Kruna mačeva

4 U Kairhijen

Iako je znao da konji to ne bi dugo izdržali, Perin bi napredovao brže nego Rand. Polovinu vremena su kaskali, a polovinu su trčkarali pored životinja. Rand je izgledao kao da je nesvestan svoje okoline, osim što je uvek spremno pružao ruku da pomogne Min ako bi se saplela. Za ostale, bio je izgubljen u nekom drugom svetu, iznenađeno trepćući kada bi primetio Perina ili Loijala. Uistinu, ni drugi nisu bili u boljem stanju. Dobrejnovi i lavijenovi vojnici zurili su pravo pred sebe, prežvakavajući sopstvene brige o tome šta li ih čeka. Dvorečani su potonuli u Perinovo mračno raspoloženje. Oni su voleli Failu – uistinu, neki su je naprosto obožavali – i ako je na bilo koji način povređena... Čak je i Aramovo nestrpljenje. splasnulo kada je shvat io da je Faila možda u opasnosti. Svi su se usredsredili na lige koje je trebalo preći, ka gradu pred njima. Osim Aša’mana, u svakom slučaju; okupljeni iza Randa kao jato vrana, proučavali su krajolik kojim je kolona prolazila, još uvek oprezni zbog moguće zasede. Dašiva je odskakivao na sedlu kao vreća i smrknuto gunđao za sebe kada je morao da trči; kezio se kada bi se ponadao da su naišli na zasedu.

Zaseda nije bila verovatna. Sulin i desetak Far Dareis Mai kasale su ispred lcolone, Perinu na vidiku, uz još toliko njih dalje napred, proveravajući put sa svih strana. Neke su svoja kratka koplja zabole u remenje koje im je vezivalo tobolce za leđa, tako da su im se vrhovi kopalja klatili iznad glava; kratki lukovi od kosti bili su izvučeni, strele postavljene u njih. Jednako su pazile na bilo šta što bi moglo da ugrozi Kar’a’karna koliko i na samog Randa, kao da su sumnjale da može ponovo nestafi. Ako je ikakva zamka čekala, ako se ikakva opasnost približavala, one će je pronaći.

Čijad je bila jedna od Devica sa Sulin, visoka žena tamne crvenkaste kose i sivih očiju. Perin joj je pogledom probadao leđa, želeći da zaostane i porazgovara s njim. Tu i tamo, uputila bi mu pogled, ali inače ga je izbegavala kao da pati od tri bolesti, sve tri zarazne. Bain nije bila s kolonom; većina Devica išla je manje-više istim putem s Ruarkom i algai’d’sisvai, ali kretali su se sporije zbog kola i zarobljenica.

Failina crna ždrebica kasala je iza Koraka, njene uzde bile su mu privezane za sedlo. Dvorečani su doveli Lastavicu iz Kaemlina, kad su mu se pridružili pre Dumajskih kladenaca. Svaki put kada bi video ždrebicu kako se propinje iza njega, u mislima bi mu se pojavilo lice njegove žene, njen istaknuti nos i pune usne, sjajne tamne oči koje svetlucaju nad visokim jagodicama. Ona je volela tu životinju skoro koliko i njega. Žena ponosna koliko i lepa, vatrena koliko i ponosna. Kćerka Davrama Bašera ne bi se sakrila, niti bi obuzdala jezik, ne za takve kao što je Kolaver.

Četiri puta su stajali da odmore konje, a on je škrgutao zubima zbog odugovlačenja. Posvećivanje pažnje konjima postalo mu je druga priroda, odsutno bi proverio Koraka, po navici mu dao malo vode. S Lastavicom je bio mnogo pažljiviji. Ako Lastavica stigne do Kairhijena bez teškoća... misao mu se uvrtela u pamet. Ako joj dovede ždrebicu u Kairhijen, Faila će biti dobro. To je bilo blesavo, dečačko umišljanje, glupavo umišljanje malog dečaka, ali nije htelo da prestane.

Svaki put kada bi se zaustavili, Min je pokušavala da ga umiri. S obešenjačkim osmehom, rekla bi mu da izgleda kao mrtvak u zimsko jutro koji upravo čeka da mu zatrpaju grob. Rekla mu je da će mu, dođe li ženi s takvim licem, Faila zalupiti vrata ispred nosa. Ali morala je da prizna kako nijedno od njenih viđenja nije obećavalo da je Faila nepovređena.

„Svetlosti mi, Perine“, konačno mu se ogorčeno obrati, gužvajući svoje sive jahaće rukavice, „ako iko pokuša da naškodi toj ženi, ona će ga naterati da čeka pred vratima dok ne bude našla malo vremena za njega.“ Skoro da je zarežao na nju. Nije baš da se one nisu trpele.

Loijal je podsetio Perina da Lovci na Rog mogu da vode računa o sebi, da je Faila preživela Troloke bez ijedne ogrebotine. „Ona je dobro, Perine“, bubnjao je iskreno, sa svojom dugom sekirom na ramenu kaskajući pored Koraka. „Znam da jeste.“ Ali to je rekao skoro dvadeset puta, a svaki put je zvučao manje ubeđeno.

Ogijerov poslednji pokušaj osokoljavanja otišao je mnogo dalje nego što je Loijal nameravao. „Siguran sam da Faila može da vodi računa o sebi, Perine. Ona nije kao Erit. Ne mogu da dočekam da postanem Eritin muž, pa da pazim na nju; mislim da bih umro ako bi promenila mišljenje.“ Kada je završio rečenicu, usta mu ostadoše otvorena, a krupne oči mu se iskolačiše; dok su mu uši podrhtavale, sapleo se o sopstvene čizme i skoro da je pao. „Nisam mislio to da kažem“, prigušeno reče, ponovo trčkarajući pored Perinovog konja. Uši su mu i dalje podrhtavale. „Nisam siguran da želim da se... Suviše sam mlad da bih...“ Progutavši knedlu, on optužujućim pogledom osmotri prvo Perina, a potom Randa na čelu kolone. „Sa dva ta’verena u blizini nije bezbedno otvarati usta. Svašta može iz njih da izleti!“ Nije tu bilo ničega što i inače ne bi izletelo iz njegovih usta, kao što je i sam dobro znao, mada je tako nešto moglo da se desi jedanput u hiljadu puta, ili u hiljadu puta hiljadu, ako u blizini ne bi bilo ta’verena. Loijal je i to znao, a ta činjenica mu je, izgleda, bila zastrašujuća koliko i bilo šta što je Perin ikada video. Prošlo je prilično vremena pre nego što su Ogijerove uši prestale da se tresu.

Faila je ispunjavala Perinov um, ali on nije bio slep, ne potpuno. Ono što je video i ne primećujući, dok su jahali na jug i zapad, poče da mu se probija u svest. Bilo je vruće kada su iz Kairhijena krenuli ka severu, pre manje od dve nedelje, a opet, činilo se da je Mračni pojačao stisak, mrveći zemlju mnogo jače nego ranije. Krta trava lomila se pod konjskim kopitima, sparušene smeđe puzavice paučinasto su se širile po stenama na padinama brda, a osušene grane, ne samo jednostavno ogolele već mrtve, lomile su se pod naletima suvog vetra. Zimzeleno drveće i kožolist najčešće su bili smeđežuti.

Seoska gazdinstva počeše da se pojavljuju posle nekoliko milja, jednostavne građevine od tamnog kamena poređanog u kocke, prvo na usamljenim čistinama u šumi, a onda sve češće, dok se šuma proređivala, pretvarajući se u šumarke koji jedva da su zavređivali to ime. Preko ramena i venaca brda probijao se kolski put, više se prilagođavajući kamenom ograđenim poljima nego terenu. Većina tih ranih gazdinstava delovala je napušteno; ovde bi pred kućom ležala prevrnuta stolica za ljuljanje, tamo je krpena lutka bila bačena pokraj puta. Mršava koštunjava stoka i ravnodušne ovce raštrkale su se po pašnjacima, gde su se vrane često čerupale oko mrcina; skoro da nije bilo pašnjaka bez jedne do dve lešine. Potočići su curkali kanalima punim osušenog blata. Njive, umesto da leže pod snegom, izgledale su spremne da Ni! raspadnu u prah, tamo gde još uvek nisu postale prah koji je vetar ganjao. Visok oblak prašine označavao je prolazak kolone sve dok se uzak kolski put nije pridružio širokom, kamenom popločanom putu koji je vodio od prolaza Džangai. Ovde je bilo ljudi, iako samo nekolicina, ali i oni su delovali nezainteresovano, tupih pogleda. Iako je zalazeće sunce bilo na pola puta preko horizonta, vazduh se usijao kao pećnica. Povremeno bi kola koja su vukli volovi, ili konji, požurila da se uklone s puta, na uske staze ili čak u polja. Oni koji su ih terali i šačica seljaka na poljima stajali su zureći, praznog pogleda, dok su posmatrali tri barjaka kako prolaze.

Blizu hiljadu naoružanih ljudi bio je dovoljan razlog za zurenje. Hiljadu naoružanih ljudi koji hitaju nekud, s ciljem. Dovoljan razlog da čovek zuri i da bude zahvalan kada nestanu s vidika.

Konačno, kad je suncu ostalo manje od dve njegove kružnice do zalaska, put poče da se penje, i na dve-tri milje pred njima ležao je Kairhijen. Rand povuče uzde, a Device, sada sve zajedno, čučnuše tu gde su stajale. Međutim, i dalje su oštro gledale uokolo.

Nije se moglo primetiti ništa što bi se kretalo po skoro golim brdima oko grada, ogromne mase sivog kamena koji se na zapadu obrušavao ka reci Algueniji, nepopustljivog, s četvrtastim zidovima i četvrtastim kulama. Brodovi svih veličina ležali su ukotvljeni na reci, dok su drugi bili privezani za dokove na udaljenoj obali, tamo gde su se nalazile žitnice; nekoliko ih je plovilo pomoću jedara ili dugih vesala. Ostavljali su utisak mira i napretka. Bez oblačića na nebu, svetlost je bila oštra, a ogromni barjaci koji su lepršali s gradskih kula Perinu su bili jasno vidljivi kada ih je vetar razvio. Grimizni Barjak Svetlosti i beli Zmajev barjak sa svojom zmijolikim stvorenjem prekrivenim grimiznozlatnim krljuštima, Izlazeće sunce Kairhijena sa svojim talasastim zrakama, zlatno na plavom, kao i četvrti, postavljen na jednako vidljivom mestu – srebrni romb na žutim i crvenim kvadratićima.

Spustivši mali durbin sa oka, namršteni Dobrejn ga vrati u izlizani kožni valjak pričvršćen na svoje sedlo. „Nadao sam se da su divljaci nekako pogrešili, ali ako se steg kuće Saigan vije pored Izlazećeg sunca, Kolaver je zauzela presto. Ona sad svakodnevno deli darove po gradu; novac, hranu, nakit. To je tradicionalno za Svetkovinu krunisanja. Vladar nikada nije omiljeniji nego nedelju dana pošto zauzme presto.“ Postrance je motrio Randa, a lice mu je delovalo ispijeno od napora da govori otvoreno. „Rulja bi mogla da se pobuni ako joj se ne dopadne ono što radiš. Ulicama može poteći krv.“ Dok je Havijen naizmenično posmatrao grad i Randa, njegov sivi škopljenik poigravao je zbog nestrpljenja svog jahača. To nije bio njegov grad; Havijen je ranije jasno obrazložio da ga nimalo nije briga šta će teći ulicama dok god je njegova vladarka na sigurnom.

Nekoliko dugačkih trenutaka, Rand je jednostavno posmatrao grad. Ili je barem tako izgledalo; šta god da je video, lice mu je bilo bezizražajno. Min ga je proučavala, zabrinuto i pomalo sažaljivo. „Pokušaću da ne bude tako“, konačno progovori. „Fline, ostani ovde s vojnicima. Min...“

Ona ga oštro prekide. „Ne! Idem kuda i ti, Rande al’Tore. Potrebna sam ti, a i ti to znaš.“ Ovo poslednje više je zvučalo kao molba nego kao zahtev, ali kada se žena tako podboči, a oči ustremi na vaše lice, ona ne moli.

„Idem i ja“, dodade Loijal, naslonjen na svoju sekiru duge drške. „Uvek uspeš nešto da izvedeš dok sam negde drugde.“ Glas mu postade pomalo plačan. „To neće moći, Rande. Neće valjati za knjigu. Kako da pišem o događajima ako nisam u njima?“

Još uvek gledajući u Min, Rand napola diže ruku ka njoj, a onda je pusti da padne. Ona mu je ravnopravno uzvraćala pogled.

„Ovo je... ludilo.“ Ukočeno držeći uzde, Dašiva dotera krupnu ždrebicu iza Randa. Ustezanje mu je izobličilo lice; možda su se čak i Aša’mani bojali da priđu Randu suviše blizu. „Sve što treba jeste čovek sa... sa lukom ili nožem a da ga ne primetiš na vreme. Pošalji jednog od Aša’mana da uradi šta treba, ili nekolicinu, ako misliš da je neophodno. Prolaz do palate – i sve se može završiti pre nego što iko i shvati šta se dešava.“

„I da sedimo ovde do mraka“, prekide ga Rand, okrenuvši svoga škopca da se suoči s Dašivom, „dok ne upoznaju ovo mesto dovoljno dobro da bi otvorili Prolaz? Na taj način sigurno ćemo izazvati krvoproliće. Videli su nas sa zidina, osim ako su slepi. Pre ili kasnije poslaće nekoga da saznaju ko smo i koliko nas je.“ Ostatak kolone ostao je sakriven ispod uzvišice, zajedno sa stegovima, ali ljudi na konjima, na ivici litice, sigurno će pobuditi radoznalost. „Uradiću ovo na svoj način.“ Glas mu ojača, a odavao je miris hladnog besa. „Niko neće umreti, osim ako to ne može da se izbegne, Dašiva. Preko glave mi je umiranja. Jesi li me razumeo? Niko!“

„Kako moj gospodar Zmaj naredi.“ Čovek je naklonio glavu, ali zvučao je nakiselo, a mirisao je...

Perin protrlja nos. Taj miris... klizav, divlje je preleteo strah, i mržnju, i ljutnju, i desetak drugih osećanja, gotovo prebrzo da bi se razlikovali. Više nije sumnjao da je čovek lud, koliko god da se pretvara. Međutim, to Perina nije više zanimalo. Ovako blizu...

Zabivši pete Koraku u slabine, on se otisnu ka gradu i Faili, ne čekajući na ostale, jedva primećujući Arama iza sebe. Nije morao da ga vidi da bi znao da je tu. Sve o čemu je mogao da razmišlja bila je Faila. Ako Lastavicu bezbedno uvede u grad... On natera sebe da zadrži Koraka u kasu. Jahač u galopu privlači pažnju, a to dovodi do pitanja i zadržavanja.

Pri toj brzini ostali brzo pristigoše. Oni koji su išli. Min je isterala svoje, a uspeo je i Loijal. Device se raštrkaše pred njima. Dok su protrčavale pored njih, pojedine su Perinu dobacivale poglede odobravanja. Čijad je napadno proučavala okolinu dok nije isprednjačila.

„I dalje mi se ne dopada ovaj plan“, mrmljao je Havijen pored Randa. „Oprosti mi, moj gospodaru Zmaju, ali ne dopada mi se.“

Dobrejn, s Randove druge strane, zagunđa „Več smo o tome raspravljali, Majenče. Da smo uradili kako si ti hteo, zatvorili bi kapije pred nama pre nego što bismo prešli jednu milju.“ Havijen progunđa nešto ispod glasa i udalji konja nekoliko koraka. On je želeo da svi prate Randa u grad.

Perin baci pogled preko ramena, iza Aša’mana. Prepoznatljiv po svom kaputu, Dejmer Flin i uz njega nekolicina Dvorečana bili su vidljivi na litici, gde su stajali i zadržavali konje. Perin uzdahnu. Ne bi imao ništa protiv da ima nekoliko ljudi iz Dve Reke uz sebe. Ali Rand je verovatno bio u pravu, a Dobrejn se slagao s njim.

Nekolicina je mogla da uđe tamo gde omanja vojska ne bi mogla. Ako bi se kapije zatvorile, Aijeli bi morali da opsedaju grad, pod uslovom da na to još uvek pristaju, a onda bi ponovo otpočelo ubijanje. Rand je nabio Zmajevo žezlo u bisage na škopcu, tako da je virila samo izrezbarena drška, a taj jednostavan kaput nije ličio ni na šta što je Ponovorođeni Zmaj nosio. Što se Aša’mana ticalo, niko u gradu nije imao pojma šta crni kaputi znače. Istina je i kako je lakše ubiti nekolicinu ljudi negoli omanju vojsku, čak iako je većina njih mogla da usmerava. Perin je video Aša’mana koji je dobio u stomak koplje Šaidoa. Umro je lako, kao bilo koji čovek.

Dašiva je gunđao ispod glasa; Perin uspe da uhvati „heroj“ i „budala“ izgovoreno jednako neodobravajućim tonom. Da nije bilo Faile, možda bi se i složio. U jednom trenutku, Rand se okrenu ka aijelskim logorima raštrkanim preko brda dve-tri milje istočno od grada, a Perin zadrža dah, ali šta god Rand mislio, ostao je na putu. Ništa nije bilo važnije od Faile. Ništa, uviđao Rand to ili ne.

Oko pola milje pred kapijama ujahaše u drugi logor, zbog kojeg se Perin namršti. Bio je dovoljno veliki da bude grad; debela traka trošnih drvenih baraka i klimavih šatora sklepanih od ostataka svega i svačega, prostirala se preko spaljenog zemljišta kačeći se za visoke sive zidove dokle je pogled dopirao. Ovo se nekada zvalo Forgejt, pravi zečinjak izuvijanih ulica i prolaza pre nego što su ga Šaidoi spalili. Dok je čudno društvo prolazilo, neki od ljudi su u tišini buljili u Ogijera i Device Aijelke, ali većina je nastavljala sopstvenim poslom – izmučenih, ispijenih lica i bez dovoljno pažnje kako bi primetili išta što im nije pred nosom. Žive boje i često odrpani ukrasi koje su nosili žitelji Forgejta mešale su se s mirnijim bojama uobičajenijim u Kairhijenu, s jednostavnom tamnom odećom seljaka i zemljoradnika.

Žitelji Forgejta bili su u gradu zajedno s hiljadama izbeglica iz unutrašnjosti zemlje kada je Perin otišao. Mnoga od ovih lica imala su modrice ili još gore, posekotine i razderotine, često nepovijene. Kolaver mora da ih je izbacila. Oni ne bi sami od sebe napustih sigurnost zidina; i žitelji Forgejta i izbeglice plašili su se povratka Šaidoa, kao što se čovek koji je bio žigosan plaši usijanog gvožđa.

Put se prostirao pravo kroz logor, do prolaza Džangai, tri visoka četvrtasta luka s kulama sa strane. Ljudi s kalpacima nalazili su se na grudobranima, vireći kroz procepe na kamenim zubima. Neki su buljili prema ljudima na brdu, a tu i tamo je poneki oficir s konom držao durbin na oku. Randova mala družina privuče zainteresovane poglede. Konjanici i Device Aijelke; neuobičajena družina. Samostreli se pojaviše navrh zupčastog zida, ali niko ne podiže oružje. Gvožđem okovane kapije stajale su otvorene. Perin zadrža dah. Toliko je želeo da odgalopira do Sunčeve palate i do Faile.

Unutar kapija nalazila se oniža kamena stražara, gde je trebalo da se pridošlice u grad prijave pri ulasku. Kairhijenski oficir četvrtastog lica nezadovoljno ih je posmatrao dok su prolazili, zabrinuto odmeravajući Device. Samo je stajao i gledao.

„Kako ti rekoh“, Dobrejn se oglasi kad su prošli stražaru, „Kolaver je proglasila slobodan ulazak u grad za Svetkovinu krunisanja. Čak ni osoba koja je na poternici ne bi bila oterana niti uhapšena. To je tradicija.“ Ipak je zvučao kao da mu je laknulo. Min zvučno odahnu, a Loijal ispusti uzdah olakšanja koji se mogao čuti preko dve ulice. Perin je još osećao pritisak u grudima i nije mogao da odahne. Lastavica je ušla u Kairhijen. E sad samo još da je dovede do kraljevske palate.

Izbliza, Kairhijen je bio ono što je izdaleka nagoveštavao. Najviša brda ležala su unutar zidina, ali cepkana su na terase i prekrivana kamenom dok na kraju više uopšte nisu ličila na brda. Široke, prenatrpane, ulice su se sretale pod pravim uglom. U ovom gradu čak su i prolazi pravili pravougaonu rešetku. Ulice su se dizale i spuštale, ne obazirući se na brda, a najčešće ih jednostavno prosecajući. Od radnji pa do palata, sve zgrade su bile u osnovi pravilni kvadrati ili jednostavni pravougaonici, uključujući velike potporne kule, zavijene u skele, nekada čuvene Bezvršne kule Kairhijena, koje su još uvek popravljali, jer su spaljene tokom Aijelskih ratova. Grad je izgledao tvrđi od kamena, onespokojavajuće mesto, a senke, koje su svuda šarale, samo su pojačavale utisak. Loijalove uši s čupercima nisu prestajale da se trzaju; čelo mu se nabralo od zabrinutosti, a oklembešene obrve doticale su mu obraze.

Bilo je malo znakova Svetkovine krunisanja ili Visokog Časelina. Perin nije imao predstavu kako teče praznovanje, ali u Dve Reke Dan za razmišljanje bio je vreme za veselje da bi se zaboravila turobnost zime. Ovde je sve izgledalo nekako utišano, bez obzira na mnoštvo ljudi. Na nekom drugom mestu, Perin bi pomislio da je neprirodna vrućina primirila strasti, ali izuzimajući žitelje Forgejta, svi Kairhijenjani bili su trezveni, ozbiljni ljudi. Barem na površini; o onome ispod površine nije želeo da razmišlja. Piljari i torbari, koje je pamtio, nestali su s ulica, zajedno s muzičarima, akrobatama i lutkarskim pozorištima. Oni mora da su bili u logoru dronjavih, van zidina. Nekoliko zatvorenih, tamno obojenih nosiljki vijugalo je kroz tihu gomilu, neke su imale stegove Kuća malo veće od kona koji su ukočeno stajali nad njima. Kretali su se jednako sporo kao i volovska kola, pored kojih su išli seljaci s bičevima, a osovine su im škripale od sporosti. Pridošlice su se izdvajale, bez obzira na boju odeće, jer je jedva ko osim pridošlica jahao. Oniži meštani, u svojoj tamnoj odeći, ličili su na bledolike vrane. Naravno, Aijeli su se odmah primećivali. Bez obzira da li je jedan ili ih ima deset, pred njima se gomila raščišćavala; pogledi su skretali na drugu stranu, a prazan prostor stvarao se oko njih kud god pošli.

Lica Aijela okretala su se prema družini koja se lagano probijala kroz gomilu. Čak iako nisu svi prepoznavali Randa u njegovom zelenom kaputu, znali su ko mora biti visoki mokrozemac praćen Devicama. Od njihovih lica Perina su podilazili žmarci: razmatranje. Bio je srećan što je Rand ostavio Aes Sedai za sobom. Osim za Aijele, Ponovorođeni Zmaj kretao se kroz reku nezainteresovanih, koja se razdvajala pred Devicama i ponovo zatvarala za Aša’manima.

Kraljevska palata Kairhijena, Sunčeva palata, Palata veličanstveno izlazećeg sunca – Kairhijenjanima nije nedostajalo mašte za imena, svako je bilo neobičnije od prethodnog – stajala je na najvišem brdu u gradu – tamna masa četvrtastog kamena sa stepenastim kulama koje su se nadnosile nad sve drugo. Ulica ka njoj, Krunoput, prerastala je u široku kosinu koja se dizala ka palati, a Perin duboko udahnu kada su krenuli uz nju. Faila je bila tamo gore. Morala je da bude, i bezbedna. Šta god bilo, mora da bude bezbedna. Dotače čvor koji je vezivao Lastavičin povodac za prsten na njegovom doratu, a potom sekiru koja mu je visila za pojasom. Konjske potkovice su glasno odzvanjale pločnikom. Device nisu pravile nikakav zvuk.

Stražari na velikim otvorenim bronzanim kapijama gledali su njihovo sporo primicanje i pogledali se međusobno. Oni su bili raznobojni za kairhijenske vojnike, desetina sa zlatnim izlazećim suncem na tamnim grudnim oklopima i zrakama u bojama kuće Saiganija vezanim ispod sečiva halebardi.

Perin je mogao da im čita misli. Trinaest jahača, ali ne u žurbi, a samo dvojica u oklopima, od čega jedan u majenskom, crvenom. Teškoće će proizići od Karalin Damodred i Torama Rijatina, a Majenci u tome ne učestvuju. A tu su bili žena i Ogijer. Oni sigurno neće stvarati neprilike. A opet, tridesetak Devica, koje su trčkarale ispred konja, nisu izgledale kao da su došle na čaj. Za trenutak je sve bilo neizvesno. Onda jedna Devica podiže veo. Stražari se trgoše kao opareni, a jedan zavitla halebardu i polete ka kapiji. Prešao je dva koraka i zaustavio se, potpuno ukipljen. Svi stražari bili su ukočeni; samo su im se glave pomerale.

„Dobro“, promrmlja Rand. „Sad odsecite tokove i ostavite ih za kasnije.“

Perin se oseti neudobno. Aša’mani su se raštrkali pozadi, pokrivajući skoro celu širinu kosine; mora da su koristili Moć. Njih osmorica su vrlo verovatno mogli da potpuno rasture ovo mesto. Možda čak i Rand sam. Ali ako kule počnu da bljuju strele, umreće sa ostalima, uhvaćeni na ovoj kosini koja odjednom nije izgledala tako široka.

Niko nije ubrzavao. Ko god posmatrao s visokih uskih prozora palate ili zasvođenih šetališta visoko gore, ne sme videti ništa neuobičajeno. Sulin napravi znak govorom ruku, i ona brzo spusti veo, crvena u licu. Spor hod, uz kameni nagib. Pojedinim stražarima su se glave pod kalpacima divljački tresle, oči kolačile, jedan je izgledao kao da se onesvestio, naglo uspravljen, s bradom na grudima. Neki su zevali, ali nikakav zvuk nije izlazio. Perin pokuša da ne razmišlja o onome što ih je utišalo. Spor hod, kroz otvorene bronzane kapije pa u glavno dvorište.

Tu nije bilo vojnika. Kameni balkoni oko dvorišta bili su prazni. Livrejisane sluge oborenih pogleda požuriše da preuzmu uzde i pridrže stremene. Crvene, žute i srebrne trake spuštale su se niz rukave inače tamnih kaputa I haljina sa malim izlazećim suncem na levoj strani grudi. Sluge su na sebi imale više boja nego što je Perin ranije viđao. Oni nisu mogli da vide stražu napolju, ali teško da bi se išta promenilo i da su ih videli. U Kairhijenu, sluge Hu igrale sopstvenu varijantu Daes Dae’mar, Igre kuća, ali su se pravili da ne primećuju šta rade oni koji su iznad njih. Previše obraćati pažnju na ono što se dešava među boljim od vas – ili makar biti viđen da obraćaš pažnju moglo je značiti da si uvučen u njihovu igru. U Kairhijenu, a verovatno i u većini drugih zemalja, običan svet mogao je biti pregažen, a neprimećen, l.uno gde su moćni šetkali.

Punačka žena povela je Koraka i Lastavicu ne obraćajući pažnju na Pcrina. Lastavica je bila u Palati sunca i ništa se nije promenilo. Još uvek nije znao je li Faila mrtva ili živa. Glupa fantazija blesavog dečaka.

Pomerivši sekiru na boku, pratio je Randa uz široke sive stepenice na udaljenom kraju dvorišta i klimnu glavom kada Aram posegnu preko ramena da olabavi mač. Livrejisani čovekotvori visoka vrata na vrhu stepeništa, bronzana poput spoljne kapije i izgravirana Izlazećim suncem Kairhijena.

Ranije bi se Perin ukočio zbog grandioznosti ulazne dvorane. Debeli četvrtasti stubovi od tamnog mermera držali su svod sa četvrtastim ornamentima deset stopa iznad tamnoplavih i zlatnih podnih pločica. Pozlaćena izlazeća sunca nizala su se ivicom tavanice, a frizovi na zidovima pokazivali su kairhijenske pobede u bitkama. Tu nije bilo nikoga osim šačice mladića skupljenih ispod jednog friza; oni zamukoše kada ugledaše Perina i ostale.

Sinu mu da nisu svi muškarci. Svi su nosili mačeve, ali četiri od njih sedmoro bile su kratko ošišane devojke, u kaputima i vrećastim pantalonama nalik na Minine. Pa i nije bila preterano kratka; i momci i devojke skupili su je u neku vrstu repića koji im je dopirao do ramena, vezan tamnom mašnom. Jedna od devojaka nosila je zeleno, nešto svetlije nego što je bilo uobičajeno u Kairhijenu, a druga jasno plavo; ostali su bili u tamnoj odeći, s nekoliko traka u boji preko grudi. Proučavali su Randovo društvo, obraćajući posebnu pažnju na njega, shvati Perin; njegove žute oči obično bi zaprepastile ljude, samo što on to više nije primećivao sem ako bi neko poskočio ili se baš unezverio – proučavali su ih u tišini dok se vrata za poslednjim Aša’manom ne zatvoriše. Zvon zatvaranja sakri trenutak grozničavog sašaptavanja; razmetljivo krenuše ka njima, devojke su se kočoperile čak i više nego momci, što je iziskivalo malo napora. I kada su klekli, to je izgledalo osorno.

Devojka u zelenom baci pogled ka devojci u plavom koja je imala spuštenu glavu i reče: „Moj gospodaru Zmaju, ja sam Kamaila Nolajen. Selanda Darengil vodi naše društvo...“ Zatreptala je na besan pogled devojke u plavom. I pored tog pogleda Selanda je mirisala kao da je smrtno uplašena, ako je Perin uspeo da pohvata koja je koja. Pročistivši grlo, Kamaila nastavi: „Nismo mislili... ovaj, nismo očekivali vaš povratak.. tako brzo.“

„Da“, meko progovori Rand, „sumnjam da je iko mislio da ću se vratiti tako brzo. Niko od vas nema razloga da me se plaši. Baš niko. Ako i u šta verujete, verujte u to.“ Iznenađujuće, dok je to izgovarao gledao je pravo u Selandu. Ona iznenada podiže glavu i dok je blenula u njega, iz njenog mirisa nestade straha. Ne potpuno, ali smanjio se na mrvicu. Kako li je Rand znao za to? „Gde je Kolaver?“, upita Rand.

Kamaila otvori usta, ali Selanda odgovori pre nje: „U Velikoj dvorani Sunca.“ Dok je govorila, glas joj je postajao snažniji a miris straha je sve više bledeo. Čudno, trun ljubomore pojavi se u njemu, zakratko, kad je pogledala u Min. Ponekad su ga mirisi više zbunjivali nego što su mu pomagali. „U toku je treći Sabor o Zalasku“, nastavila je. „Mi nismo dovoljno važni da bi prisustvovali. Osim toga, mislim da je uznemirava postojanje naših društava.“

„Treći“, promrmlja Dobrejn. „Znači da je već deveti zalazak sunca od njenog krunisanja. Nije gubila vreme. Bar će svi biti zajedno. Biće prisutni svi koji nešto znače, Kairhijenjani i Tairenci.“

Ispravivši se na kolenima, Selanda je uspela da izgleda kao da gleda Randa pravo u oči. „Spremni smo da plešemo sečivima za vas, moj gospodaru Zmaju.“ Sulin odmahnu glavom stisnutih očiju, a druga Devica glasno zagunđa; nekolicina je izgledala i mirisala na spremnost da počini neko nasilje na licu mesta. Aijeli nisu mogli da se odluče kako da postupaju sa ovim mladim mokrozemcima. Za Aijele, bilo je teško jer su oni pokušavali da budu Aijeli, na neki način, da prate đi’e’toh ili bar svoju varijantu istog. Ovih sedam nisu bili svi; stotine idiota, najmanje, raštrkalo se svuda po gradu, organizujući se u društva po uzoru na Aijele. Polovina Aijela za koje je Perin čuo, želela je da im poraogne, druga polovina je želela da ih zadavi.

Lično, nije ga bilo briga hoče li đi’e’toh rasturiti na parčiće. „Gde mi Je žena?“, strogo upita. „Gde je Faila?“ Mlade budale razmeniše oprezne poglede. Oprezne!

„Ona je u Velikoj dvorani Sunca“, polako izgovori Selanda. „Ona... ona je Jedna od kraljičinih... od Kolaverinih pratilja.“

„Vrati oči u glavu, Perine“, prošaputa Min. „Mora da je imala dobre razloge. Znaš da je tako.“

Skupivši se u kaputu, Perin pokuša da se pribere. Jedna od Kolaverinih pratilja? Kakvi god da su bili njeni razlozi, moraju biti dobri. To je bio siguran. Ali koji su mogli biti?

Selanda i ostali su ponovo razmenjivali oprezne poglede. Jedan od muškaraca, mladić šiljatog nosa, tiho i vatreno prošaputa: „Kunemo se da nećemo reći nikome! Nikome! Vodenom zakletvom!“

Pre nego što je Perin uspeo da zahteva da mu kažu, Rand progovori: „Selanda, povedi nas u Veliku dvoranu. Neće biti sečiva. Došao sam da Izvršim pravdu nad onima koji to zaslužuju.“

Od nečeg u njegovom glasu Perinu se nakostrešiše dlake na vratu. Tmurna čvrstina čekića. Faila jeste imala dobre razloge. Morala je da ima.