Kruna mačeva

27 Biti sam

Gurnuvši držalju sekire kroz omču na svom opasaču, nasuprot tobolca, Perin uze svoj razvezani dugi luk iz ugla, prebaci bisage preko ramena i napusti odaje koje je delio s Failom a da se nijednom nije okrenuo. Bili su srečni u njima većinu vremena. Nije očekivao da će se ikada vratiti. Ponekad se pitao da li je biti negde srećan s Failom značilo da se tu nikada neće vratiti. Nadao se da nije tako.

Posluga koju je sretao u hodnicima palate nosila je neodređene crne livreje; možda je Rand to naložio, a možda su ih same sluge jednostavno usvojile. Bili su uznemireni bez livreja, kao da nisu znali gde pripadaju, a crno se činilo kao bezbedna Randova boja, zbog Aša’mana. Oni koji su videli Perina, sklanjali su se što su brže mogli, ne sačekavši za poklone ili kniksove. Miris straha širio se za njima.

Ovog puta njegove žute oči nisu imale nikakve veze sa bilo čijim strahom. Moguće je da nije bezbedno naći se blizu čoveka na kome je Ponovorođeni Zmaj tako otvoreno iskalio svoj bes tog istog jutra. Perin pomeri rame pod bisagama. Mnogo je vremena prošlo od kada je iko bio sposoban da ga podigne i baci. Naravno, niko nikada nije koristio Moć za to, ranije. Jedan trenutak posebno mu se urezao u sećanje. 

Odmahujući glavom da bi se oslobodio tih misli, on skrenu za ugao i gotovo ulete u Loijala. Sa ogromnim zavežljajem prebačenim preko leđa i torbom dovoljno velikom da se u nju smesti cela ovca na ramenu, Ogijer je koristio svoju sekiru duge drške kao štap za šetnju. Prostrani džepovi njegovog kaputa bili su naduveni od knjiga.

Loijalove ćubaste uši podigoše se kada ga ugleda, a onda se iznenada položiše. Celo lice mu se oklembesi, obrve mu se obesiše do obraza. „Čuo sam, Perine“, tužno je bubnjao. „Rand nije trebalo to da uradi. Brze reči prave dugoročne nevolje. Znam da će promeniti mišljenje. Možda sutra.“

„Sve je u redu“, reče mu Perin. „Kairhijen je suviše... uglačan... Makar za mene. Ja sam kovač, a ne dvoranin. Do sutra, već ću daleko odmaći.“

„Ti i Faila biste mogli da pođete sa mnom. Karldin i ja idemo da posetimo stedinge, Perine. Sve njih, zbog Kapija.“ Mladić uskog lica i svetle kose, koji je stajao iza Loijala, prestade da se mršti na Perina da bi se namrštio na Ogijera. On je isto imao torbu i zavežljaj, a i mač o boku. I pored plavog kaputa, Perin je prepoznao jednog od Aša’mana. Karldin nije izgledao zadovoljno što je susreo Perina; osim toga, njegov miris je bio hladan i ljutit. Loijal virnu niz hodnik iza Perina. „Gde je Faila?“

„Ona... ona će se sresti sa mnom u štalama. Razmenili smo neke reči.“ To je naprosto bila istina. Faila kao da je uživala da viče, ponekad. On spusti glas. „Loijale, ja ne bih pričao o tome na mestu gde bilo ko može da me čuje.

„O kapijama, mislim.“

Loijal šmrknu dovoljno glasno da bi i bik od toga poskočio, ali spustio je glas. „Ne vidim ovde nikoga osim nas“, tutnjao je. Niko udaljeniji više od dva-tri koraka, sem Karldina, ne bi ga jasno čuo. Njegove uši... šibnuše, to je bila jedina odgovarajuća reč... pa se besno spustiše unazad. „Svi se boje da ne budu viđeni blizu tebe. Posle svega što si učinio za Randa.“

Karldin je vukao Loijala za rukav. „Moramo da idemo“, rekao je, pokazujući zube Perinu. Bilo ko na koga je vikao Ponovorođeni Zmaj, bolje da je bio van kapija, što se njega ticalo. Perin se pitao da li ovaj upravo sada drži Moć.

„Da, da“, mrmljao je Loijal mašući rukom veličine šunke, ali naslonio se na svoju sekiru, oštro se mršteći. „Ne dopada mi se ovo, Perine. Rand tebe isteruje. Mene odašilje. Kako ću završiti svoju knjigu...“ Uši su mu treperile, a on se zakašljao. „Pa, to je ni tamo ni ’vamo. Ali ti, ja, a samo Svetlost zna gde se nalazi Met. Još će da otera i Min, kako je počeo. Sakrio se od nje, jutros. Poslao me je napolje da joj kažem kako nije tu. Mislim da je znala kako sam je lagao. Onda će biti sam, Perine. ’Užasno je biti sam’ Baš tako mi je rekao. On namerava sve prijatelje da pošalje od sebe.“

„Točak tka kako Točak želi“, odvrati Perin. Loijal zatrepta na taj odjek Moiraine. Perin je u poslednje vreme prilično mislio na nju; ona je stalno uticala na Randa. „Srećan put, Loijale. Ostaj bezbedno i ne veruj nikome kome ne moraš.“ Nije baš pogledao u Karldina.

„Ne misliš to stvarno, Perine.“ Loijal je zvučao zaprepašćeno; činilo se da on veruje svima. „Ne možeš tako da misliš. Pođite sa mnom, ti i Faila.“

„Srešćemo se ponovo, jednog dana“, nežno mu reče Perin, pa požuri da prođe pre nego što bude morao išta više da kaže. Nije voleo da laže, pogotovo ne prijatelje.

U severnoj konjušnici stvari subile manje-više kao i u palati. Konjušarski pomoćnici videše kako je ušao, pa ispustiše vile i grabulje, nagrnuvši na mala vrata u zadnjem delu zgrade. Šuškanje na tavanu, visoko gore, koje bi možda promaklo nekim drugim ušima, otkrivalo je druge, koji su se tamo krili; mogao je da čuje napeto, uplašeno dahtanje. On izvede Koraka iz zelenim prošarane mermerne pregrade, namesti mu oglav, pa priveza dorata za pozlaćenu alku za vezivanje. Onda ode da uzme ćebe i sedlo iz mermerne ostave u kojoj su sedla većinom bila okovana srebrom ili zlatom. Konjušnica se odlično uklapala uz palatu, s visokim četvrtastim, mermernim stubovima i mermernim podovima, čak i pod slamom u pregradama. On izjaha, srećan što okreće leđa svoj toj gospoštini.

Severno od grada pratio je put kojim je tako očajno dojezdio s Random pre samo nekoliko dana, pa je jahao tuda sve dok uzvišenja ne sakriše Kairhijen. Tada je skrenuo prema istoku, gde je preostao poširok pojas šume, koji se spuštao niz jedno brdo, pa se potom penjao uz sledeće, još više. Baš nadomak drveća Faila potera Lastavicu da bi ga susrela, a Aram ju je poput nekog psa pratio na sopstvenom konju. Aramu se razvedrilo lice kada ga je ugledao, mada to nije mnogo značilo; on je jednostavno delio svoje poglede vernog psa između njega i Faile.

„Mužu“, reče ona. Ne suviše hladno, ali ljutnja oštra poput brijača i bodljikava ljubomora još uvek su prigušivale čist miris nje i njenog biljnog sapuna. Bila je odevena za putovanje tanak ogrtač protiv prašine joj je visio niz leđa a rukavice bile u skladu sa čizmama što su provirivale ispod tankih, uzanih suknji za jahanje koje je toliko volela. Ni manje ni više nego četiri naoštrena bodeža bila su joj za pasom.

Pokret iza nje pretvorio se u Bain i Čijad. I Sulin, s još desetak Devica. Perin podiže obrve. Pitao se šta li Gaul misli o tome; Aijel je bio rekao kako se raduje što će biti nasamo sa Bain i Čijad. Još veće iznenađenje predstavljali su ostali Failini pratioci.

„Šta će oni ovde?“, glavom je pokazivao ka grupici koja je zadržavala svoje konje pozadi. Prepoznao je Selandu i Kamailu i visoku Tairenku, koje su sve još uvek bile u muškoj odeći i s mačevima. Krupan čova u kaputu proširenih rukava, koji je svoju bradicu držao nauljenu i šiljasto podrezanu, i pored toga što je imao kosu vezanu unazad pomoću pantljike, isto tako mu je delovao poznato. Drugu dvojicu, Kairhijenjane, nije poznavao, ali mogao je da pogodi po njihovoj mladosti i pantljikama koje su im držale kosu, ako ni po čemu drugom, da su deo Selandinog „društva“.

„Uzela sam Selandu i nekolicinu njenih prijatelja u svoju službu.“ Faila je govorila opušteno, ali iznenada ju je obavio magličasti oblak opreznosti. „Uvalili bi se u nevolje, tamo u gradu, pre ili kasnije. Potreban im je neko ko će im davati uputstva. Razmišljaj o tome kao o dobročinstvu. Neću im dopustiti da ti se petljaju u noge.“

Perin uzdahnu i počeša bradu. Mudar čovek ne govori u lice svojoj ženi kako ona nešto krije. Pogotovo kada je ta žena Faila; ona će biti veličanstvena kao i njena majka. Ako to već i nije. Njemu u noge? Koliko li je ove... štenadi... ona prihvatila? „Je li sve spremno? Ubrzo će neki idiot, tamo pozadi, odlučiti kako će učiniti veliku uslugu ako Randu donese moju glavu. Voleo bih da odem pre toga.“ Aram zareža iz grla.

„Niko ti neće skinuti glavu, mužu.“ Faila je pokazala bele zube, a onda je nastavila šapatom za koji je znala da će ga on čuti. „Osim, možda, mene.“ Običnim glasom, ona nastavi: „Sve je spremno."

Na čistini, u prilično ravnoj uvali iza drveča, Dvorečani su stajali pored svojih konja, u koloni od po dva koja je vijugala nestajući s vidika na drugoj strani brda. Perin ponovo uzdahnu. Barjak Crvene vučje glave i Crveni orao Maneterena pri toplom povetarcu lagano su lelujali na čelu kolone. Možda još desetak Majenaca čučalo je blizu stegova na drugoj strani, a Gaul je imao najnadurenije lice koje je bilo moguće za jednog Aijela.

Kada je sjahao, priđoše mu dvojica u crnim kaputima, pozdravljajući pesnicom prislonjenom uz srce. „Gospodaru Perine“, reče Džur Grejdi, „ovde smo od prošle noći. Spremni smo.“

Grejdijevo izrovašeno seljačko lice u blizini gotovo da je opuštalo Perina, ali Fejdžir Niejld bio je sasvim druga priča. Možda deset godina mlađi od Grejdija, mogao je i on biti seljak, bar što se Perina ticalo, ali toliko se puvao i prenemagao, a svoje jadne brčiće nosio je toliko uvoštene da su ličili na tačkice. Dok je Grejdi bio jedan od Predanih, ovaj je bio samo Borac, bez srebrnog mača prikačenog na okovratnik, ali to ga nije sprečavalo da progovori. „Gospodaru Perine, je li zbilja neophodno da vodimo ove žene? One će samo doneti nevolje, hoće, sve one, a to dobro znaš i ti.“

Neke od žena o kojima je govorio stajale su nedaleko od Dvorečana, sa šalovima prebačenim preko ruku. Edara je delovala kao najstarija od šest Mudrih i ravnodušno je posmatrala dve žene na koje je Niejld pokazivao glavom. Istinu govoreći, te dve su brinule i Perina. Seonid Trajgan, sva hladna i uzdržana u zelenoj svili, bahato je pokušavala da ne obraća pažnju na Aijelke većina Kairhijenjana koji se nisu pretvarali da su Aijeli prezirala ih je ali kada ugleda Perina, ona prebaci uzde svog dorata u drugu šaku i ćušnu Masuri Sokavu u rebra. Masuri se trže Smeđe su, činilo se, često zapadale u sanjarenja pa belo pogleda ka Zelenoj sestri, a onda se zapilji u Perina. Ovaj pogled bio je više od one vrste što bi uputila nekoj posebnoj i možda opasnoj životinji, nameravajući da se uveri šta je pre nego što se pobrine za nju. One se jesu zaklele na poslušnost Randu al’Toru, ali kako li će slušati Perina Ajbaru? Činilo mu se neprirodno da izdaje naređenja Aes Sedai. Ali to je makar bilo bolje negoli obrnuto.

„Svi polaze", reče Perin. „Bolje da krenemo pre nego što budemo primećeni.“ Faila šmrcnu.

Grejdi i Niejld ponovo pozdraviše, pa odoše do sredine čistine. Perin nije imao predstavu koji je od njih dvojice učinio ono što je bilo neophodno, ali iznenada, sada već poznati uspravni srebrni sjaj zavrte se u vazduhu i pretvori u prolaz koji i nije bio dovoljno visok da se kroz njega projaše. Drveće se ukazalo iza otvora, ne toliko različito od onoga na susednim brdima. Grejdi smesta krenu kroz njega, ali i pored toga gotovo ga oboriše Sulin i male horde u velove uvijenih Devica. One su, izgleda, preuzele na sebe čast da uvek budu prve koje će proći kroz prolaze, pa nisu nameravale da puste ikoga da im je preotme.

Predviđajući stotine teškoća na koje ranije nije ni pomišljao, Perin povede Koraka na zemljište koje nije bilo toliko brdovito. Ovde nije bilo nikakve čistine, ali nije bilo ni tako gusto pošumljeno kao uvala nazad u Kairhijenu, raštrkano drveće bilo je više, ali jednako ofucano, čak i borovi. On i nije prepoznavao mnogo drugog osim hrasta i kožolista. Vazduh je delovao malo vrelije.

Faila ga je pratila, ali kad on skrenu ulevo, ona povede Lastavicu udesno. Aram je zabrinuto okretao glavu od jednog ka drugom, sve dok mu Perin ne klimnu ka svojoj ženi. Nekadašnji Krpar potera svog škopca ka njoj, ali koliko god da je bio brz, nije je stigao pre Bain i Čijad, još uvek pod velovima, i bez obzira na Perinova naređenja da Dvorečani budu sledeći Selande sa oko dvadesetak mladih Kairhijenjana i Tairenaca koji su pokuljali iz prolaza vukući svoje konje za sobom. Dva tuceta! Odmahujući glavom, Perin se zaustavi pored Grejdija, koji se okretao tamo-amo proučavajući retke šumarke.

Gaul im priđe krupnim koracima dok je Danil konačno predvodio ljude iz Dve Reke koji prođoše u trku, vukući svoje konje. Oni krvavi barjaci pojaviše se odmah iza Danila, podigavši se čim je za to bilo mesta. Taj bi čovek trebalo da obrije te blesave brkove.

„Žene su zbilja neverovatne“, gunđao je Gaul.

Perin zausti da brani Failu pre nego što je shvatio da se ovaj verovatno žali na Bain i Čijad. Kako bi se prikrio, on upita: „Imaš li ti, ženu, Grejdi?“

„Soru“, odsutno odvrati Grejdi, čija je pažnja još uvek bila na okolnom drveću. Perin je mogao da se kladi kako ovaj sasvim sigurno sada drži Moć. Svako je ovde mogao da vidi nadaleko, u poređenju sa šumama tamo nazad, kod kuće, ali neko je još uvek mogao da im se prišunja. „Nedostajem joj“, nastavi Grejdi, gotovo kao da razgovara sam sa sobom. „Taj osećaj naučite smesta da prepoznate. Mada, zbilja bih voleo da znam zbog čega je boli koleno.“

„Boli je koleno", ravnim glasom reče Perin. „Baš ovog časa je boli.“

Grejdi je, činilo se, primetio kako se ovaj upiljio u njega, a i Gaul je, takođe. On zatrepta, pa se vrati svome posmatranju. „Oprosti, gospodaru Perine, moram da nastavim stražu.“ Dugo ništa nije govorio, a onda polako otpoče: „To je nešto što je iznašao čova po imenu Kejlner. M’Hael ne voli da pokušavamo i sami iznalazimo stvari, sada, ali pošto je već bilo urađeno...“ Njegovo delimično mrštenje ukazivalo je da, možda, Taim ni onda nije to tako lako opraštao. „Mi mislimo da je to nešto nalik vezi između Zaštitnika i njihovih Aes Sedai. Možda je jedan od trojice među nama oženjen; u svakom slučaju, toliko je žena koje su ostale, nisu pobegle kada su saznale šta su im muževi. Na ovaj način, kada ste daleko od nje, znate da je dobro, a ona isto zna za vas. Muškarac voli da zna da mu je žena na sigurnom."

„To je tačno“, složi se Perin. Šta li je Faila naumila sa onim budalama? Sada je uzjahala Lastavicu, a oni su svi stajali u njenoj blizini, gledajući ka njoj. Uopšte ga ne bi iznenadilo kada bi i ona lično uletela u tu đi’e’toh besmislicu.

Seonid i Masuri uklizaše iza poslednjih Dvorečana, sa svoja tri Zaštitnika, a Mudre su bile odmah iza njih, što i nije bilo neko iznenađenje. One su bile tu da drže Aes Sedai na oku. Seonid prikupi svoje uzde, kao da će uzjahati, ali Edara nešto tiho reče, pokazujući na podebeo nakrivljeni hrast, a dve Aes Sedai pogledaše u nju, istovremeno okrećući glave, pa onda izmeniše poglede i povedoše svoje konje ka drvetu. Stvari će se odvijati mnogo bolje budu li ove dve uvek tako pokorne pa, ne baš stvarno pokorne; Seonidin vrat bio je ukočen kao da je od drveta.

Za njima dođoše rezervni konji, celo krdo, po deset konja vezano na jednoj vođici, pod pažljivim okom ljudi sa Dobrejnovog imanja koji su, navodno, znali šta rade. Perin smesta uoči Stamenog, koji je bio na sopstvenoj vođici; ženi, koja je pazila na njega, biće bolje da zna svoj posao. Prođe i mnogo dvokolica za snabdevanje na svojim velikim točkovima, a ljudi koji su ih terali cimali su uzdama i vikali na konje kao da su se plašili da će se prolaz zatvoriti na njima mnogo dvokolica jer one nisu mogle da ponesu koliko i zaprežna kola, a morale su da budu dvokolice jer kola sa sve zapregama ne bi mogla da se provuku kroz prolaz. Činilo se da ni Niejld ni Grejdi ne mogu da naprave prolaz veliki kao Randov, pa čak ni Dašivin.

Kada se poslednje dvokolice ukotrljaše na škripavim osovinama, Perin za trenutak pomisli da smesta naredi zatvaranje prolaza, ali Niejld je bio taj koji ga je držao otvorenim, a on se nalazio s druge strane, tamo nazad, u Kairhijenu. Trenutak kasnije već je bilo prekasno.

Berelajn je ušetala kroz prolaz vodeći ždrebicu koja je bila bela koliko je Lastavica bila crna, a on uputi malu molitvu zahvalnosti što je njena siva haljina za jahanje imala okovratnik sve do brade. S druge strane, od struka naviše, haljina se pripijala kao bilo koja tarabonska. Perin zaječa. Sa njom dođoše Nurel i Bertajn Galen, lord kapetan njenih Krilatih stražara, sedokosi čovek koji je nosio svoj crveni povez preko oka kao što bi neko drugi nosio perušku na šeširu, a za njima se pojaviše i sami Krilati stražari u crvenim oklopima, njih preko devet stotina. Nurel i ostali koji su bili na Dumajskim kladencima nosili su uzanu žutu traku na levoj mišici.

Uzjahavši svoju ždrebicu, Berelajn odjaha na jednu stranu s Galenom, dok je Nurel raspoređivao Krilate stražare među drvećem. Mora da je bilo najmanje pedeset koraka između nje i Faile, kao i desetak stabala, ali ova se postavila baš tako da bi mogle da pilje jedna u drugu. Stavljanje Berelajn na zaleđe, što je dalje moguće od Faile, ćinilo mu se kao dobar potez, ali moraće sa ovim da se suočava svake krvave večeri! Spaljen da si, Rande!

Konačno se i Niejld pojavio iz prolaza, gladeći svoje šašave brkove i odmeravajući da li neko posmatra dok je otvor nestajao. Niko nije gledao, pa se on pope na konja s nezadovoljnim izrazom na licu.

Uzjahavši Koraka, Perin odjaha do blagog uzvišenja. Nisu svi mogli da ga vide, zbog drveća, ali biće dovoljno ako mogu da ga čuju. Okupljeni se uzmuvaše dok se zaustavljao, a ljudi su se pomerali ne bi li ga bolje videli.

„Koliko je poznato bilo čijim doušnicima, tamo, u Kairhijenu", glasno reče on, „ja sam prognan, Prva od Majena je na putu kući, a vi ostali isparili ste poput magle na suncu.“

Na njegovo iznenađenje, oni su se smejali. Povici „Perin Zlatooki", začuše se, ali ne samo od Dvorečana. On sačeka da se utišaju; za to je trebalo nešto vremena. Faila se nije ni smejala niti je vikala, a nije ni Berelajn. Svaka od njih odmahivala je glavom; nijedna nije verovala da treba da izloži sve ono što je nameravao. Onda se međusobno ugledaše, a glave im se trenutno zaustaviše kao da ih je neko zalio ćilibarom. Nije im se dopadalo da se slažu u bilo čemu. Uopšte nije bio iznenađen kad su obe okrenule pogled ka njemu s potpuno istim izrazom u očima. Postojala je ta stara poslovica u Dve Reke, mada se način kako se izgovarala, kao i sadržaj što se njome izražavao, menjao zavisno od okolnosti i osobe koja govori. „Muškarac je kriv za sve.“ U jednoj stvari, naučio je, žene su bile bolje nego u bilo čemu drugom: da nauče muškarca kako treba uzdisati.

„Neki od vas možda se pitaju gde smo mi i zašto", nastavi on kada je konačno nastupila tišina. Manji talasići smeha. „Ovo je Geldan.“ Mrmljanje divljenja, a možda i neverica da su prešli petnaest stotina milja jednim jedinim korakom. „Najpre moramo ubediti kraljicu Alijandru kako nismo ovde radi osvajanja.“ Berelajn je trebalo da razgovara sa Alijandrom, a Faila će mu sigurno napraviti scenu zbog toga. „Onda ćemo ići da potražimo čovu koji sebe naziva Prorokom gospodara Zmaja.“ To baš neće biti prijatno; Masema nije bio uživanje ni pre nego što je zabrazdio preko ivice. „Taj Prorok izazivao je neke poteškoće, ali mi ćemo ga obavestiti kako Rand al’Tor ne želi da bilo ko bude zastrašivan kako bi ga sledio, pa ćemo povesti njega i sve one oko njega koji žele da dođu, nazad gospodaru Zmaju.“ A bude li neophodno, uplašićemo ga toliko da će mu spasti pantalone, ogorčeno je pomislio.

Oni su klicali. Zviždali su i vikali kako će naterati tog Proroka da maršira nazad, sve do Kairhijena, za gospodara Zmaja, sve dok se Perin nije ponadao da je ovo mesto možda i dalje od sela nego što bi, navodno, trebalo da bude. Toj su se vici pridružili čak i kočijaši i konjušari. Više od toga, molio se da sve prođe glatko, i brzo. Što pre bude mogao da postavi što veću razdaljinu između Berelajn i sebe i Faile, to će biti bolje. Nikakva iznenađenja, to je poželeo kada su počeli da jašu ka jugu. Bilo je krajnje vreme da se to što je ta’veren pokaže korisno za bilo šta.