Kruna mačeva

9 Par srebrozubih

Egvena je sedela u svojoj stolici – jednoj od retkih pravih stolica u logoru, jednostavnoj, jedva izrezbarenoj, nalik najboljoj stolici na nekom imanju, dovoljno udobnoj i širokoj da je jedva osećala krivicu što njome zauzima dragoceni prostor u kolima – sedela je u njoj pokušavajući da sabere misli, kada pognuta Sijuan razgrnu zastore i uđe. Nije delovala srećno.

„Tako ti Svetlosti, zašto si odjurila?“ Za razliku od lica, glas joj se nije promenio. Uvek je zvučala kao da gunđa, iako se trudila da to bude s poštovanjem. Makar s malo poštovanja. Ni plave oči joj se nisu promenile; sarači su mogli da ih koriste umesto šila. „Šerijam me je odgurnula kao dosadnu muvu.“ Iznenađujuće profinjena usta iskrivila su se od gorčine. „Otišla je gotovo odmah posle tebe. Zar nisi shvatila da ti ih je predala na milost i nemilost? Ona je shvatila da ih je predala. Sebe, Anaiju, Morvrin – celu tu gomilu. Možeš biti sigurna da će provesti noć pokušavajući da izbace vodu i zakrpe rupe. Mogle bi i da uspeju. Ne znam kako, ali mogle bi.“

Na te poslednje reči uđe i Leana. Visoka, gipka žena imala je tamnoputo lice mladoliko koliko i Sijuan, iz istih razloga; u stvari, bila je više nego dovoljno starija da je mogla biti Egvenina majka. Leana spazi Sijuan i podiže ruke koliko je mogla zbog niskog krova šatora. „Majko, ovo je glupo izlaganje opasnosti.“ Tamne oči brzo su se promenile od sanjalačkih do besnih, ali glas joj je zvučao nenametljivo čak i kada je bila iznervirana. Nekada je bio oštar. „Ako iko vidi nas dve zajedno na ovaj način...“

„Baš me briga i da ceo logor sazna da je vaše prepiranje prevara!“, Egvena je oštro govorila dok je tkala pregradu protiv prisluškivanja oko njih tri. Naravno, mogla je vremenom biti probijena, ali nikako neprimećeno, dok god ju je držala umesto da je priveže.

Bilo ju je briga, i možda zaista nije trebalo obe da ih pozove, ali njena prva polurazumna misao bila je da pozove jedine dve sestre na koje je mogla da računa. Niko u logoru nije ništa naslućivao. Svi su znali da su se bivša Amirlin i njena bivša Čuvarka prezirale, koliko je i Sijuan prezirala što mora da obučava svoju naslednicu. Ako bi ijedna sestra otkrila istinu, moglo bi im se desiti da ostatak života obavljaju pokoru, koja ne bi bila nimalo laka – Aes Sedai su još i manje od ostatka sveta trpele da ih neko pravi budalama; kraljevi su znali da debelo plate zbog takvih pokušaja – ali u međuvremenu je njihova tobožnja netrpeljivost imala određeni uticaj na druge sestre, uključujući i Predstavnice. Ako bi one obe rekle isto, onda mora da je tako i bilo. Postojala je još jedna slučajna, ali vrlo korisna posledica Umirenja, što niko nije znao. Više ih nisu vezivale Tri zakletve; sad su mogle da lažu kao trgovci vunom.

Varke i spletkarenja na sve strane. Logor je ličio na smrdljivu močvaru u čijoj izmaglici se kriju neobični izraštaji. Možda je tako gde god se skupe Aes Sedai. Posle tri hiljade godina kovanja zavera, bez obzira koliko su bile neophodne, nije ni čudo da je spletkarenje mnogim sestrama postalo prirodno, a ni ostale nisu bile daleko od toga. Ali stvarno ju je užasnulo kad je samu sebe uhvatila da počinje da uživa u svim tim podvalama. Ne zarad njih samih, nego zbog zagonetnosti, iako je čudno ispresavijani parčići gvožđa nisu ni delimično tako opčinjavali. Nije želela da zna šta to govori o njoj. Pa, ona jeste Aes Sedai, šta god ko mislio, a to znači da mora prihvatiti loše zajedno s dobrim.

„Mogedijen je pobegla“, nastavi bez zadržavanja. „Neki muškarac joj je skinuo adam. Muškarac koji može da usmerava. Mislim da je jedno od njih dvoje odnelo ogrlicu; nije bila u njenom šatoru, to sam videla. Možda postoji način da je nađemo pomoću narukvice, ali ako i postoji, ja ga ne znam.“

To im je oduzelo dah. Leanu izdadoše noge i ona se sruči na stoličicu koju je Čeza ponekad koristila. Sijuan se lagano spustila na poljski krevet i sela sasvim ispravljenih leđa i veoma mirnih ruku na kolenima. Potpuno neprimereno, Egvena primeti da joj je haljina obrubljena širokom tairenskom spiralom vezenih plavih cvetića, a traka što je suknju delila za jahanje tako ukrojena da izgleda nepodeljeno ako bi stajala mirno. Ista takva traka ukrašavala je gornji deo haljine. Briga da joj odeća lepo izgleda a ne da samo bude praktična bila je mala promena, s jedne strane gledano – ona nikada nije preterivala – a opet, s druge strane to je bilo upadljivo koliko i njeno lice. I zagonetno. Sijuan je mrzela promene i odolevala im. Osim ovoj.

Leana je, međutim, u pravom maniru Aes Sedai prihvatala da su se stvari promenile. Pošto je ponovo bila mlada — Egvena je slučajno čula Žutu kako zaprepašćeno objašnjava da su ove dve, prema svim njenim nalazima, u idealnom uzrastu za rađanje – ona kao da nikada nije bila Čuvarka ili imala neko drugo lice. Nekada otelotvorenje praktičnosti i delotvornosti, postala je savršeno nemarna i zavodljiva Domanka. Čak joj je i jahaća haljina bila iskrojena po modi njene rodne zemlje, iako je svila, toliko tanka da je gotovo bila providna, nepodesna koliko i svetlozelena boja za putovanja prašnjavim putevima. Pošto joj je rečeno da je Umirenje preseklo sve njene veze i povezanosti, Leana je izabrala Zeleni ađah umesto da se vrati u Plavi. Nikada ranije nije se desila promena ađaha, ali isto tako, nikada ranije nije se desila Umirenost koja bi bila Izlečena. Sijuan se vratila pravo među Plave, gunđajući o blesavom zahtevu da „se obrati i zamoli za prijem“, kako je glasila zvanična fraza.

„O Svetlosti!“ Leana je teško disala dok se strovaljivala na stoličicu bez Iruna svoje uobičajene ljupkosti. „Trebalo je da je predamo na sud prvog dana. Ništa od onoga što nas je naučila nije vredno toga da ponovo slobodno luta svetom. Ništa!“ To je bio pokazatelj njene potresenosti; obično nije ponavljala ono što je očigledno. Njen mozak se nije ulenjio, kakvo god da je bilo njeno ponašanje. Domanke su delovale slabašno i zavodljivo, ali su bile poznate kao najoštroumniji trgovci bilo gde.

„Krvi mu i krvavih...! Trebalo je da je motrimo“, Sijuan zareža kroz stisnute zube.

Egvenine obrve se podigoše. Sijuan mora da je potresena koliko i Leana. „Ko bi to radio, Sijuan? Faolajn? Teodrin? One čak i ne znaju da ste vas dve u mojoj grupi.“ Grupa? Pet žena. A Faolajn i Teodrin teško da su bile revnosne pristalice, pogotovo Faolajn. Mogla je još da uračuna Ninaevu i Elejnu, naravno, a zasigurno i Birgitu, iako ona nije bila Aes Sedai, ali one su bile daleko. Tajnost i lukavstvo bile su joj najjači aduti. Uz činjenicu da ih nitko nije od nje očekivao. „Kako bih ikome objasnila zašto treba da motri na moju služavku? A kad smo već kod toga, kako bi nam to pomoglo? Mora da le bio jedan od Izgubljenih. Misliš li zaista da bi Faolajn i Teodrin zajedno mogle da ga zaustave? Nisam sigurna ni da bih ja to mogla, čak ni povezana s Romandom i Lelejnom.“ One su bile druge dve najjače žene u logoru, jake u Moći koliko i Sijuan nekada.

Sijuan se vidno naprezala da se ne krevelji, ali ipak je šmrknula. Ona je često govorila da će, ako već sama ne može više da bude Amirlin, naučiti Egvenu kako da bude najbolja Amirlin koja je ikad postojala, ali preobražaj od lava na brdu do miša pod nogama nije bio lak. A Egvena joj je davala malo veću slobodu baš zbog toga.

„Hoću da se vas dve raspitate među onima koji su bili blizu šatora u kome je Mogedijen spavala. Neko mora da je video muškarca. Morao je doći peške. Svako ko bi pokušao da otvori Prolaz na tako malom prostoru izložio bi se opasnosti da je preseče na pola, bez obzira koliko mali Prolaz da napravi.“ Sijuan šmrknu, još glasnije nego prvi put. „Zašto se zamajavati?“, zarežala je, „Misliš li da je juriš kao neka budala od junaka u blesavim pričama zabavljača, i da je vratiš nazad? A možda da vežeš i sve preostale Izgubljene, jednim udarcem? A usput možeš i da uspešno okončaš Poslednju bitku, kad si već na tome? Čak i da dobijem njegov opis od glave do pete, niko ne razlikuje jednog Izgubljenog od drugoga. Barem niko ko je ovde. To je najkrvavije beskorisno bure riblje utrobe koje sam ikada...!“

„Sijuan!“ Egvena se ispravi, oštro je prekinuvši. Malo više prostora je u redu, ali sve ima svoje granice. Ovako nešto ne bi otrpela ni Romandi.

Boja se polako pojavljivala na Sijuaninim obrazima. Trudeći se da se obuzda, uvrtala je suknju i izbegavala Egvenin pogled. „Oprosti mi, majko.“ Konačno je uspela to da izgovori. Skoro da je zazvučala kao da tako i misli.

„Imala je težak dan, majko“, s nestašnim osmehom dobaci Leana. Bila je veoma umešna s njima, mada ih je obično koristila da bi muškarcima zaigralo srce. Naravno, ona nije bila razuzdana, rasuđivanja i promišljenosti uvek je kod nje bilo više nego dovoljno. „A opet, ko nije? Kad bi samo uspela da nauči da Gareta Brina ne gađa stvarima svaki put kad je naljuti...“

„Dosta!“, odreza Egvena. Leana je samo pokušavala da smanji pritisak na Sijuan, ali ona nije bila raspoložena za to. „Želim da znam bilo šta što može da se sazna o onome ko je oslobodio Mogedijen, pa makar to bilo je li visok ili nizak. Svaka mrvica učiniće ga manje senkom koja se šunja u tami. Imam valjda prava da toliko zahtevam.“ Leana je sedela potpuno mirno proučavajući cvetiće na ćilimu pod svojim nogama.

Crvenilo je prekrilo gotovo celo Sijuanino lice. Uz njenu bledu kožu, to je izgledalo kao zalazak sunca. „Ja... ponizno molim za oproštaj, majko.“ Ovoga puta je zvučala skrušeno. Bilo je očito da s teškom mukom sreće Egvenin pogled. „Ponekad je tako teško da... Ne, nema izgovora. Ponizno molim za oproštaj.“

Egvena se poigravala svojom ešarpom dok je bez treptaja gledala u Sijuan, puštajući da se za trenutak sve umiri. To je bilo nešto što ju je Sijuan naučila, ali posle nekoliko trenutaka ona se nesigurno pomeri na krevetu. Kada znate da ste pogrešili, tišina vas kljuca, a to kljucanje vas podseća da jeste pogrešili. Tišina je bila korisno oružje u mnogim prilikama. „Pošto ne mogu da se setim šta treba da oprostim“, konačno je tiho progovorila, „onda nema potrebe. Samo, Sijuan... Nemoj da se ponovi.“

„Hvala, majko.“ Nagoveštaj kiselog osmeha poigravao joj je u uglovima usana. „Ako smem da primetim, izgleda da sam te dobro podučila. Ali ako smem da predložim...?“ Čekala je da Egvena nestrpljivo klimne glavom. „Jedna od nas trebalo bi da prenese naređenja Faolajn ih Teodrin da se raspitaju; naravno, uradićemo to zlovoljne što moramo da prenosimo poruke. Njihovo raspitivanje izazvaće mnogo manje priče nego moje ili Leanino. Svi znaju da si im ti zaštitnica.“

Egvena se smesta složila. Očito još uvek nije jasno razmišljala, ili bi se sama toga setila. Osećala je da joj se vraća glavobolja. Čeza je tvrdila da je to zato što ne spava dovoljno, ali spavanje je predstavljalo teškoću kada ti se čini da će ti se glava rasprsnuti. A trebala je i veća glava od njene da se ne oseća teskobno, puna briga kao što jeste. Pa, bar je sada mogla da otkrije jednu od tajni koju je Mogedijen držala sakrivenu – kako sakriti svoj izgled pomoću Moći i kako sakriti svoje sposobnosti od druge žene koja može da usmerava. Otkrivanje ove dve veštine bilo bi nesmotreno jer bi mogle dovesti do razotkrivanja Mogedijen.

Još malo pohvala, pomisli kiselo. Bilo je mnogo pljeskanja i oduševljenih usklika kada je objavila ranije izgubljenu tajnu Putovanja, što je bar bilo njeno sopstveno otkriće, a potom je dobijala još hvale za svaku od tajni koje je uspevala da iščupa od Mogedijen, a svaki put je izgledalo kao da joj čupa zub. Međutim, nijedna od tih objava nije promenila njen položaj. Talentovano dete može se pogladiti po glavi, ali se ne zaboravlja da je još uvek dete.

Leana ih napusti uz naklon i suvu opasku da joj ni najmanje nije žao što, za promenu, neko drugi neće spavati cele noći. Sijuan je čekala; niko nije smeo da vidi nju i Leanu da odlaze zajedno. Neko vreme je Egvena samo posmatrala drugu ženu. Nijedna nije progovorila; Sijuan je izgledala zamišljeno. Konačno, trže se, ustade i poče da ispravlja haljinu, očito se spremajući da pođe.

„Sijuan“, polako započe Egvena, i shvati da ne zna kako da nastavi. Sijuan pomisli da ju je razumela. „Ne samo da si bila u pravu, majko“, reče, gledajući Egvenu pravo u oči, „nego si bila i blaga. Suviše blaga, ako ja to smem da kažem. Ti si Amirlin Tron, i niko ne sme biti drzak ili bezobziran prema tebi. Ako mi daš pokoru zbog koje će čak i Romanda da me sažaljeva, to je manje nego što zaslužujem.“

„Zapamtiću za sledeći put“, reče Egvena, a Sijuan spusti glavu kao da to prihvata. Možda i jeste prihvatila. Osim ako se u sebi promenila mnogo više nego što se moglo naslutiti, skoro je sigurno da će biti sledećeg puta, i još mnogo drugih potom. „Ali htela sam da te pitam za lorda Brina.“ Sijuanino lice postade bezizražajno. „Jesi li sigurna da ne želiš da se ja... umešam?“

„Zašto bih to želela, majko?“ Sijuanin glas bio je blaži nego supa od hladne vode. „Moje jedine obaveze su da te naučim pravilima ponašanja na tvom položaju i da predajem Šerijam uputstva od svojih doušnika.“ Još uvek je uspevala da održi nešto od svoje nekadašnje mreže, mada je bilo pitanje jesu li ovi znali kome njihovi izveštaji sada odlaze. „Garet Brin mi ne oduzima toliko vremena da bi mi to smetalo.“ Gotovo uvek ga je tako oslovljavala, a ako bi slučajno upotrebila njegovu titulu, to je uvek bilo odsečno.

„Sijuan, spaljen ambar i nekoliko krava ne koštaju tako mnogo.“ Ne, u poređenju s hranjenjem i plaćanjem vojnika. Ali nudila je to i ranije, a ukočeni odgovor bio je isti.

„Zahvaljujem se, majko, ali ne. Neću da kaže kako sam prekršila reč, a ja sam se zarekla da ću odraditi svoj dug.“ Iznenada, Sijuanina ukočenost se istopi u smehu, tako retkom kada se pominjao lord Brin. Mrgodnost je bila uobičajenija. „Ako već hoćeš da brineš za nekog, brini za njega, ne za mene. Meni ne treba pomoć da izađem na kraj s Garetom Brinom.“

A to je bilo najčudnije. Možda je ona sada oslabila u Jednoj moći, ali nije bila tako slaba da bi morala nastaviti da ga služi provodeći sate zagnjurena do lakata u vrelu sapunicu s njegovim košuljama i rubljem. Možda je to radila da bi imala pri ruci nekoga na kome može da iskali nezadovoljstvo koje je inače morala držati pod ključem. Koji god razlog bio, to je izazivalo priče, a mnogima je bilo potvrda njene nastranosti; ona jeste Aes Sedai, na kraju krajeva, iako je bila dosta nisko. Njegov način savlađivanja njenih ispada – barem onda kad bi počela da baca čizme i tanjire – dovodio ju je do besa i izazivao pretnje o užasnoj odmazdi, a opet, iako je bila sposobna da ga uveže da ne može ni prstom da makne, Sijuan nikada nije ni posegnula za saidarom u njegovoj blizini, ni da bi završila poslove, pa čak ni kada bi je presavio preko kolena. Ovo poslednje uspevala je dosad uglavnom da sakrije, ali ponešto bi joj izletelo kada bi pobesnela ili kada bi Leana bila raspoložena za zadirkivanje. Izgledalo je da objašnjenje za to ne postoji. Sijuan nije bila ni slabić ni budala, nije bila ni pokorna ni uplašena, nije bila...

„Možeš da ideš, Sijuan.“ Očito je da neke tajne večeras neće biti razjašnjene. „Kasno je, a znam da želiš da legneš.“

„Da, majko. I hvala ti“, dodala je, iako Egvena nije bila sigurna zbog čega.

Kad je Sijuan otišla, Egvena ponovo protrlja slepoočnice. Želela je da protegne noge. To neće moći u šatoru; možda je bio najveći koji je koristila samo jedna osoba, ali to je značilo manje od dva puta dva hvata, a bio je prenatrpan poljskim krevetom, stolicom, stoličicom, umivaonikom i s ništa manje nego tri kovčega puna odeće. Za ovo poslednje pobrinula se Čeza. I Šerijam. I Romanda. I Lelejna. I desetina Predstavnica. Stalno su ih nadopunjavale; ako dobije još nekoliko svilenih košulja i čarapa ili još jednu haljinu podobnu za kraljevski prijem, moraće da nabavi i četvrti kovčeg. Možda su Šerijam i Predstavnice mislile da će je sve te fine haljine zaslepeti za sve ostalo, ali Čeza je samo smatrala da Amirlin Tron treba da se oblači prema svom položaju. Izgleda da je posluga držala do određenih obreda koliko i Dvorana. Uskoro će stići Selama; ona je bila na redu da pomogne Egveni da se spremi za krevet. Još jedan obred. Ali uz glavobolju i potrebu za kretanjem, još nije bila spremna za krevet.

Ostavivši lampe da gore, požurila je da izađe pre nego što Selama stigne. Šetnja će joj razbistriti glavu, a možda će je i dovoljno umoriti da čvrsto zaspi. Nije imala muke da se uspava – šetačice kroz snove Mudrih od početka su je tome naučile – ali odmoriti se u snu bila je potpuno druga priča. Pogotovo što joj je um ključao od spiska teškoća koji je počinjao s Romandom, Lelejnom i Šerijam, onda se nastavljao preko Randa, Elaide, Mogedijen, vremenskih prilika i tako se produžavao u beskonačnost.

Izbegavala je prostor oko Mogedijeninog šatora. Ako sama bude postavljala pitanja, odbegla sluškinja postaće suviše važna. Oprez je postao deo nje. Igra u kojoj se našla nije dozvoljavala greške, a neopreznost kada to nije bilo važno mogla je da dovede do neopreznosti u presudnom času. Još gore, mogla bi otkriti da je pogrešila u proceni šta je važno. Slabi moraju biti oprezni u smelosti. Ponovo Sijuan; ona se zaista potrudila da je nauči, ovu je Igru odlično poznavala.

U logoru okupanom mesečinom nije bilo ništa više budnih nego ranije, samo grupice raštrkane oko zagašenih vatri, premorene od večernjeg rada ili teškog putovanja toga dana. Oni koji je primetiše umorno se podigoše da joj se naklone dok je prolazila, mrmljajući: „Svetlost te obasjala, majko“, ili nešto slično, povremeno tražeći njen blagoslov, koji je davala uz jednostavno: „Svetlost te blagoslovila, dete moje.“ Muškarci i žene dovoljno stari da joj budu dede i babe na te reči bi seli sa osmehom na licu, a ona se i pored toga pitala šta li oni misle o njoj, šta li znaju? Aes Sedai su predstavljale neprobojan zid za spoljni svet, a to je uključivalo i njihovu poslugu. Ali Sijuan ju je naučila da onaj ko veruje kako posluga zna samo dvaput više od onoga što inače treba da zna, poznaje samo pola istine. A opet, ti nakloni i kniksevi i mrmljanje pratili su je od jedne do druge grupice, tešeći je mogućnošću da ipak postoji neko ko je ne vidi samo kao dete koje je Dvorana dovela radi svojih potreba.

Dok je prelazila pored otvorenog prostora okruženog konopcima vezanim za kočeve pobodene u zemlju, tamu zapara srebrni blesak Prolaza koji se otvarao. Nije to bila prava svetlost; nije bacala senke. Zaustavila se pored koca na jednom od uglova da bi posmatrala. Niko sa okolnih vatri nije čak ni pogledao u tom pravcu; do sada su se već navikli na ovo. Petnaestak sestara, dva puta toliko slugu i nekolicina Zaštitnika užurbano izađoše, vraćajući se s porukama i kavezima od pruća u kojima su bili golubovi iz salidarskog golubarnika, udaljenog preko pet stotina milja ptičjeg leta na zapad i jug.

Raštrkaše se pre nego što se Prolaz zatvorio, noseći svoje zavežljaje Predstavnicama, svojim ađasima, ili u sopstvene šatore. Neke druge noći i Sijuan bi bila s njima; retko je ikome poveravala da pokupi poruke za nju, iako su bile ispisane tajnim pismom i brojevima. Ponekad joj se činilo da na svetu ima više tajnih mreža doušnika nego samih Aes Sedai, iako je većina bila srezana spletom okolnosti. Izgleda da su se uglavnom svi poverenici različitih ađaha primirili dok se „teškoće“ u Beloj kuli ne prevaziđu, a veliki broj ličnih doušnika sestara nije imao pojma gde se trenutno nalazi žena kojoj služe.

Nekoliko Zaštitnika primeti Egvenu i pažljivo joj se nakloni, s poštovanjem koje je odgovaralo njenoj ešarpi; sestre su mogle da je merkaju ispod oka, ali Dvorana ju je uzdigla u Amirlin i Gaidine ništa drugo nije interesovalo. Veliki broj slugu takođe joj se poklonio. Ah nijedna od Aes Sedai koje su žurile iz Prolaza i ne pogleda u njenom pravcu. Možda je nisu primetile. Možda.

Na neki način, to što je iko uopšte i mogao još uvek da bude u vezi sa svojim doušnicima, bio je jedan od Mogedijeninih „poklona“. Sestre dovoljno snažne da naprave Prolaz provele su prilično vremena u Salidaru i dobro su ga poznavale. One koje su mogle da izatkaju Prolaz korisne veličine, mogle su odatle da Putuju gotovo svuda i da stignu tačno kud su naumile. Putovati nazad u Salidar, međutim, značilo je provesti pola noći ili više upoznajući novu čistinu ograđenu konopcima, svaki put kada podignu logor. Ono što je Egvena iščupala od Mogedijen bio je način da se putuje s mesta koje se ne poznaje dobro na poznato. Sporije od Putovanja, Lelujanje ne beše jedan od izgubljenih Talenata – niko nikada nije ni čuo za njega – tako da je Egvena morala da mu izmisli ime. Svako ko je mogao da Putuje mogao je i da Leluja, pa su tako svake noći sestre Lelujale u Salidar, proveravale golubarnike zbog ptica koje su se vraćale tamo gde su se izlegle, a onda su Putovale nazad.

Trebalo bi da je zadovoljna zbog onoga što je videla – pobunjene Aes Sedai razvile su Talente za koje je Bela kula mislila da su zauvek izgubljeni, a naučile su i neke nove, i te će moći na kraju koštati Elaidu Amirlin Trona – ali umesto zadovoljno, Egvena se osećala kiselo. To što su je namerno previdale nije uticalo na njeno raspoloženje, barem ne mnogo. Dok se udaljavala, vatre su bivale sve udaljenije jedna od druge, a onda ostaše iza nje; svuda oko nje stajala su tamna obličja kola, većina s platnom navučenim preko gvozdenih obruča, i šatori koji su bledo odsijavali na mesečini. Pred njom, logorske vatre vojnika pele su se uz padine brda uokolo, slične prizemljenim zvezdama. Od tišine iz Kaemlina stomak joj se vezivao u čvor, šta god drugi mislili.

Istoga dana kada su napustili Salidar stigla je poruka, mada se Šerijam nije potrudila da joj je pokaže do pre nekoliko dana, a i onda s ponovljenim upozorenjima o potrebi da sadržaj ostane tajna. Dvorana je znala, ali niko drugi nije smeo da zna. Još jedna od deset hiljada tajni koje su poplavile logor. Egvena je bila sigurna da je ne bi ni videle da se nije uporno raspitivala o Randu. Mogla je da se seti svake pažljivo izabrane reči, ispisane sićušnim rukopisom na papiru toliko tankom da je pravo čudo da ga pero nije procepilo.

Šerijam je naglašavala dobre novosti, kako ih je ona videla. Merana, iskusan pregovarač, stigla je u Kaemlin i Rand, „trgovac vunom“, lepo ju je primio. Za Šerijam su to bile sjajne novosti. A Verin i Alana dovode devojke iz Dve Reke da postanu polaznice. Šerijam je bila sigurna da dolaze istim putem kojim su se one kretale. Izgleda da je mislila kako će Egvena biti ozarena očekujući da vidi lica poznata od kuće. Merana će sve srediti. Merana zna šta radi.

„Ovo je vedro konjskog znoja“, mrmljala je Egvena u noć. Krezubi čovek koji je nosio ogromno drveno vedro trže se i upilji u nju, toliko zaprepašćen da je zaboravio da se pokloni.

Rand učtiv? Prisustvovala je njegovom prvom susretu s Koiren Sildejn, Elaidinom poslanicom. „Bahato“ je bio najkraći opis njegovog ponašanja. Zašto bi bio drugačiji prema Merani? A Merana je mislila i da se boji, kao i da je to dobro. Rand se retko bojao, čak i onda kada bi trebalo, a ako je sada bio uplašen, Merana bi morala da se seti da strah može i najmirnijeg čoveka načiniti opasnim, a ne sme zaboraviti da je Rand opasan već zbog onoga što je. A kako se to Alana pričvrstila? Egvena nije imala potpuno poverenje u Alanu. Ta žena se s vremena na vreme vrlo čudno ponašala, možda iz nepromišljenosti, a možda zbog nečeg skrivenog. Egvena nije isključivala mogućnost da se ubacila u Randov krevet; on bi bio poput gline u rukama takve žene. Ako je to uradila, Elejna će joj slomiti vrat, ali to je bila najmanja teškoća. Najgore je bilo da se više nijedan od golubova koje je Meranaponela sa sobom nije pojavio u golubarniku u Salidaru.

Merana je morala nešto da javi, ako ništa drugo, da su ona i ostatak izaslanstva otišle za Kairhijen. U poslednje vreme Mudre jedva da su išta saopštavale, osim da je Rand živ, ali izgledalo je da je tamo i da ništa ne radi, koliko je mogla da zaključi. Što bi trebalo da bude svetlo upozorenja. Šerijam je to drugačije shvatala. Ko može da kaže zašto ijedan muškarac radi ono što radi? Najverovatnije ni on sam, u većini slučajeva, a kad je u pitanju muškarac koji može da usmerava... Tišina samo dokazuje da je sve u redu; Merana bi sigurno javila da je došlo do pravih teškoća. Mora da je na putu za Kairhijen, ako nije već i stigla tamo, te nema potrebe za ponovnim javljanjem dok ne bude mogla da javi o uspehu. Što se toga tiče, Rand u Kairhijenu bio je neka vrsta uspeha. Jedan od Meraninih ciljeva, iako ne najvažniji, bio je da ga odvoji od Kaemlina da bi Elejna bez opasnosti mogla da se vrati i preuzme Lavlji presto, a i opasnost u Kairhijenu je nestala. Ma koliko izgledalo neverovatno, Mudre su rekle da su Koiren i njeno poslanstvo u povratku u Tar Valon. A možda i nije bilo tako neverovatno. Nekako je imalo smisla, uzevši u obzir Randa i to kako su Aes Sedai sve radile. I pored toga Egvena je osećala da je sve... pogrešno.

„Moram da odem do njega“, promrmljala je. Jedan sat i sve bi mogla da sredi. Ispod svega toga on je i dalje bio Rand. „To je naprosto sve što može biti. Moram da odem do njega.“

„To nije moguće, a ti to znaš.“

Da se Egvena nije trudila da pazi na svoje ponašanje, odskočila bi celu stopu. I pored toga, srce joj je jako udaralo čak i kad je na mesečini prepoznala Leanu. „Pomislila sam da si ti...“, izgovorila je pre nego što je uspela da se zaustavi da ne pomene Mogedijen.

Viša žena joj se pridruži, pažljivo motreći na ostale sestre dok su šetale. Leana nije imala Sijuanin izgovor da provodi vreme s njom. Ne da će imati teškoća ako ih ikada vide zajedno, ali...

„Ne mogu“ nije uvek „neću“, samu sebe podseti Egvena. Skinuvši ešarpu s ramena, prebaci je preko ruke. Na prvi pogled, s razdaljine, Leana je mogla da bude zamenjena za Prihvaćenu, i pored njene haljine; mnoge Prihvaćene nisu imale dovoljno belih haljina s trakom na rubu da bi ih nosile sve vreme. Izdalje, i Egvena je mogla da prođe kao jedna od njih. To nije bila umirujuća misao.

„Teodrin i Faolajn raspituju se oko Mariganinog šatora, majko. Nisu bile posebno zadovoljne. Odlično sam odigrala zlovolju zbog prenošenja poruka, ako to mogu sama da kažem. Teodrin je morala da spreči Faolajn da mi očita zbog toga.“ Leana se tiho, kratko nasmeja. Okolnosti u kojima je Sijuan škrgutala zubima nju su najčešće uveseljavale. Bila je miljenica većine sestara zato što se tako dobro prilagodila.

„U redu, u redu“, odsutno progovori Egvena. „Merana je negde pogrešila, Leana, inače on ne bi ostajao u Kairhijenu, a ona ne bi ćutala.“ Negde u daljini pas poče da zavija na mesec, a onda mu se pridružiše ostali, dok ih ne prekinuše uzvici koje, možda na sreću, nije potpuno razumela. Mnogo vojnika imalo je pse koji su se vukli za njima; nijednog nije bilo u logoru Aes Sedai. Bila je gomila mačaka, ali nijednog psa.

„Merana zna šta radi, majko.“ To je zvučalo kao uzdah. Leana i Sijuan su se slagale s Šerijam. Sve su se slagale, osim nje. „Kad nekome daš zadatak, moraš da veruješ u njega.“

Egvena šmrknu i prekrsti ruke. „Leana, taj čovek je u stanju da natera mokru krpu da varniči, samo ako nosi šal. Ne poznajem dobro Meranu, ali još nisam srela Aes Sedai koja bi hčila na mokru krpu.“

„Srela sam jednu ili dve“, zakikota se Leana. Ovoga puta je glasno uzdahnula. „Ali Merana nije među njima, to je istina. Da li on zaista veruje da ima prijatelje u Kuli? Alvijarin? Merana bi mogla zbog toga da ima teškoća, pretpostavljam, ali teško mogu da zamislim Alvijarin da uradi išta što bi njen položaj dovelo u pitanje. Uvek je bila slavoljubiva za troje.“

„Ima pismo koje mu je, navodno, ona poslala.“ Još je mogla da vidi Randa, pre nego što je i sama napustila Kairhijen, kako se zlurado naslađuje što je primio pisma i od Elaide i od Alvijarin. „Možda je njeno slavoljublje navodi na pomisao da bi ona mogla zameniti Elaidu ako ga ima uz sebe. Odnosno, ako je ona zaista napisala to pismo. On misli da je lukav, Leana – možda i jeste – ali on ne veruje da mu je iko potreban.“ Rand bi nastavio da misli kako sve može sam da sredi, sve dok ga nešto ne bi zgnječilo. „Poznajem ga od glave do pete, Leana. Bavljenje s Mudrim ga je, izgleda, zarazilo, ili je on zarazio njih. Šta god Predstavnice mislile, šta god iko od vas da misli, Aes Sedai šal više ga ne zadivljuje ništa više negoli Mudre. Pre ili kasnije izazivaće neku sestru dok ne bude rešila da nešto uradi, ili će ga neka od njih čačnuti na pogrešnom mestu, ne shvatajući njegovu pravu snagu i raspoloženje. Posle toga možda neće biti povratka. Ja sam jedina koja može da rukuje njime bez opasnosti. Jedina.“

„Teško da on može da... ide na živce... kao te Aijelke“, kiselo promrmlja Leana. Čak je i ona imala teškoće da se smeje njenim iskustvima s Mudrima. „Ali to nije toliko važno. ’Pošto se Amirlin Tron vrednuje kao sama Kula...’“

Između šatora pred njima pojaviše se dve žene lagano koračajući i razgovarajući. Razdaljina i senke sakrivale su im lica, ali bilo je jasno da su Aes Sedai po tome kako su se držale, po njihovoj sigurnosti da u tami ne može biti ničega što bi im moglo nauditi. Nijedna Prihvaćena pred dobijanje šala nema toliko samopouzdanja. Čak ni kraljica koja bi imala vojsku iza sebe. Išle su ka njoj i Leani. Leana se brzo povuče u dublju tamu između dvoja kola.

Namrštena od razočarenja, Egvena zamalo da ju je povukla napolje i poterala napred. Neka sve izađe na otvoreno. Staće pred Dvoranu i reći će im da je Amirlinina ešarpa nešto više od privlačne marame. Ona će... Prateći Leanu, mahnu joj da nastavi. Ona neće baciti sve na đubrište zbog napada zlovolje.

Samo je jedan zakon Kule u tančine ograničavao moć Amirlin Tron. Bila je tu gomila razdražujućih običaja i puno bure neprikladnih činjenica, ali samo jedan zakon, a opet, nije mogao biti gori za njene potrebe: „Pošto se Amirlin Tron vrednuje kao sama Kula, kao samo srce Bele kule, ne sme se izložiti opasnosti sem u slučaju da je to neophodno, što će reći ako je Bela kula u ratu prema odredbi Dvorane Kule; Amirlin Tron će tražiti manjinsku saglasnost Dvorane Kule pre nego što sebe namerno izloži bilo kakvoj opasnosti i poštovaće ono sa čime se Dvorana saglasi.“ Koja li je Amirlin svojim nepromišljenim gestom ovo izazvala Egvena nije znala, ali ovaj je zakon bio na snazi preko dve hiljade godina. Za većinu Aes Sedai bilo koji zakon takve starosti imao je oreol svetosti; bilo je nezamislivo menjati ga.

Romanda joj ga je citirala... taj prokleti zakon kao da se obraća maloumniku. Ako kći naslednica Andora nije smela da priđe Ponovorođenom Zmaju na stotinu milja, koliko tek treba čuvati Amirlin Tron. Lelejna je zvučala gotovo kao da joj je žao, mada je to verovatno bilo samo zato što je morala da se složi s Romandom. Skoro da su im se obema jezici ukočili od toga. Bez njih dve, obe, manjinska saglasnost bila je udaljena koliko i većinska. Svetlosti, čak je i za objavu rata bila dovoljna manjinska saglasnost! Zato, ako ne bude mogla da dobije dopuštenje...

Leana pročisti grlo. „Teško da ćeš moći mnogo da učiniš ako odeš u tajnosti, majko, a Dvorana će saznati, pre ili kasnije. Mislim da ćeš imati mnogo muka da i na trenutak ostaneš sama posle toga. Ne bi se usudile da te bukvalno stave pod stražu, ali postoje načini. Mogla bih da ti navedem nekoliko primera iz... izvesnih izvora.“ Nikada otvoreno nije pominjala tajne zapise, osim ako bi postavile zaštitu.

„Jesam li toliko providna?“, upita je Egvena posle nekoliko trenutaka. Oko njih su bila samo kola, a nešto dalje tamne prilike usnulih kočijaša i konjušara i svih ostalih koji su bili neophodni da bi se tolika vozila pokrenula. Prosto je bilo neverovatno koliko je prevoza trebalo za nešto više od tri stotine Aes Sedai, kada se nijedna od njih ne bi udostojila da se vozi u kolima ili kočiji ni celu milju. Ali tu su bili šatori i nameštaj, i hrana i još hiljadu stvarčica potrebnih sestrama i onima koji su ih služili. Najglasniji zvuk bilo je hrkanje nalik na hor kreketuša.

„Ne, majko.“ Leana se nežno nasmeja. „Samo sam pomislila šta bih ja uradila. Ali opšte je poznato da sam ja izgubila i razum i dostojanstvo; Amirlin Tron ne bi trebalo da me uzima za uzor. Mislim da treba da pustiš gospara al’Tora da ide svojim putem, barem zasad, dok ti očerupaš gusku koja je pred tobom.“

„Zbog njegovog puta možemo svi da završimo u Jami usuda“, promrmlja Egvena, ali ne da bi se raspravljala. Mora da postoji način da očerupa tu gusku, a da istovremeno spreči Randa da pravi opasne greške, samo što ona način trenutno ne vidi. Kakve žabe; to hrkanje zvučalo je kao da stotine testeru pokušavaju da iseku čvornovate panjeve. „Ovo je najgore mesto za umirujuću šetnju na kome sam ikada bila. Mislim da ću možda ići u krevet.“

Leana nakrivi glavu. „U tom slučaju, majko, ako bi mi oprostila, ima jedan čova u logoru lorda Brina... Na kraju krajeva, ko je još čuo za Zelenu bez barem jednog Zaštitnika?“ Po iznenadnom treperenju njenog glasa, pomislili biste da ide da se sastane s ljubavnikom. Mada, uzevši u obzir šta je sve Egvena čula o Zelenim, izgleda da i nije bilo mnogo razlike.

Kada se vratila među šatore, vatre su bile ugašene i zapretene; niko nije želeo da se izlaže opasnosti kada je sve uokolo bilo suvo kao ognjilo. Nekoliko pramičaka dima lenjo se dizalo u vazduh na mestima gde posao nije valjano obavljen. Neko je pospano mrmljao u jednom od šatora, a tu i tamo bi se začulo kašljucanje ili glasnije hrkanje, ali sem toga, logor je bio miran i tih. Zato se Egvena nemalo iznenadila kada je neko istupio iz senki pred nju, posebno što je taj neko bio obučen u belu haljinu polaznice.

„Majko, moram da razgovaram s tobom.“

„Nikola?“ Egvena se veoma trudila da zapamti ime i lice svake polaznice, što nije bilo nimalo lako uzevši u obzir kako su sestre sve vreme putovanja lovile devojčice i devojke koje su mogle da uče. To traženje nije još bilo dobro osmišljeno – običaj je bio da se sačeka da devojka sama zapita ili, još bolje, da dođe u Belu kulu – ali sada su u logoru imale deset puta više polaznica nego Bela kula već godinama. Nikola je, međutim, bila nezaboravna, a osim toga, Egvena je često primećivala kako mlada žena zuri u nju. „Tajana neće biti zadovoljna nađe li te na nogama ovako kasno.“ Tajana Nozel bila je nadzornica polaznica, poznata po utešnom stavu i udobnom ramenu na kom su polaznice mogle da se isplaču, ali i po nepopustljivosti za poštovanje pravila.

Druga se žena pomeri, kao da će brzo otići, a onda se ispravi. Obrazi su joj sijali od znoja. Tama je bila hladnija nego dan, ali ne i rashlađena, a jednostavno umeće neprimećivanja vrućine ili hladnoće učio se tek sa sticanjem šala. „Znam kako je trebalo da zatražim prijem kod Tajane Sedai, majko, i zamolim je da pita da me ti primiš, ali ona nikada ne bi dopustila da polaznica priđe Amirlin Tron.“

„U vezi sa čim, dete?“, upita Egvena. Žena je bila bar šest ili sedam godina starija, ali tako se po propisu obraćalo polaznici.

Uvrćući suknju, Nikola joj priđe bliže. Krupne oči sretoše se s Egveninim možda neposrednije nego što je to priličilo polaznici. „Majko, želim da napredujem koliko god mogu.“ Ruke su joj uvrtale haljinu, ali glas joj je bio hladan i pun samopoštovanja, kao da je Aes Sedai. „Neću da kažem da me usporavaju, ali sigurna sam da mogu da postanem jača nego što kažu. Ja znam da mogu. Tebe nikada nisu usporavali, majko. Niko nikada nije tako brzo dostigao punu snagu kao ti. Samo tražim da mi se dopusti isto to.“ Pokret u senci iza Nikole pretvori se u drugu ženu oznojenog lica; ova je na sebi imala kratak kaput i široke pantalone i nosila je luk. Kosa joj je bila do pojasa, vezana u pletenicu pomoću šest traka, a na nogama je imala kratke čizme s potpeticama.

Nikola Trihil i Arejna Nermasiv bile su neobičan dvojac drugarica. Kao većina starijih polaznica – sada su proveravane žene skoro deset godina starije od Egvene, iako su mnoge sestre još uvek gunđale da su deset godina prestare da bi bile poslušne polaznice – kao i mnoge od tih starijih, Nikola je grozničavo želela da uči, po svim izveštajima, a imala je moguću snagu koju su među živim Aes Sedai nadilazile samo Ninaeva, Elejna i sama Egvena. U stvari, Nikola je, izgleda, napredovala krupnim koracima, često tako krupnim da su njene učiteljice morale da je usporavaju. Neke su govorile da shvata tkanja kao da ih već zna. A preko svega toga, pokazala je i dva Talenta, mada je mogućnost da „vidi“ ta’verene bila manji, dok se glavni Talenat, Proricanje, ispoljio tako da niko nije razumeo šta je Prorekla. Ona sama nije se sećala ni reči od onoga što je rekla. Sve u svemu, Nikola je već bila označena od sestara kao neko na koga treba obratiti pažnju i pored kasnog početka. Nevoljna saglasnost da se ispitaju i žene starije od sedamnaest ili osamnaest verovatno je dobijena zbog Nikole.

Arejna je, međutim, bila Lovac na Rog. Šepurila se kao bilo koji muškarac i sedela je uokolo pričajući o pustolovinama, onim za koje je tvrdila da ili je doživela ili onima u koje će se tek upustiti, osim kada je vežbala sa svojim lukom. Vrlo verovatno je izbor oružja pokupila od Birgite, zajedno sa načinom oblačenja. Izgledalo je kao da nije zainteresovana ni za šta osim za luk, izuzev možda za povremeno očijukanje, prilično napadno, mada to u poslednje vreme nije radila. Egvena nije shvatala zašto još uvek putuje sa njima; teško da je Arejna verovala da će Rog Valera iskočiti negde duž njihovog puta, a bilo je nemoguće da makar i sumnja da je sakriven unutar Bele kule. Vrlo malo ljudi je znalo za to. Egvena nije bila sigurna ni je li to poznato Elaidi.

Arejna je izgledala kao uobražena budala, ali Egvena je na neki način saosećala s Nikolom. Razumela je njenu neispunjenost, njenu potrebu da odmah sve nauči. I ona je bila takva. A možda je takva još uvek „Nikola“, nežno joj se obrati, „svi mi imamo svoje granice. Na primer, ja nikada neću moći da sustignem Ninaevu Sedai, koliko god da se trudim.“

„Ali kad bih samo imala priliku, majko!“ Nikola zaista sklopi ruke kao da moli, a to se osećalo i u njenom glasu, ali njene oči su i dalje mirno gledale Egvenu. „Priliku kakvu si ti imala.“

„Ono što sam ja uradila – zato što nisam imala izbora, zato što nisam znala ništa bolje – naziva se Prinuda, Nikola, i veoma je opasno.“ Ni ona sama nije znala za taj izraz sve dok joj se Sijuan nije izvinila što joj je to uradila; to je bio jedini put da je Sijuan zaista izgledala skrušeno. „Ti znaš da ćeš, pokušaš li da usmeriš više saidara nego što možeš da podneseš, rizikovati da izgoriš pre nego što stigneš i blizu svoje pune snage. Najbolje je da naučiš da budeš strpljiva. Sestre ti ionako ništa više neće ni dopustiti dok ne budeš spremna.“

„Mi smo došle u Salidar istim brodom s Ninaevom i Elejnom“, iznenada upade Arejna. Njen pogled bio je više od neposrednog; bio je izazivački. „I sa Birgitom.“ Zbog nečega je to ime izgovorila s gorčinom.

Nikola napravi pokret kao da je umiruje. „Nema potrebe da se to poteže.“ Začudo, nije zvučala kao da to i misli.

Nadajući se da joj je lice upola glatko koliko i Nikolino, Egvena pokuša da prikrije iznenadnu uznemirenost. „Marigan“ je isto stigla u Salidar na tom brodu. Noćna ptica zahuka, a ona se strese. Neki ljudi su smatrali da čuti noćnu pticu na mesečini znači dobiti loše novosti. Nije bila sujeverna, ali... „Nema potrebe da se poteže – šta?“

Druge dve razmeniše poglede i Arejna klimnu glavom.

„To je bilo kada smo išli od reke ka selu.“ I pored toga što se pretvarala da okleva, Nikola ju je gledala pravo u oči. „Arejna i ja smo čule Toma Merilina i Džuilina Sandara kako razgovaraju. Zabavljača i hvatača lopova. Džuilin je rekao da ako ima Aes Sedai u selu – još uvek nismo bili sigurni – a one saznaju da su se Elejna i Ninaeva pretvarale da su Aes Sedai, onda svi uskačemo u ribnjak srebrozubih – što, pretpostavljam, nije baš bezbedno.“

„Zabavljač nas je primetio i ućutkao ga je“, dodade Arejna, poigravajući se s tobolcem o pojasu, „ali mi smo već čule.“ Glas joj je bio tvrd koliko i pogled.

„Ja znam da su one sada Aes Sedai, majko, ali zar ne bi i dalje bile u nevolji ako bi to neko saznao? Mislim, sestre? Svako ko se predstavlja kao sestra, u nevolji je kada se to sazna, pa makar i godinama kasnije.“ Nikola nije promenila izraz lica, ali izgledalo je da pogledom pokušava da zadrži Egvenin. Nagnula se malo, napeta. „Svako. Zar nije tako?“

Ohrabrena Egveninim ćutanjem, Arejna se iskezi. Neprijatno keženje u noći. „Čujem da je ona Sanče, dok je bila Amerlin, poslala Ninaevu i Elejnu iz Kule po nekom zadatku. Čula sam da je i tebe poslala u isto vreme. I da si uletela u grdne nevolje kad si se vratila.“ Lukav nagoveštaj osetio joj se u glasu. „Sećaš li se da su izigravale Aes Sedai?“

Stajale su i posmatrale, Arejna drsko naslonjena na svoj luk, Nikola tako puna iščekivanja da je vazduh oko nje skoro pucketao.

„Sijuan Sanče je Aes Sedai“, hladnokrvno progovori Egvena, „a to su i Ninaeva al’Mera i Elejna Trakand. Ukazivaćete im pravilno poštovanje. Za vas, one su Sijuan Sedai, Ninaeva Sedai i Elejna Sedai.“ Njih dve iznenađeno zatreptaše. Osećala je čvor u stomaku. Od besa. Posle svega što joj se tog dana dogodilo, suočila se sa ucenom od ovih...? Nije mogla da nađe dovoljno ružnu reč. Elejna bi je našla; Elejna je prisluškivala stajske momke i kočijaše i njima slične, pamteći reči koje ne bi trebalo ni da čuje. Razvivši prugastu ešarpu, Egvena je pažljivo prebaci preko ramena.

„Mislim da me niste razumeli, majko.“ Nikola je brzo govorila, ali nije zvučala uplašeno već kao da pokušava da naglasi svoje viđenje. „Ja sam se samo brinula da ako iko sazna da ste...“ Egvena joj nije dozvolila da nastavi.

„O, razumem ja, dete.“ Glupača je bila dete, koliko god godina da je imala. Uvek je bilo starijih polaznica koje su izazivale nevolje, uglavnom drskošću prema Prihvaćenima koje su postavljene da ih uče, ali i najluckastije među njima imale su dovoljno razuma da izbegavaju da se tako ponašaju pred sestrama. Egvenin bes razgoreo se do belog usijanja. Ta je žena imala obraza da pokuša ovo s njom! Obe su bile više od nje, iako ne mnogo, ali ona postavi pesnice na bokove i ispravi se, a one se skupiše kao da se nadvila nad njih. „Imaš li pojma koliko je ozbiljno kada neko optuži sestru, pogotovo polaznica? A optužba se zasniva na razgovoru koji tvrdite da ste čule od ljudi trenutno udaljenih hiljadu milja. Tajana će te živu odrati i poslati te da ribaš šerpe ostatak života.“ Nikola je pokušavala da nešto kaže – ovoga puta je to zvučalo kao izvinjenje, uz još objašnjavanja da je Egvena nije razumela, grozničav pokušaj da se sve promeni – ali Egvena nije obraćala pažnju na nju, nego se okrenula ka Arejni. Ova je odstupila još jedan korak, vlažila je usne i izgledala je strašno nesigurno. „Nemoj da misliš da ćeš se ti izvući. I lovci mogu biti predati Tajani za ovako nešto. Ako budeš imala sreće da te ne išibaju zbog širenja glasina, kao što rade s vojnicima kad ih uhvate da kradu. U svakom slučaju izbaciće te pored puta, bez ičega.“

Duboko udahnuvši, Egvena prekrsti ruke preko pojasa. Ako ih bude držala, neće drhtati. Primetno potresene, njih dve samo što nisu klonule. Nadala se da oboreni pogledi, oklembešena ramena i noge koje se tresu nisu lažni. Po pravilu, trebalo bi da ih smesta pošalje Tajani. Nije imala predstavu kakva bi mogla biti kazna za pokušaj ucene Amirlin Tron, ali činilo joj se da bi izbacivanje iz logora bilo najmanja stavka. U Nikolinom slučaju, izbacivanje bi sačekalo dok se njene učiteljice ne bi uverile da zna dovoljno o usmeravanju da ne bi slučajno povredila sebe ili druge. Međutim, Nikola Trihil nikada ne bi postala Aes Sedai ako bi optužbe bile podignute; sav taj dar bi propao.

Osim ako... Svaka žena koju uhvate da se pretvara da je Aes Sedai tako bi bila kažnjena da bi se godinama kasnije tresla od pomisli na to, a Prihvaćena koju bi uhvatili u tome takvu ženu bi mogla smatrati srećnom, ali Ninaeva i Elejna su bile na sigurnom sada, kada su stvarno bile sestre. A i ona sama. Samo što je bio dovoljan i najmanji šapat o ovome da uništi svaku mogućnost da je Dvorana stvarno prihvati kao Amirlin Tron. Kao i da odšeta do Randa i da Dvorani u lice kaže šta misli. Nije dolazilo u obzir da ove dve vide ili makar naslute njenu nedoumicu.

„Zaboraviću na ovo“, reče im odsečno, „ali čujem li ikada makar i šapat o ovome, od bilo koga...“ Isprekidano je disala – čak i da viču na sav glas, teško da bi išta mogla da uradi – ali sudeći po tome kako su odskočile, shvatile su dubinu pretnje. „Gubite se u krevet pre nego što se predomislim.“

Smesta nastade gužva od klanjanja i „Da, majko“ ili „Ne majko“ i „Po tvom naređenju, majko“. Požurile su da se udalje osvrćući se preko ramena ka njoj, a svaki korak im je bio duži od prethodnog, dok nisu počele da trče. Ona je morala mirno da korača, iako je i sama imala poriv da potrči.