaputom; onda ukloni šaku, a u mislima mu zaleprša žena, visoka žena koja pada dok joj drška noža viri između dojki. Njegovog noža. Sreća će jednostavno morati da bude uz njega. Uzdahnuvši, on otvori vrata.

Sa zlatnom pletenicom prebačenom preko jednog ramena, žena Lovac koju je Elejna načinila svojom Zaštitnicom okrenu se, vagajući njegov razvezani luk iz Dve Reke. Plave oči joj se zaustaviše na njemu vrveći namerama, a lice joj poprimi odlučan izgled. Delovala je spremna da ga izlema tim lukom ako ne bude dobila ono što hoće.

„Ako je to zbog Alvera“, poče on, kada mu se iznenada jedan navoj sećanja razmota, a magla se razgrnu nad jednim danom, jednim časom njegovog sopstvenog života.

On zalupi vrata pokušavajući da se nasloni na njih. Činilo mu se da ima vrtoglavicu, da je potpuno pomućen. „Ti si ona. Birgita, uistinu. Žežene mi lile kosti i pepeo, to je nemoguće. Kako? Kako?“

Žena iz legendi malodušno uzdahnu pa nasloni njegov luk nazad u ćošak, pored njegovog koplja. „Iščupana bejah prevremeno, Rogooglašivaču, izbačena od Mogedijen da umrem i spasena Elejninim vezivanjem.“ Govorila je polako, proučavajući ga kao da pokušava da se uveri kako je razume. „Bojah da ćeš se setiti ko bejah nekada.“

Još uvek se osećajući kao da ga je neko zviznuo među oči, on se, namršten, baci u naslonjaču pored stola. To je bila ona, zaista. Sa pesnicama na bokovima, suočila se s njim izazivački, nimalo drugačija od Birgite koju je video da jezdi s neba. Čak joj je i odeća bila ista, mada joj je kratki kaputić bio crven a široke pantalone žute. „Elejna i Ninaeva znadijahu za to, ali bijahu to podalje od mene, uistinu? Tegobno mi je od tajni, Birgita, a one ih privlače kao što ambar pun žita pacove privlači. One postadoše Aes Sedai, očima i srcima. Čak je i Ninaeva sada potpuni neznanac.“

„I ti imaš sopstvene tajne.“ Prekrstivši ruke pod grudima, sela je na patos pored njegovog kreveta. Kako ga je posmatrala, čovek bi pomislio da je on neka mozgalica. „Za početak, ti im ne obznani da si oglasio Rog Valera. Najmanje što im zataji, čini mi se.“

Met zatrepta. On je pretpostavio da su joj to rekle. Na kraju krajeva, ona je bila Birgita. „Kakve ja tajne posedujem? Te žene poznaju nokte mi na nogama i snove mi.“ Ona je bila Birgita. Naravno. On se nagnu napred. „Nateraj ih da se razumu privedu. Ti si Birgita Srebroluka. Ti ih naterati možeš da učine ono što naložiš im. U ovome gradu postoji jama s kočevima na svakome raskršću, a ja se bojim da im vrhovi svakoga dana sve šiljatiji bivaju. Nateraj ih da uklone se pre no što prekasno bude.“

Ona se nasmeja. Stavila je ruku preko usta i smejala se! „Na pogrešnom si kraju ti, Rogoglašivaču. Ne naređujem ja njima. Ja Elejnin sam Zaštitnik. Ja slušam.“ Osmeh joj postade nestašan. „Birgita Srebroluka. Tako mi Svetlosti, sigurna nisam da još uvek žena sam ta. Toliko od onoga što bejah i znadoh izblede poput izmaglice na letnjemu suncu, od mojega ponovnog čudnoga rođenja. Nikakav ja heroj nisam sada, samo još jedna žena koja se kroz život probija. A sada o tvojim tajnama. Kojim jezikom govorimo mi, Rogoglašivaču?“

On otvori usta... i zaustavi se, prvi put stvarno čuvši šta je ona upravo pitala. Nosane ajrogavane domorakoši, Dijnend’ma’purvin? Govorimo kojim jezikom mi, Oglašivaču Roga? Nakostrešiše mu se dlake na vratu. „Stara krv“, pažljivo reče on. Ne na Starom jeziku. „Neka Aes Sedai jednom mi je rekla da stara krv teče jaka u... čemu se prokleto smeješ sada?“

„Tebi, Mete“, uspela je da izgovori dok je pokušavala da se ne presamiti. Makar više ni ona nije govorila Starim jezikom. Zgrčenim prstima uklonila je suzu iz ugla oka. „Neki ljudi govore nekoliko reči, rečenicu ili dve, zbog stare krvi. Najčešće ne shvataju šta su rekli, ili bar ne potpuno. Ali ti... U jednoj rečenici ti si eharonski visoki princ, a u sledećoj Prvi lord Maneterena, sa savršenim naglaskom i narečjem. Ne, ne brini se. Tvoja tajna je sigurna sa mnom.“ Oklevala je. „A je li moja sa tobom?“

On odmahnu rukom, još uvek suviše zblanut da bi se uvredio. „Izgledam li ti ja kao neko ko će da laprda?“, promrmljao je. Birgita! Uživo! „Spaljen bio, prijalo bi mi piće.“ Pre nego što je završio rečenicu znao je da je izrekao pogrešnu stvar. Žene nikada...

„To mi zvuči kao prava stvar“, odvrati mu ona. „I meni bi prijao koji vrč vina. Krvi mu i pepela, kad sam videla da si me prepoznao, skoro sam progutala sopstveni jezik.“

Piljeći u nju, on se uspravi kao da ga je neko povukao naviše.

Ona se susrete s njegovim pogledom uz veselo namigivanje i kez. „Zajednička soba dovoljno je bučna. Možemo da razgovaramo a da nas niko ne prisluškuje. Sem toga, ne bi mi smetalo da malo sedim i posmatram. Elejna pridikuje gore od tovanskog većnika ako li samo merkam muškarca duže od jednog udara srca.“

Klimnuo je glavom pre nego što je stigao da razmisli. Sećanja drugih ljudi govorila su mu da su Tovanci kruti ljudi puni neodobravanja, uzdržani do bola; ili su bar to bili, pre hiljadu i više godina. Nije bio siguran treba li da se smeje ili da jeći. S jedne strane, mogućnost da razgovara sa Birgitom – Birgita! Sumnjao je da će se ikada oporaviti od iznenađenja ali s druge, sumnjao je da će dole čuti išta od muzike i od buke tih kockica koje mu čangrljaju u glavi. Ona je, nekako, ključ za to. Čovek koji ima imalo mozga ovog trenutka bi se uzverao i zbrisao kroz prozor. „Vrč dva zvuči mi sasvim u redu“, rekao joj je.

Oštar slani povetarac, odozdo iz luke, donosio je dašak rashlađenja, za divno čudo, ali Ninaevi se činilo kako je noć tišti. Muzika i odlomci smeha ulebdeli bi u palatu, a povremeno bi se slabašno čuli i unutra. Sama Tilin pozvala ju je na bal, zajedno sa Elejnom i Avijendom, ali sve one su je odbile, uz različite stepene učtivosti. Avijenda joj je saopštila da postoji samo jedan ples koji ona izvodi s muškarcima mokrozemcima, zbog čega je Tilin nesigurno zatreptala. Što se nje lično ticalo, Ninaeva bi volela da je otišla samo budala propušta priliku za ples a opet, znala je da bi, i da je otišla, radila upravo isto ono što i sada radi. Sedela bi negde i brinula se i pokušavala da ne izgrize zglobove sopstvenih prstiju.

I tako su sve one bile na okupu, zatvorene u svojim odajama sa Tomom i Džuilinom, napete kao tigrice u kavezu, dok su se svi ostali u Ebou Daru veselili. Pa, makar je ona bila takva, u svakom slučaju. Šta li je moglo da zadrži Birgitu? Koliko je vremena potrebno da se jednom muškarcu kaže gde bi trebalo da se nacrta sledećeg jutra? Svetlosti, ceo ovaj napor bio je beskoristan, a odavno je prošlo i vreme za spavanje. Odavno. Kad bi samo mogla da spava, možda bi nekako zaboravila sećanja na užasnu vožnju čamcem prethodnog jutra. Što je gore od svega, njen osećaj za vremenske prilike govorio joj je kako stiže oluja, govorio joj je da bi napolju trebalo da zavija vetar, a kiša šiba tako gusto da se ni na deset stopa ništa ne vidi. Trebalo joj je malo vremena da razume zbog čega je kada je Slušala vetar ponekad čula laži. Makar je mislila kako razume. Druga vrsta oluje je dolazila, ne vetar, niti kiša. Nije imala nikakvih dokaza, ali bila je spremna da pojede sopstvene cipelice ako Met Kauton nije nekako umešan u to. Želela je da spava ceo mesec, celu godinu, sve dok je Lan ne probudi poljupcem kao Kralj Sunca Taliju. Što je bilo šašavo, naravno; to je bila samo priča, a uz to vrlo nepristojna, a u svakom slučaju, ona nije nameravala da postane milosnica bilo kom muškarcu, pa čak ni Lanu. Iako će ga ona nekako pronaći i vezati da bude njen. Ona će... Svetlosti! Da nije mislila kako će ostali buljiti u nju, šetkanjem bi izlizala potplate svojih cipelica!

Sati su se vukli. Čitala je i iščitavala kratko pismo koje je Met ostavio kod Tilin. Avijenda je tiho sedela pored njene stolice visokog naslona, prekrštenih nogu na bledozelenim pločicama, kao i obično, sa primerkom Putovanja Džaima Lakonogog, umetnički pozlaćenim i uvezanim u kožu, otvorenim na kolenima. Tu nije bilo nikakve napetosti, makar ne vidljive, a opet, ta žena ne bi ni trepnula kada bi joj neko ubacio guju u haljinu. Čim su se vratile u palatu, ona je navukla zamršenu srebrnu ogrlicu koju je nosila gotovo danonoćno. Osim za odlazak na brod; rekla je kako ne želi da je izloži opasnosti, tada. Nemajući šta drugo da radi, Ninaeva se pitala zašto li ova više ne nosi svoju narukvicu od slonovače. Načula je neki razgovor, nešto o tome da je neće nositi dok i Elejna ne bude imala istu takvu, ali to nije imalo mnogo smisla. A bilo je nevažno koliko i ta narukvica, naravno. Pismo samo što joj nije urlalo s krila.

Stojeće lampe u dnevnoj sobi omogućavale su da se lako čita, iako je Metov neispisan, dečački rukopis stvarao poteškoće. Sadržaj pisma bio je razlog što se Ninaevi stomak vezao u čvor.

Ovde nema ničega osim vrućine i muva a toga imate koliko vam srce želi i u Kaemlinu.

„Jeste li sigurni da mu ništa niste rekli?“, zahtevala je da zna.

S druge strane sobe, Džuilin se zaustavi s rukom podignutom nad tablom s kamenčićima, i uputi joj pogled uvređene nevinosti. „Koliko puta je potrebno da ti to ponovim?“ Uvređena nevinost bila je jedna od stvari koju su muškarci najbolje izvodili, pogotovo ako bi bili krivi kao i lisica u kokošinjcu. Baš zanimljivo da je rezbarija na ivici te table predstavljala lisice.

Tom, koji je sedeo za stočićem ukrašenim lapisom, nasuprot hvataču lopova, u svom dobro krojenom vunenom kaputu bronzane boje nimalo nije delovao kao zabavljač, ali jeste kao čovek koji je nekada bio ljubavnik kraljice Morgaze. Kvrgav i sedokos, sa dugim brkovima i gustim obrvama, odavao je dah razočaranog strpljenja od oštrih plavih očiju pa do đonova na čizmama. „Ne shvatam kako smo i mogli, Ninaeva", suvo joj je saopštio, „uzevši u obzir da nam gotovo ništa niste ni rekle, sve do večeras. Trebalo je da pošaljete Džuilina i mene.“

Ninaeva glasno šmrknu. Kao da se ova dvojica nisu muvala uokolo kao muve bez glave još otkad su stigli, gurajući noseve u njene i Elejnine poslove po Metovim uputstvima. Sem toga, ta trojica nisu mogla da provedu dva minuta zajedno a da ne ogovaraju. Muškarci to nikada nisu ni mogli. Oni... istina je bila, morala je nevoljno da prizna, kako im nikada ranije nije palo n.t pamet da koriste muškarce. „Otišli biste da ločete i pijančite s njim“, progunđala je. „I ne pokušavajte da me ubeđujete kako ne biste.“ Mora da je Met bio zabavljen nečim takvim, i da je ostavio Birgitu da se suši dok čeka na njega u gostionici. Taj će momak uvek pronaći neki način da upropasti svaku zamisao.

„Pa šta i da su otišli?“ Naslonjena na jedan od visokih lučnih prozora, vireći u noć kroz beli gvozdeni balkon, Elejna se zakikotala. Tapkala je nogom, mada je bilo pravo čudo kako je uspevala da razazna melodiju kroz sve te zvuke koji su ispunjavali tamu. „Ovo jeste noć za... oblokavanje.“

Ninaeva se namršti ka njenim leđima. Elejna je bivala sve čudnija cele večeri. Da je nije bolje poznavala, posumnjala bi kako se ta žena iskrada da bi srknula vina. Tačnije, da bi ga ispijala u dugim gutljajima. Čak i da joj Elejna nlje bila na oku, kao što jeste, to bi bilo nemoguće. Obe su imale prilično nesrećno iskustvo s previše vina, te nijedna od njih otad nije sebi dopuštala više od jednog pehara.

„Mene zanima taj Džaihim Karidin“, reče Avijenda zatvorivši knjigu i položivši je pored sebe. Ona je odbijala da bar razmisli o tome koliko je neobično delovala sedeći na patosu u plavoj svilenoj haljini. „Među nama Senotrk se ubija čim se pronade, a nijedan klan, septa, društvo ili prvosestra ne bi ni prstom mrdnuli da se usprotive. Ako je Džaihim Karidin Senotrk, zbog čega ga Tilin Mitsobar ne ubije? Zbog čega mi to ne učinimo?“

„Stvari su ovde malo zamršenije“, reče joj Ninaeva, iako se i sama isto pitala. Naravno, ne zbog čega Karidin još uvek nije bio ubijen, nego zašto mu je još uvek bilo dopušteno da dolazi i odlazi kako god poželi. Lično ga je videla u palati tog istog dana, nakon što joj je uručeno Metovo pismo, i pošto je saopštila Tilin njegov sadržaj. Taj je razgovarao sa Tilin preko sat vremena, a otpušten je sa istim počastima sa kojima je i primljen. Imala je nameru da porazgovara o tome sa Elejnom, ali nedoumica o tome šta je Met znao, i kako, stalno ju je ometala. Taj će im momak doneti nevolje. Hoće, nekako. Ova cela stvar će krenuti naopako, šta god da oni pričaju. Gadno vreme je nailazilo.

Tom pročisti grlo. „Tilin je slaba kraljica, a Karidin je vrlo moćan izaslanik.“ Spustivši kamenčić, držao je oči prikovane za tablu. Zvučao je kao da na glas razmišlja. „Po određenju, Ispitivač Belih plaštova ne može biti Prijatelj Mraka; makar to tako shvataju u Tvrđavi Svetla. Ako bi ga uhapsila, ili samo optužila, našla bi celu legiju Belih plaštova unutar Ebou Dara pre no što bi stigla i da trepne. Ona bi možda ostala na prestolu, ali od tog trenutka bila bi lutka čije konce povlače iz Kupole istine. Jesi li konačno spreman da se predaš, Džuiline?“ Hvatač lopova mu pokaza zube, a potom se besno nagnu i poče da proučava tablu.

„Nisam mislila da je ona kukavica", s gađenjem prozbori Avijenda, a Tom se na to osmehnu kao da se zabavlja.

„Ti se nikada nisi suočila ni sa čime sa čim nisi mogla da se boriš, dete“, nežno joj reče, „nečim toliko snažnim da možeš samo da pobegneš ili da budeš živa progutana. Pokušaj da obuzdaš svoje prosuđivanje o Tilin dok ti se to ne dogodi.“ Iz nekog razloga Avijenda pocrvene. Ona je obično tako dobro krila svoja osećanja da joj je lice ličilo na kamen.

„Znam“, odjednom se oglasi Elejna. „pronaći ćemo dokaz koji će čak i Pedron Nijal morati da prihvati.“ Ona je uskakutala nazad u sobu. Ne, poigravala je. „Prerušićemo se i pratićemo ga.“

Odjednom, pred njima više nije stajala Elejna, u svojoj zelenoj haljini iz Ebou Dara, nego Domanka u tankoj, pripijenoj plavoj. Ninaeva poskoči pre nego što je uspela da se zaustavi, a usta joj se skupiše od ozlojeđenosti na samu sebe. To što u tom trenutku samo nije bila sposobna da vidi tkanje, nije bilo nikakvo opravdanje da se toliko zaprepasti zbog obične Varke. Usudi se da baci pogled ka Tomu i Džuilinu. Čak je i Tom stajao razjapljenih usta. Nesvesno, ona čvrsto dočepa svoju pletenicu. Elejna će odati sve! Šta se to dešava sa njom?

Varka je najbolje delovala ako ste stajali blizu onoga što je tu bilo ranije, makar po obliku i veličini, tako da su delovi haljine iz Ebou Dara povremeno bleskali kroz domansku odeću dok se Elejna vrtela posmatrajući se u dva velika ogledala koja su stajala u toj prostoriji. Smejala se i tapšala je rukama. „O, nikada me neće prepoznati. Ni tebe, skorosestro.“ Odjednom je pored Ninaevine stolice sedela Tarabonka, sa smeđim očima i plavim pletenicama ukrašenim crvenim perlicama iste nijanse kao i njena tesno pripijena haljina. Upitno je gledala u Elejnu. Ninaevina ruka jače se stegnu oko pletenice. „A ne smemo ni tebe da zaboravimo“, nastavi da brblja Elejna. „Znam baš pravu stvar.“

Ovoga puta, Ninaeva je primetila sjaj oko Elejne. Bila je besna. To što je videla tokove koji su tkani oko nje nije joj nagoveštavalo sliku koju je Elejna stvorila oko nje, naravno. Za to je morala da pogleda u jedno od ogledala. Žena Morskog naroda buljila je nazad u nju, ukočena, sa tucetom naušnica ukrašenih dvostrukim draguljima u oba uha i dvaput više okruglih zlatnih privezaka na lancu koji je bio povezan sa karikom u nosu. Osim nakita, nosila je vezene pantalone od zelene svile i ništa više, onako kako su se žene Ata’an Mijere odevale kada kopna nije bilo na vidiku. To je bila samo Varka. Ispod tog tkanja još uvek je bila pristojno odevena. Ali... pored svog odraza vide Toma i Džuilina koji su pokušavali da obuzdaju keženje.

Prigušeno skvičanje probi joj se izgrla. „Zažmurite!“, viknu na muškarce, pa poče da skakuće uokolo, mašući rukama, samo da bi joj se haljina videla kroz tkanje. „Žmurite, spaljeni bili!“ O. Žmurili su. Nakostrešena od ogorčenja, ona prestade da pocupkuje. Međutim, ovi više i nisu pokušavali da se savlađuju. U stvari, Avijenda se otvoreno smejala klateći se napred nazad.

Ninaeva povuče suknje u ogledalu, žena Morskog naroda kao da je cimnula pantalone pa se zabulji u Elejnu. „Prekini s ovim, Elejna!“ Domanka joj uzvrati pogled, otvorenih usta i očiju iskolačenih od neverice. Tek je tada Ninaeva shvatila koliko se naljutila: Istinski izvor sijao je na ivici vidnog polja. Posegnuvši za saidarom, ona zabi štit između Elejne i Izvora. Ili je bar pokušala to da učini. Postaviti štit nekome ko već drži Moć nije lako, čak i ako ste jači. Jednom, kad je bila devojčica, udarila je gazda Luhanovim Čekićem u njegov nakovanj, što je jače mogla, a od toga se tresla sve do prstiju na nogama. Ovo je bilo dvaput jače od toga. „Tako ti ljubavi Svetlosti, Elejna, jesi li ti pijana?“

Sjaj oko Domanke lagano se ugasi, a s njim nestade i Domanke. Ninaeva je znala da je tkanje nestalo i sa nje, ali ipak zvirnu u ogledalo i ispusti uzdah olakšanja kada u njemu ugleda Ninaevu al’Mere u plavoj haljini prošaranoj žutim.

„Ne“, lagano reče Elejna. Lice joj je gorelo od crvenila, ali to nije bilo zbog stida, bar ne u potpunosti. Isturila je bradu, a glas joj je postao leden – nisam."

Vrata ka hodniku otvoriše se uz tresak, a Birgita se utetura široko se osmehujući. Pa dobro, nije se stvarno teturala, ali bila je primetno nesigurna na nogama. „Nisam očekivala da ćete svi ostati budni čekajući me“, veselo Im reče. „Pa, zanimaće vas da čujete šta imam da vam kažem, ali prvo...“ Načinivši dva sigurna koraka osobe koja u sebi očito ima podosta pića, ona nestade u svojoj sobi.

Tom je buljio u vrata sa smetenim osmehom na licu, Džuilin sa zaprepašćenim. Oni su znali ko je ona, potpunu istinu. Elejna je čkiljila niz svoj nos. Iz Birgitine spavaće sobe začu se pljuskanje, kao da je neko ispraznio vrč na pod. Ninaeva izmenja začuđene poglede sa Avijendom.

Birgita se ponovo pojavi, sa licem i kosom sa kojih je kapala voda, kaputiča natopljenog od ramena do lakata. „Sad mi je mozak bistriji“, reče ona izvalivši se uz uzdah u naslonjaču sa okruglastim nožicama. „Taj momak ima šuplju nogu i rupu na peti. Čak je uspeo da prevaziđe u piću i Beslana, a ja sam već počela da mislim kako je za tog malog vino isto što i voda.“ „Beslana?" reče Ninaeva podigavši glas. „Tilininog sina? Šta je on tražio tamo?“

„Kako si to mogla da dopustiš, Birgita?“, uzviknu Elejna. „Met Kauton će pokvariti tog dečaka, a njegova majka će onda kriviti nas.“

„Taj dečak je tvoj vršnjak“, ukočeno joj saopšti Tom.

Ninaeva i Elejna izmeniše zbunjene poglede. Čemu ta opaska? Svima je poznato da muškarci ne dosežu potpunu razumnost, kakva god da je, bar još deset godina posle žena.

Začuđenost nestade sa Elejninog lica, a umesto nje se pojavi odlučnost i ne mala ljutnja kada se ponovo usredsredila na Birgitu. Ovde će biti oštrih reči, reči zbog kojih će, možda, obe sutra zažaliti.

„Ako biste nas ti i Džuilin sada napustili, Tome“, brzo reče Ninaeva. Bilo je vrlo neverovatno da će njih dvojica sami od sebe primetiti kako je to potrebno. „Potrebno vam je da se naspavate, kako biste mogli da budete sveži i odmorni sutra ujutro.“ Sedeli su tamo piljeći u nju kao dve zaprepašćene budale, te ona malo čvršćim glasom reče: „Sad?“

„Ova je igra okončana još pre dvadeset kamičaka“, reče Tom bacivši pogled na tablu. „Šta kažeš, da odemo u našu sopstvenu sobu i otpočnemo novu? Postaviću deset kamenova gde god ti to želiš bilo kada u toku igre.“ „Deset kamenova?“, poskoči Džuilin, odgurnuvši svoju stolicu. „Da nećeš da mi ponudiš i riblji paprikaš i zemičku uz to?“

Raspravljali su se sve vreme dok su izlazili, ali na vratima su obojica stali i pogledali je ozlojeđeno se dureći. Ne bi se začudila da ostanu budni celu noć samo zato što ih je poslala u krevet.

„Met neće iskvariti Beslana“, suvo saopšti Birgita, kada su se vrata zatvorila za muškarcima. „Sumnjam da bi i devet peroigračica sa brodskim tovarom rakije mogle njega da pokvare. Ne bi znale odakle da počnu.“

Ninaeva oseti olakšanje kada je to čula, mada je u ženinom glasu bilo nečeg čudnog najverovatnije zbog pića ali Beslan nije bio glavna tema. Ona to i reče, a Elejna se nadoveza. „Ne, nije. Ti si se napila, Birgita! Aja sam to osetila. Ja sam još uvek omamljena ako se ne usredsredim. Naša veza ne bi trebalo ovako da deluje. Aes Sedai ne padaju uokolo kikoćući se ako njihov Zaštitnik previše pije.“ Ninaeva diže ruke.

„Ne merkaj me tako“, odvrati Birgita. „Ti o tome znaš više nego ja. Aes Sedai i Zaštitnici ranije su uvek bili muškarci i žene. Možda je u tome razlika. Možda smo suviše slične.“ Osmeh joj je bio malo iskrivljen. Očito nije bilo dovoljno vode u tom vrču. „To može da dovede do neprijatnosti, pretpostavljam.“

„ Ako bismo mogle da se držimo važnih stvari?“, ukočeno upade Ninaeva. „Kao što je Met?“ Elejna je taman zaustila da odbrusi Birgiti, ali brzo zatvori usta, a dve crvene mrlje jasno joj se ovog puta ocrtaše na obrazima. „Sad“, nastavi Ninaeva. „Hoće li se Met pojaviti ovde ujutro, ili je u istom jadnom stanju kao i ti?“

„Možda bi i mogao da naiđe“, reče Birgita prihvatajući šolju čaja od nane što joj je pružila Avijenda, koja, naravno, potom sede na patos. Elejna se za trenutak mrštila na nju, a onda, ni manje ni više, prekrsti noge i spusti se pored nje!

„Kako to misliš, možda bi i mogao?“, zahtevala je da zna Ninaeva. Ona je usmerila, a naslonjača u kojoj je ranije sedela dolebde do nje, a ako je potom tresnula o pod, to joj je i bila namera. Opijanje, sedenje na patosu. Šta će biti sledeće? „Ako očekuje da ćemo mu doći puzeći...!“

Birgita je srkala čaj zahvalno mrmljajući, a za divno čudo, kada je pogledala u Ninaevu više nije delovala toliko pijano. „Odgovorila sam ga od toga. Čini mi se da to i nije ozbiljno mislio. Sada će biti sasvim zadovoljan izvinjenjem i jednim zahvaljivanjem.“

Ninaeva iskolači oči. Ona ga je odgovorila od toga? Izvinjenje? Metrimu Kautonu? „Nikad“, zarežala je.

„Zbog čega?“, zahtevala je da zna Elejna, kao da je to uopšte važno. Pravila se kao da ne vidi Ninaevine stisnute zube.

„Kamen Tira“, reče Birgita, a Ninaeva uz trzaj okrete glavu. Ta žena više uopšte nije zvučala nimalo pijano. „Rekao mi je da je otišao u Kamen, sa I uilinom, kako bi vas dve izbavio iz tamnice iz koje niste mogle same da pobegnete.“ Polako je odmahivala glavom, kao da je zaprepašćena. „Nisam sigurna da li bih ja to učinila i za koga osim za Gajdala. Ne iz Kamena. Rekao mi je kako ste mu zahvalile tek reda radi, a naterale ste ga da se oseća kao da on vama duguje zahvalnost što ga još niste izudarale nogama.“

To je bila istina, na neki način, ali potpuno izvitoperena. Tamo je bio Met, sa svojim podrugljivim osmehom, trtljajući o tome kako, eto, on za njih vadi kestenje iz vatre ili nešto tako. Još onda je taj mislio kako može da im određuje šta bi trebalo da rade. „Samo je jedna Crna sestra čuvala stražu u tamnicama", progunđa Ninaeva, „a mi smo se bile pobrinule za nju.“ Istina je, još nisu bile smislile kako bi otvorile vrata dok su pod štitom. „Be’lal se nije bio stvarno zanimao za nas, u svakom slučaju to je bilo samo da bi namamio Randa. Po svemu što znamo, Moiraina ga je možda do tada već i bila ubila.“

„Crni ađah“, Birgitin glas bio je ravniji od pločica na podu. „I jedan od Izgubljenih. Met ih nikada nije pomenuo. Trebalo bi na kolenima da mu zahvaljujete, Elejna. Obe. Taj čovek to zaslužuje. A i Džuilin, isto tako.“ Ninaevi je krv navirala u lice. On nikada nije pomenuo...? Taj podli i pokvareni tip! „Ja se neću izvinjavati Metrimu Kautonu, neću, makar ležala na samrtnoj postelji.“

Avijenda se nagnu ka Elejni, dotakavši joj koleno. „Skorosestro, reći ću ti ovo nežno.“ Izgledala je i zvučala nežno koliko i kameni stub. „ Ako je ovo tačno, ti imaš toh prema Metu Kautonu, zajedno sa Ninaevom. A ti si ga još i pogoršala od onda, ako je suditi po onome što sam dosad videla.“

„Toh!“, vrisnu Ninaeva. Ove dve su večito žvakale o toj budalaštini od toha. „Mi nismo Aijeli, Avijenda. A Met Kauton je trn u peti svakome ko ga sretne."

Ali Elejna je klimala glavom. „Shvatam. U pravu si, Avijenda. Ali šta moramo da učinimo? Moraćeš da mi pomogneš, skorosestro. Ne nameravam da pokušavam da postanem Aijelka, ali ja... ja želim da ti budeš ponosna na mene.“ „Mi se nećemo izvinjavati!“, odreza Ninaeva.

„Ja sam ponosna što te poznajem", reče Avijenda, lagano dotakavši Elejnu po obrazu. „Izvinjenje jeste početak, ali nije dovoljno da se izravna toh, u ovom trenutku."

„Da li vi mene slušate?“, odlučno je zahtevala da zna Ninaeva. „Rekla sam, ja se neću izvinjavati!“

One nastaviše da razgovaraju. Samo je Birgita pogledala u nju sa osmehom koji je bio na korak od otvorenog podsmevanja. Ninaeva je povlačila svoju pletenicu obema šakama. Znala je ona da je trebalo poslati Toma i Džuilina.