Kruna mačeva

1 Visoki Časelin

Točak vremena se okreće i Doba dolaze i prolaze, ostavljajući za sobom sećanja koja prerastaju u legende. Legende blede i postaju mitovi, a i oni budu davno zaboravljeni kada ponovo naiđe Doba koje ih je rodilo. U jednom od tih razdoblja, koje su neki zvali Treće doba – Doba koje tek treba da dođe, Doba davno prošlo – vetar je hujao u moćnoj Braemskoj šumi. Ovo nije bio početak, jer u okretajima Točka vremena nema ni početka ni kraja. Ali bio je to jedan početak.

Na sever i istok je vetar duvao dok se žarko sunce dizalo sve više na nebu bez oblaka, severoistočno, kroz sasušeno drveće sa smeđim lišćem i golim granama, kroz raštrkana sela gde je vazduh treperio od jare. Vetar nije donosio olakšanje, niti nagoveštaj kiše, a još manje snega. Na sever i istok je duvao, oko prastarog luka od fino obrađenog kamena, za koji neki govore da je bio kapija slavnog grada, i oko drugih spomena nekakve davno zaboravljene bitke. Samo su vremenom izjedeni, nečitki poslednji ostaci uklesnih reči preostali na masivnom kamenju, bezglasno prizivajući izgubljenu slavu čuvene Koremande. Nekoliko kola kotrljalo se pored, u vidokrugu luka, drumom za Tar Valon, a pored njih su ljudi pešačili i zaklanjali oči od prašine koju su kopita i točkovi dizali, a vetar raznosio. Većina njih nije imala predstavu kuda ide, jer se svet, činilo se, preokrenuo naglavce, a stari poredak se završavao tamo gde još nije potpuno nestao. Neke je gonio strah, dok je ostale vuklo nešto što nisu mogli sasvim da razaznaju, niti da razumeju, ali većina je bila uplašena.

Napred je vetar putovao, preko sivozelene reke Erinin, prateći brodove koji su još nosili robu na sever i jug, jer čak i u ovakvim vremenima mora da se trguje iako ni za koga nije bilo izvesno gde je sigurno trgovati. Istočno od reke šuma je postajala reda, konačno se povukavši pred niskim talasastim brdima prekrivenim smeđom, poput truda suvom travom, a prošaranim raštrkanim šumarcima. Na vrhu jednog od ovih brda stajao je krug kola; mnoga su imala oprljena platna ili potpuno izgorele prekrivke na gvozdenim obručima. Na sklepanom štapu, istesanom od mladog drveta uginulog od suše i vezanom na ogoljeni obruč, kako bi se dobilo na visini, lepršao je grimizni barjak s crno-belim diskom u sredini. Barjak Svetlosti, neki ga nazivahu, ili al’Torov barjak. Drugi znahu crnja imena i drhtahu dok su ih šapatom izgovarali. Vetar brzo i jako protrese štap a onda se izgubi, kao da mu je drago što se brzo udaljava.

Perin Ajbara je sedeo na zemlji, širokih leđa oslonjenih na točak kola i žudeći da se vetar zadržao. Na trenutak je bilo svežije. A i taj vetar s juga odneo je miris smrti iz njegovih nozdrva, miris koji ga je podsećao gde bi trebalo da bude, a to je bilo poslednje mesto na kome je želeo da bude. Mnogo je bolje ovde, u krugu kola, s leđima okrenutim severu, gde je mogao ponešto i pomalo da zaboravi. Preostala kola dovučena su navrh brda juče posle podne, kad su ljudi konačno našli snage da urade nešto više osim da zahvaljuju Svetlosti što još dišu. A sada se sunce ponovo dizalo, a s njime se pojačavala jara.

Nervozno je počešao kratku kovrdžavu bradu; što se više znojio više ga je svrbela. Svi ljudi koje je mogao da vidi, osim Aijela, bili su obliveni znojem, a voda je sada bila udaljena skoro milju prema severu. Jednako koliko i užasi i smrad. Većina je to smatrala dobrom trgovinom. Trebalo je da obavlja svoju dužnost, ali osećaj krivice nije mogao da ga natera da se pomeri. Danas je Visoki Časelin, i kod kuće, u Dve Reke, zabavljače se celog dana i plesače cele noći; Dan za razmišljanje, kada je svako morao da se seti svega dobrog u svom životu, a onome ko bi našao razloge da se žali istresli bi vedro vode na glavu kako bi sprali nesreću. Niko nije želeo da mu se to desi po hladnom vremenu, kakvo bi sad trebalo da bude; sada bi vedro vode bilo pravo uživanje. Za čoveka koji je bio dovoljno srećan da preživi, morao je suviše da se napreže ne bi li pronašao dobre misli. Naučio je štošta o sebi juče. Ili je to bilo jutros, kada je sve bilo završeno.

I dalje je mogao da oseti nekoliko vukova, šačicu preživelih koji su sada odlazili nekud drugde, daleko odavde, daleko od ljudi. Vukovi su još uvek bili povod za priče u logoru, nesigurno se nagađalo odakle su se pojavili i zašto. Nekolicina je verovala da ih je Rand dozvao. Većina je smatrala da su to uradile Aes Sedai. Aes Sedai nisu iznosile svoje mišljenje. Vukovi nisu nikoga krivili – šta je bilo, bilo je – ali on nije mogao da se nosi s tom njihovom pomirenošću sa sudbinom. Došli su jer ih je on pozvao. Veoma široka ramena, zbog kojih je izgledao niži nego što je bio, poviše mu se pod teretom odgovornosti. Tu i tamo čuo je druge vukove, one koji nisu došli, kako prezrivo dobacuju onima koji su se odazvali: Eto šta biva kad se mešate s dvonošcima. Ništa drugo nije se ni moglo očekivati.

Naprezao se da zadrži misli u sebi. Želeo je da zavija kako su podrugljivci u pravu. Želeo je da bude kod kuće, u Dve Reke. Malo verovatno, sada ili ikada ponovo. Žudeo je da bude sa svojom ženom, bilo gde, i da sve bude kao što je bilo ranije. To je bilo verovatnije, ili možda nije. Više od čežnje za kućom, više i od vukova, zabrinutost za Failu izjedala ga je, nalik krtici koja prokopava put iz samog središta njegovog bića. Učinilo mu se kako joj je stvarno bilo drago kad je videla da on napušta Kairhijen. Šta da preduzme u vezi s njom? Nije mogao pronaći reći da opiše koliko voli svoju ženu, koliko mu je potrebna, ali bila je ljubomorna bez razloga, povređivana i ako ništa ne bi uradio, ljuta, a da nije imao pojma zašto. Morao je nešto da preduzme, samo šta? Odgovor mu je izmicao. Pažljivo sporo razmišljanje bilo je jedino što je on imao, dok je Faila ličila na bleštavu živu.

„Aijeli bi trebalo da stave nešto na sebe", ukočeno je mrmljao Aram, namršteno gledajući u tlo. On je čučao u blizini, strpljivo držeći uzde vitke sive ždrebice; retko se udaljavao od Perina. Mač, koji mu je trakama bio pričvršćen na leđa, uplitao mu se u krparski kaput na zelene pruge, koji je zbog vrućine ostavio otkopčan. Uvijena marama, koju je vezao oko čela, sprečavala je da mu znoj curi u oči. Nekada je Perin mislio kako je on suviše lep za muškarca. Međutim, tamna praznina uselila se i u njega, pa je sada uglavnom bivao namršten. „Nije pristojno, lorde Perine."

Perin nevoljno prestade da misli na Failu. Vremenom će je shvatiti. Moraće. Nekako. „To je njihov običaj, Arame."

Aram iskrivi lice kao da će da pljune. „Pa, to nije pristojan običaj. Pretpostavljam da ih tako obuzdavaju – niko neće pobeći daleko niti će praviti nevolje kad je takav – ali nije pristojno."

Aijela je, naravno, bilo svuda uokolo. Visoki ravnodušni muškarci u sivom, smeđem i zelenom, a jedina upadljiva boja na njima bila je grimizna traka koju su vezivali oko glave, s crno-belim diskom na čelu. Sisvai’aman, tako su sebe nazivali. Ponekad mu je ta reč treperila na granici sećanja, kao nešto što bi trebalo da razume. Ali ako bi pitao nekog od Aijela, oni bi ga pogledali kao da brblja budalaštine. A opet, oni sami su se pravili da ne vide trake. Nijedna Devica koplja nije nosila grimiznu traku. Bez obzira jesu li bile sedokose ili su izgledale jedva dovoljno odrasle da napuste majku, sve su Device šetale uokolo gledajući sisvai’amane izazivački i nekako samozadovoljno, dok su im muškarci uzvraćali bezizražajnim pogledom, šireći zadah gladi i ljubomore. Osećao je te mirise oko svih, mada nije mogao ni da zamisli zbog čega. Šta god to bilo, nije bilo novo i nije bilo verovatno da će doći do sukoba. Nekolicina Mudrih takođe je bila u krugu kola, u glomaznim suknjama i belim bluzama, s tamnim šalovima kako bi se zaštitile od vrućine, dok su kitnjaste narukvice i ogrlice od zlata ili slonovače bile protivteža jednostavnosti njihove odeće. Neke su delovale kao da ih zabavljaju Device i sisvai’amani i razdraženost ostalih. Ali svi oni – Mudre, Device i sisvai’amani – nisu obraćali pažnju na Šaidoe kao što Perin ne bi primetio klupu ili ćilim.

Aijeli su juče zadobili oko dve stotine zarobljenika Šaidoa, i muškaraca i Devica – što i nije bilo mnogo ako se uzme u obzir broj umešanih – a svi oni su se slobodno kretali uokolo. Na neki način. Perinu bi bilo mnogo lakše kad bi bili pod stražom. I pod odećom. Umesto toga, donosili su vodu i obavljali poslove nagi kao od majke rođeni. S drugim Aijelima bili su ponizniji od miševa. Svi ostali naleteli bi na ponosno preziran pogled, jer su ih primećivali. Perin nije bio jedini koji je pokušavao da ih ne primećuje, a Aram nije bio jedini koji je gunđao. Većina muškaraca u logoru Dvorečana radila je jedno ili drugo, ili oboje. Mnogo Kairhijenjana samo što nije dobilo kap kad god bi ugledali nekog od Šaidoa. Majenci su samo odmahivali glavama, kao da je sve to bilo šala. I odmeravali su žene. Nisu imali stida ni koliko Aijeli, ti Majenci.

„Gaul mi je objasnio, Arame. Ti znaš šta su gai’šain, zar ne? Šta je đi’e’toh, i služenje godinu i jedan dan, i sve to?“ Drugi čovek potvrdno klimnu, što je bilo dobro. Perin lično nije znao mnogo. Gaulova objašnjenja aijelskih običaja obično su ga ostavljala još zbunjenijeg. Gaul je uvek smatro da je sve očevidno. „Pa, gai’šaini ne smeju da se odevaju ni u šta što bi algai’d’sisvai mogli da odenu – to znači ’borci kopljima’", dodade, kad vide Aramov upitan izraz lica. Iznenada shvati kako gleda pravo u jednu od zarobljenica koja mu je prilazila. Bila je to visoka, mlada žena, zlatokosa i lepa, iako je imala dug, tanak ožiljak na obrazu i još ožiljaka po telu. Veoma lepa i vrlo naga. On kašljucnu i skrenu pogled. Mogao je da oseti kako mu se lice žari. „Pa eto zato su... pa, ovakvi kakvi su. Gai’saini nose belu odeždu, a ovde nemaju nijedne. Takvi su im običaji." Spaljen bio Gaul i spaljena mu objašnjenja, pomisli. Mogli su nečim da ih pokriju!

„Perine Zlatooki", začu se ženski glas, „Karahuin me je poslala da te pitam bi li hteo vode.“ Dok joj je brzo okretao leđa, Aram u licu pocrvene kao bulka.

„Ne, hvala.“ Perin nije morao da podigne pogled, znao je da je to zlatokosa Šaido žena. Nastavio je da nezainteresovano gleda u drugom pravcu. Aijeli su imali čudan smisao za humor, a Device koplja – Karahuin je bila Devica – najčudniji. Brzo su uvideli kako mokrozemci reaguju na Šaidoe morali bi da budu slepi pa da to ne primete – i odjedared su gai’šaini bili na sve strane otpremani mokrozemcima, a Aijeli samo što se nisu valjali po zemlji od smeha na sva crvenjenja, mucanja, pa čak i viku. Bio je siguran da ga Karahuin i njene prijateljice upravo posmatraju. Ovo je bilo barem deseti put da mu je poslata ženska gai’šain kako bi ga upitala želi li vode, ili ima li još jedan brus, ili neku takvu prokletu glupost.

Iznenada mu sinu. Majence su retko uznemiravali ovom šalom. Šačica Kairhijenjana očito je uživala u prizoru, iako ne otvoreno kao Majenci, kao i nekolicina starijih muškaraca iz Dve Reke, od kojih bi očekivao kako znaju bolje da se ponašaju. Uglavnom, nikome od njih nije poslata druga lažna poruka. Međutim, onima koji su najviše reagovali... Kairhijenjane koji su najglasnije urlali o nepristojnosti i dvojicu ili trojicu mladića iz Dve Reke koji su crveneli i mucali kao da bi u zemlju propali, zatrpavali su porukama sve dok nisu pobegli iz kruga kola...

Perin s naporom podiže pogled ka licu gai’šain. Na njene oči. Usredsredi ih na njene oči, pomisli grozničavo. Bile su zelene, i krupne, i nimalo mekane. Miris joj je bio čist bes. „Zahvali Karahuin u moje ime i reci joj da možeš da mi nauljiš drugo sedlo, ako nema ništa protiv. A nemam ni čistih košulja. Ako joj ne smeta, mogla bi da mi opereš rublje."

„Neće joj smetati", ukočeno odgovori žena, a onda se okrenu i otkasa.

Perin obrisa oči iako mu je slika ostala u mislima. Svetlosti mu, Aram je u pravu! Ali uz malo sreće, upravo je okončao posete. Moraće da objasni ovo Aramu i ostalima iz Dve Reke. Možda će ga i Kairhijenjani poslušati.

„Šta ćemo s njima, lorde Perine?“ I dalje gledajući u stranu, Aram nije više govorio o gai’šainima.

„To će Rand odlučiti", polako je govorio Perin dok mu je zadovoljstvo bledelo. Možda je čudno smatrati gomilu ljudi koji neodeveni šetaju uokolo malom teškoćom, ali ona druga zasigurno je bila veća. A on ju je izbegavao koliko god je mogao, skoro koliko i pogled na sever.

Na udaljenoj strani kruga skoro dve i po desetine žena sedelo je na zemlji. Sve su bile lepo odevene, za putovanja, mnoge u svili, uglavnom pod tankim lanenim ogrtačima protiv prašine, a ni najednom licu nije se videla ni kap znoja. Izgledale su dovoljno mlado da bi ih u prošlosti možda i zamolio za ples, nekada, pre nego što se oženio Failom.

Naravno, kad ne bi bile Aes Sedai, pomisli gorko. Jednom je plesao sa Aes Sedai i skoro je pregrizao jezik kada je shvatio koga je vrteo uokolo. A ona je bila prijateljica, ako ta reč može da se upotrebi za Aes Sedai. Koliko sveža i nova Aes Sedai treba da bude pa da mogu da joj se odrede godine? Izgledale su bezvremeno, naravno; možda u dvadesetim, možda u četrdesetim, menjale su se sa svakim novim pogledom, uvek neodređene. To su pokazivala njihova lica, iako je nekolicina imala sede u kosi. Ništa nije bilo sigurno kad su Aes Sedai u pitanju. Ništa.

„Makar od ovih ne preti više nikakva opasnost", reče Aram mahnuvši glavom prema trima sestrama koje su bile odvojene od ostalih.

Jedna je plakala s licem na kolenima, druge dve su besciljno buljile u prazno; jedna od njih nesvesno je cupkala suknju. Manje-više, bile su takve od juče; konačno nijedna više nije vrištala. Ako je Perin tačno shvatao, iako nije bio sasvim siguran da jeste, one su nekako umirene dok se Rand oslobađao. One nikada više neće usmeravati Jednu moć. Za Aes Sedai, smrt je verovatno bila poželjnija.

Očekivao bi da ih druge Aes Sedai teše, da nekako brinu o njima, ali većina je potpuno ignorisala ove tri, iako su malo prenapadno okretale poglede od njih. U stvari, umirene Aes Sedai su isto tako odbijale da primete one druge. Barem u početku, nekoliko drugih sestara im je prilazilo, svaka za sebe, naizgled mirno ali uz oštar miris gađenja i nećkanja, ali nisu dobile ništa u zamenu za svoje napore – ni reč, ni pogled. Od jutros im više nijedna nije prišla.

Perin odmahnu glavom. Izgleda da su se Aes Sedai pravile kako ne postoji sve ono što nisu želele da priznaju. Na primer, crnokaputaši koji su stajali iznad njih. Po jedan od Aša’mana stajao je nad svakom sestrom, čak i nad one tri umirene, netremice ih posmatrajući. Sa svoje strane, Aes Sedai gledale su pored Aša’mana, ili kroz njih, kao da ovi i ne postoje.

E to je stvarno bilo umešno. Perin nije uspevao sebe da natera da zanemari Aša’mane, mada nije on bio pod njihovom stražom. Bilo ih je od bucmastih dečaka do sedih ćelavih starina, a nisu zbog svojih tmurnih crnih kaputa visokih okovratnika, niti sablji, koje su im svima visile o boku, bili opasni. Svaki Aša’man je mogao da usmerava i nekako su u tome sprečavali Aes Sedai. Muškarci sposobni da usmeravaju Jednu moć, hodajuća noćna mora. Naravno, i Rand je to mogao, ali on je bio Rand, a i Ponovorođeni Zmaj. Od ovih drugih Perinu se dlaka na vratu kostrešila.

Preživeli Zaštitnici zarobljenih Aes Sedai sedeli su malo dalje, pod sopstvenom stražom. Trideset, ili tako nešto, vojnika lorda Dobrejna, sa zvonastim kairhijenskim kalpacima, i isto toliko majenskih Krilatih stražara u crvenim grudnim oklopima, svaki oštrog pogleda, izgledali su kao da čuvaju leoparde. Pod ovim uslovima, bio je to sasvim ispravan stav. Bilo jc više Zaštitnika nego Aes Sedai; izgleda da su neke od zatvorenica bile iz Zelenog ađaha. Bilo je više stražara nego Zaštitnika, mnogo više, ali možda jedva dovoljno.

„Svetlost nam pomogla da nemamo više muka s tom gomilom", promrmlja Perin. Dva puta su prošle noći Zaštitnici pokušali da se oslobode. Uistinu, te pokušaje pre su sprečili Aša’mani nego Kairhijenjani ili Majenci, a oni nisu bili nežni. Niko od Zaštitnika nije ubijen, ali barem desetorica su ločila slomljene kosti, a još nijednoj sestri nije bilo dozvoljeno da ih Leči.

„Ako gospodar Zmaj ne može da odluči", reče Aram tiho, „možda neko drugi treba to da uradi. Da bi ga zaštitio."

Perin ga pogleda postrance. „Šta da odluči? Sestre su im rekle da ne pokušavaju ponovo, a oni slušaju svoje Aes Sedai.“ Slomljenih kostiju ili ne, nenaoružani kakvi su bili, Zaštitnici su i dalje izgledali kao čopor vukova koji čekaju predvodnikovu zapovest pa da krenu u napad. Nijedan se neće smiriti dok njegova Aes Sedai ne bude slobodna, možda i dok sve sestre ne budu slobodne. Aes Sedai i Zaštitnici: kamara dobro osušene hrastovine spremne da plane. Ali ispostavilo se da ni Zaštitnici ni Aes Sedai nisu ravni Aša’manima.

„Nisam mislio na Zaštitnike.“ Aram je oklevao, a onda se približi Perinu I utiša glas do šapata. „Aes Sedai su otele gospodara Zmaja. Ne može da im vei uje, nikada, ali isto tako neće uraditi ni ono što bi trebalo. Ako bi pomrle pre nego što bi on saznao..."

„Šta to pričaš?“ Perin se skoro zagrcnuo dok se ispravljao. Ovo nije bilo prvi put da se pitao je li u tom momku preostalo išta od Krpara. „One su bespomoćne, Arame! Bespomoćne žene!"

„One su Aes Sedai.“ Tamne oči ravnopravno se sudariše s Perinovim zlatnim pogledom. „Ne može im se verovati, a ne smeju se ni osloboditi. Koliko je dugo moguće držati Aes Sedai protiv njihove volje? Šta god da rade, one to i rade mnogo duže nego Aša’mani. Mora biti da znaju više. One su opasnost za gospodara Zmaja i za tebe, lorde Perine. Video sam kako te gledaju."

Na drugom kraju kruga, sestre su razgovarale, jedna drugoj pritiskajući usne na uho, šapatom koji čak ni Perin nije mogao da razazna. Tu i tamo, poneka bi pogledala njega ili Arama. Pogledala bi njega, ne Arama. Upamtio je desetak imena. Nesun Bijara. Erijan Boroleos i Katerina Alrudin. Koiren Sildejn, Sarin Nemdal i Elza Penfel. Dženin Pavlara, Beldejn Niram, Marit Riven. Ove poslednje su bile mlade sestre, ali mlade ili bezvremene, gledale su tako spokojno da je izgledalo da su one te koje nadziru, a ne Aša’mani. Poraziti Aes Sedai nije bilo lako; naterati ih da priznaju poraz bilo je na udaljenoj strani nemogućeg.

S mukom je ispravio zgrčene pesnice i naslonio ih na kolena, ostavljajući utisak smirenosti koju uopšte nije osećao. Znale su da je ta’veren, jedan od nekolicine oko kojih se, za neko vreme, obrazuje Šara. Još gore, znale su da je vezan za Randa na neki način koji niko nije razumeo, a ponajmanje on, ili Rand. Ili Met. Met je takođe bio u tom zamršenom klupku, još jedan ta’veren, mada nijedan od njih dvojice nije imao Randovu snagu. Prvom prilikom ove žene bi strpale njega – i Meta – u Belu kulu, istom brzinom kojom i Randa, i uvezale ih poput koza koje treba da čekaju lava. A one jesu otele Randa i loše postupale prema njemu. Aram je bio u pravu u jednom: ne može im se verovati. Ali ono što je Aram predložio... on neće – ne može – da podrži tako nešto. Od same te pomisli pripala mu je muka.

„Neću više da čujem ništa o tome“, zareža. Nekadašnji Krpar zausti, ali ga Perin preseče. „Ni reči, Arame, čuješ li me? Ni reči!“

„Kako moj lord Perin zapoveda“, promrmlja Aran pognuvši glavu.

Perin požele da može da mu vidi lice. Nije bilo besa u njegovom mirisu, niti ozlojeđenosti. To i jeste bilo najgore. Miris besa nije postojao čak ni kada je Aram predlagao ubistvo.

Dvojica Dvorečana uspentraše se uz točkove susednih kola, vireći preko njihovog poda nizbrdo, ka severu. Svaki je nosio čekinjasti tobolac na desnom boku, a čvrst nož dugog sečiva, nalik kratkom maču, na levom. Gotovo tri stotine ljudi pošlo je od kuće ovamo, za Perinom. Proklinjao je prvog koji ga je nazvao lordom Perinom, proklinjao je dan kada je odustao od pokušaja da iskoreni takvo obraćanje. Čak i uz buku i žamor, uobičajene za logor ove veličine, ovu dvojicu mogao je da čuje bez teškoća.

Tod al’Kar, godinu dana mlađi od Perina, ispusti dug uzdah, kao da pryi put vidi šta leži tamo dole. Perin je skoro mogao da oseti kako se četvrtaste vilice dugonogog mladića pomeraju. Todova majka voljno ga je pustila da krene samo zarad časti da joj sin prati Perina Zlatookog. „Čuvena pobeda“, reče Tod konačno, „To smo osvojili. Je l’ tako, Džondine?"

Prosedi Džondin Baran, čvornovat kao koren hrasta, bio je jedan od nekolicine starijih u tri stotine. Bolji strelac od svih u Dve Reke osim gospara al’ Tora i bolji lovac nego iko, bio je jedan od najmanje poštovanih stanovnika sela. Džondin nije radio ni dana više nego što je morao, još od vremena kada je bio dovoljno star da napusti očevo imanje. Zanimali su ga samo šuma i lov, uz napijanje o praznicima. On glasno pljunu. „Kako kažeš, momče. To su one prokletinje, Aša’mani, pobedili, i ’vako i ’nako. I nek su, kažem ja. Greota što to ne uzmu i ne odnesu nekud daleko odavle da slave.“

„Ma nisu oni loši", bunio se Tod. „Ne b’ mi bilo krivo da sam i ja od nji.“ To je zvučalo više kao hvalisanje i prazna priča nego kao istina. A tako je i mirisalo; i bez gledanja Perin je bio siguran da se Tod oblizuje. Verovatno ga je majka do pre nekoliko godina plašila pričama o muškarcima koji mogu da usmeravaju. „Mislim, Rand... ovaj, gospodar Zmaj... ma to baš zvuči blentavo, da je Rand al’Tor taj Ponovorođeni Zmaj i to skupa?“ Tod se nasmeja, kratko i nesigurno. „Ovaj, pa on mož’ da usmerava a ne liči da je... on nije... mislim...“ Glasno proguta pljuvačku. „Uz to, šta bismo sa svim onim Aes Sedai bez nji’?“, ovo poslednje je prošaputao. Sada je mirisao na strah. „Džondine, šta da radimo? Mislim, Aes Sedai zarobljenice?“

Stariji čovek pljunu još glasnije. Nije ni pokušao da se utiša. Džondin je uvek govorio ono što je mislio, ne obazirući se ko će ga čuti, što je bio još jedan od razloga njegovog lošeg ugleda. „Bolje bi nam bilo da su sve pocrkale juče, momak. Ima mi da platimo za to pre neg se sve svrši. Pamti šta ti reko’, mi će da platimo, debelo."

Perin se isključi iz nastavka razgovora, što uz njegov sluh nije bilo nimalo lako. Prvo Aram, a sad Džondin i Tod, iako ne tako otvoreno. Svetlost spalila Džondina! Jeste da prema njemu i Met deluje marljivo, ali ako je on to izgovorio, ostali su to mislili. Niko iz Dve Reke ne bi namerno povredio ženu, i opet, ko je još želeo da su Aes Sedai zarobljenice mrtve? I ko bi mogao pokušati da tu želju i ostvari?

Nesigurno je gledao po krugu kola. Pomisao da će morati da zaštiti zarobljene Aes Sedai nije bila prijatna, ali nije je izbegavao. Malo je naklonosti imao za bilo koju Aes Sedai, ponajmanje za ove, ali odrastao je uz nepisano pravilo da će se muškarac izložiti opasnosti da zaštiti ženu dok može; sviđa li mu se žena ili ne, čak ni da li je poznaje, nije bilo bitno. Tačno, Aes Sedai su mogle da vežu bilo kog muškarca u čvor na devet načina do sledećeg praznika, ali odsečene od moći, postajale su kao i sve ostale žene. Zato ga je bolelo svaki put kada bi ih pogledao. Dve desetine Aes Sedai. Dve desetine žena koje možda ne znaju kako da se odbrane bez Moći.

Za trenutak je posmatrao stražare Aša’mane: svi su stajali s tmurnim, mrtvačkim izrazom lica. Svi sem one trojice koji su pazili na umirene žene. Pokušavali su da izgledaju ozbiljno koliko i ostali, ali ispod tog pokušaja probijalo se nešto drugo. Možda zadovoljstvo. Kad bi samo bio dovoljno blizu da im uhvati miris. Svaka Aes Sedai bila je pretnja za Aša’mane. Verovatno je i suprotno bila istina. A možda će ih samo umiriti. Po onome što je načuo, umirenje Aes Sedai bilo je jednako ubistvu, samo što lešu treba nekoliko godina da se konačno smiri.

Kako god bilo, nevoljno odluči on, Aša’mane će morati da ostavi Randu. Oni su razgovarali jedino međusobno i sa zarobljenicima, a Perin je sumnjao da bi slušali ikoga osim Randa. Pitanje je bilo šta će Rand reći. I šta će Perin moći da učini ako kaže ono što ne treba?

Ostavivši tu teškoću po strani, zamišljeno je češkao bradu. Kairhijenjani su suviše uplašeni od Aes Sedai da bi razmatrali kako ih povrediti, a Majenci su imali suviše poštovanja, ali za svaki slučaj držače ih na oku. Ko bi rekao da će Džondin ići tako daleko? Perin je imao nekog uticaja među Kairhijenjanima i Majencima, mada je bio siguran da će ga izgubiti, čim malo promisle. Na kraju krajeva, on je bio samo kovač. Preostajali su Aijeli. Perin uzdahnu. Nije bio siguran koliko i sam Rand može da utiče na Aijele. Bilo je teško izdvojiti pojedinačne mirise s toliko ljudi uokolo, ali on se navikao da se uzda u svoje čulo mirisa koliko i u oči. Sisvai’amani koji bi prišli dovoljno blizu mirisali su smireno ali budno, glatkim, izrazitim mirisom. Oni jedva da su primećivali Aes Sedai. Aroma Devica bila je bodljikava od prigušenog besa, a izoštravala se čim bi pogledale u zarobljenice. A Mudre...

Svaka Mudra koja je ovde stigla iz Kairhijena mogla je da usmerava, iako nijedna nije imala bezvremeno lice. Pretpostavljao je da nisu tako često koristile Moć. Pa opet, glatkih obraza, kao Edara, ili izborane, kao sedokosa Sorilea, nosile su se s hladnokrvnošću koja se lako nadmetala sa smirenošću Aes Sedai. Uglavnom graciozne, većina njih visoka, kao što su Aijeli uglavnom i bili, izgledale su kao da uopšte ne primećuju sestre.

Sorileine oči bez zadržavanja pređoše preko zarobljenica i ona nastavi da tiho razgovara sa Edarom i još jednom Mudrom, vitkom plavokosom kojoj nije znao ime. Kad bi samo mogao da protumači o čemu pričaju. Prošle su pored Aes Sedai; ni mišić se na tim smirenim licima nije pomerio, ali njihovi mirisi govorili su nešto drugo. Kada je Sorilein pogled prešao preko Aes Sedai, njen miris postao je hladan i udaljen, mrk i odlučan, a kada je porazgovarala s druge dve, i njihovi su se mirisi promenili i počeli da liče na njen.

„U prokleto lepu kašu smo se uvalili!"

„Nevolja?", upita Aram malo se ispravivši, desne ruke spremne da posegne za mačem, vučjom glavom ukrašenog balčaka koji mu je virio iznad ramena. On je za kratko vreme postao dobar mačevalac i nikada se nije ustezao da mač koristi.

„Nema nevolja, Arame.“ To i nije bila potpuna laž. Trgnut iz tmurnih misli, Perin prvi put zaista pogleda ostale. Sve njih, istovremeno. Nije mu se dopalo ono što je video, a Aes Sedai su bile samo delić slike.

Kairhijenjani i Majenci su s nepoverenjem odmeravali Aijele, koji su im uzvraćali sumnjičavim premeravanjem, pogotovo Kairhijenjanima. To i nije bilo iznenađenje. Aijele je, na kraju krajeva, pratio glas da nisu suviše prijateljski naklonjeni prema bilo kome ko je rođen s ove strane Kičme sveta, a ponajmanje prema Kairhijenjanima. Jednostavno, Aijeli i Kairhijenjani mrzeli su se iz dna duše. Ni jedni ni drugi to nisu mogli da zaborave – najblaže rečeno, mržnju su držali na povocu – ali do sada je bio uveren da je zauzdavaju. Zbog Randa, ako ni zbog čega drugog. Međutim, u logoru je bilo zlovolje, svi su bili napeti. Rand je sada bio slobodan, a privremeni savezi bili su, na kraju krajeva, upravo takvi: privremeni. Aijeli su vagali svoja koplja svaki put kada bi pogledali prema Kairhijenjanima, a Kairhijenjani su smrknuto dobovali prstima po mačevima. Isto to su radili i Majenci; oni nisu imali nikakav spor sa Aijelima, nikada se nisu ni sukobljavali s njima osim u Aijelskim ratovima, kada su se svi borili, ali ako bi došlo do sukoba, nije bilo sumnje na čijoj će strani biti. A isto je važilo i za ljude iz Dve Reke.

Najgora netrpeljivost, međutim, bila je između Aša’mana i Mudrih. Crnokaputaši se nisu obazirali na Device i sisvai’amane ništa više negoli na Kairhijenjane ili Majence ili Dvorečane, ali Mudre su posmatrali smrknutih lica, kao i kada su posmatrali Aes Sedai. Verovatno nisu pravili razliku među ženama koje su mogle da usmeravaju. Bilo koja je mogla da bude neprijatelj i opasna; njih trinaest zajedno bile su smrtonosne, a u obližnjem logoru bilo je više od devedeset Mudrih. Otprilike po dve na svakog Aša’mana, što je još uvek bilo dovoljno da im naštete ako su preblizu. To su bile žene koje su mogle da usmeravaju, a opet, izgledalo je da slede Randa; pa ipak, to su bile žene koje su mogle da usmeravaju.

Mudre su posmatrale Aša’mane za nijansu toplije negoli Aes Sedai. Aša’mani su bili muškarci koji su mogli da usmeravaju, ali oni su sledili Randa; sledili su Randa, ali... Rand je bio nešto posebno. Po onome što je Gaul rekao, njegova moć usmeravanja nije pomenuta u proročanstvima o njihovom Kar’a’karnu, no izgledalo je da se Aijeli pretvaraju kako ta neprijatnost i ne postoji. Aša’mani se, međutim, uopšte nisu pominjali u proročanstvima. To mora da je bilo kao da su otkrili čopor pobesnelih lavova koji se borio na njihovoj strani. Dokle će ostati odani? Možda bi bilo bolje ih smesta smire.

Zatvorenih očiju, nasloni glavu na točak kola iza sebe, a grudi mu zaigraše od bezglasnog, neveselog smeha. Razmišljaj o dobrim stvarima na Visoki Časelin. Spaljen da sam, pomisli gorko, trebalo je da odem s Random. A opet, najbolje je bilo znati, a ranije je bolje nego kasnije. Ali šta će, za ime Svetlosti, uraditi ako se Aijeli i Kairhijenjani i Majenci okrenu jedni na druge, ili još gore ako se Aša’mani i Mudre... Bure puno zmija, a otrovnice među njima mogu se pronaći jedino ako se unutra gurne ruka. Svetlosti, želeo bih da sam kod kuće, s Failom, da radim u kovačnici i da me niko ne zivka prokletim lordom...

„Tvoj konj, lorde Perine. Nisi rekao hoćeš li Koraka ili Stamena, pa sam osedlao...“ Kad je video Perinov zlatooki pogled, Kenli Merin se zakloni iza doratastog ždrepca kog je vodio.

Perin umirujuće podiže ruku. Nije Kenli kriv. Što ne umeš popraviti, moraš trpeti. „Mirno, momče. Dobro je. Korak će odgovarati. Dobro si izabrao.“ Mrzeo je da ovako razgovara s Kenlijem. Nizak i čvrst, Kenli jedva da je bio u uzrastu za ženidbu ili napuštanje kuće – a sigurno nije bio dorastao retkoj bradi koju je pokušavao da odgaji oponašajući Perina – a opet, borio se protiv Troloka u Emondovom Polju, a juče se odlično pokazao. Ali sada se samo široko kezio zbog pohvale od lorda krvavog, Perina, prokletog zlatookog.

Ustavši, Perin uze sekiru koja je ležala naslonjena ispod kola, daleko od pogleda, a neko vreme daleko i od misli, pa je gurnu kroz omču na pojasu. Bilo je to teško polumesečasto sečivo, uravnoteženo šiljkom s druge strane, očito napravljeno za ubijanje. Drška sekire u njegovim rukama delovala je suviše blisko. To mu se nije dopalo. Da li se još seća kako dobar kovački čekić leži u ruci? Bilo je tu još toga osim „lorda“ Perina, što je, možda, prekasno da se promeni. Prijatelj mu je jedared savetovao da zadrži sekiru samo dok ne počne da mu se dopada što je koristi. Od te pomisli se stresao, bez obzira na jaru.

Podiže se u sedlo na Koraka, u stopu praćen Aramom na sivcu, i sede okrenut jugu, ka krugu kola. Najmanje upola viši od najvišeg Aijela, Loijal je upravo lagano prelazio preko izukrštanih kolskih ruda. Tako krupan, izgledao je kao da bi jednim pogrešnim korakom polomio neku od teških drvenih pritaka. Kao i obično, Ogijer je držao knjigu; nezgrapnim prstom obeležavao je mesto gde je stao, a prostrani izbočeni džepovi njegovog kaputa sadržavali su još knjiga. Jutro je proveo u šumarku za koji je rekao da ga opušta i pruža mu senku, ali bez obzira na hlad među drvečem, vrućina je uticala i na njega. Izgledao je umorno, kaput mu je bio raskopčan, košulja razvezana, a čizme su mu se srozale ispod kolena. Ili je tu bilo još nečeg sem toplote? Loijal zastade na obodu kruga, baci pogled na Aes Sedai i Aša’mane, a njegove ćubaste uši uznemireno zatreperiše. Oči, velike kao tanjirići, okrenuše se prema Mudrima, a uši mu ponovo zatitraše. Ogijer je bio osetljiv na promene raspoloženja u svojoj okolini.

Kada ugleda Perina, Loijal zapuca pravo preko logora. Perin je i u sedlu bio dve-tri šake niži od Loijala koji je stajao. „Perine", prošaputa Loijal, „ovo je potpuno pogrešno. Nije u redu, a pored toga i opasno je.“ Za Ogijera, to je bio šapat. Zvučao je kao bumbar veličine mastifa. Neke od Aes Sedai okrenuše glave.

„Možeš li da govoriš malo glasnije?" upita Perin ispod glasa. „Mislim da te neki u Andoru nisu čuli. U zapadnom Andoru.“

Loijal je izgledao zapanjeno, a onda se isceri, dok su mu dugačke obrve padale na obraze. „Pa ja baš i ne umem da šapućem.“ Ovoga puta nije se čuo dalje od tri koraka. „Šta ćemo, Perine? Pogrešno je držati Aes Sedai protiv njihove volje, pogrešno i nastrano. Rekao sam to ranije i reći ću ponovo. A to i nije najgore. Raspoloženje ovde... Jedna varnica i ovo mesto će eksplodirati kao kola puna vatrometa. Zna li Rand za ovo?“

„Ne znam“, odgovori Perin istovremeno na oba pitanja, a posle nekog vremena Ogijer oklevajući potvrdno klimnu.

„Neko mora znati, Perine, neko nešto mora da uradi.“ Loijal pogleda prema severu, preko kola iza Perinovih leđa; i Perin je shvatio kako nema više odlaganja.

Nevoljno, okrenuo je Koraka. Radije bi brinuo o Aes Sedai i Aša’manima i Mudrima sve dok mu kosa ne opadne, ali ono što se moralo uraditi, moralo se. Razmišljaj o dobrom na Veliki Časelin.