Kruna mačeva

34 Ta'veren

U dvorištu pred Sunčevom palatom sve je bilo spremno po Randovom naređenju. Ili gotovo sve. Jutarnje sunce bacalo je senke sa stepenastih kula, tako da je samo deset koraka pred visokim bronzanim kapijama bilo u punoj svetlosti. Dašiva i Flin i Narišma, tri Aša’mana koja je zadržao, čekali su pored svojih konja, čak je i Dašiva blistao sa srebrnim mačem i crveno-zlatnim zmajem na svom crnom okovratniku, iako je i dalje uspevao da deluje iznenađeno svaki put kada bi opipao mač na svome boku, kao da se čudi što ga zatiče tu. Iza samog Dobrejna, s dva visoka stega koji su visili u nepomičnom vazduhu, u novim oklopima, sveže prelakiranim, tako da su sijali na suncu, i crvenim, belim i crnim kićankama vezanim za drške njihovih kopalja odmah ispod sečiva, stotinu Dobrejnovih konjanika bilo je u sedlu. Oni zaklicaše kada se Rand pojavio, dok je njegov opasač za mač sa svojom pozlaćenom kopčom u obliku zmaja bio vezan preko crvenog kaputa teškog od zlatoveza.

„Al’Tor! Al’Tor! Al’Tor!“, ispunjavalo je dvorište. Ljudi okupljeni na zalučenim balkonima pridružiše im se, Tairenci i Kairhijenjani u svojoj svili i čipkama, koji su samo nedelju dana ranije bez sumnje jednako glasno klicali Kolaveri. Muškarci i žene koji bi više voleli da se on nikada nije ni vratio u Kairhijen, sada su mahali rukama i pridruživali se povicima. On podiže Zmajevo žezlo da im otpozdravi, a oni zaklicaše još glasnije.

Gromoglasno dobovanje bubnjeva i kričanje truba uzdigoše se nad klicanjem, a poticali su od još jedne desetine Dobrejnovih ljudi koji su nosili crvene haljetke sa crno-belim diskom na grudima, pri čemu je polovina nosila dugačke trube ukrašene istom takvom tkaninom, a druga polovina je imala jednako ukrašene talambase okačene o remenje s obe strane konja. Pet Aes Sedai, ogrnutih šalovima, priđoše da ga susretnu dok se spuštao niz široke stepenice. Makar su krenule ka njemu. Alana ga je samo jednom ispitivački pogledala tim krupnim, tamnim, prodornim očima – majušni čvor osećanja u njegovoj lobanji govorio mu je da je smirenija, mnogo opuštenija nego što je se ikada sećao – jedan ispitivački pogled, i onda načini mali pokret, a Min mu dotače ruku, pa se povuče u stranu s njom. Bera i ostale načiniše plitke naklone, samo malo pognuvši glave, kad Aijeli pokuljaše iz palate iza njega. Nandera je vodila dve stotine Devica – one nisu nameravale da budu brojčano nadjačane od „verolomaca“ – i Kamar, vižljasti Darin od Krivog Vrha, sa više sedih od Nandere i za pola glave viši od Randa, koji je vodio dve stotine Seja Duna koji nisu dozvoljavali da budu manje upadljivi od Far Dareis Mai, a još manje od Kairhijenjana. Oni se pronjihaše obilazeći Randa i Aes Sedai da opkole celo dvorište. Bera, poput ponosne seljanke, i Alana, nalik nekoj tamnoj, prelepoj kraljici, u svojim šalovima sa zelenim resama, pa punačka Rafela još tamnije puti, uvijena u svoje plavo, koja ga je napeto posmatrala, a onda Fejldrin hladnih očiju, još jedna zelena, s tankim pletenicama ukrašenim raznobojnim perlicama, i vitka Merana u njenom sivom, zbog čijeg mrštenja je Rafela delovala kao oličenje smirenosti Aes Sedai. Pet.

„Gde su Kiruna i Verin?“, zahtevao je da zna. „Pozvao sam sve vas.“

„I jesi, moj gospodaru Zmaju“, glatko mu odgovori Bera. Ona uz to načini još jedan naklon; samo malo dublji, ali od toga se trgao. „Nismo mogle da pronađemo Verin; ona je negde u aijelskim šatorima. Ispituje…“, njeno tečno izlaganje prekide se na trenutak, „…zarobljenice, verujem, pokušava da sazna šta su nameravale kada dođu do Tar Valona.“ Kada njega donesu do Tar Valona; znala je dovoljno da se ne izbrblja ovde, gde su svi mogli da je čuju. „A Kiruna je… na savetovanju sa Sorileom u vezi s pravilima ophođenja. Ali sasvim sam sigurna da će biti više no srećna da nam se pridruži ako pošalješ lični poziv Sorilei. Mogu ja da odem, ako ti…“

On na to odmahnu rukom. Pet bi trebalo da bude dovoljno. Možda će Verin nešto i saznati. Da li je želeo to da zna? I Kiruna. Nešto u vezi s pravilima ophođenja? „Drago mi je što se lepo slažete sa Mudrima.“ Bera nešto zausti, a onda čvrsto stisnu usne. Šta god da je Alana govorila Min, to je izazvalo grimizne tačke na Mininim obrazima i ona isturi bradu, mada pomalo čudno, ali činilo se da joj odvraća dovoljno smireno. Pitao se da li će mu reći o čemu su razgovarale. U jedno je bio siguran kada su u pitanju žene – svaka od njih ima tajno mesto u svom srcu, koje ponekad podeli s nekom drugom ženom, ali nikada s muškarcem. To je bilo jedino u šta je bio siguran kada su u pitanju žene.

„Nisam došao da bih stajao ovde ceo dan“, rekao je napeto. Aes Sedai se postaviše oko njega, s Berom na čelu, a ostale su zaostajale pola koraka. Da nije bila ona, bila bi Kiruna. Njihov sopstveni poredak, ne njegov. Nije ga stvarno bilo briga, dok god su se držale svojih zakletvi, a verovatno se u to ne bi ni mešao da nije bilo Min i Alane. „Merana će od sada govoriti za vas; naređenja ćete primati od nje.“

Po iznenada razrogačenim očima čovek bi pomislio da je lupio šamar svakoj od njih. Uključujući Meranu. Čak se i Alana naglo okrenula. Zbog čega su zaprepašćene? Uistinu, Bera ili Kiruna vodile su glavnu reč još od Dumajskih kladenaca, ali Merana je bila izaslanica poslata u Kaemlin.

„Ako si spremna, Min?“, upitao je, pa ne sačekavši odgovor, dugim koracima siđe u dvorište. Krupni crni škopac vatrenih očiju, na kome je dojahao od Dumajskih kladenaca, bio je doveden za njega, opremljen sedlom visokog naslona potpuno ukrašenim zlatom, sa grimiznom podstavkom za sedlo izvezenom crno-belim diskovima na svim uglovima. Bogato ukrašena oprema pristajala je toj životinji, kao i njegovo ime. Taidaišar, na Starom jeziku, Gospodar slave. I konj i njegova bogato ukrašena oprema pristajali su Ponovorođenom Zmaju.

Dok je uzjahivao, Min je dovela mišje sivu kobilu na kojoj je jahala kada su se vraćali, navukavši rukavice za jahanje pre nego što se vinula u sedlo. „Sijra je lepa životinja“, rekla je, tapkajući kobilin izvijeni vrat. „Volela bih da je moja. Dopada mi se i njeno ime. Mi taj cvet u okolini Baerlona nazivamo različak, a u proleće on raste svuda uokolo.“

„Tvoja je“, reče joj Rand. Kojoj god Aes Sedai da je ta kobila pripadala, ta neće odbiti da mu je proda. Daće Kiruni hiljadu kruna za Taidašara; onda neće moći da se žali; najbolji ždrepci tairenske krvi nisu koštali ni deseti deo te sume. „Jesi li imala zanimljiv razgovor sa Alanom?“

„Ništa što bi te se ticalo“, odvrati ona nezainteresovano, ali blago crvenilo zažari joj obraze.

On tiho šmrknu, a onda podiže glas: „Lorde Dobrejne, mislim da smo dovoljno pustili Morski narod da čeka.“

Povorka je privlačila masu na širokim ulicama i kako su se glasine širile pred njima, ispunjavala prozore i vrhove krovova. Na čelu je bilo dvadeset Dobrejnovih kopljanika, kako bi raščistili prolaz, zajedno sa trideset Devica i isto toliko Crnih Očiju, pa su onda nailazili bubnjari, dobujući sve vreme – dum, dum, dum, DUM-DUM – a za njima trubači koji su kroz to parali visokim tonovima. Povici iz gomile gotovo da su prigušili i trube i bubnjeve, urlik bez reči koji je jednako mogao da označava bes koliko i divljenje. Barjaci su vijorili, baš ispred Dobrejna a iza Randa, beli Zmajev barjak i Barjak Svetlosti, a Aijeli pod velovima trčkarali su pored kopljanika čije su se kićanke lelujale u vazduhu. Tu i tamo na njega su bacali cveće. Možda ga i nisu mrzeli. Možda su ga se samo bojali. Moraće time da se zadovolji.

„Povorka dostojna bilo kog kralja“, povika Merana kako bi je čuo.

„Onda je dobra i za Ponovorođenog Zmaja“, oštro joj je odgovorio. „Hoćeš li da ostaneš pozadi? I ti isto, Min.“ Na nekim drugim krovovima krili su se napadači. Strela iz luka ili iz samostrela, namenjena njemu, danas neće završiti ni u jednoj ženi.

One jesu zaostale iza njegovog krupnog ždrepca, cela tri koraka, a onda su opet bile odmah pored njega – Min prepričavajući mu šta joj je Berelajn napisala o Morskom narodu na brodovima, o Džendai proročanstvima i Koramuru, a Merana ubacujući ono što je ona znala o proročanstvu, iako je priznavala da to baš i nije bilo mnogo, tek malo više nego Min.

Posmatrajući vrhove krovova, slušao ih je na pola uva. On nije držao saidin, ali mogao je da ga oseti u Dašivi i drugoj dvojici, odmah iza sebe. Nije osećao peckanje koje bi mu najavilo da je neka Aes Sedai prigrlila Izvor, ali on im je rekao da to ne čine ako nemaju dozvolu. Možda bi to trebalo promeniti. Činilo se da se drže svoje zakletve. A kako i ne bi? Bile su Aes Sedai. Baš bi bilo lepo da ga pokosi sečivo ubice dok se neka od sestara premišlja da li služiti mu znači spasiti ga ili poslušnost znači ne usmeravati.

„Zbog čega se smeješ?“, želela je da zna Min. Sijra je dokasala bliže, a ona mu se osmehivala.

„To nije stvar za podsmevanje, moj gospodaru Zmaju“, kiselo mu sa druge strane dobaci Merana. „Ata’an Mijere znaju da budu veoma posebni. Bilo koji narod postaje hirovit kada su u pitanju njegova proročanstva.“

„Svet je nešto čemu se treba smejati“, odgovorio joj je. Min se zasmeja zajedno s njim, ali Merana samo šmrknu i nastavi o Morskom narodu čim je on prekinuo s tim.

Blizu reke, visoki zidovi grada spuštali su se do vode, zakriljujući dugačke sive kamene dokove koji su se pružali iz pristaništa. Rečni brodovi i čamci i tegljači svih vrsta i veličina bili su vezani svuda uokolo, a posade su im se okupile na palubama kako bi posmatrale gužvu, ali plovilo koje je Rand tražio stajalo je i spremno ga čekalo, priterano jednim krajem uz kraj doka, gde su sve prepreke već bile uklonjene. Šajka, tako se zvalo plovilo, nisko i usko, bez ikakvih jarbola, kome je jedan fenjer stajao na pramcu, na vrhu četiri koraka dugačkog štapa, a drugi beše na krmi. Gotovo trideset koraka dugačka i sa toliko vesala sa obe strane, nije mogla da nosi teret koji bi nosio jedrenjak te veličine, ali isto tako, nije ni zavisila od vetra, a sa tako plitkim gazom mogla je da putuje i danju i noću, koristeći veslače koji su se smenjivali. Šajke su korišćene na rekama za važne i hitne terete. Činilo mu se da je to podesno.

Kapetan se neprekidno klanjao dok je Rand silazio niz platformu za ukrcavanje, s Min koja ga je držala podruku i Aes Sedai i Aša’manima za petama. Elver Šejn bio je još mršaviji nego što beše njegovo plovilo, u kaputu koji mu je padao do kolena, murandskog kroja. „Čast je voziti vas, moj gospodaru Zmaju“, mrmljao je dok je velikom maramicom brisao ćelavu glavu. „Čast to je. Čast zbilja. Čast.“

Bilo je očito kako bi taj čova više voleo da mu je brod pun živih otrovnica. Žmirkao je zbog šalova Aes Sedai i piljio u njihova bezvremena lica i oblizivao usne, nesigurno prelazeći pogledom između njih i Randa. Zbog Aša’mana mu se razjapiše usta kad je konačno povezao njihove crne kapute sa glasinama, a od tog trenutka izbegavao je da i slučajno pogleda ka njima. Šejn je posmatrao kako Dobrejn uvodi ljude s barjacima na palubu, i trube i bubnjare s bubnjevima, a onda je posmatrao konjanike koji su se poređali na doku kao da je sumnjao da će i oni poželeti da se ukrcaju. Nandera sa dvadeset Devica i Kamar sa dvadeset Crnih Očiju, svi sa šoufama oko glave, iako sa spuštenim velovima, nateraše kapetana da se brzo odmakne i ostavi Aes Sedai između sebe i njih. Aijeli su se mrštili; potreba da se stave velovi mogla bi da ih za trenutak uspori, ali Morski narod je možda znao šta velovi znače, a teško da bi odgovaralo ako poveruju kako su napadnuti. Rand pomisli kako bi ta Šejnova maramica mogla da izbriše i onaj čuperak sede kose koji mu je još preostao.

Šajka se otisnula sa doka nošena svojim dugim veslima, dok su se dva barjaka lelujala na pramcu, a bubnjevi dobovali i trube kričale. Na samoj reci, ljudi su se pojavljivali na palubama da posmatraju, a neki su se čak peli u posmatračke korpe. Na brodu Morskog naroda pojavili su se, takođe, mnogi odeveni u jarke boje, ni nalik na odeću prigušenih boja kakvu su nosili na drugim plovilima. Bela pena bila je veća od ostalih brodova, ali nekako i uglađenija, sa dva visoka jarbola oštro pobodena i prečkama položenim preko njih u kvadrat, dok su gotovo svi ostali imali kose prečke, duže od jarbola kojima su pridržavali veći deo svojih jedara. Sve na njemu odisalo je različitošću, ali u jednome, Rand je znao, Ata’an Mijere morali su biti kao i svi ostali. Oni će se ili sami od sebe složiti da ga prate ili će biti prisiljeni na to; Proročanstva su govorila da će on okupiti ljude svih zemalja – „Sever će privezati istoku, a zapad će on svezati za jug“ rečeno je – a nikome neće biti dopušteno da ostane po strani. Sada je to znao.

Kada je iz svoje kade slao naređenja, nije imao prilike da podrobnije objasni šta namerava kada stigne do Bele pene, zato je to objavio sada. Pojedinosti izazvaše cerenje Aša’mana, kao što je i očekivao – pa, Flin i Narišma su se iscerili; Dašiva je odsutno žmirkao – i mrštenje među Aijelima, što je takođe očekivao. Nisu voleli da budu gurnuti u stranu. Dobrejn jednostavno klimnu glavom; on je znao da je danas prisutan samo radi predstave. Ono što Rand nije očekivao bilo je ponašanje Aes Sedai.

„Biće kako ti zapovediš, moj gospodaru Zmaju“, reče Merana, izvodeći jedan od onih malih naklona. Preostale četiri razmeniše poglede, ali samo su klecale i mrmljale: „Kako ti zapovediš“, odmah iza nje. Nijedno protivljenje, nijedno mrštenje, nijedan naduveni pogled ni govorancija o tome zbog čega to treba učiniti bilo kako drugačije osim onako kako je on to želeo. Može li početi da im veruje? Ili će one pronaći nekakav Aes Sedai način da se iskobeljaju iz sopstvenih zakletvi čim im bude okrenuo leđa?

„One će držati reč“, odjednom promrmlja Min, kao da mu čita misli. S rukom provučenom ispod njegove i držeći se obema šakama njemu za rukav, govorila je dovoljno tiho da samo on čuje. „Upravo sam videla ovih pet u tvojoj šaci“, dodala je za slučaj da je nije shvatio. Nije bio siguran može li to da oslika u umu, čak i ako je ona to ugledala u jednom od svojih viđenja.

Nije morao dugo da se trudi. Šajka je naprosto letela kroz vodu, i za tili čas su dizali vesla na nekih dvadeset koraka od mnogo više Bele pene. Bubnjevi i trube utihnuše, a Rand usmeri, načinivši most od Vazduha isprepletanog vatrom, kojim poveza ogradu šajke sa onom na brodu Morskog naroda. Sa Min o ruci, on krenu preko njega, za svako oko, osim aša’manskog, hodajući nagore ni po čemu.

Upola je očekivao da Min bude nesigurna, makar u početku, ali ona je naprosto hodala pored njega, kao da se pod njenim čizmama zelenih potpetica nalazi kamenje.

„Verujem ti“, tiho mu je saopštila. Osmehivala se, takođe, napola umirujućim osmehom, a napola, pomislio je, jer ju je zabavljalo što mu je ponovo pročitala misli.

Pitao se koliko bi mu verovala kada bi znala da je ovo bio najduži most što je mogao da izatka. Samo korak dalje, samo stopu, i sve bi popustilo čim se na to zakorači. Na toj tački to bi bilo kao da samog sebe pokušava da podigne pomoću moći, što beše nemoguće; čak ni Izgubljeni nisu znali zbog čega, kao što nisu znali zbog čega žena može da načini duži most nego muškarac, iako nije toliko jaka. To nije imalo veze s težinom; svaki most mogao je da podnese bilo koju težinu.

Nedaleko od ograde Bele pene on se zaustavio, stojeći usred vazduha. I pored svih Meraninih opisa, ljudi koji su buljili u njega ipak su predstavljali iznenađenje. Tamnopute žene i muškarci golih grudi, s raznobojnim tkanicama koje su im visile do kolena, sa zlatnim i srebrnim lancima oko vrata i sa alkama u ušima i ni manje ni više nego i u nosevima nekih žena koje su nosile bluze duginih boja preko tamnih, vrećastih nogavica. Nikome lice ne beše nimalo izražajnije nego u bilo koje Aes Sedai koja bi se svojski potrudila. Četiri žene, iako bosonoge kao i ostali, bile su u drečavoj svili, dve među njima u brokatnoj, a imale su više ogrlica i naušnica negoli iko drugi, i lance okićene zlatnim privescima koji su se pružali od naušnica do prstenova na nosevima, sa strane. Ništa nisu govorile, samo su stajale zajedno posmatrajući ga i ušmrkujući iz malih kutijica od zlatne čipke što su visile na lancima oko njihovih vratova. On se obratio njima.

„Ja sam Ponovorođeni Zmaj. Ja sam Koramur.“

Zajednički uzdah pronese se posadom. Međutim, ne i među četiri žene.

„Ja sam Harina din Togara Dva Vetra, gospa od talasa klana Šodein“, objavi ona sa najviše naušnica, žena prijatnog izgleda i punačkih usana u crvenom brokatu, koja je na svakom uvetu nosila po pet debelih zlatnih alki. Bilo je belih pramenova u njenoj ravnoj crnoj kosi i nežnih linija u uglovima njenih očiju. Bila je upečatljivo dostojanstvena. „Ja govorim ovde za gospu od brodovlja; ako je Svetlosti drago, Koramur može da stupi na palubu.“ Zbog nečega se trgla, kao i one tri oko nje, ali to je i suviše zvučalo kao odobrenje. Rand se spusti na palubu, zajedno s Min, poželevši da nije ni čekao.

Otpustio je most, kao i saidin, ali odmah je osetio kako ga je drugi most zamenio. Vrlo brzo, Aša’mani i Aes Sedai bili su uz njega, sestre ništa uzbuđenije nego što je bila Min, mada je možda poneka ispravljala svoje suknje i malo više nego što je trebalo. Još uvek nisu bile toliko opuštene u blizini Aša’mana koliko su se pretvarale.

Četiri žene Morskog naroda pogledaše ka Aes Sedai, pa se smesta skupiše, došaptavajući se. Harina je poprilično govorila, kao i mlada, lepa žena u zelenom brokatu, koja je, sve u svemu, imala osam naušnica ali i one dve u običnoj svili povremeno su imale upadice.

Merana se neupadljivo nakašlja, pa tiho progovori iza šake kojom je kao prekrila usta: „Čula sam da te je oslovila kao Koramura. Ata’an Mijere su prekaljeni u cenkanju, tako se priča, ali mislim da joj se tu i tada nešto omaklo.“ Klimnuvši glavom, Rand baci pogled na Min. Ona je proučavala žene Morskog naroda, ali čim je primetila njegov pogled, ona nevoljno odmahnu glavom; još uvek nije videla ništa što bi mu pomoglo.

Harina se okrenu tako mirno kao da nikada nije bilo nikakvog užurbanog savetovanja. „Ovo je Šalon din Togara Jutarnja Plima, vetrotragač klana Šodein“, reče ona malo se naklonivši ka ženi u zelenom brokatu, „a ovo je Dera din Selan Nadolazeći Talas, gospa od jedara Bele pene.“ Svaka od žena lagano se nakloni kad je imenovana i prstima dodirnu usne.

Dera, zgodna, skoro sredovečna žena, bila je u jednostavnom plavom i isto tako sa osam naušnica, iako naušnice, prsten u nosu i lanac između njih nisu bili puni kao Harinin ili Šalonin. „Budite dobrodošli na moj brod“, reče Dera, „i neka vas milost Svetlosti obasjava sve dok ne napustite njegove palube.“ Ona se malo nakloni ka četvrtoj ženi, koja je bila u žutom. „Ovo je Taval din Čanaj Devet Galebova, vetrotragač Bele pene.“ Samo po tri alke visile su na Tavalinim ušima, tanke kao i one kod gospe od jedara. Delovala je mlađe od Šalon, ništa starija od samog Randa.

Harina ponovo preuze, pokazujući rukom ka uzdignutoj krmi broda. „Porazgovaraćemo u mojoj kajiti, ako vam je drago. Ovaj jedrenjak nije veliko plovilo, Rande al’Tore, te je i kajita mala. Ako ti je drago da dođeš sam, svi ovde će jamčiti tvoju sigurnost.“ Tako znači, od Koramura do jednostavnog Randa al’Tora. Povući će šta god da je to što je dala, samo ako bude mogla.

Taman je zaustio da ponovo otvori usta i složi se – bilo šta, samo da se ovo završi; Harina je već kretala na tu stranu, i dalje mu pokazujući rukom da je prati, i ostale žene s njom – kada se Merana ponovo lagano nakašlja.

„Vetrotragači mogu da usmeravaju“, brzo je promrmljala u šaku. „Trebalo bi da povedeš dve sestre sa sobom, ili će pomisliti kako imaju prednost.“

Rand se namršti. Prednost? On jeste Ponovorođeni Zmaj, na kraju krajeva. Ipak… „Biće mi drago da pođem, gospo od talasa, ali Min, ova ovde, svuda ide sa mnom.“ On potapša Mininu šaku na svojoj ruci – nije ga puštala ni za trenutak – a Harina klimnu glavom. Taval je već držala otvorena vrata; pokazujući mu ka njima, Dera načini jedan od onih malih naklona.

„I Dašiva, naravno.“ Čovek se trže na pomen svoga imena, kao da je do tada dremao. Bar nije blenuo razrogačenih očiju po palubi kao Flin i Narišma. Zurili su u žene. Priče su ispredane o zamamnoj lepoti žena Morskog naroda, a Rand je to svakako mogao i da primeti – hodale su kao da će pri sledećem koraku zaplesati, ljuljajući bokovima – ali on nije doveo te ljude da se naslađuju. „Držite oči otvorene“, oštro ih je opomenuo. Narišma pocrvene, ispravivši se potpuno ukočeno, pa prisloni pesnicu na grudi. Flin jednostavno otpozdravi, ali obojica su delovala opreznije. Zbog nečega, Min pogleda u njega s vragolastim osmejkom.

Harina klimnu glavom malo nestrpljivije. Jedan čovek istupi iz posade, u vrećastim zelenim svilenim pantalonama, s mačem koji je imao balčak od slonovače i bodežom zadenutim pod tkanicu. Sa više sedih u kosi od nje, isto tako je nosio po pet debelih alki u svakom uvetu. Ona mu odmahnu još nestrpljivije. „Kako ti je drago, Rande al’Tore“, rekla je.

„A, naravno“, dodade Rand kao da se upravo dosetio, „moram da imam Meranu, a i Rafelu.“ Nije bio sasvim siguran zbog čega je izabrao drugo ime – možda zato što je punačka sestra iz Tira bila jedina koja nije bila Zelena, ne računajući Meranu – ali, na njegovo iznenađenje, Merana mu se odobravajući osmehnu. Što se toga tiče, Bera je klimala glavom, a isto je činila i Fejldrin, kao i Alana.

Harina nije odobravala. Usne joj se stisnuše pre nego što je uspela da se obuzda. „Kako ti je drago“, rekla je, ali ne više tako ljubazno kao ranije.

Kada se konačno našao u kajiti na krmi, gde je sve osim nekoliko mesingom okovanih kovčega delovalo ugrađeno u zidove, Rand više nije bio siguran nije li ta žena dobila sve što je htela samim tim što ga je uvela tu. Za početak, bio je primoran da stoji poguren, čak i između greda na tavanici, ili kako god se to zvalo na brodu. On je pročitao nekoliko knjiga o brodovima, ali nijedna nije pominjala ovo. Stolica koja mu je ponuđena nalazila se u začelju uskog stola i nije mogla da se izvuče, pošto je bila pričvršćena za palubu, a kada mu je konačno Min pokazala kako da otkači dršku doručja i otvori je prema spolja kako bi seo, nogama je udarao u ploču stola. Bilo je samo osam stolica. Harina je sela u čelo, leđima okrenuta prozorima krme sa crvenim poklopcima, sa svojim vetrotragačem s leve i gospom od jedara sa desne strane, a Tavala stade pored nje. Merana i Rafela zauzeše stolice pored Šalon, dok je Min sedela levo od Randa. Dašiva, za koga nije bilo stolice, zauze mesto pored vrata, stojeći uspravljen sasvim lako, mada su i njemu grede gotovo doticale kosu. Mlada žena u jarkoplavoj bluzi, sa po jednom tananom naušnicom u svakom uvetu, donese debele šolje čaja, crnog i gorkog.

„Da okončamo ovo“, razdraženo reče Rand čim je žena izašla s poslužavnikom. On spusti šolju na sto posle jednog gutljaja. Nije mogao da ispruži noge. Mrzeo je da se nađe u malom zatvorenom prostoru. Misli o tome kako je bio presavijen u onom kovčegu sunuše mu kroz glavu, i jedino je mogao da obuzdava svoj bes. „Kamen Tira je pao, Aijeli su došli preko Zmajevog zida, svi delovi vašeg Džendai proročanstva ispunili su se. Ja sam Koramur.“

Harina se iznad svoje šolje osmehnu hladnim osmehom u kome nije bilo radosti. „To može biti tako, ako je Svetlosti drago, ali…“

„To jeste tako“, odreza Rand i pored Meraninih upozoravajućih pogleda. Ona se čak odvažila da mu ćušne nogu svojom. Ni na to nije obraćao pažnju. Zidovi kajite kao da su se nekako približavali. „Šta je razlog tvoje neverice, gospo od talasa? Ne veruješ da me Aes Sedai služe? Rafela, Merana.“ On oštro mahnu rukom.

Sve što je želeo bilo je da mu priđu i da budu viđene kako mu prilaze, ali one spustiše svoje šolje i podigoše se dostojanstveno, dolebdeše mu sa obe strane – i kleknuše. Svaka uze jednu od njegovih šaka u obe svoje i prisloni usne na nju, baš na sjajne, zlatom utisnute glave zmajeva koji su mu se uvijali oko ruku. Jedva je uspeo da prikrije sopstveno zaprepašćenje, ne skidajući pogled sa Harine. Njeno lice malo posive.

„Aes Sedai mi služe, a isto će učiniti i Morski narod.“ Rukom pokaza sestrama da se vrate u svoje stolice. Začudo, delovale su pomalo iznenađeno. „Tako kažu Džendai proročanstva. Morski narod će služiti Koramura. Ja jesam Koramur.“

„Da, ali ostaje pitanje Cenkanja.“ Ta je reč pri Harininom izgovoru očito počinjala velikim slovom. „Džendai proročanstva kazuju kako ćeš nas ti dovesti do slave i kako će sva mora sveta biti naša. Kao što ćemo mi dati tebi, tako i ti moraš dati nama. Ako se ne budem dobro Cenkala, Nesta će me okačiti nagu, za nožne članke, na glavnom jarbolu, i pozvaće Prvih dvanaest klana Šodein da imenuju novu gospu od talasa.“ Izraz potpunog užasa pojavio joj se na licu dok su joj ove reči silazile sa usana, a njene crne oči postajale su sve razrogačenije posle svake reči, kao od neverice. Njen vetrotragač zaprepašćeno je zurila u nju, a Dera i Taval su se toliko trudile da to ne čine, očiju prikovanih za sto, da se činilo da će im lica pući od napora.

I odjednom, Rand je shvatio. Ta’veren. Video je posledice, iznenadne trenutke kada su se najneverovatnije stvari događale jer se on našao u blizini, ali on nikada nije znao šta se događa dok se ne bi okončalo. Opustivši noge najbolje što je mogao, on nasloni ruke na sto. „Ata’an Mijere će mi služiti, Harina, to je zacrtano.“

„Da, služićemo te, ali…“ Harina se napola podigla u svojoj stolici otpijajući čaj. „Šta mi to radite, Aes Sedai?“, povikala je drhteći. „Ovo nije pošteno cenkanje!“

„Ne radimo ti mi ništa“, mirno joj reče Merana. Čak je uspela da proguta i gutljaj tog čaja a da ne žmirne.

„Ti si u prisustvu Ponovorođenog Zmaja“, dodala je Rafela. „Koramura, kome vas vaša proročanstva pozivaju da mu služite, kako mi se čini.“ Ona stavi prst na bucmasti obraz. „Rekla si da govoriš u ime gospe od brodovlja. Znači li to da je tvoja reč obavezujuća za sve Ata’an Mijere?“

„Da“, promuklo prošaputa Harina, bacivši se nazad u svoju stolicu. „Ono što kažem obavezuje svaki brod, kao i sve nas, uključujući i gospu od brodovlja.“ Bilo je nemoguće za nekoga od Morskog naroda da pobeli u licu, pa ipak, piljeći u Randa, ona se približila tome koliko god je mogla.

On se osmehivao Min, da sa njom podeli taj trenutak. Makar će mu neki narod prići a da se ne bori protiv toga na svakom koraku, ili da se ne pocepa poput Aijela. Možda je Min pomislila kako on želi njenu pomoć u završnici, ili je to opet bio uticaj ta’verena. Ona se nagnula ka gospi od talasa. „Bićeš kažnjena zbog onoga što će se ovde dogoditi danas, Harina, ali ne onoliko koliko se bojiš, mislim. U svakom slučaju, jednoga dana ti ćeš biti gospa od brodovlja.“

Harina se namršti ka njoj, a onda baci pogled ka svome vetrotragaču.

„Ona nije Aes Sedai“, reče Šalona, a Harina je delovala kao da se zaglavila između olakšanja i razočarenja. Dok nije progovorila Rafela.

„Pre nekoliko godina čula sam izveštaje o devojci sa zadivljujućom sposobnošću da vidi budućnost. Jesi li to ti, Min?“

Min iskrivi lice gledajući u svoju šolju, a onda oklevajući klimnu glavom; uvek je govorila da će, kako više ljudi bude znalo šta može da čini, manje dobra izaći iz toga. Pogledavši ispod oka preko stola, ka Aes Sedai, uzdahnula je. Rafela je samo klimnula glavom, ali Merana je piljila u nju, pohlepnih smeđih očiju ispod maske dostojanstva. Nema sumnje, spremala se da pritera Min uza zid, čim to bude moguće, i da je ispita kakav je to Talenat i kako radi, a nije bilo sumnje da je i Min to očekivala. Rand oseti peckanje razdraženosti; trebalo bi da zna da će je on zaštiti od maltretiranja. Peckanje razdraženosti, i topao osećaj da može makar od toga da je zaštiti.

„Možeš verovati onome što Min kaže, Harina“, reče Rafela. „Po izveštajima koje sam čula, čini se kako se sve ono što vidi nekako i obistini. A čak i ako to ne shvata, čini mi se da je videla još nešto.“ Njena okrugla glava malo se nagnu na jednu stranu, a osmeh joj izvi usne. „Ako ćeš biti kažnjena zbog onoga što će se ovde dogoditi, onda to mora da znači kako ćeš se složiti sa svime što Koramur želi.“

„Osim ako se ne složim ni sa čim“, izlete Harini. „Ako ne okončam Cenkanje…“ Njene pesnice, koje su bile na stolu, zgrčiše se. Već je priznala kako mora da se Cenka. Priznala je da će Morski narod služiti.

„Ono što tražim od vas nije teško“, reče Rand. Razmišljao je o ovome još od kada je odlučio da dođe. „Kada budem želeo brodove da prenesu mene ili potrepštine, Morski narod će ih dati. Hoću da znam šta se događa u Tarabonu i Arad Domanu, kao i zemljama između. Vaši brodovi mogu da saznaju – saznavaće – ono što želim da znam; oni pristaju u Tančiku i Bandar Ebanu i u stotini ribarskih sela i gradića između. Vaši brodovi mogu da isplove na more dalje nego ičiji drugi. Morski narod će nadzirati Aritski okean onoliko daleko na zapad koliko mogu da otplove. Postoje ljudi, Seanšani, koji žive iza Aritskog okeana, a jednoga dana oni će doći da nas osvoje. Morski narod će me obavestiti kada oni dođu.“

„Mnogo toga zahtevaš“, ogorčeno promrmlja Harina. „Mi znamo za te Seanšane, koji dolaze sa Ostrva mrtvih, čini se, odakle se nijedan brod ne vraća. Neki od naših brodova naišli su na njihove; oni koriste Jednu moć kao oružje. Ti tražiš i više nego što ti je poznato, Koramure.“ Ovoga puta nije zastala kod tog naziva. „Nekakvo tamno zlo spustilo se na Aritski okean. Nijedan naš brod nije se mesecima vratio odande. Brodovi koji otplove na zapad, nestaju.“

Rand oseti jezu. U rukama je obrtao Zmajevo žezlo, načinjeno od seanšanskog koplja. Je li moguće da su se već vratili? Jednom su bili odbijeni, u Falmeu. On je nosio to parče koplja da bi ga podsećalo kako na svetu ima više neprijatelja, a ne samo one koje može da vidi, ali bio je siguran kako će Seanšanima trebati godine da se oporave od svog poraza, kada su ih saterali u more Ponovorođeni Zmaj i mrtvi junaci koje je nazad prizvao Rog Valera. Je li Rog još uvek bio u Beloj kuli? Znao je da je tamo odnesen.

Odjednom, više nije mogao da trpi skučenost kajite. Petljao je oko kvačice na doručju stolice. Nije htela da se otvori. Dohvativši uglačano drvo, on otcepi doručje uz kišu cepki, jednim grčevitim zamahom. „Složili smo se da će me Morski narod služiti“, reče on ispravljaljući se. Pod niskom tavanicom morao je da se sagne, preteći se nagnuvši nad stolom. Kajita mu se činila još manja. „Ako ima još nečega u vašem Cenkanju, Merana i Rafela raščistiće to sa vama.“ Ne čekajući na odgovor, on se brzo okrenu ka vratima, gde je Dašiva, činilo se, ponovo mrmljao sam za sebe.

Merana ga je tu sustigla, uhvatila ga za rukav i progovorila odlučno i tiho: „Moj gospodaru Zmaju, bilo bi najbolje da ostaneš. Video si i sam šta se sve izdešavalo jer si ta’veren. Sa tobom ovde, verujem kako će nastaviti da otkriva ono što je nameravala da sakrije i da će se složiti sa svime pre nego što joj išta obećamo.“

„Ti si Sivi ađah“, oštro joj je odvratio. „Pregovaraj! Dašiva, pođi sa mnom.“

Na palubi, duboko je udahnuo. Nebo bez oblačka rastvorilo se iznad njega. Rastvorilo se.

Trebalo mu je nekoliko trenutaka da primeti Beru i druge dve sestre, koje su ga posmatrale pune iščekivanja. Flin i Narišma držali su se onoga što je trebalo da rade, sa četvrt oka na brodu a ostatkom na obalama reke, sa gradom na jednoj a poluizgrađenim ambarima na drugoj strani. Brod nasred reke bio je vrlo ranjiv, naročito ako si na njemu kada neki od Izgubljenih odluči da udari. U stvari, u tom slučaju bilo koje mesto bilo je opasno. Rand nije shvatao zašto bar jedan od njih nije pokušao da mu sruči Sunčevu palatu na glavu.

Min ga uhvati podruku, a on se trže.

„Izvini“, rekao je. „Nije trebalo da te ostavim.“

„U redu je“, smejala se. „Merana se već bacila na posao. Čini mi se kako namerava da za tebe izvuče i Harininu najbolju bluzu, a možda i njenu drugu najbolju. Gospa od talasa ličila je na zeca uhvaćenog između dve grabljivice.“

Rand klimnu glavom. Morski narod bio je njegov, ili kao da već jeste. Zbog čega je bilo bitno je li Rog Valera još uvek u Beloj kuli? On je bio ta’veren. On je bio Ponovorođeni Zmaj, bio je Koramur. Zlatno sunce još uvek je sijalo približavajući se svom podnevnom vrhuncu. „Dan je još uvek mlad, Min.“ Mogao je da uradi bilo šta. „Hoćeš li da vidiš kako ću da sredim pobunjenike? Hiljadu kruna za poljubac da će biti moji do zalaska sunca.“