Kruna mačeva

23 Kuća pored tkača

Ninaeva je želela da porazgovara sa Elejnom, podalje od gostioničarkinih ušiju, ali nije odmah imala prilike za to. Žena ih je izmarširala iz sobe, savršeno oponašajući stražara sa zatvorenicima, a njenu kamenu odlučnost nisu pomutili ni obazrivi pogledi koje je bacala ka Metovim vratima. U zadnjem delu krčme, kamene stepenice bez rukohvata vodile su u veliku, vrelu kuhinju, punu mirisa pečenja, gde je najokruglija žena koju je Ninaeva ikada videla nosila ogromnu drvenu varjaču poput žezla, dajući uputstva ostalim trima koje su iz pećnica vadile vekne rumenih korica a na njihovo mesto ubacivale smotke bledog testa. Ogroman lonac proste bele kaše, koja se ovde služila za doručak, nežno je ključao na jednom od ognjišta sa belim pločama.

„Enida“, obrati se gazdarica Anan okrugloj ženi, „ja izlazim na neko vreme. Moram da odvedem ova dva deteta nekome ko ima vremena da im izigrava majku onako kako treba.“

Obrisavši krupne, nabrašnjavljene šake o parče bele krpe, Enida je sa neodobravanjem odmeravala Ninaevu i Elejnu. Sve na njoj bilo je okruglo, znojavo lice maslinastog tena, njene tamne oči, celo njeno telo; delovala je kao da je sastavljena od ogromnih lopti naguranih u haljinu. Venčani nož, koji je nosila preko snežnobele kecelje, svetlucao je sa svih dvanaest kamenića. „Jesu li to one dve lajavice o kojima je Kaira brbljala, gazdarice? Malo preterano uštogljene za ukus mladog gospodara, rekla bih. On više voli one vrckavije.“ To ju je očito zabavljalo, ako je suditi po njenom glasu.

Gostioničarka srdito odmahnu glavom. „Ne rekoh li ja toj maloj da drži jezik za zubima? Neću dozvoliti da se takve priče raspredaju po Izgubljenoj ženi. Podseti Kairu umesto mene, Enida, a ako zatreba, upotrebi i svoju varjaču da bi ova bolje obratila pažnju.“ Način na koji je potom odmerila Ninaevu i Elejnu bio je toliko uvredljiv da Ninaeva gotovo zasopta. „Zar bi iko sa iole zdravog razuma mogao da poveruje kako su ove dve Aes Sedai? Spiskale su sve što su imale na haljine da bi ostavile utisak na mladića, a sad će crći od gladi ako mu se ne budu smeškale. Aes Sedai!“ Ne dajući Enidi priliku da odgovori, ona desnom rukom dočepa Ninaevino a levom Elejnino uvo, pa ih u tri brza koraka izvuče u štalsko dvorište.

Taman toliko je trajalo i Ninaevino zaprepašćenje. Onda se ona oslobodila, ili je makar pokušala to da učini jer ju je baš tog trenutka žena pustila, te je ova posrtala desetak koraka, nerazumljivo gunđajući. Ona nije očekivala da je neko tegli uokolo. Elejna je visoko isturila bradu, a plave oči bile su joj toliko hladne da se Ninaeva ne bi nimalo iznenadila kad bi videla kako joj se na kovrdžama hvata inje.

S rukama na bokovima, gazdarica Anan delovala je kao da sve to i ne primećuje. Ili je, jednostavno, nije bilo briga. „Mogu samo da se nadam kako tamo više niko neće verovati Kairi, nakon ovoga“, smireno im je saopštila. „Kad bih bila sigurna kako ste dovoljno bistre da ne laprdate, još više bih stvari rekla i uradila, pa bi to onda bilo sasvim sigurno.“ Bila je smirena, ali nimalo prijatna ili meka; one su je tog jutra uvalile u nevolje. „Sad me pratite i nemojte slučajno da se izgubite. Ili, ako vam se to i desi, nemojte da ste se ponovo pojavile bilo gde u blizini moje gostionice, ili ću poslati nekoga u palatu da pozove Merililu i Teslinu. To su dve od pravih sestara, a one će vas, verovatno, svaku rascepiti na pola po sredini i podeliti među sobom.“

Elejna pređe pogledom od gostioničarke do Ninaeve. Nije to bilo piljenje, ni mrštenje, ali je svejedno bio vrlo značajan pogled. Ninaeva se pitala hoće li biti sposobna da izdrži do kraja. Pomisao na Meta ubedila ju je u to; svaka slučajnost bila je bolja od njega.

„Nećemo se izgubiti, gazdarice Anan“, reče ona, trudeći se da deluje pokorno. Učinilo joj se da joj je to poprilično pošlo za rukom, uzevši u obzir da je pokornost za nju bila potpuno strana. „Hvala ti što nam pomažeš.“ Osmehujući se gostioničarki, svojski se starala da ne primećuje Elejnu, čiji pogled poprimi dublje značenje, koliko god da joj je teško padalo da tako nešto i prizna. S pogledima ili bez njih, morala je da se potrudi kako bi ova žena i dalje smatrala da su vredne napora. „Stvarno smo zahvalne, gazdarice Anan.“ Gazdarica Anan merkala ju je postrance, a onda je frknula i odmahnula glavom. Kada se ovo završi, odlučila je Ninaeva, ima da odvuče tu gostioničarku u palatu, ako treba, i da natera ostale sestre da je priznaju za jednu od njih u prisustvu gazdarice Anan.

Ovako rano, štalsko dvorište bilo je prazno, izuzimajući usamljenog dečaka od deset ili dvanaest godina sa vedrom i sitom, koji je prskao vodu po čvrsto utabanoj zemlji da bi smirio prašinu. Bela štalska vrata bila su širom otvorena, a pred njima su stajala kolica sa vilama za đubrivo prebačenim preko. Iz štale isplovi zvuk koji je najviše ličio na to kao da je neko upravo spljeskao ogromnog žapca; Ninaeva zaključi da to mora da je pevanje nekog muškarca. Hoće li morati da jašu do odredišta? Čak ni kratko putovanje ne bi bilo prijatno; prešavši samo preko trga i nameravajući da se vrate pre nego što se sunce podigne visoko, nisu ponele ni šešire, ni suncobrane, ni ogrtače sa kukuljicom.

Gazdarica Anan ih je, međutim, povela kroz štalsko dvorište, pa niz uzani prolaz između štale i visokog zida iznad koga je provirivalo sušom oprljeno drveće. Nema sumnje, to je bila nečija bašta. Mala kapija na kraju prolaza vodila je u prljavu uličicu, toliko zavučenu da zora još nije ni prodrla do nje.

„Pazite, deco, sada držite korak, podsećam vas“, reče im gostioničarka čkiljeći niz sumračnu uličicu. „Pokušate li da se izgubite, kunem vam se da ću ja lično otići u palatu.“

Ninaeva obema šakama dočepa svoju pletenicu dok ju je pratila, samo da ne bi dočepala grlo te žene, Anan. Koliko je samo čeznula za prvim sedim vlasima! Prvo ostale Aes Sedai, pa onda Morski narod Svetlosti, nije želela da razmišlja o njima! a sad gostioničarka! Niko te ne uzima za ozbiljno sve dok nemaš makar malo sedih; čak i bezvremeno lice Aes Sedai u njenim okolnostima ne bi mnogo pomoglo.

Elejna je podigla suknje da joj se ne upraše, iako su cipelicama još uvek podizale oblačiće prašine koji su im se hvatali za porube haljina. „Prosvetli me“, meko joj reče Elejna, gledajući pravo pred sebe. Meko ali hladno. U stvari, veoma hladno. Ona je umela da nasecka čoveka u mleveno meso a da pri tom ne podigne glas, čemu se Ninaeva divila. Najčešće. Sada je samo imala poriv da drugoj ženi iščupa uši. „Mogle smo da se nalazimo tamo pozadi, u palati, i da pijuckamo čaj od borovnice uživajući u povetarcu dok čekamo gospara Kautona da preseli svoje potrepštine. Možda će se Avijenda i Birgita vratiti sa nečim korisnim. Mogle smo konačno odlučiti šta da učinimo s tim čovekom. Hoćemo li ga jednostavno pratiti niz ulice Rahada i čekati da vidimo šta će se dogoditi, ili ćemo ga voditi u zgrade koje liče na onu, ili ćemo pustiti da on sam bira? Mora da postoji stotinu korisnih načina da provedemo ovo jutro, uključujući odlučivanje je li bezbedno vraćati se Egveni ikada nakon te nagodbe koju je Morski narod izvukao od nas. Moraćemo da razgovaramo o tome, pre ili kasnije; ništa ne pomaže da se pravimo kao da se to nije dogodilo. Umesto svega toga, mi smo krenule u šetnju ko zna koliko dugu, da celim putem čkiljimo po suncu, ako ovako nastavimo, kako bismo posetile žene koje hrane pobegulje iz Kule. Što se mene lično tiče, ne zanima me hvatanje begunica iz Kule ni ovog, niti bilo kojeg jutra. Ali sigurna sam kako ti možeš da mi daš objašnjenje koje će mi sve to razjasniti. Zaista želim da shvatim, Ninaeva. Mrzim pomisao kako ću morati da te šutiram preko celog Trga Mol Hara nizašta.“

Ninaeva natušti obrve. Da je šutira? Elejna je zbilja postala nasilna otkad provodi toliko vremena sa Avijendom. Trebalo bi da neko upljeska malo razuma u njih dve. „Sunce još uvek nije dovoljno visoko da bi se čkiljilo", promrmljala je. Nažalost, uskoro će biti. „Razmisli, Elejna. Pedeset žena, koje mogu da usmeravaju, pomažu divljakušama i ženama odbeglim iz Kule.“ Ponekad je osećala krivicu kad bi koristila izraz divljakuše; na usnama većine Aes Sedai to je bila uvreda, ali ona je nameravala da ih natera da jednoga dana to izgovaraju kao oznaku zbog koje će se dičiti. „A nazvala ih je ’Kružok’. To meni ne zvuči kao nekoliko prijateljica, to mi zvuči kao neko udruženje.“ Uličica je krivudala između visokih zidova i zadnjih delova zgrada, od kojih se na mnogima ispod maltera videla gola cigla, između vrtova palata i radnji, čija su otvorena zadnja vrata otkrivala kujundžiju ili krojača ili drvodelju koji je bio zabavljen svojim poslom. Svaki čas je gospodarica Anan pogledala preko ramena kako bi se uverila da je još uvek prate. Ninaeva joj se osmehivala i klimala glavom, nadajući se da uspeva da prikrije nestrpljivost.

„Ninaeva, ako bi dve žene koje mogu da usmeravaju stvorile udruženje, Kula bi se obrušila na njih poput čopora vukova. Otkud bi gazdarica Anan znala mogu li ili ne, u svakom slučaju? Žene koje to mogu, a nisu Aes Sedai, ne idu uokolo praveći predstavu od sebe, znaš. Ili bar ne zadugo. U svakom slučaju, ne vidim kakvu razliku to pravi. Egvena možda želi da nekako dovede svaku ženu koja ima moć usmeravanja u Kulu, ali to nije ono zbog čega smo mi ovde.“ Ledena strpljivost u Elejninom glasu natera Ninaevu da jače stisne pletenicu. Kako ta žena može da bude toliko tupava? Ona ponovo zaškrguta zubima za gazdaricom Anan, ali uspe da se ne namršti na gostioničarkina leđa kada ova ponovo okrenu glavu.

„Pedeset žena nisu dve“, grozničavo prošaputa Ninaeva. One mogu da usmeravaju; mora da su sposobne; sve je nagoveštavalo da je to tako. „Van pameti je da je taj Kružok u istom gradu sa skladištem do vrha punim angreala i sličnih stvari a da makar ne znaju za to. A ako znaju...“ Nije mogla da spreči samozadovoljstvo u glasu. onda smo pronašle Zdelu bez gospara Metrima Kautona. Moći ćemo da zaboravimo na ona blesava obećanja.“ „Ona nisu bila ulagivanja, Ninaeva", odsutnim glasom odvrati Elejna. „Ja ću svoja održati, a i ti ćeš, ako imaš imalo časti, a ja znam da je imaš.“ Ona je sasvim sigurno provodila previše vremena sa Avijendom. Ninaeva požele da zna zbog čega li je Elejna počela da umišlja kako bi sve one trebalo da slede taj besmisleni aijelski đi šta god da je.

Elejna je grickala donju usnu, mršteći se. Sva njena zaleđenost kao da je nestala; ponovo je bila ona sama, izgleda. Konačno, ona reče: „Nikada ne bismo otišle u tu gostionicu da nije bilo gospara Kautona, tako da nikada ne bismo ni srele neverovatnu gazdaricu Anan niti bismo bile odvedene do tog Kružoka. Pa ako nas taj Kružok zaista odvede do Zdele, moraćemo da priznamo da je on u korenu toga.“

Met Kauton; njegovo ime ključalo joj je u glavi. Ninaeva se saplete o sopstvene noge, pa otpusti pletenicu kako bi podigla suknje. Uličica teško da je bila glatka kao popločani trg, a ni nalik uglačanim podovima palate. Povremeno je Elejna koja pokušava da shvati bila bolja od Elejne koja jasno razmišlja. „Neverovatna“, promrmljala je. „Pokazaću joj ja neverovatnost dok joj se oči ne ukrste. Niko se nikada nije ovako ponašao prema nama, Elejna. Čak ni ljudi koji su sumnjali, čak ni Morski narod. Većina ljudi bi pazila gde stupa kad bi im i desetogodišnjakinja saopštila kako je Aes Sedai.“

„Većina ljudi i ne zna kako zaista izgleda lice Aes Sedai, Ninaeva. Čini mi se da je ona nekada bila u Kuli; poznaje ono što inače ne bi mogla da zna.“ Ninaeva frknu, mrko gledajući u leđa žene koja je krupnim koracima grabila pred njom. Setejl Anan mogla je da bude u Kuli deset puta, ili stotinu, ali ona će priznati da je Ninaeva al’Mera Aes Sedai. A moraće i da se izvini. A takođe će naučiti kako je to kad te neko šeta uokolo držeći te za uvo! Gazdarica Anan baci pogled unazad, a Ninaeva joj uputi svoj ukočeni osmeh klimajući glavom kao da joj je vrat postao šarka. „Elejna? Ako ove žene znaju gde je Zdela... Ne moramo da kažemo Metu kako smo je našle.“ To baš i nije bilo pitanje.

„Ne vidim zašto“, odvrati Elejna, a onda pokopa sve njene nade dopunivši se: „Moraću da priupitam Avijendu kako bih bila sigurna."

Da se nije plašila kako će ih ta žena, Anan, napustiti na licu mesta, Ninaeva bi počela da vrišti.

Krivudava uličica izlila se u veću ulicu, a tu više nikakva priča nije pomagala. Tanana ivica sunca zaslepljivala je bleskom iznad krovova pred njima; Elejna je veoma napadno zaklonila oči jednom rukom. Ninaeva je odbila da to učini. Nije bilo baš tako loše. Jedva da je morala malo da začkilji, zaista. Čisto plavo nebo izrugivalo se njenom osećaju za vremenske prilike, koji joj je još uvek nagoveštavao kako je oluja upravo nad gradom.

Čak i ovoliko rano, nekoliko svetlo lakiranih kočija kretalo se izuvijanim ulicama, a pored njih dvostruko više nosiljki, sa po dva a ponekad i četiri bosonoga nosača, u prsnicima na zelene i crvene pruge, koji su trčkarali jer su nosili putnike sakrivene iza pozlaćenih drvenih zaslona. Tovarna kola i dvokolice čangrljali su preko kamena na pločniku, a ljudi su počinjali da ispunjavaju ulice dok su se vrata radnji otvarala a platneni krovovi pred radnjama podizali. Šegrti u prsnicima žurili su da obave svoje zadatke, a neki muškarci su prolazili sa velikim smotanim tepisima na ramenima. Pelivani i žongleri i muzičari raspoređivali su se po uglovima koji su im delovali probitačno, mešajući se sa uličnim prodavcima koji su nosili ogromne poslužavnike pune igala i mašni ili sparušenog voća. Tržnica ribe i mesa na otvorenom odavno je bila u punom zamahu; svu ribu su prodavale žene, a one su uglavnom bile i mesari, osim ako se trgovalo govedinom.

Provlačeći se kroz gomilu, pored kočija i nosiljki i dvokolica koje su očito smatrale kako nema nikakve potrebe da usporavaju, gazdarica Anan naterala ih je na brzo hodanje kako bi nadoknadila prekide. A njih je bilo poprilično. Činilo se da je ona dobro poznata žena, koju su pozdravljali vlasnici radnji i zanatlije i druge gostioničarke što su stajale u svojim vratima. Vlasnici radnji i zanatlije zasluživali su samo po nekoliko reči, pristojno klimanje glavom, ali uvek je zastajala da proćaska sa gostioničarkama. Posle prvog zaustavljanja Ninaeva je grozničavo želela da se to ne ponovi; posle drugog, počela je da se moli za to. Posle trećeg, zurila je pravo pred sebe i uzaludno pokušavala da je ne čuje. Elejnino lice bivalo je sve kruće i kruće, hladnije i hladnije; brada joj se dizala sve dok nije postalo pravo čudo kako uopšte vidi kuda hoda.

Postojao je dobar razlog za to, nevoljno je morala da prizna Ninaeva. U Ebou Daru, neko odeven u svilu mogao bi da prepešači dužinu nekog trga, možda, ali ništa dalje od toga. Svi ostali koji su se mogli videti nosili su vunu ili lan, povremeno sa dosta veza, izuzimajući ponekog prosjaka koji je nabavio odbačene svilene stvari, oparane po svim ivicama i sastavljene više od rupa negoli od tkanine. Samo je želela da gazdarica Anan izabere neko drugo objašnjenje da bi objasnila zašto njih dve voda ulicama. Samo je želela da ne mora ponovo da sluša priču o dve lakomislene devojke koje su potrošile sav svoj novac na gizdavu odeću kako bi ostavile utisak na jednog muškarca. Met se lepo izvukao iz svega toga, žežen bio. Drag jedan mladić, da gazdarica Anan nije udata, divan plesač, trunčicu nestašan. Sve su se žene smejale. Međutim, ona i Elejna nisu. Nisu, bezumne male medenčice to je bila reč koju je koristila; Ninaeva je mogla da pogodi šta treba da znači medenčice koje su ostale bez novca jer su jurile muškarce i njihove novčanike pune mesinganih džidža i plehanih bidža za magarčenje budala, maloumne tupavice koje bi spale na prosjačenje ili krađu da, eto, gazdarica Anan nije slučajno poznavala nekoga ko će im dati posao u kuhinji.

„Ne mora baš da se zaustavi u svakoj gostionici ovoga grada“, zareža Ninaeva dok su se žurno udaljavale od Nasukane guske, prostrane trospratnice sa gostioničarkom čije su uši krasili krupni granati, i pored skromnog imena. Gazdarica Anan jedva da je s vremena na vreme pogledala da li je još uvek prate, sada. „Shvataš li ti da više nikada nećemo moći da se pojavimo ni na jednom od tih mesta!“

„Pretpostavljam da joj je to i bila namera.“ Svaka Elejnina reč bila je isklesana od leda. „Ninaeva, ako si nas povela u trku za divljim prasetom...“ Nije bilo potrebno da dovrši svoju pretnju. Ako joj Birgita i Avijenda budu pomagale, a hoće, Elejna će moći da joj zagorčava život sve dok ne bude potpuno zadovoljna.

„Odvešće nas pravo do Zdele“, ustrajavala je, mašući rukama da otera prosjaka sa užasnim purpurnim ožiljkom koji mu je zatvarao jedno oko; mogla je da prepozna testo obojeno plavenikom čim ga vidi. „Znam da hoće.“ Elejna šmrknu, napadno upadljivo.

Ninaeva je odavno izgubila račun preko koliko mostova su prešle, velikih i malih, ispod kojih su plovili teretni čamci. Sunce se diglo nad krovove za sopstvenu visinu, a onda još dva puta toliko. Ta žena, Anan, nije pratila ni ono malo prave linije što je mogla izgledalo je da se stvarno trudi da skrene s puta kako bi našla gostionice ali nastavile su uglavnom prema istoku, a Ninaeva je mislila kako mora da se približavaju reci, kada se žena sa očima poput lešnika odjednom okrenula ka njima.

„Pripazite na svoje jezike sada. Govorite samo kada vam se neko obrati i ništa više. Osramotite me i...“ Uz poslednje mrštenje i mrmljanje ispod glasa kako najverovatnije užasno greši, glavom im pokaza da je ponovo prate ka kući ravnog krova koja se nalazila pravo pred njima.

Nije to bila neka velika kuća dvospratnica bez ijednog balkona, s ispucalim malterom i ciglama koje su se videle na nekoliko mesta, a jedva da je bila na prihvatljivom mestu, uz glasan zveket tkačkih razboja s jedne i nakiselog smrada iz bojadžijske radnje sa druge strane. Međutim, vrata je otvorila služavka, proseda žena četvrtaste vilice, kovačkih ramena i čeličnih čiju koje nisu nimalo omekšale od znoja na njenom licu. Dok je ulazila za gazdaricom Anan, Ninaeva se osmehivala. Negde u toj kući, neka žena je usmeravala.

Služavka četvrtaste vilice očito je odmah prepoznala Setejl Anan, ali njeno ponašanje bilo je čudno. Spustila se u naklon uz pravo uvažavanje, a opet, očito je bila iznenađena što je vidi, a još očitije u nedoumici zbog njenog prisustva na ovom mestu. Gotovo da je zadrhtala pre nego što ih je pustila unutra. Međutim, Ninaeva i Elejna pozdravljene su bez imalo nesigurnosti. Ubačene su u dnevnu sobu na prvom spratu, a služavka im je odlučno saopštila: „Nemoj da ste prst pomerile ili bilo šta pipnule, da ne biste dobile starim dobrim, znate već čim.“ A onda je nestala.

Ninaeva pogleda u Elejnu.

„Ninaeva, to što jedna žena usmerava ne znači...“ Za trenutak taj osećaj se promenio, odjednom se povećavajući a onda opadajući da bi postao slabiji nego ranije. „Čak ni dve žene ne znače ništa“, bunila se Elejna, ali počinjala je da zvuči sumnjičavo. „Ovo je bila najlošije vaspitana služavka koju sam ikada videla.“ Ona uze crvenu stolicu visokog naslona, a trenutak kasnije i Ninaeva isto sede, ali ostala je na ivici. Od nestrpljenja, ne zato što je uznemirena. Uopšte nije bila uznemirena.

Soba nije bila velika, ali plavobele pločice poda su blistale, a bledozeleni zidovi delovali su sveže okrečeno. Nigde ni traga od pozlate, naravno, a opet, vešte rezbarije prekrivale su crvene stolice poređane pored zida i nekoliko stočića tamnijih od pločica. Lampe, koje su visile sa greda, očito su bile mesingane, uglačane do visokog sjaja. Pažljivo naređane grančice zimzeleni ispunjavale su očišćeno ognjište, a greda iznad imala je uklesanu šaru; nije bila samo običan tesani kamen. Bio je to pomalo čudan izbor teme za klesanje ono što su ljudi u Ebou Daru nazivali Trinaest grehova; čovek kome su oči gotovo sasvim prekrile lice predstavljao je zavist, čova sa jezikom do gležnjeva bio je ogovaranje, muškarac iskeženih oštrih zuba, koji je uz grudi stiskao novčiće, bio je pohlepa, i tako dalje ali sve u svemu, bila je poprilično zadovoljna. Ko god je sebi mogao da priušti tu sobu, mogao je da priušti i svež malter spolja, a jedini razlog zbog čega to nije učinjeno bio je da se ne bi isticalo, da bi se izbeglo upadanje u oči.

Služavka je ostavila otvorena vrata, pa se kroz njih odjednom začuše glasovi koji su dolazili hodnikom.

„Ne mogu da verujem da si ih dovela ovamo.“ Glas govornice zvučao je ukočeno, od nesigurnosti i besa. „Ti znaš koliko smo mi oprezne, Setejl. Ti znaš i više nego što bi trebalo, a sa time si sasvim sigurno upoznata."

„Zbilja mi je žao, Riejna“, ukočeno je odgovorila gazdarica Anan. „Pretpostavljam da nisam promislila. Ja... ponizno se stavljam na raspolaganje, koliko kao jamčevina za ponašanje ovih devojka toliko i tvome presuđivanju.“ „Naravno da to ne dolazi u obzir!“ Riejnin glas sada je postao visok od zaprepašćenja. „Reći tako nešto... htedoh da kažem, nije trebalo, ali... Setejl, izvinjavam ti se što sam podigla glas. Kaži mi da mi opraštaš.“

„Ti nemaš nikakav razlog za izvinjenje, Riejna.“ Gostioničarka je uspevala da istovremeno zvuči skrušeno i neodlučno. „Ja sam pogrešila što sam ih dovela.“

„Ne, ne, Setejl. Nije trebalo da ti se obraćam na takav način. Molim te, moraš mi oprostiti. Molim te, učini to.“

Ta žena, Anan, i Riejna Korli uđoše u dnevnu sobu, a Ninaeva iznenađeno zatrepta. Po govoru, očekivala je nekoga ko je bio mlađi od Setejl Anan, ali Riejnina kosa bila je većim delom seda, a lice joj je bilo puno nečega što su možda bile bore od smeha, iako su sada bile zgrčene od brige. Zbog čega bi se starija žena toliko unižavala pred mlađom, zašto je mlađa to prihvatala, koliko god to bilo na pola srca? Ovde su običaju bili drugačiji, Svetlost to zna, neki i previše; prosto nije želela da razmišlja o tome. Ali sasvim sigurno nisu ovoliko drugačiji. Naravno, ona nikada nije ni pokušala da se unizi pred Ženskim krugom, tamo, kod kuće, ali ovo...

Naravno da je Riejna mogla da usmerava to je i očekivala, u svakom slučaju ali nije očekivala takvu snagu. Riejna nije bila jaka kao Elejna, niti čak ni kao Nikola spaljena bila ta bedna devojka! ali je vrlo verovatno bila jednaka sa Šerijam, na primer, ili sa Kvemsom, ili Kirunom. Nije bilo mnogo žena takve snage, pa iako ih je ona lično daleko prevazilazila, bila je iznenađena da to otkrije ovde. Ta žena mora da je jedna od divljakuša; Kula bi našla način da zadrži u svojim rukama takvu ženu, pa makar je celog njenog života držale u haljini polaznice.

Poravnavajući suknje, Ninaeva se podiže dok su ove ulazile kroz vrata. Nije to bilo zbog uznemirenosti, sigurno; sasvim sigurno nije. O, ali kad bi samo ovo ispalo kako treba...

Riejnine pronicljive plave oči proučavale su njih dve sa izrazom nekoga ko je upravo pronašao dve svinje u svojoj kuhinji, upravo izašle iz svinjca i uvaljane u blato. Tapkala je lice tankom maramicom, iako je u unutrašnjosti kuće bilo hladnije nego napolju. „Pretpostavljam da ćemo morati nešto da učinimo s njima“, promrmljala je, „ako su ono za šta se predstavljaju.“ Glas joj je još uvek bio prilično visok, muzikalan i gotovo mladalački. Kad je to izustila, zbog nečega se iznenada trgla i postrance pogledala gostioničarku, što uključi novi krug oklevajućih izvinjenja gazdarice Anan i uzbuđene pokušaje gazdarice Korli da joj odvrati. U Ebou Daru, kada su ljudi bili zbilja učtivi, izvinjenja su mogla da se izmenjuju i po sat vremena.

Elejna je takođe ustala, pomalo ukočenog osmeha. Ona podiže obrve ka Ninaevi, a onda savi ruku i prstom se dotače po obrazu dok je lakat naslanjala na drugi dlan.

Ninaeva pročisti grlo. „Gazdarice Korli, ja se zovem Ninaeva al’Mera, a ovo je Elejna Trakand. Mi tražimo...“

„Setejl mi je rekla sve o vama“, zloslutno je prekide plavooka žena. Bez obzira koliko je sedih bilo u njenoj kosi, Ninaeva je pretpostavila da je žena čvrsta kao kamena ograda. „Naoružaj se strpljenjem, devojko, a ja ću se neposredno pozabaviti vama.“ Ona se ponovo okrenu ka Setejl, tapkajući obraze maramicom. Jedva prikrivena nesigurnost ponovo joj ukoči glas. „Setejl, molim te, ako možeš da mi oprostiš, ali moram da ispitam ove devojke i...“

„Vidi ko nam se vratio nakon svih ovih godina!“, bubnu niska punačka žena srednjih godina, upravo uletevši u sobu i pokazavši glavom ka svojoj pratilji. I pored haljine iz Ebou Dara sa crvenim pojasom i uprkos preplanulom licu koje se presijavalo od vlage, njen naglasak je bio čisto kairhijenjanski. Njena jednako znojava pratilja u tamnoj, jednostavno krojenoj haljini trgovkinje, bila je za glavu viša, nimalo starija od Ninaeve, tamnih iskošenih očiju, jako povijenog nosa i širokih usta. „To je Gejrnija! Ona...“ Bujica reči iznenada se prekide kada je punačka žena zbunjeno shvatila da je tu još neko.

Riejna uz pljesak sastavi ruke kao za molitvu, ili možda da ne bi udarila nekoga. „Berovajna“, napeto reče ona, „jednoga dana ćeš sleteti sa litice, pravo dole, pre nego što shvatiš da ti više nije pod nogama."

„Žao mi je, Najsta...“ Pocrvenevši, Kairhijenjanka obori oči. Saldejka je odjednom delovala veoma zauzeta proučavanjem kruga sa crvenim draguljima koji joj je bio prikačen na grudi.

Što se Ninaeve ticalo, ona pobednički pogleda ka Elejni. Obe pridošlice mogle su da usmeravaju, a saidar je i dalje bio tkan negde u kući. Još dve, ali dok Berovajna i nije bila posebno jaka, novopridošla je stajala čak iznad Riejne; mogla je da se izravna sa Romandom ili Lelejnom. To nije bilo važno, naravno, ali ovo je činilo najmanje pet. Elejna tvrdoglavo isturi bradu, ali onda uzdahnu i kratko klimnu glavom. Ponekad je trebalo uložiti nezamislive napore da bi ona bila ubeđena u bilo šta.

„Zoveš se Gejrnija?“ Gazdarica Anan govorila je polako, mršteći se na pomenutu ženu. „Veoma ličiš na nekoga koga sam nekada upoznala. Zarju Alkejis."

Tamne iskošene oči iznenađeno zatreptaše. Izvukavši čipkom obrubljenu maramicu iz rukava, saldejska trgovkinja dotače obraze. „To je ime sestre moje bake“, reče ona posle kratkog oklevanja. „Kažu mi da veoma ličim na nju. Je li bila dobro kada si je srela? Potpuno je zaboravila na svoju porodicu otkada je otišla da postane Aes Sedai.“

„Sestra tvoje bake.“ Gostioničarka se meko nasmeja. „Naravno, bila je dobro kada sam je videla, ali to je bilo odavno. Ja sam tada bila mlađa nego što si ti sada.“

Riejna, koja se sa strane nadnosila nad nju, gotovo je hvatajući za lakat, iskoristila je priliku da uskoči: „Setejl, zbilja mi je žao, ali zaista ću morati da te zamolim da nas napustiš. Možeš li mi oprostiti što te ne pratim do vrata?“

Gazdarica Anan uputi svoja sopstvena izvinjenja, kao da je bila njena krivica što druga žena nije mogla da je otprati do dole, pa konačno ode uz poslednji, veoma zlokoban pogled ka Ninaevi i Elejni.

„Setejl!“, uskliknu Gejrnija, čim je gostioničarka odmakla. „To je bila Setejl Anan? Koliko je ona stara...? Svetlosti mi Nebeske! Čak i posle sedamdeset godina, Kula bi...“

„Gejrnija“, izuzetno oštrim tonom obrati joj se gazdarica Korli. Pogled joj je bio još oštriji, a Saldejka pocrvene. „Pošto ste i vas dve ovde, možemo da napravimo trojku za ispitivanje. Vi, devojke, ostanite tu gde ste i budite tihe.“ Ovo poslednje odnosilo se na Ninaevu i Elejnu. Ostale žene povukoše se u ugao i počeše tiho da mrmljaju.

Elejna se primaknu Ninaevi. „Nije mi se dopadalo da se prema meni odnose kao prema polaznici ni kada sam bila polaznica. Dokle misliš da nastaviš sa ovom lakrdijom?"

Ninaeva joj zašišta da ućuti. „Pokušavam da čujem, Elejna“, prošaputala je.

Korišćenje moći nije dolazilo u obzir, naravno. Sve tri bi to smesta znale. Na sreću, nisu istkale nikakve prepreke možda nisu umele a ponekad su im se glasovi dizali taman dovoljno.

„...Rekla je da su možda divljakuše", rekla je Riejna, a zaprepašćenje i gađenje pojaviše se na licima ostalih žena.

„Onda ćemo im pokazati vrata“, reče Berovajna. „Zadnja vrata. Divljakuše!"

„Ja još uvek želim da saznam ko je ova Setejl Anan“, upade Gejrnija.

„ Ako ne možeš da zadržiš misli na pravom putu“, reče joj Riejna, „možda bi trebalo da ovog puta odeš na imanje. Alisa savršeno zna kako da usredsredi nečije misli. E sad...“ Reči se ponovo izgubiše u nejasnom zujanju.

Pojavi se druga služavka, vitka žena, lepuškasta, osim što je imala kiseo izraz lica, u gruboj sivoj vunenoj haljini i dugoj beloj kecelji. Spustivši zeleno lakiran poslužavnik na jedan od stočića, ona kradimice obrisa obraze krajičkom kecelje, pa poče da se zamajava oko plavih glaziranih šolja i odgovarajućeg čajnika. Ninaeva podiže obrve. I ova žena je mogla da usmerava, iako ne prejako. Zašto je bila služavka?

Gejrnija baci pogled preko ramena i trže se. „Šta je Deris napravila da bi zaslužila pokoru? Mislila sam da će ribe propevati onog dana kad će ona samo zaobići pravilo, a nekmoli prekršiti ga.“

Berovajna glasno šmrknu, ali njen odgovor jedva da se čuo. „Htela je da se uda. Ići će preko reda, pa će biti poslata zajedno sa Kirejlom, dan posle Svetkovine polumeseca. To će izravnati račun za gazda Denala.“

„Možda obe imate želju da plevite polja za Alisu?“, suvo progovori Riejna, a glasovi se ponovo utišaše.

Ninaeva je iznenada poželela da kliče. Ona nije mnogo polagala na pravila, bar ne na pravila drugih ljudi drugi ljudi retko su sagledavali okolnosti jasno kao ona, pa su zato izmišljali glupava pravila; na primer, zašto se ta žena, Deris, ne bi udala ako je to već želela? ali pravila i pokore ukazivala su na udruženje. Ona je bila u pravu. I još nešto. Ona poče da ćuška Elejnu sve dok ova nije pognula glavu ka njoj.

„Berovajna nosi crveni pojas“, prošaputala je. To je ukazivalo na Mudru ženu, jednu od čuvenih Isceliteljki iz Ebou Dara, čija je pomoć bila poznata nadugo i naširoko kao najbolja izuzimajući Lečenja Aes Sedai i koja je mogla da izleči gotovo sve. To je, kao, sve bilo rađeno pomoću bilja i znanja, ali... „Koliko smo Mudrih žena susrele, Elejna? Koliko ih je moglo da usmerava? Koliko ih je bilo iz Ebou Dara, ili bar iz Altare?“

„Sedam, ako računaš i Berovajnu“, stiže spori odgovor, „a samo za jednu sam bila sigurna da je meštanka.“ Ha! Ostale to vrlo očito nisu bile. Elejna duboko udahnu iako je tiho nastavila. „Nijedna, međutim, nije bila ni blizu snage ovih žena.“ Makar nije nagoveštavala da su pogrešile, nekako; sve te Mudre žene imale su sposobnost. „Ninaeva, da li ti to ozbiljno nagoveštavaš da su Mudre žene... sve Mudre žene... da su...? To je i više nego neverovatno.“

„Elejna, u ovom gradu postoje esnafi za ljude koji svake noći čiste trgove! Mislim da smo upravo pronašli prastaro, nadmeno sestrinstvo Mudrih žena.“

Tvrdoglava žena odmahnu glavom. „Kula bi poslala stotinu sestara ovamo, pre mnogo godina, Ninaeva. Dve stotine. Bilo šta takvo bilo bi zatrto u korenu po kratkom postupku."

„Možda Kula nema pojma“, reče Ninaeva. „Možda se esnaf držao dovoljno neupadljivo, tako da Kula nije ni pomislila da su vredne muke. Ne postoji zakon protiv usmeravanja ako nisi Aes Sedai, samo protiv pretvaranja da si Aes Sedai, ili ako zloupotrebljavaš Moć. Ili izazivaš nepoštovanje.“ To je značilo ako uradiš bilo šta što će nepovoljno prikazati Aes Sedai, za slučaj da neko pomisli kako si jedna od njih, što je bilo prilično preterano, po njenom načinu razmišljanja. Prava nevolja, međutim, bila je što ona sama nije verovala u to. Kula kao da je uvek sve saznavala, a one bi, verovatno, razbile kružok pletilja ako bi žene u njemu mogle da usmeravaju. A opet, mora da postoji neko objašnjenje za...

Jedva obraćajući pažnju, oseti kako je neko prigrlio Istinski izvor, ali odjednom je bila potpuno svesna toga. Razjapila je usta kada tok vazduha dočepa njenu pletenicu u korenu lobanje i povuče je preko sobe, da hoda na prstima. Elejna je žurila pored nje, lica crvenog od besa. Najgore od svega bilo je što su se obe nalazile pod štitom.

Kratka trka završila se kada im je dopušteno da spuste pete pred gazdaricom Korli i drugim dvema, koje su sve tri sedele na crvenim stolicama pored zida, okružene sjajem saidara.

„Rečeno vam je da budete tihe“, odlučno reče Riejna. „Ako odlučimo da vam pomognemo, moraćete da naučite kako se od vas očekuje bespogovorna poslušnost, ništa manja negoli u samoj Beloj kuli.“ Poslednje reči naglasila je sa mnogo poštovanja. „Reći ću vam da bismo se prema vama ponašale mnogo nežnije da nam niste došle ovako nepropisno.“ Tok, koji je držao Ninaevinu pletenicu, nestade. Kada je oslobođena, Elejna poče ljutito da zabacuje glavu.

Zaprepašćena začuđenost pretvori se u grozničavi bes kada je Ninaeva shvatila da je Berovajna ta koja je drži pod štitom. Većina Aes Sedai koje je srela stajale su iznad Berovajne; gotovo sve. Sabravši se, ona pokuša da dosegne Izvor, očekujući da se tkanje rasprši. Makar će pokazati ovim ženama da ona neće biti... Tokovi se... rastegnuše. Bucmasta Kairhijenjanka se osmehnu, a Ninaeva potamne u licu. Štit se rastezao sve dalje i dalje, nadimajući se kao lopta. Nije hteo da pukne. To je bilo nemoguće. Bilo koja je mogla da je odseče od Izvora ako bi je uhvatila na prepad, naravno, a neka slabija mogla je i da drži štit kad je jednom bio izatkan, ali ne ako je bila ovoliko slabija. A štitovi se nisu toliko rastezali a da se ne polome. Ovo je bilo nemoguće!

„Mogao bi da ti pukne krvni sud ako nastaviš s time“, reče joj Berovajna, gotovo ćaskajući. „Mi nikada ne posežemo iznad onoga što smo, ali veštine se vremenom neguju, a ovo je kod mene gotovo Talenat. Mogla bih da zadržim i jednog od Izgubljenih.“

Namrgodivši se, Ninaeva je odustala. Mogla je da sačeka. Pošto nije imala drugog izbora, mogla je.

Deris priđe noseći svoj poslužavnik, pa podeli šoljice tamnog čaja. Trima ženama koje su sedele. Nije čak ni zirnula ka Ninaevi i Elejni, pre nego što je izvela savršen kniks i vratila se za svoj stočić.

„Mogle smo da pijemo čaj od borovnice, Ninaeva", reče Elejna tako je pogledavši da je ova umalo zakoračila unazađ. Možda će biti najbolje da se ne odugovlači.

„Tišina, devojko.“ Glas gazdarice Korli možda je bio miran, ali ljutito je maramicom tapkala lice. „Naši izveštaji o vama kažu kako ste obe drske i svadljive, da jurite muškarce i lažete. Na šta ću dodati kako niste sposobne da sledite ni najjednostavnija uputstva. Sve to će morati da se promeni ako želite našu pomoć. Sve to. Ovo je potpuno nepropisno. Budite zahvalne što smo uopšte voljne da razgovaramo s vama.“

„Potrebna nam je vaša pomoć“, reče Ninaeva. Želela je da Elejna već jednom prestane da je gleda tako oštro. Bilo je to gore od mrkog pogleda te žene, Korli. Pa jednako loše, u svakom slučaju. „Postoji očajnička potreba da nađemo jedan ter’angreal..."

Riejna Korli upade kao da ova nije ništa ni govorila. „Mi obično od ranije poznajemo devojke koje dovedu pred nas, ali moramo se uveriti da ste one za koje se predstavljate. Koliko vrata na biblioteci Kule smeju da koriste polaznice i koja su?“ Pijuckala je čaj, čekajući.

„Dvoja.“ Iz Elejninih reči prosto je curio otrov. „Glavna vrata prema istoku, ako je neka sestra pošalje, ili mala vrata u jugozapadnom uglu, zvana Vrata polaznica, kada ide svojim poslom. Koliko još, Ninaeva?“

Gejrnija, koja je držala štit nad Elejnom, usmeri još jedan tanak mlaz Vazduha, nimalo nežno. Elejna se strese, pa još jednom, a Ninaeva žmirnu, čudeći se da se ova nije uhvatila za zadnji deo svojih sukanja. „Još nešto od onog što se zahteva jeste pristojno izražavanje“, gunđala je Gejrnija u sopstvenu šolju.

„To je tačan odgovor“, reče gazdarica Korli, kao da se ništa drugo nije ni dogodilo. Iako je, preko svoje šolje, bacila jedan brz pogled ka Saldejki. „Sad, koliko ima mostova u Vodenoj bašti?“

„Tri“, odreza Ninaeva, uglavnom jer je to bilo nešto što je znala. Nije imala pojma o biblioteci, jer nikada nije ni bila polaznica. „Moramo da saznamo...“ Berovajna nije mogla da izdvoji nimalo snage da bi usmerila tok Vazduha, ali gazdarica Korli je mogla, pa je to i učinila. Jedva održavajući mirno lice, Ninaeva upetlja šake u suknje, da bi ih održala smirene. Elejna se usudila da joj podari majušan hladan osmeh. Hladan, ali zadovoljan.

Zasule su ih sa još desetak pitanja, od onoga koliko ima spratova u spavaonici polaznica dvanaest do toga pod kojim okolnostima je polaznici dozvoljeno da stupi u Dvoranu Kule da bi prenela poruku ili da bi bila izbačena iz Kule zbog nekog zločina; ni pod kojim drugim okolnostima zasule su ih, a Ninaeva nije uspevala da prozbori više od dve tri reči, a i na njih joj je bez reči odvraćala ta užasna žena, Korli. Počela je da se oseća kao polaznica pred Dvoranom; nije im bilo dopušteno ni da govore kada su u njoj. Bio je to jedan od nekoliko odgovora koje je znala, ali na svu sreću, Elejna je spremno uskakala ako bi ona ćutala. Ninaeva bi možda bolje prošla da su ih ispitivale o Prihvaćenima, makar malo bolje, ali njih je zanimalo samo ono što bi polaznice trebalo da poznaju. Njoj je samo bilo drago što je Elejna voljna da nastavi dalje, mada, ako je suditi po njenim ubledelim obrazima i isturenoj bradi, to neće još dugo potrajati.

„Pretpostavljam da je Ninaeva stvarno bila tamo“, konačno reče Riejna, razmenjujući poglede sa druge dve. „Da ju je Elejna obučavala kako bi mogla da prođe, sasvim sam sigurna da bi to bolje uradila. Neki su ljudi celog svog života u uskovitlanoj izmaglici.“ Gejrnija šmrknu, a onda polako klimnu glavom. Berovajnino slaganje pokazalo se prebrzo, za Ninaevin ukus.

„Molim vas“, pristojno im se obratila. Umela je ona da bude vrlo pristojna, kada je za to postojao dobar razlog, šta god da su neki pričali. „Mi zbilja moramo da pronađemo ter’angreal koji Morski narod naziva Zdela vetrova. On je u prašnjavom starom skladištu, negde u Rahadu, a ja mislim da vaš esnaf, vaš Kružok, mora znati gde je to. Molim vas, pomozite nam.“ Tri iznenadno okamenjena lica gledala su u nju.

„Nema nikakvog esnafa", hladno joj saopšti gazdarica Korli, „samo nekoliko prijateljica koje nisu mogle da pronađu svoje mesto u Beloj kuli...“ Ponovo taj ton divljenja. „...a koje su dovoljno blesave da povremeno pruže ruku tamo gde je potrebna. Mi nemamo nikakav tovar ter’angreala, ni angreala, niti sa’angreala. Mi nismo Aes Sedai.“ I „Aes Sedai“ je odzvanjalo od divljenja. „U svakom slučaju, vi niste ovde da biste postavljale pitanja. Mi ih zato imamo još, za vas dve, da bismo odredile dokle ste stigle, a potom ćete biti odvedene na selo i stavljene pod brigu jedne prijateljice. Ona će vas zadržati sve dok ne budemo odlučile šta sledeće treba da učinimo. Sve dok ne budemo sigurne da vas sestre ne traže. Imate novi život pred sobom, novu priliku, ako samo dopustite sebi da to i shvatite. Šta god da vas je ometalo u Kuli, to ovde nije važno, bilo da je to nedostatak spretnosti, ili strah, ili bilo šta drugo. Niko vas neće terati da učite ili činite ono što niste sposobne. U čemu ne zadovoljavate. Sad.“

„Dosta“, ledeno progovori Elejna. „Dovoljno je prošlo, Ninaeva. Ili možda nameravaš da čekaš na selu ko zna do kada? One je nemaju, Ninaeva.“ Izvadivši iz torbice na pojasu svoj prsten Velike zmije, ona namaknu zlatni krug na svoj prst. Po tome kako je posmatrala žene koje su sedele, niko ne bi poverovao da je bila pod štitom. Ona je bila kraljica koja je izgubila strpljenje. Ona je bila Aes Sedai, od glave do pete, eto šta je bila. „Ja sam Elejna Trakand, Visoko sedište kuće Trakand. Ja sam kći naslednica Andora i Aes Sedai Zelenog adaha, i zahtevam da me smesta oslobodite.“ Ninaeva zastenja.

Gejrnija ih je posmatrala s gađenjem, a Berovajnine oči raširiše se od užasa. Riejna Korli žalosno odmahnu glavom, ali kada je progovorila, glas joj je bio poput čelika. „Nadala sam se da vam je Setejl uterala malo pameti upravo u vezi s ovom laži. Ja znam koliko je to teško, ponosno otići u Belu kulu a onda se naći suočena s povratkom kući, gde treba da priznaš poraz. Ali ovako nešto nikada se ne izgovara, čak ni kao šala!“

„Ja se ne šalim“, lako odvrati Elejna. Sneg bi bio lakši.

Gejrnija se namršteno nagnu napred, već praveći tok vazduha, dok gazdarica Korli ne podiže ruku: „A ti, Ninaeva? Da li i ti istrajavaš u ovoj... budalaštini, kao i ona?“

Ninaeva napuni pluća. Ove žene morale su da znaju gde se Zdela nalazi; jednostavno su morale!

„Ninaeva!“, čangrizavo progovori Elejna. Neće joj dopustiti da ovo zaboravi, čak i ako zbog toga budu morale da beže. Ona je umela da raspreda svaku tuđu i najmanju grešku, na način koji je naprosto sasecao zemlju pod nogama.

„Ja sam Aes Sedai Žutog ađaha“, zlovoljno reče Ninaeva. „Prava Amirlin Tron, Egvena al’Ver, uzdigla nas je do šala u Salidaru. Ona nije nimalo starija od Elejne; to mora da ste čule.“ Ni trunka promene na ta tri ukočena lica. „Poslala nas je da pronađemo Zdelu vetrova. Pomoću nje možemo da popravimo vremenske prilike.“ Ni naznaka promene. Ona pokuša da obuzda bes; zbilja se trudila. Ali on je probijao i pored svih njenih napora. „To mora da je i vaša želja! Pogledajte oko sebe! Mračni guši svet! Ako imate ikakvu naznaku o tome gde bi Zdela mogla biti, recite nam!“

Gazdarica Korli mahnu ka Deris, koja priđe i odnese šolje, bacajući uplašene poglede razrogačenih očiju ka Ninaevi i Elejni. Kada se užurbano udaljila, u stvari pobegla iz prostorije, tri žene lagano ustadoše, stojeći poput namrštenih sudija koji izriču presudu.

„Žalim što ne želite da prihvatite našu pomoć“, tmurno reče gazdarica Korli. „Žalim zbog celog ovog zamešateljstva.“ Posegnuvši u svoju kesu, ona gurnu tri srebrne marke Ninaevi u šaku, a druge tri Elejni. „Ovo će vam biti dovoljno za kraći put. Možete nešto da dobijete i za te haljine, pretpostavljam, mada ne onoliko koliko ste ih platile. To baš nije odgovarajuća odeća za putovanje. Da ste napustile Ebou Dar pre izlaska sunca.“

„Ne idemo mi nikuda“, saopšti joj Ninaeva. „Molim vas, ako znate...“ Mogla je isto tako i da ćuti. Odmerena bujica reči nije usporavala.

„U to vreme počećemo da razglašavamo vaš opis, a postaraćemo se i da on dopre do sestara u Tarezinskoj palati. Ako budete viđene nakon izlaska sunca, postaraćemo se da sestre saznaju gde se nalazite, a isto tako i Beli plaštovi. Vaš izbor u tom slučaju biće ili da bežite, ili da se predate sestrama, ili da umrete. Idite, nemojte se vraćati, a trebalo bi dugo da poživite ako se budete odrekle te odvratne i opasne prevare. Mi smo završile s vama. Berovajna, postaraj se za njih, molim te.“ Proguravši se između njih, ona bez okretanja napusti prostoriju.

Dureći se, Ninaeva dopusti da je poteraju ka prednjim vratima. Opiranje ne bi ništa donelo, osim možda da ih otvoreno izbace, ali ona nije volela da se predaje. Svetlosti, stvarno nije! Elejna je marširala, ledena odlučnost da ode odatle i završi sa svim tim isijavala je iz svakog njenog pokreta.

U malom ulaznom predvorju Ninaeva odluči da pokuša još jedanput. „Molim vas. Gejrnija, Berovajna, ako imate ikakve nagoveštaje, kažite nam. Bilo kakav putokaz. Morate da shvatite koliko je ovo bitno. Morate!"

„Nema većih slepaca od onih koji drže oči zatvorene", citirala je Elejna, ne baš ispod glasa.

Berovajna je oklevala, ali ne i Gejrnija. Ona se unese Ninaevi u lice. „Misliš li ti da smo mi budale, devojko? Reći ću ti ovo. Da je bilo po mome, spakovale bismo vas na imanje bez obzira na to što pričate. Nekoliko meseci Alisine pažnje, pa biste naučile da pripazite na svoj jezik i da budete zahvalne za pomoć na koju sada pljujete.“ Ninaeva razmisli da li da je raspali preko nosa; nije joj bio potreban saidar da bi upotrebila pesnicu.

„Gejrnija“, oštro joj se obrati Berovajna, „Izvini se! Mi nikoga ne držimo protiv volje, a ti to odlično znaš. Smesta da se izviniš!“

I, čudo nad čudima, žena, koja bi bila vrlo blizu vrha da je Aes Sedai, pogleda postrance u ženu koja bi bila gotovo na samom dnu, pa pocrvene do korena kose. „Molim za oproštenje“, zamumla Gejrnija ka Ninaevi. „Moja narav me povremeno nadvlada, pa kažem i ono na šta nemam prava. Ponizno molim za oproštenje.“ Još jedan dug pogled u stranu, ka Berovajni koja je klimala glavom, i sve se završi uzdahom otvorenog olakšanja.

Dok je Ninaeva još uvek zaprepašćena buljila, štitovi su uklonjeni, a ona i Elejna su bile izgurane na ulicu. Vrata se za njima zalupiše.