Kruna mačeva

28 Hleb i sir

Istog dana, čim se preselio u Tarezinsku palatu, Met je znao da se našao u nevoljama. Mogao je i da odbije. Samo zato što su se žežene kockice zakotrljale ili zaustavile nije značilo da on išta treba da uradi; obično, kad bi prestale da se kotrljaju, već je bilo prekasno da se ništa ne učini. Nevolja je bila što je on želeo da zna zašto. Nije prošlo mnogo dana pre nego što je poželeo da je dočepao sopstvenu radoznalost za gušu i dobro je prodrmao.

Pošto su Ninaeva i Elejna napustile njegovu sobu, kada je konačno mogao da posegne prema sopstvenim nogama a da mu glava pri tom ne otpada, poslao je reč među svoje ljude. Činilo se da niko od njih ne primećuje loše strane svega toga. On je samo pokušavao da ih pripremi, ali niko ga nije slušao.

„Vrlo dobro, gospodaru moj“, mrmljao je Nerim navlačeći čizmu Metu na nogu. „Moj gospodar konačno će imati pristojne odaje. O, to je vrlo dobro.“ Za trenutak, delovao je čak kao da je izgubio svoj ojađeni izraz lica. Samo za trenutak. „Iščetkaću crveni svileni kaput za mog gospodara; moj gospoda* prilično je gadno umazao vinom onaj plavi.“ Met je nestrpljivo čekao, a kad je navukao kaput, požurio je u hodnik.

„ Aes Sedai?“, mrmljao je Nalesin dok mu se glava pomaljala iz čiste košulje. Njegov trbušasti glavni sluga, Lopin, muvao se oko njega. „Sažežene i duše. Nije baš da volim Aes Sedai, ali... Tarezinska palata, Mete.“ Met se žacnu; bilo je dovoljno loše što je taj čovek mogao da poloče bure rakije a da to uopšte ne utiče na njega sledećeg jutra, ali zar je uz to morao baš toliko da se kezi? „O, Mete, sada ćemo moći da zaboravimo na kockice i da igramo karte s našom sopstvenom vrstom.“ Mislio je na plemstvo, jedine koji su mogli sebi dopustiti da igraju, osim dobrostojećih trgovaca koji ne bi dugo ostali dobrostojeći kada bi se kockali u uloge koje je plemstvo stavljalo. Nalesin brzo protrlja dlanove, dok je Lopin pokušavao da mu uveže vezice; čak mu je i brada delovala nestrpljivo. „Svilena posteljina“, promrmljao je. Ko je još čuo za svilenu posteljinu? Ta stara sećanja su se nešto komešala, ali Met je odbijao da ih sluša.

„Puno plemstva“, zareža Vanin tamo dole, napućivši usne da pljune. Njegov pogled je sada, i bez razmišljanja, proveravao je li tu gazdarica Anan; onda je rešio da će ipak potegnuti iz pehara kiselkastog vina koje mu je bilo doručak. „Mada, biće dobro ponovo videti gospu Elejnu", petljao je. Slobodnom rukom krenuo je prema čelu; izgledalo je da nije svestan tog pokreta. Met zastenja. Ta je žena upropastila jednog dobrog čoveka. „Hoćeš li da ponovo proverim Karidina?“, nastavi Vanin kao da je sve drugo nevažno. „Ulica mu je puna prosjaka, teško je videti bilo šta, ali užasno mnogo ljudi mu dolazi u posete.“ Met mu reče da će to biti u redu. Nije ni čudo što je Vanina bolelo uvo je li palata puna plemstva i Aes Sedai; on će provesti dan znojeći se na suncu i gurajući se s gomilom. To je daleko udobnije.

Nije imalo nikakve svrhe pokušavati sa upozorenjima za Harnana i ostale Crvenruke, koji su se kljukali belom kašom i tankim crnim kobasicama dok su ćuškali jedan drugog u rebra i smejali se radi služavki u palati koje su, kako su čuli, sve do jedne bile odabrane zbog svoje lepote i neviđene slobode kada su u pitanju određene usluge. To je potpuna istina, međusobno su se uveravali.

Ništa se nije popravilo ni kada je otišao u kuhinju tražeći gazdaricu Anan kako bi platio račun. Kaira je bila tamo, ali kao da se njeno loše raspoloženje od prethodne noći udvostručilo; napućila je donju usnu, pokazala mu je zube, pa je izletela kroz vrata, trljajući pozadinu svoje suknje. Možda se uvalila u neku nevolju, ali kako je za to mogla da krivi Meta Kautona, nije mu išlo u glavu.

Gazdarica Anan bila je izašla, činilo se ona je uvek pomagala oko narodnih kuhinja za izbeglice ili se bacala na neki drugi dobrovoljni rad ali Enid je mahala dugačkom varjačom na svoje užurbane pomagače i bila je sasvim spremna da primi njegov novac u svoju punačku šaku. „Budeš li gnječio previše lubenica, mladi moj gospodaru, nemoj se iznenaditi ako ti jedna koja je trula pukne u šakama“, zbog nečega mu ona saopšti natmurena lica. „Ili dve“, dodala je trenutak kasnije, klimajući glavom. Nagnula se napred, nakrivivši svoje oznojeno punačko lice i napeto piljeći u njega. „Samo ćeš sebi doneti nevolje ako išta budeš pričao. A ti to nećeš.“ To nije zvučalo kao pitanje.

„Ni reči“, odvrati Met. O čemu je, za ime Svetlosti, ova trabunjala? Mada, činilo se da je pružio ispravan odgovor, jer je klimnula glavom, pa se odgegala dalje mašući tom varjačom još žustrije nego pre toga. Za trenutak, pomislio je kako namerava da ga njome ispraši. Bila je sušta istina da sve žene imaju nasilničku crtu, a ne samo poneke.

Kako su se stvari odvijale, naprosto je bilo olakšanje kada su se Nerim i Lopin upustili u raspravu, urlajući jedan na drugoga oko prava prvenstva za iznošenje prtljaga svoga gospodara. Izglađivanje njihovog nesporazuma odnelo je dobrih pola sata, pri čemu su u tome morali da učestvuju i on i Nalesin. Srditi sobar ume čoveku poprilično da zagorča život. Onda je morao da odluči ko će od Crvenruku imati čast da prevuče škrinju sa zlatom na drugu stranu, a ko će voditi konje. U svakom slučaju, to je značilo za toliko duže odsustvovanje iz te proklete Tarezinske palate.

Mada, kada je konačno bio odveden u sopstvene nove odaje, na početku je zamalo zaboravio na svoje nevolje. Imao je veliku dnevnu sobu, a uz nju jednu manju, koju su ovde nazivali sobom za durenje, pa ogromnu spavaću sobu s najvećim krevetom koji je u životu video, sa gromadama od stubova izgraviranim cvetnim lozicama, ni manje ni više, i obojenim u crveno. Većina nameštaja bila je jarkocrvena ili plava, tamo gde nije bila prekrivena pozlatom. Mala vrata u blizini kreveta vodila su do prenatrpane sobice za Nerima, a ovaj je, činilo se, smatrao kako je predivna i pored toga što je krevet bio veoma uzak i što nije bilo prozora. Sve Metove sobe imale su visoke zalučene prozore koji su se otvarali u balkone od kovanog gvožđa što su se nadnosili nad Mol Haru. Stone lampe bile su pozlaćene, kao i okviri ogledala; u sobi za durenje postojala su dva ogledala, u dnevnoj sobi tri, a četiri su bila u spavaćoj sobi. Časovnik jedan časovnik! na mermernom okviru iznad kamina u dnevnoj sobi isto tako se sijao od pozlate. Umivaonik i bokal uz njega bili su od crvenog porcelana Morskog naroda. Gotovo da se razočarao kada je otkrio kako je noćna posuda ispod kreveta bila od obične bele keramike. Čak je u velikoj dnevnoj sobi postojala i polica sa desetak knjiga. Niko toliko ne čita.

I pored suviše napadnih boja zidova, tavanice i pločica na patosu, te su odaje odisale bogatstvom. U bilo kom drugom vremenu, on bi zaplesao poskočicu. U bilo kom drugom vremenu, kada ne bi bio svestan žene čije su odaje bile malo dalje niz hodnik, a koja je nameravala da ga ubaci u vrelu vodu i da spusti kotao na vatru. Ako ga Teslina ili Merilila ili neka od te žgadije ne dočepa prva i pored njegovog priveska. Zašto su kockice u njegovoj glavi bile prestale da se kotrljaju čim je Elejna pomenula ove krvave sobe? Radoznalost. On je čuo poslovicu sa nekolicine ženskih usana, dole, kod kuće, obično ako bi napravio nešto što mu se tada učinilo zabavno: „Muškarci uče mačke radoznalosti, ali mačke zadržavaju zdrav razum za sebe.“

„Ja nisam nikakva prokleta mačka“, mrmljao je izletevši iz spavaće u dnevnu sobu. On je samo morao da sazna; to je bilo sve. „Naravno da nisi mačka“, reče mu Tilin. „Ti si jedno slatko malo pače, eto šta si.“

Met se trže i zapilji. Pače? Pri tom, malo pače! Ta žena jedva mu je dopirala do ramena. Uvređen ili ne, uspeo je ipak da joj se kićeno nakloni i pored svega ona je bila kraljica; to je morao da pamti. „Veličanstvo, zahvaljujem za ove predivne odaje. Zaista bih voleo da ostanem i porazgovaram, ali moram da izađem i...“

Osmehujući se, ona je nadirala preko crveno-zelenih podnih pločica, šibajući postavljenim plavim i belim svilenim podsuknjama, uperivši u njega pogled svojih tamnih očiju. On uopšte nije imao nikakvu želju da posmatra Venčani nož koji joj se gnezdio u rascepu izdašnog poprsja. Kao ni još veći, draguljima optočeni bodež koji je bio zadenut u, isto tako draguljima optočen, pojas. Povukao se unazad.

„Veličanstvo, imam veoma važn...“

Ona je počela da pevuši kroz nos. Prepoznao je melodiju; i sam ju je u poslednje vreme kroz nos pevušio nekolicini devojaka. Bio je dovoljno mudar da ne pokušava stvarno da peva s obzirom na svoj glas, a sem toga, reči koje su koristili u Ebou Daru mogle su ga stajati ušiju. U ovim krajevima, pesmica se zvala: „Od mojih ćeš poljubaca ostati bez daha“.

Uznemireno se smejući, pokušao je da postavi lapisom obložen stočić između njih, ali ona ga je nekako odmah zaobišla, kao da ga nije ni primetila, a da pri tom uopšte nije ubrzavala. „Veličanstvo, ja...“

Naslonila mu je dlan na grudi, saplela ga je da bi se strovalio u naslonjaču visokog naslona, pa mu se posadila u krilo. Između nje i doručja naslonjače bio je kao u klopci. O, mogao je on da je uhvati oko struka i bez napora postavi na noge. Samo što je ona imala taj krvavo veliki bodež za pojasom, a nešto mu se činilo da njegova upotreba ruku na njoj ne bi bilo prihvatljivo dok je njeno korišćenje ruku na njemu izgleda bilo. Ovo je Ebou Dar, na kraju krajeva, gde se smatralo opravdanim da žena ubije muškarca, sve dok se ne bi dokazalo suprotno. Mogao je on da je podigne, bez napora, samo što...

Video je on ribarice u gradu kako prodaju ta čudna stvorenja koja su nazivale sipe i hobotnice u Ebou Daru su stvarno jeli ta stvorenja! ali ona nisu bila ništa naspram Tilin. Ta je žena imala deset ruku. On se izvijao, uzaludno pokušavajući da je se otrese, a ona se samo meko smejala. Između poljubaca, gotovo bez daha, pobunio se kako bi neko mogao da naiđe, a ona se samo kikotala. Blebetao je o svom poštovanju ka njenoj kruni, a ona se grohotom smejala. Tvrdio je kako se obavezao nekoj devojci kod kuće, koja mu je ukrala srce. To ju je stvarno nasmejalo.

„Ono što ne zna neće joj ni škoditi“, mrmljala je, a njenih dvadeset ruku nisu nimalo usporavale.

Neko je pokucao na vrata.

Jedva oslobodivši usta, uspeo je da vikne: „Ko je?“ Pa, jeste, viknuo je. Malo piskavije. Na kraju krajeva, stvarno je ostao bez daha.

Tilin mu je skočila sa krila i udaljila se tri koraka od njega toliko brzo da se činilo kako je jednog trenutka bila ovde a sledećeg tamo. Ta je žena čak imala obraza i da ga prekorno pogleda! A onda mu je poslala poljubac.

Jedva da joj je napustio usne kada se vrata otvoriše, a Tomova glava se promoli kroz njih. „Mete? Nisam bio siguran da si to ti. O! Veličanstvo.“ Za usukanog matorog zabavljača sa velikim prohtevima, Tom je mogao da izvede neverovatno nakićen naklon i pored svog hramanja. Džuilin to nije mogao, ali on smaknu svoju šašavu crvenu kapu, pa izvede ono što je mogao. „Oprostite nam. Nismo mislili da uznem...“, započe Tom, ali ga Met žurno prekide.

„Uđi, Tome!“ Zakopčavši kaput sve do grla, on je krenuo da ustane, a onda je shvatio da mu je prokletnica nekako otpasala čakšire a da on to nije ni primetio. Ova dvojica možda i ne bi primetila da mu je košulja izvučena, ali nekako ne bi mogli a da ne primete kada bi mu spale čakšire. Tilinina plava haljina nije čak bila ni izgužvana! „Džuiline, uđi!“

„Drago mi je da su ti odaje prihvatljive, gosparu Kautone“, reče mu Tilin, koja je izgledala kao oličenje dostojanstva. Izuzimajući njene oči, u svakom slučaju, kada se namestila tako da ni Tom ni Džuilin nisu mogli da ih vide. Njene su oči davale nevinim rečima potpuno novo značenje. „Radujem se zadovoljstvu što ću provesti neko vreme u tvom društvu; nalazim da će to biti zanimljivo, imati ta’verena na dohvat ruke, tamo gde mogu da posegnem i dohvatim ga po sopstvenoj volji. Ali moram te ostaviti tvojim prijateljima, sada. Ne, nemoj da ustaješ; molim te.“ I tu se pojavio taj nagoveštaj začikavanja u njenom osmehu.

„Pa, dečače“, reče Tom gladeći svoje brkove, nakon njenog odlaska, „ti si baš srećković, da te kraljica lično dočeka raširenih ruku.“ Džuilin se odjednom veoma zanimao za sopstvenu kapu.

Met ih je napeto posmatrao, u mislima ih izazivajući da kažu još jednu reč samo jednu reč! ali kada je upitao za Ninaevu i Elejnu, prekinuo je da brine o njihovim sumnjama. Te se žene još uvek nisu vratile. Gotovo da je poskočio, s čakširama ili bez njih. Već su pokušavale da se iskobeljaju iz sopstvenog dogovora; morao je da objašnjava na šta misli između njihovog otvorenog izražavanja neverice i sopstvenih iznošenja mišljenja o Ninaevi, krvavoj al’Mera, i Elejni, kćeri krvavoj naslednici. Nije postojala neka verovatnoća da bi otišle Randu bez njega, ali ne bi ga iznenadilo ni da su otišle da se okušaju u uhođenju Karidina. Elejna bi zahtevala da ovaj prizna i očekivala bi da se tip slomi; Ninaeva bi pokušavala da mu priznanje iznudi batinama.

„Čisto sumnjam da smetaju Karidinu“, reče Džuilin, češkajući se iza uva. „Čini mi se da su Avijenda i Birgita otišle da ga provere, po onome što sam čuo. Nismo ih videli kad su otišle. Čini mi se kako nema razloga da brineš tome da će taj znati u šta gleda, čak i kad bi prošao pravo pored njih.“ A onda, natočivši sebi vinski punč koji je Met zatekao već pripremljen u odajama u zlatni pehar, počeo je sa objašnjavanjem.

Met stavi ruke na oči. Prerušavanje pomoću Moći; nije ni čudo da su iskliznule kao guje kad god su to poželele. Te će žene tek doneti nevolje. To je ono što žene i inače najbolje rade. Gotovo da ga nije iznenadilo kad je shvatio da Tom i Džuilin znaju o Zdeli vetrova još manje od njega.

Pošto su otišli da se pripreme za odlazak u Rahad, imao je vremena da sredi svoju odeću pre nego što se Ninaeva i Elejna vrate nazad. Imao je vremena da proveri i Olvera, u sobi na spratu niže. Dečak mršavko kao da se malo popunio uz Enid i ostale kuvarice u Izgubljenoj ženi koje su ga kljukale, ali on će zauvek ostati nizak, čak i za Kairhijenjanina, a čak i kada bi mu se uši smanjile za polovinu, a usta skupila na pola širine, njegov nos bi još uvek sprečavao da bude i blizu lepuškastog. Ništa manje nego tri služavke trudile su se oko njega dok je sedeo na krevetu prekrštenih nogu.

„Mete, zar Hejsel nema najlepše oči?“, upita Olver kezeći se na mladu ženu krupnih očiju koju je Met sreo poslednji put kada je dolazio u palatu. Ona uzvrati osmeh i pređe rukom kroz dečakovu kosu, mrseći je. „O, ali Alis i Loja su toliko slatke da nikada ne bih mogao da se odlučim.“ Punačka žena, gotovo srednjih godina, podigla je pogled sa Olverovih bisaga, koje je raspakivala, da bi mu podarila širok osmeh, a vitka devojka punačkih usana potapšala je peškir koji je upravo namestila pored umivaonika, a onda se bacila na krevet i počela da golica Olvera sve dok se ovaj nije prevrnuo unazad bespomoćno se kikoćući.

Met frknu. Harnan i ostali već su bili dovoljno loši, a sada ove žene još i ohrabruju tog dečaka! Kako će on ikada naučiti pristojno ponašanje ako žene ako rade? Olver bi trebalo da bude na ulici, da se igra, kao svi ostali desetogodišnjaci. On nije imao nikakve služavke koje bi padale preko njega u njegovim sobama. Tilin se postarala da tako bude, u to je bio sasvim siguran.

Imao je vremena da proveri Olvera i da baci pogled na Harnana i ostale Crvenruke, koji su delili dugačku sobu sa poređanim krevetima, nedaleko od konjušnica, pa i da odluta do kuhinja po hleb i govedinu nije bio sposoban da se suoči sa onom kašom, tamo nazad, u gostionici. Ninaeva i Elejna se još uvek nisu vračale. On konačno pregleda knjige u svojoj dnevnoj sobi, pa poče da čita Putovanja Džaima Lakonogog, mada jedva da je shvatao ijednu reč zbog zabrinutosti. Tom i Džuilin ušli su taman kad su te žene konačno uletele oduševljene što ga nalaze tu, kao da su mislile kako on neće održati datu reč.

On lagano zatvori knjigu, pa je nežno spusti na stočić pored svoje naslonjače. „Gde ste bile?“

„Pa, izašle smo u šetnju“, veselo saopšti Elejna, plavih očiju raširenih više nego što je to video ikada ranije. Tom se namrštio i počeo da se poigrava nožem koji je izvukao iz rukava, kotrljajući ga napred-nazad među prstima. Vrlo upadljivo nije ništa rekao, niti je pogledao ka Elejni.

„Pile smo čaj s nekim ženama koje poznaje tvoja gostioničarka", reče Ninaeva. „Neću da vas gnjavim pričama o ručnom radu.“ Džuilin poče da maše glavom, a onda se prekide pre nego što je ova to zapazila.

„Molim te, nemoj da me gnjaviš", suvo joj odvrati Met. Pretpostavljao je da ona razlikuje jedan kraj igle od drugog, ali isto tako je imao osećaj da bi radije nekom probola sopstveni jezik nego što bi razgovarala o ručnom radu. Nijedna od žena nije škrgutala zubima zbog njegovog ponašanja, što je samo potvrđivalo njegove najgore sumnje. „Rekao sam dvojici da prate svaku od vas danas posle podne, a biće još dvojica sutra i svakog narednog dana. Ako niste u palati, ili meni pod nosom, imaćete telohranitelje. Oni već znaju svoje smene. Oni će biti uz vas sve vreme sve vreme a vi ćete me obaveštavati kuda ste pošle. Više me nećete terati da brinem sve dok mi kosa ne opadne.“

Očekivao je uvređenost i raspravu. Očekivao je da počnu s vrdanjem oko toga šta jesu ili nisu obećale. Očekivao je da će se to što je zatražio celu veknu na kraju, možda, završiti tako što će njega iseckati; izvući će samo deblji kraj,* ako bude imao sreće. Ninaeva pogleda u Elejnu; Elejna pogleda Ninaevu.

„ Au, telohranitelji su sjajna zamisao, Mete“, uzviknu Elejna, a na obrazima joj se pojaviše rupice od smeha. „Pretpostavljam da si u pravu. To je vrlo mudro od tebe što si već napravio raspored svojih ljudi.“

„To jeste sjajna zamisao“, reče Ninaeva, oduševljeno klimajući glavom. „Baš si pametan, Mete.“

Tom uz prigušenu kletvu ispusti nož, pa sede i poče da sisa prst koji je posekao, piljeći u žene.

Met uzdahnu. Nevolje; znao je on to. A to je bilo još pre nego što su mu saopštile da, za sada, može da zaboravi na Rahad.

Tako se i dogodilo da se našao na klupi pred jeftinom krčmom, nedaleko od obale, po imenu Ruža starijih, pijuckajući iz ulubljenog limenog lončića koji je lancem bio vezan za tu klupu. Bar su iznova ispirali lončiće za svaku novu mušteriju. Smrad iz bojadžijske radnje s druge strane ulice samo je doprinosio prefinjenosti Ruže. Nije to bilo zbilja sumnjivo susedstvo, iako su ulice bile suviše uske da bi njima prolazile kočije. Oveći broj jarko lakiranih nosiljki provlačio se kroz gomilu. Iako je mnogo više prolaznika bilo odeveno u vunu ili prsnike esnafa negoli u svilu, ta je vuna češće bila dobro skrojena negoli iskrzana. Kuće i radnje bile su kao i svuda obložene belim malterom, pa iako je većina bila mala, a poneka i oronula, visoka kuća bogatog trgovca stajala je na uglu njemu s desne strane, a na levom je bila majušna palata u svakom slučaju manja od trgovčeve kuće s jednom jedinom zeleno okovanom kupolom i bez tornja. Nekoliko krčmi i gostionica koje su bile vidljive delovale su hladovito i primamljujuće. Na nesreću, Ruža je bila jedina u kojoj je čovek mogao da sedi i napolju, jedina koja se nalazila baš na pravoj tački. Na nesreću.

„Sumnjam da sam ikada video ovako izuzetne muve“, gunđao je Nalesin, mašući da otera nekoliko izabranih primeraka od svog lončića. „Šta ono mi, beše, radimo ovde?“

„Ti se nalivaš tim jeftinim izgovorom za vino i znojiš se kao svinja", mrmljao je Met, nabijajući šešir da bi bolje zaklonio oči. „Ja sam ta’veren.“ On se namrštio ka trošnoj kući, koja je stajala između bojadžijske radnje i bučnih prostorija tkača, za koju mu je bilo rečeno da je treba držati na oku. O, one su se potrudile da to zvuči kao pitanje, učinile su da zvuči kao molba na kraju, a on će u to poverovati kad psi budu plesali, ali je umeo da prepozna kad ga neko silom natera na nešto. „Samo budi ta’veren, Mete“, oponašao ih je. „Sigurna sam da ćeš znati šta treba da radiš. Pih!“ Možda su Elejna, kći krvava naslednica, i njene proklete rupice znale, ili Ninaeva, kojoj su se krvave ruke grčile da ne cimaju njenu prokletu pletenicu, ali spaljen bio ako je on imao blagog pojma. „Ako je ta svinjska Zdela u Rahadu, kako bi ja trebalo da je nađem sa ove žežene strane reke?“

„Ne sećam se da su to objasnile“, iznervirano reče Džuilin, pa otpi dobar gutljaj nekog pića napravljenog od žutog voća koje se gajilo na selu. „To si do sada pitao najmanje pedeset puta.“ On je tvrdio da je bledo piće osvežavajuće na ovoj jari, ali Met je samo jednom zagrizao jedan od tih limunova, te nije imao nameru da pokušava sa gutanjem bilo čega napravljenog od njih. Pošto ga je glava još uvek blago tištala, on je pio čaj. Imao je ukus kao da krčmar, usukani tip sitnih sumnjičavih očiju, ubacuje sveže lišće i vodu u ostatke jučerašnjeg još od osnivanja grada. Ukus je odgovarao njegovom raspoloženju.

„Ono što mene zanima“, mrmljao je Tom nad svojim zavijenim prstima, „jeste zašto su postavljale toliko pitanja o tvojoj gostioničarki.“ On nije delovao previše uznemireno zato što te žene još uvek imaju tajne; ponekad je bio upadljivo čudan. „Kakva je to veza Setejl Anan i ovih žena sa tom Zdelom?“

Žene su ulazile u trošnu kuću i izlazile iz nje. Stalan protok žena, gotovo stalan, od kojih su neke bile baš dobro obučene, iako nijedna nije nosila svilu, ali nije bilo nijednog muškarca. Tri ili četiri među njima nosile su crvene pojaseve Mudrih žena. Met je pomišljao da prati neku od njih kada bude odlazila, ali to je delovalo suviše promišljeno. On nije znao kako ta’veren deluje on nikada nije stvarno primetio ni trag toga kod samog sebe ali njegova sreća je uvek bila najjača kada je sve bilo nasumično. Kao sa kockicama. Većina onih gvozdenih slagalica iz krčmi izmicala mu je, koliko god da se osećao srećan.

On nije obraćao pažnju na Tomovo pitanje; Tom ga je postavljao jednako često koliko je i Met zapitkivao kako će ovde pronaći Zdelu. Ninaeva mu je sasula u lice kako mu nije obećala da će mu saopštavati baš sve što zna; rekla je da će mu reći sve ono što je potrebno da on zna; rekla je... Posmatrati je kako se gotovo guši jer ne može da ga naziva pogrdnim imenima gotovo da je bilo dovoljna osveta.

„Pretpostavljam da bi trebalo da se prošetam niz onaj prolaz“, uzdahnu Nalesin. „U slučaju da neka od onih žena odluči da se prebaci preko baštenskog zida.“ Uzani procep između kuće i bojadžinice sasvim lepo je bio vidljiv celom dužinom, ali drugi prolaz nalazio se iza kuća i radnji. „Mete, objasni mi ponovo zbog čega se bavimo ovim, umesto da igramo karte.“

„Ja ću to da uradim', reče Met. Možda će pored zadnjeg baštenskog zida otkriti kako radi ta stvar sa ta’verenima. Otišao je i ništa nije pronašao.

Do vremena kada je sumrak počeo da se šunja niz ulice, a Harnan se vratio sa ćelavim Andorcem uzanih očiju po imenu Vat, jedini mogući uticaj toga što je ta’veren koji je primetio bio je da je krčmar skuvao svež lonac čaja. Imao je gotovo jednako loš ukus koliko i stari.

Kada se vratio u svoje odaje u palati, pronašao je belešku, neku vrstu pozivnice, ukusno ispisanu na punijem belom papiru koji je mirisao kao cela bašta cveća.

Mali moj zečiću, očekujem te na večeri, noćas, u mojim odajama.

Nije bilo potpisa, ali on teško da mu je i trebao. Svetlosti! Ta žena nije imala ni trunku srama! Crveno obojena gvozdena brava krasila je vrata ka hodniku; on pronađe ključ i zaključa je. Onda, za svaki slučaj, on gurnu stolicu pod kvaku na vratima Nerimove sobe. Mogao je sasvim lepo da se snađe i bez večere. Baš kad se spremio da se popne u krevet, kvaka začangrlja; napolju, u hodniku, neka žena se nasmejala kada je otkrila da su vrata osigurana.

Posle toga je trebalo da čvrsto spava, ali zbog nečega je samo ležao tako i osluškivao kako mu krči stomak. Zbog čega je ovo radila? Pa, znao je zbog čega, ali zašto baš njemu? Sigurno nije odlučila da baci svu pristojnost preko brodske ograde samo da bi se našla u krevetu sa ta’verenom. Sad je bio na sigurnom, u svakom slučaju. Tilin neće probijati vrata ovnom, u svakom slučaju. Hoće li? Nije bilo ni mnogo ptica što bi se mogle provući kroz šare od kovanog gvožđa koje su ukrašavale balkone. Sem toga, trebale bi joj vrlo dugačke merdevine da bi dosegla tu visinu. Kao i ljudi koji bi ih nosili. Osim ako bi se spustila niz konopac s krova. Ili bi mogla... Noć je prolazila, stomak mu je zavijao, sunce se dizalo, a on ni za trenutak nije sklopio oči niti imao mirnu misao. Osim što je doneo odluku. Pronašao je svrhu sobi za durenje. On se, u svakom slučaju, nikada nije durio.

Čim se razdanilo, on se išunja iz svojih odaja i pronađe još jednog od slugu iz palate, sećao ga se proćelav čova po imenu Madik, umišljenog, samozadovoljnog izgleda, s lagano opuštenim usnama, a one su pokazivale da dotični nije nimalo zadovoljan. Čovek koga je moguće kupiti. Mada su zaprepašćeni pogled koji mu se pojavio na licu i podrugljivi osmeh, koji nije ni pokušavao da prikrije, govorili kako tačno zna zbog čega mu Met ćuška zlato u šaku. Krvi mu i njemu sličnima! Koliko li je ljudi znalo šta je Tilin namislila?

Ninaeva i Elejna izgleda nisu bile među njima, hvala Svetlosti. Iako je to značilo da su ga ribale jer je propustio večeru s kraljicom, o čemu su saznale kada se Tilin raspitivala da nije slučajno bolestan. A da bi sve bile gore...

„Molim te“, osmehivala se Elejna gotovo kao da je nije bolela reč koju izgovara, „moraš se potruditi da budeš u najboljim odnosima sa kraljicom. Nemoj biti napet. Uživaćeš u večeri s njom.“

„Samo nemoj činiti ništa što bi je moglo uvrediti," mrmljala je Ninaeva. Kod nje nije bilo sumnje da je povređuje što mora pristojno da se ponaša; obrve je skupljala od usredsređenosti, vilicu je stiskala, a ruke su joj se grčile od čežnje za povlačenjem pletenice. „Budi mekoobrazan makar jednom u svom htela sam da kažem, ne zaboravi da je ona vrlo pristojna žena, te nemoj da pokušavaš nijedan od tvojih – Svetlosti, znaš na šta mislim.“

Napet. Ha! Pristojna žena. Ha!

Nijedna od njih nije delovala nimalo zabrinuto što je protraćio celo poslepodne. Elejna ga je saučesnički tapšala po ramenu i zamolila ga je da pokušava još dan ili dva; to je sigurno bilo udobnije od bazanja Rahadom po ovoj jari. Ninaeva izreče potpuno isto, kao što žene čine, samo bez tapšanja po ramenu. Smesta su mu priznale kako nameravaju da taj dan provedu u pokušaju uhođenja Karidina, zajedno sa Avijendom, mada su izbegle njegova pitanja koga to misle da će možda prepoznati. Ninaeva se izlanula o tome, a Elejna ju je tako pogledala da je pomislio da će možda ipak doživeti da vidi kako Ninaeva dobija zaušku. Pokorno su prihvatile njegovo oštro upozorenje da ne gube iz vida svoje telohranitelje, a pokorno su mu dopustile i da vidi kako nameravaju da se preruše. Čak i posle Tomovog opisa, videti njih dve kako se iznenada pretvaraju u žene iz Ebou Dara pred njegovim sopstvenim očima, bilo je gotovo jednako užasavajuće koliko i njihova pokornost. Pa, Ninaevi je slabo uspevala ta pokornost; režala je kada je shvatila da je stvarno i mislio kada je rekao kako Aijelki nisu potrebni telohranitelji, ali primakla se prilično blizu. Zbog svake od tih žena, koje spuštaju ruke i pokorno mu odgovaraju, bio je napet. Obe zajedno – dok je Avijenda klimala glavom kao da to odobrava! – i on je bio presrećan da ih pošalje kud god da su pošle. Za svaki slučaj, ipak, nije obraćao pažnju na njihove iznenada skupljene usne kada ih je naterao da prvo prikažu svoje prerušavanje ljudima sa kojima ih je slao. Vanin je jedva dočekao priliku da bude jedan od Elejninih čuvara, neprekidno podižući pesnicu do čela, poput neke budale.

Debeljko nije mnogo saznao kada je sam išao u izviđanje. Samo dan ranije, iznenađujuće veliki broj ljudi došao je u posetu Karidinu, uključujući neke koji su nosili svilu, ali to nije bio nikakav dokaz da su sve to Prijatelji Mraka. Kad se sve sabere, taj je čovek ipak bio poslanik Belih plaštova; mnogo više ljudi koji su želeli da trguju u Amadiciji verovatno je išlo kod njega negoli kod zvaničnog izaslanika Amadicije, ko god on bio, ili ona. Vanin jeste rekao da su dve žene sasvim sigurno posmatrale Karidinovu palatu, takođe izraz njegovog lica kada se Avijenda odjednom pretvorila u treću ženu iz Ebou Dara bio je pravo čudo kao i jedan starac, kako mu se činilo, mada se taj tip pokazao iznenađujuće hitar. Vaninu nije uspelo da ga dobro odmeri iako ga je primetio najmanje tri puta. Kada su, konačno, Vanin i žene otišli, Met posla Toma i Džuilina da vide šta oni mogu otkriti u vezi s Džaihimom Karidinom i pogurenim sedokosim starcem koji se zanimao za Prijatelje Mraka. Ako hvatač lopova ne bude mogao da otkrije način kako saplesti i oboriti Karidina, onda on i ne postoji, a Tom je, činilo se, imao načina da sva govorkanja i prepričavanja prikupi zajedno pa da iz njih iscedi istinu. A sve to je bio lakši deo, naravno.

Već dva dana se znojio na toj klupi, uz povremenu šetnju do prolaza iza bojadžije, a jedino što se promenilo bilo je da je čaj ponovo postao još gori. Vino je inače bilo toliko loše da je Nalesin prešao na pivo. Prvoga dana krčmar im je ponudio ribu za podnevni obrok, ali sudeći po njenom mirisu, to je bio prošlonedeljni ulov. Drugoga dana ponudio im je paprikaš od ostriga. Met je pojeo pet činija istog, i pored parčića oklopa od školjki u njemu. Birgita je odbila i jedno i drugo.

Bio je iznenađen kada je stigla njega i Nalesina dok su žurili preko Trga Mol Hara tog prvog jutra. Sunce jedva da je izvirilo iznad vrhova krovova, ali ljudi i kola već su se raštrkali po trgu. „Mora da sam trepnula", smejala se. „Čekala sam tamo gde sam očekivala da ćete izaći. Ako vam ne smeta društvo...“

„Mi se ponekad brzo krećemo“, odvrati on dvosmisleno. Nalesin ga iskosa pogleda; naravno, on nije imao predstavu zbog čega su se išunjali kroz sporedna vratašca u blizini štala. Nije baš da je Met očekivao kako će se Tilin baciti na njega usred hodnika na punoj svetlosti dana, ali opet, nije zgoreg biti pažljiv. „Tvoje društvo uvek nam je dobrodošlo. Uf. Hvala.“ Ona samo klimnu glavom, promrmlja nešto što nije uspeo da uhvati, pa nastavi ukorak s njima, hodajući sa njegove druge strane.

Tako je to počelo sa njom. Svaka druga žena koju je poznavao zahtevala bi da zna zbog čega joj se zahvaljuje, a onda bi objašnjavala zbog čega zahvalnost nije potrebna do te mere da bi on dobio želju da pokrije uši, ili bi ga jednako dugo ribala što je tako nešto i pomislio, a poneka bi mu jasno stavila do znanja kako očekuje nešto mnogo opipljivije nego što su reči. Birgita je samo slegnula ramenima, a za naredna dva dana nešto neverovatno dogodilo se u njegovoj glavi.

Obično, za njega, žene su služile da im se divi, ili da im se osmehuje, da se sa njima pleše i da se ljube, ukoliko to dopuste, da ih pomazi, ako je imao sreće. Odlučiti koju ženu da proganja bilo je gotovo jednako zabavno koliko i juriti ih, iako ne toliko koliko uloviti ih. Neke žene bile su samo prijatelji, naravno. Nekolicina. Egvena, pod jedan, iako nije bio siguran kako će to prijateljstvo preživeti to što je postala Amirlin. Ninaeva je bila neka vrsta prijatelja, na neki način; ako bi mogla da bar na sat vremena zaboravi da mu je više no jednom isprašila zadnjicu i da se seti da on više nije dečak. Ali žena prijatelj bila je drugačija od muškarca; uvek si znao da njen um luta sasvim drugačijim putanjama nego tvoj, da svet vidi drugačijim očima.

Birgita se nagnu ka njemu preko klupe. „Pripazi se“, promrmljala je. „Ta udovica je u poteri za novim mužem, korice njenog venčanog noža su plave. Osim toga, kuća je tamo.“

On zatrepta, skrećući pogled sa slatko punačke ženice koja je tako napadno uvijala bokovima pri hodu, a Birgita na njegov teleći pogled uzvrati smehom. Ninaeva bi ga išibala jezikom zato što je odmeravao, a čak bi i Egvena pokazala hladno neslaganje. Do kraja sledećeg dana na toj klupi shvatio je kako je sve vreme sedeo noge prislonjene uz Birgitinu a da nije nijedanput pomislio da pokuša i poljubi je. Bio je sasvim siguran da ona ne žudi za njegovim poljupcima iskreno, uzimajući u obzir neopevano ružne tipove koje je, činilo se, obožavala da merka, mogao bi da se uvredi kada bi ona pokazala interesovanje a ona je bila i junakinja iz legendi od koje je, još uvek, upola očekivao da preskoči kuću i usput dočepa za gušu neke od Izgubljenih. Ali ni to nije bilo to: jednako je moglo da mu padne na pamet da se ljubi s Nalesinom. Jednako kao i Tairenac, ali potpuno jednako, dopadala mu se i Birgita.

Dva dana na toj klupi, šetkanje gore i dole prolazom iza bojadžinice, i piljenje u visoki zid od gole cigle u zadnjem delu bašte te kuće. Birgita je mogla da se uspentra uz njega, ali čak bi i ona mogla da slomi vrat ako bi to pokušala u haljini. Tri puta je u trenutku odlučivao da prati žene koje su izlazile iz kuće, a dve među njima su nosile crveni pojas Mudrih žena. Slučajnost kao da mu je potpaljivala sreću. Jedna od Mudrih žena otišla je do ugla i kupila vezu sparušenih rotkvica, a potom se vratila nazad; druga je prešla dve ulice da bi kupila dve krupne ribe sa zelenim prugama. Treća žena, visoka i tamnoputa, u urednoj sivoj vuni, možda Tairenka, prešla je dva mosta pre nego što je ušla u veliku radnju gde su je dočekali osmesi mršavka koji se klanjao, pa je počela da nadgleda utovar lakiranih kutija i poslužavnika u korpe ispunjene piljevinom, potom ubačene u tovarna kola. Po onome što je čuo, nadala se da će zaraditi prilično srebrnjaka za njih u Andoru. Met se jedva izvukao da ne kupi kutiju. Toliko o slučajnoj sreći.

Ali isto tako je nisu imali ni drugi. Ninaeva i Elejna i Avijenda išle su na svoje hodočašće ulicama oko Karidinove palatice a da nisu srele nikoga koga bi mogle da prepoznaju, što ih je beskrajno razočaralo. I dalje su odbijale» da kažu ko je to trebalo da bude; to teško da je i bilo bitno, jer te osobe nisu viđene. To je bilo ono što su mu rekle, pokazujući mu dovoljno zuba za šest žena. Ta iskrivljena usta valjda je trebalo da predstavljaju osmehe, koliko mu se činilo. Baš je šteta što se Avijenda, izgleda, potpuno prilagodila ovim dvema, ali bio je tu jedan trenutak, kada ih je pritiskao za odgovor, a Elejna se brecnula na njega, posmatrajući ga niz nos, kada joj je Aijelka prošaputala nešto u uvo.

„Oprosti mi, Mete“, brzo reče Elejna, koja je toliko pocrvenela da se činilo kako joj je kosa pobledela. „Ponizno te molim za oproštaj zbog mog obraćanja. Ja... zamoliću te na kolenima, ako je to tvoja želja.“ Nimalo čudno, glas joj se na kraju sasvim spustio.

„Nema potrebe za tim“, slabašno je izustio pokušavajući da se ne upilji u nju. „Oprošteno ti je; nije to bilo ništa.“ Najčudnije, međutim, bilo je što je Elejna gledala u Avijendu sve vreme dok se obraćala njemu; nije ni trepnula kada joj je on odgovorio, ali je ispustila ogroman uzdah olakšanja kada je Avijenda klimnula glavom. Žene su, jednostavno, bile čudne.

Tom je izvestio da Karidin često deli prosjacima, a osim toga, svaka mrvica priča o njemu u Ebou Daru bila je od vrste koja se dala očekivati, zavisno od toga je li govornik smatrao Bele plaštove čudovišnim ubicama ili istinskim spasiocima sveta. Džuilin je saznao da je Karidin kupio mapu Tarezinske palate, što je možda nagoveštavalo nekakve namere Belih plaštova za Ebou Dar, a moglo je da nagoveštava i da Pedron Nijal želi da gradi palatu za sebe i namerava da je napravi po uzoru na Tarezinsku. Ako je još uvek bio živ; gradom su se odjednom proširile priče o njegovoj smrti, a opet, polovina ih je tvrdila kako su ga ubile Aes Sedai, a druga polovina da je to učinio Rand, što je samo pokazivalo koliko vrede. Ni Džuilin ni Tom nisu uspeli da saznaju ni mrvicu o sedokosom starcu izrovašenog lica.

Razočaranje s Karidinom, razočaranje u posmatranju te krvave kuće, a što se palate ticalo...

Met je saznao kako će se stvari odvijati te prve noći kada se vratio u svoje odaje. Tamo je bio Olver, već nahranjen i sklupčan s Putovanjima Džaima Lakonogog u naslonjači, uz svetlost stojećih lampi, a nije bio nimalo uznemiren što je preseljen iz sopstvenih odaja. Madik je bio dobar koliko i njegova reč; dobar koliko i zlato koje je strpao u svoju kesu, u svakom slučaju. U sobi za durenje sada se nalazio Olverov krevet. Neka Tilin samo pokuša nešto kada je gleda dete! Međutim, ni kraljica nije bila zaludna. On se odšunjao do kuhinja poput lisice, provlačeći se od ugla do ugla, jureći niz stepenice i, pronašao je da nema nikakve hrane koja bi mogla da se dobije.

O, miris kuvanja ispunjavao je vazduh, pečenje se okretalo na ražnjevima u velikim kaminima, šerpe su ključale na ognjištima sa belim pločama, a kuvarice su otvarale pećnice da bi proverile ovo ili ono. Samo nije bilo hrane za Meta Kautona. Osmehnute žene u starinskim belim keceljama nisu obraćale pažnju na njegove osmehe i postavljale su mu se na put tako da nije mogao da se približi izvorima tih prelepih mirisa. Osmehivale su se i udarale su ga po prstima kada je pokušao da se domogne vekne hleba ili samo malo medene repe. Osmehivale su mu se i govorile mu kako ne sme da pokvari apetit pošto bi trebalo da večera sa kraljicom. Znale su. Svaka od njih je znala! Njegovo sopstveno crvenjenje, koliko i bilo šta drugo, oteralo ga je u njegove odaje, da gorko žali za onom užasnom podnevnom ribom. Zaključao je vrata za sobom. Žena koja je spremna da izgladni čoveka spremna je da pokuša bilo šta.

Ležao je na zelenom svilenom tepihu igrajući Zmije i lisice s Olverom, kada je ispod vrata proturena druga poruka.

Rečeno mije da je veći izazov uhvatiti goluba za krila, posmatrati ga kako pokušava da leprša, ali će, pre ili kasnije, izgladnela ptica sama sleteti na ruku. „Šta je to, Mete?“, pitao je Olver.

„Ništa“, Met je zgužvao poruku. „Još jednu igru?“

„O, da.“ Taj dečko mogao je da igra blesavu igru po ceo dan, samo ako mu se ukaže prilika. „Mete, jesi li probao onu šunku koju su spremali večeras? Nikada nisam okusio ništa...“

„Samo bacaj kockicu, Olvere. Samo bacaj krvavu kockicu.“

Vraćajući se za svoju treću noć u palati, usput je kupio hleb i masline i ovčiji sir, što je ispalo dobro. Kuhinje su i dalje imale svoja naređenja. Krvave žene su se zbilja glasno smejale dok su pronosile pladnjeve s mesom i ribom, koji su se pušili baš njemu nadohvat, i govorile su mu da ne kvari apetit.

Uspeo je da očuva dostojanstvo. Nije dočepao pladanj niti je pobegao. Samo je izveo svoj najbolji naklon, zamahnuvši zamišljenim ogrtačem. „Predivne gospe, vaša toplina i gostoljubivost prosto su me oborile s nogu.“ Njegov izlazak protekao bi daleko bolje da mu jedna kuvarica nije zagraktala iza leđa: „Kraljica će se gostiti pečenim pačetom vrlo uskoro, momče.“ Baš zabavno. Ostale žene su se toliko glasno smejale da mora da su se valjale po podu. Vrlo prokleto zabavno.

Hleb i masline i slani sir bili su vrlo dobar obrok, uz malo vode sa umivaonika da se sve to spere. Još od prvog dana u njegovim odajama više nije bilo vinskog punča. Olver je pokušao da mu ispriča o nekoj vrsti pečene ribe sa sosom od gorčice i suvim grožđem; Met mu je odvratio da ode i vežba čitanje.

Niko nije ubacivao poruke pod njegova vrata te noći. Niko nije čangrljao* bravom. Počeo je da pomišlja kako će se sve ovo dobro završiti. Sutradan je Praznik ptica. Po onome što je čuo o kostimima koje neki ljudi nose, podjednako i muškarci i žene, moguće je da će Tilin pronaći sebi novo pače koje će juriti. Neko će možda izaći iz te krvave kuće preko puta Ruže starijih i predati mu krvavu Zdelu vetrova. Stvari jednostavno moraju da se poprave.

Kada se probudio sledećeg jutra u Tarezinskoj palati, u glavi su mu se kotrljale kockice.