Немезис

61

Званично, имала је веома сложено име, али оно мало Земљана који су имали прилику да је помињу називали су је Станица четири. Из имена је непосредно происходило да су раније постојала три таква објекта — од којих се више ниједан није користио, будући да су били дословце раскомадани. Постојала је и Станица пет, али она никада није завршена, оставши коначно напуштена.

Највећи део житеља Земље тешко да је икада и помислио на Станицу четири која се лагано кретала око Земље орбитом што се налазила прилично далеко иза Месечеве.

Ране станице представљале су Земљине лансирне рампе за изградњу првих Насеобина, а онда, када су сами Насељивачи преузели посао прављења Насеобина, Станица четири требало је да се користи за летове са Земље на Марс.

Дошло је, међутим, само до једног таквог лета на Марс, будући да се испоставило да су Насељивачи у психолошком погледу знатно вичнији дугим летовима (живећи и иначе у световима који су представљали огромне затворене свемирске бродове), те им је Земља то и препустила уз уздах олакшања.

Станица четири сада се ретко користила у било коју сврху и одржавана је једино као Земљина одскочна даска у свемир, као симбол да Насељивачи нису били једини власници пространстава што су се пружала иза Земљине атмосфере.

Но, сада се поново јавила једна сврха Станице четири.

Један велики теретњак споро се кретао у њеном правцу, носећи са собом гласине (међу Насељивачима) да се припрема нови покушај — први у двадесет трећем столећу — упућивања земаљске екипе на Марс. Неки су сматрали да је циљ ове мисије само истраживање, други да се припрема васпостављање земаљске колоније на Марсу како би се заобишло неколико Насеобина на орбити око црвене планете; трећи су били мишљења да је у питању настојање да се, на крају, подигне мостобран на неком већем астероиду на који још ниједна Насеобина није истакла право.

Оно, међутим, што се уистину налазило на теретњаку био је Надсветлосни и његова посада која је требало да га поведе ка звездама.

Иако се Теса Вендел није мицала са површине планете већ пуних осам година, сасвим мирно је примила путовање свемиром, као што би то природно учинио сваки рођени Насељивач. Свемирски бродови били су, у начелу, знатно сличнији Насеобинама него планети Земљи. Управо стога, иако се Крајл Фишер много пута раније отискивао у свемир, сада се ипак осећао помало нелагодно.

Овога пута, напетости на теретњаку доприносило је још нешто поред неприродности свемира. „Не могу да издржим чекање, Теса”, рече Фишер. „Биле су нам потребне године да стигнемо до ове тачке; Надсветлосни је сада спреман, а ми и даље чекамо.”

Венделова га замишљено погледа. У почетку уопште није имала намеру да се оволико веже за њега. Све што је желела били су тренуци опуштања како би мало одморила ум преоптерећен сложеношћу пројекта и освежена и чилија вратила се на посао. Таква јој је бар била намера; но, на крају је испало нешто сасвим друго.

Сада је била беспомоћно везана за њега, тако да су његови проблеми постали и њени. Године његовог чекања на крају ће се зацело показити узалудне, а већ сада ју је забрињавао очај који ће га обузети после неумитног разочарења. Она је покушавала да разумно прелива његове снове хладном водом, да охлади његова прегрејана надања у поновно виђење са кћерком, али у томе није имала успеха. Напротив, током последњих година он је постајао све оптимистичнији у погледу те могућности — и то без неког очигледног разлога, односно бар јој тај разлог никада није објаснио.

Теса је у крајњој линији била задовољна (а и осећала је олакшање) што је Крајл жудео да види кћерку, а не супругу. Додуше, она никако није успевала да разуме ту жудњу за кћерком коју је видео још као бебу, али он ни овде није сам од себе давао неко објашњење, а она није хтела да испитује ствар. Уосталом, каква корист од тога? Била је сигурна да му кћерка није жива, да нико и ништа на Ротору није живо. Уколико се Ротор налазио у близини Суседне звезде, онда је представљао џиновску гробницу која је плутала свемиром, осуђена на вечно лутање — и без икаквих изгледа, осим невероватном подударношћу, да буде откривена. Ваљало се побринути око тога да Крајл Фишер некако издржи ударац који ће му бити задат када ова неумитна перспектива постане стварност.

„Предстоји нам само још два месеца чекања”, рече Теса удворички. „Највише два. Будући да смо чекали већ годинама, издржаћемо и та два месеца.”

„Управо претходно вишегодишње чекање чини ова два додатна месеца још неподношљивија”, промрмља Фишер.

„Гледај на ствари другачије, Крајле”, рече Венделова. „Научи да се повинујеш нужности. Глобални Конгрес напросто нам не дозвољава да се отиснемо раније. Насеобине помно мотре на нас, а никако не можемо бити сигурни да ће се оне све сагласити са идејом да идемо ка Марсу. Било би чудно да то прихвате, с обзиром на Земљину неславну историју у свемиру. Ако ништа не будемо предузимали два месеца, оне ће претпоставити да имамо потешкоћа — неће им бити тешко да у то поверују и биће им прилично мило због тога — тако да више неће много обраћати пажњу.”

Фишер срдито одмахну главом. „Шта нас брига ако и знају шта радимо? У међувремену ћемо да се отиснемо на пут, а оне неће бити у стању још годинама да направе копију надсветлосног погона. Када се то догоди, ми ћемо већ располагати флотом надсветлосних летелица којима ћемо увелико предузимати поход на Галаксију.”

„Немој узети то здраво за готово. Лакше је направити копију и претећи конкуренцију него изумети ствар. А и земаљска влада, с обзиром на њену неславну историју у свемиру пошто су Насеобине стекле зрелост, очигледно силно држи до тога да дође до јасног преимућства из психолошких разлога.” Она слегну раменима. „Уз то, потребно нам је извесно време да направимо неке пробе са Надсветлосним у условима ниске гравитације.”

„Те ваше пробе никако да се окончају, зар не?”

„Не буди нестрпљив. Посреди је сасвим нова и неиспитана техника, веома различита од свега другог што је човечанство до сада имало, тако да уопште није тешко смислити нове тестове, нарочито с обзиром на околност да смо помало несигурни у погледу начина на који ће ниво гравитационог поља деловати на улажење у хиперсвемир и излажење из њега. Озбиљно, Крајле, не можеш нам пребацивати што смо обазриви. Уосталом, још само пре једну деценију надсветлосни лет сматран је за теоријски немогућ.”

„Може се претерати чак и у опрезности.”

„Можда. На крају, ја ћу одлучити када смо предузели све што се разложно могло очекивати, а онда ћемо кренути. Обећавам ти, Крајле, да нећемо безразложно чекати. Нећу претерати у опрезности.”

„Надам се.”

Венделова му упути сумњичав поглед. Морала је да га пита. „Знаш, Крајле”, рече она, „не личиш на себе у последње време. Има већ два месеца као да гориш од нестрпљења. Неко време се мало охладиш, а онда те поново обузме узбуђење. Да ли се догодило нешто што ја не знам?”

Фишер се наједном примири. „Ништа се није догодило. Шта је могло да се догоди?”

Венделовој се учинило да се он пребрзо смирио, да је изненада почео да, прилично упадљиво, глуми нормалност. „Ја тебе питам шта је могло да се догоди. Покушавала сам да те упозорим, Крајле, да по свој прилици нећемо затећи Ротор као функционалан свет, односно да га можда уопште нећемо наћи. Нећемо наћи твоју… вероватно је да нећемо затећи ниједног житеља Ротора у животу.” Сачекала је неколико тренутака, али он је само тврдоглаво ћутао, тако да она настави. „Зар те нисам упозоравала на ту могућност?”

„Јеси, често”, рече Фишер.

„Па ипак, сада делујеш као неко ко једва чека на сасвим известан срећан сусрет са породицом. Опасно је гајити наде за које је мало вероватно да ће се испунити, полагати све на њих. Одакле сад изненада овај нови став? Да ли си можда разговарао са неким ко је био неосновано оптимистичан?”

Фишера обли руменило. „Зашто сам морао да разговарам са неким? Зашто нисам сам могао да изведем закључке о овој ствари, односно о било којој другој? Само због тога што нисам упућен у теоријску физику исто колико и ти не значи да сам будаласт и приглуп.”

„Не, Крајле”, рече Венделова. „Никада тако нешто нисам о теби ни помислила ни наговестила. Реци ми шта ти мислиш о Ротору.”

„То што мислим није ни посебно дубоко ни истанчано. Напросто ми изгледа да у свемиру није било ничег што би, са високом вероватношћу, могло да уништи Ротор. Лако је рећи да Ротор сада можда представља само мртви труп некадашње Насеобине, као и да по свој прилици уопште није стигао до Суседне звезде, али шта је то што их је могло уништити било на путу или када су стигли тамо? Волео бих да ми изложиш неки одређен сценарио уништења — судар, рецимо, сусрет са туђинском интелигенцијом или било шта друго.”

„Не могу, Крајле”, узврати Венделова искрено. „Немам мистичне визије о нечему што се догодило. Ствар је, напросто, у њиховој верзији хиперпогона. Посреди је варљива техника, Крајле. Веруј ми на реч. Она не користи ни свемир ни хиперсвемир на постојан начин, већ иде дуж њиховог додиришта, скрећући накратко на једну или другу страну; происходи да брод можда више пута у минуту прелази из свемира у хиперсвемир, а онда натраг из хиперсвемира у свемир. Овај прелаз из једног свемира у други могао се, дакле, догодити милион или више пута током путовања одавде до Суседне звезде.”

„Па шта с тим?”

„Невоља је у томе што су прелази знатно опаснији од постојаног лета било кроз свемир или хиперсвемир. Не знам у којој су мери Роторијанци овладали хиперспацијалном теоријом, али сва је прилика да је то било у сасвим рудиментарном облику, будући да би иначе дошли до правог надсветлосног лета. У оквиру нашег пројекта, који се темељи на веома подробно разрађеној хиперспацијалној теорији, успели смо да установимо која дејства трпе материјални објекти приликом проласка из свемира у хиперсвемир и обрнуто.

Уколико је дати објекат тачка, он не трпи никакво напињање током прелаза. Ако, међутим, није тачка — онда увек постоји неки коначан интервал током кога је један његов део у свемиру, а други у хиперсвемиру. Ова околност ствара напињање — при чему његов обим зависи од величине објекта, његовог физичког састава, брзине преласка и тако даље. Чак и када је у питању објекат величине Ротора, опасност која се јавља само при једном прелазу — односно, при десет прелаза — сасвим је мала тако да се може занемарити.

Када Надсветлосни буде путовао надсветлосном брзином до Суседне звезде, сва је прилика да ћемо направити десетак прелаза, а можда и само два. Биће то сасвим безбедан лет. Са друге стране, приликом коришћења примитивнијих верзија хиперпогона, долази до милион прелаза током само једног лета, што повећава изгледе за кобно напињање.”

Фишер пребледе. „Јесу ли извесни изгледи да дође до тог кобног напињања?”

„Не, ништа није извесно. Све је ствар статистике. Неки брод може да прође кроз милион прелаза — или милијарду — а да се ништа не догоди. Са друге стране, такође је могуће да буде уништен приликом првог прелаза. Изгледи се, међутим, брзо повећавају са порастом броја прелаза.

Претпостављам да се Ротор отиснуо на путовање, увиђајући тек сасвим мало које се опасности јављају приликом прелаза. Да су више знали, никада не би кренули. Сасвим је, дакле, вероватно да су искусили некакво напињање које је могло бити слабо, у ком случају би без потешкоћа стигли до Суседне звезде, или пак снажно, што би их онда дошло главе. Према томе, тамо можемо затећи олупину, или можда ништа.”

„А могуће је и да затекнемо Насеобину која је преживела пут”, рече бунтовнички Фишер.

„Могуће је”, узврати Венделова. „Баш као што је могуће да ми доживимо напињање, иако су изгледи за то ништавни, да будемо уништени, те стога не нађемо ништа. Све што тражим од тебе јесте да будеш приправљен на могућности, а не извесности. Такође имај на уму да они који размишљају о овој ствари, без поуздане упућености у хиперспацијалну теорију, не могу очекивати да дођу до ваљаних закључака.”

Фишер ништа није одговорио. Утонуо је у дубоко и очигледно депресивно ћутање, док га је Венделова посматрала са осећањем нелагодности.