Немезис

26

И, ето је, пред њим: четрнаест година старија него у време Одласка. Двадесет година старија него што је била пре сусрета са Крајлом, оног дана када су отишли у фармерску зону Ц и стали да се успињу нивоима ка подручју ниске гравитације. Сећао се како се смејала када је покушао да изведе успорени салто мортале, али је погрешно проценио ствари и завршио на стомаку. (Заправо, могао се лако том приликом повредити, јер, иако се осећај тежине сасвим смањио, маса и инерција беху остали исти, што га је могло скупо стајати. На сву срећу, није се толико избламирао.)

Евгенија је изгледала старија, но, није се била нешто посебно угојила, а њена коса — сада нешто краћа и равна — на неки начин успела је да одржи своју живу тамносмеђу боју.

И како му се приближавала, осмехнута, могао је да осети како његово издајничко срце убрзава откуцаје. Она испружи руке и он их прихвати.

„Сивере”, узвикну она, „изневерила сам те. Тако се стидим.”

„Изневерила? О чему то причаш?” Збиља, о чему она говори? Не мисли, ваљда, на то што се удала за Крајла!

„Требало је да свакога дана мислим на тебе”, настави она. „Да ти пишем, да ти јављам вести, да инсистирам да ти дођем у посету.”

„Уместо тога, уопште ниси помислила на мене!”

„Ох, не, нисам баш толико неваљала. С времена на време бих те се сетила. Никада те нисам стварно заборавила. Заправо, очигледно да то што сам мислила, ништа не чинећи при том, није било довољно.”

Џенар климну главом. Шта да јој каже на то? „Знам да си била у послу”, примети он напокон. „А и ја сам се забио овде — што кажу, 'далеко од очију, далеко од срца'.”

„Не од срца. Уопште се ниси променио, Сивере.”

„Да, у томе јесте предност, ако изгледаш стармало док си млађи па се то после више не види. Што се тога тиче, ни ти се, Евгенија, ниси променила. Време иде, а ти изгледаш тек нешто зрелија и стаменија. Ништа битно.”

„Хајде, исти си: кукаш над самим собом да би те жене мека срца узеле у одбрану.”

„Где ти је кћерка? Рекли су ми да ће доћи с тобом.”

„Дошла је, буди сигуран. На крају, Еритро је њен појам рајског врта и то из разлога које уопште не могу себи да дочарам. Отишла је у наше просторије да нас распакује. Таква ти је она девојка. Озбиљна, одговорна, практична. Има све оно што ми је неко својевремено описао као непожељне особине.”

Џенар се насмеја. „Знам како је то, по себи. Да си само могла знати како сам се, својевремено, трудио да код себе самог издејствујем само један једини, мајушни порок. И никада нисам успео.”

„Па, верујем да су сваком човеку, како стари, потребније пре непожељне врлине него шармантни пороци. Али Сивере, зашто си се дефинитивно повукао на Еритро? Разумем да неко треба да надгледа Куполу, али ниси ти једини који то мора да чини све време.”

„Па, волим да верујем да јесам”, одговори Сивер. „У ствари, свиђа ми се овде и не помишљам на то да се враћам на Ротор, осим, можда, на какав кратак одмор.”

„И никада ниси дошао да се видимо?”

„Када сам на Ротору, онда сам на одмору. Претпостављам да имаш неупоредиво више посла него ја, још од онда када си открила Немезис. Али хтео бих да се упозам с твојом кћерком.”

„Има времена. Зове се Марлена. У ствари, ја је још каткад зовем 'Моли', али она ми то више не дозвољава. Одједном је, с петнаест година, постала крајње непопустљива у том погледу и инсистира да је ословљавамо са 'Марлена'. Не бој се, упознаћете се. У ствари, нисам хтела да и она буде присутна при нашем првом сусрету. Како бисмо онда могли да овако пловимо по сећањима?”

„Волиш, дакле, да се сећаш прошлости, зар не, Евгенија?”

„Не увек.”

Џенар је оклевао. „Жао ми је што и Крајл није пошао с нама.”

Инсињин осмех одједном се укочи. „Не увек, Сивере.” Она се окрену и одшета до прозора, бацивши поглед напоље. „Прилично је сложен овај твој дом, узгред буди речено”, примети она. „Видела сам тек делић и већ сам импресионирана. Светла. Улице. Велике зграде. Па опет се Купола изузетно ретко помиње на Ротору у било ком контексту. Колико људи овде живи и ради?”

„Зависи. Имамо разне периоде. До сада је највећи број износио око девет стотина душа. Тренутно нас је пет стотина шеснаест. Сви се међусобно познајемо, што баш није лако. Сваког дана неко оде, а неко дође.”

„Осим тебе.”

„Да. И неколицине других.”

„Али чему Купола, Сивере? Зашто Купола када је Еритрова атмосфера готово идеална за живот?”

Џенар истури доњу усну и као да скрену поглед. „Готово идеална, да. Али светлост не ваља. Кад изађеш из Куполе, обасјан си ружичастом светлошћу, која поприма наранџасти отсјај када је Немезис високо на небу. Довољно је светлости, можеш, на пример, да читаш. Али ипак не изгледа природно. Ни Немезис, такође, не изгледа природно. Превелика је, на небу, и људи имају осећај као да им нека претња виси над главом. Њена црвенкаста боја чини да звезда изгледа као да је љутита — и људи постају утучени. Немезис је опасна, на неки начин. Пошто јој светлост није засењујућа, људи имају обичај да гледају право у њу и траже пеге. Инфрацрвена светлост онда може лако да оштети мрежњачу. Људи који морају да изађу из Куполе носе стога специјална одела и маске. А има и других разлога.”

„Значи, Купола је онда пре ту да би одржавала утисак нормалне светлости, да тако кажем, уместо да вас штити од нечега споља.”

„Чуј, чак и ваздух слободно циркулише. И вода, коју такође црпимо из планетних извора. Ипак, има нешто напољу што тамо треба и да остане. Прокариоте. Знаш, мале плавозелене ћелије.”

Инсиња замишљено климну главом. То је објашњење за постојање кисеоника у атмосфери Еритра. На њему има живота, сасвим једноставних облика, видљивих микроскопом, облика који одговарају најједноставнијим ћелијским формама у Сунчевом систему.

„Јесу ли то збиља прокариоте?” упита она. „Знам да их тако називате, али исто име имају и наше бактерије. Јесу ли оне бактерије.”

„Ако хоћеш да повучеш паралелу између ових наших прокариота и било којих других из Сунчевог система, онда оне највише одговарају цијанобактеријама, онима које врше фотосинтезу. У праву си што постављаш то питање. Ипак, оне нису цијанобактерије какве ми знамо. Поседују нуклеобеланчевине, али им је структура из темеља различита од оне која се јавља у нашим облицима живота. Садрже, осим тога, хлорофил у коме нема магнезијума и који ради на инфрацрвену светлост, тако да ћелије, заправо, пре изгледају безбојне него зеленкасте. Ту су и другачији енцими, као и извесни минерали у различитим размерама. Па ипак, довољно подсећају на земаљске ћелије по спољњем изгледу да бисмо их назвали 'прокариотама'. Биолози, наравно, форсирају термин 'еритриоте', али за оне који се не баве биологијом, као што смо ми и 'прокариоте' је довољно добро.”

„А јесу ли довољно делотворне да од њих потекне сав тај кисеоник у атмосфери?”

„Апсолутно. Нема другог начина да се објасни његово постојање. Узгред буди речено, Евгенија, ти си астроном. Шта кажу најновија истраживања, колико је стара Немезис?”

Она слеже раменима. „Црвени патуљци су тек корак до бесмртности. Немезис може бити стара колико и сам космос, а да и даље живи стотинама милијарди година без видљивих промена. Можемо да нагађамо тек по малим количинама елемената у њеном саставу. Ако претпоставимо да је Немезис звезда прве генерације и да се није зачела ни од чега изнад водоника и хелијума, онда можемо рећи да је стара преко десет милијарди година. А то је више него двоструко дуже од Сунце и његовог система.”

„Значи, и Еритро је стар десет милијарди година?”

„Управо тако. Звездани систем настаје одједном, а не део по део. Зашто питаш?”

„Само ми се чини чудним то да током десет милијарди година живот на сателиту није мрднуо даље од фазе прокариота.”

„Мислим да нема ничег необичног у томе, Сивере. И на Земљи живот није напредовао изнад нивоа прокариота првих две или три милијарде година пошто је настао. А овде, на Еритру, концентрација енергије у светлости знатно је нижа него на Земљи. Потребно је пуно енергије ако хоћеш да створиш сложеније животне облике. О тој теми се надугачко расправљало на Ротору.”

„Сигуран сам да је тако”, прихвати Џенар, „али, знаш, новости не допиру до нас тако лако. Вероватно смо сви сувише усмерени ка нашим личним проблемима и личном раду. Иако се свакако може рећи да прокариоте спадају, некако, у наш 'лични рад'.”

„Што се тога тиче”, упаде Инсиња, „ни ми, на Ротору, баш не обилујемо новостима одавде.”

„Да, ствари постају парохијске. Ипак, Евгенија, нема ничег велелепног у овој Куполи. То је тек радионица, стога ме не чуди што јој се на Ротору поклања тако мало пажње. Нове Насеобине, оне које се управо граде, ка њима је усмерена сва пажња. Хоћеш ли се ти касније преселити на неку од њих?”

„Никада. Ја сам Роторијанка и намеравам да то и останем. Не бих ни довде стигла — ако ми опростиш на искрености — да имам неко погодније место за астрономска мерења. Тло је овде стабилније него на Ротору.”

„Да, Пит ме је обавестио. Речено ми је да ти пружим сву потребну помоћ.”

„Одлично. Драго ми је да је тако. Међутим, малочас си поменуо, током разговора, да Купола треба да спречи прокариоте да се населе унутар ње. Успевате ли у томе? Да ли је вода, рецимо, безбедна за пиће?”

„Очигледно да јесте, чим је пијемо”, одврати Џенар. „Нема прокариота под Куполом. Сва вода која у њу уђе — све што у њу уђе — добро се 'испере' плавољубичастом светлошћу која уништава прокариоте за само неколико секунди. Краткоталасни фотони у тој светлости одвећ су енергетски за та створењца, разарајући им кључне састојке ћелија. А чак и да неке од њих уђу, није опасно, јер, колико знамо, нису отровне, нити нам могу наудити на било који начин. Тестирали смо их на неким животињама.”

„Звучи олакшавајуће.”

„Ствар функционише и у супротном смеру. Наши земаљски микроорганизми не могу се надметати са прокариотама Еритра у условима који овде владају. Кад смо покушали да на Еритровом земљишту настанимо наше бактерије, оне нису успеле да се одрже и намноже.”

„А вишећелијске биљке?”

„И то смо покушали, али са мршавим резултатима. То је, вероватно, последица слабог осветљења на сателиту, јер биљке савршено добро успевају под Куполом, усађене у земљиште Еритра и заливане Еритровом водом. Ротор је о овоме обавештен, али ми се чини да наша открића нису добила богзна какав публицитет. Као што рекох, Ротор, уопште узев, не испољава никакво интересовање за нас овде. Ствар је у томе што заплашени Пит није заинтересован — а његово име се, мање више, поистовећује са Ротором, зар не?”

Џенар то беше рекао уз осмех, али је изгледао као осмехнута лутка из излога робне куће. (Шта би Марлена рекла на ово, помисли Инсиња.)

„Пит није заплашен”, одговори она. „Понекад је само уморан, а то је нешто друго. Знаш, Сивере, увек сам мислила, још у младости, да ћеш ти једног дана постати Начелник. Био си невероватно способан, знаш.”

„Био?”

„Још увек јеси, сигурна сам, али у то време имао си јасне политичке амбиције, као и велике замисли. Имала сам обичај да те слушам као у трансу. На неки начин био би бољи Начелник него Пит, сигурна сам. Имао би слуха за оно што људи говоре. Никада не би газио преко лешева, да би на крају истерао своје.”

„А то је управо оно због чега бих био лош Начелник. Видиш, нисам себи поставио никакве одређене циљеве у животу. Једноставно, имам потребу да чиним оно што ми у датом тренутку изгледа исправно, уз наду да ће све на крају добро испасти. Пит, насупрот томе, од почетка зна шта хоће и тамо и стигне, по сваку цену.”

„Погрешно га процењујеш, Сивере. Он јесте енергичан човек, али и врло разуман.”

„Наравно, Евгенија. Та његова разумност је његов велики дар. Шта год да науми увек има савршено добро, савршено логично, хумано објашњење за то. У сваком тренутку у стању је да свакога убеди у исправност онога што чини и толико је успешан у томе да вероватно на крају убеди и самог себе. Уколико сте се икада размимоишли у ставовима, верујем да је увек успевао да те причањем утера у нешто што с почетка ниси прихватала, односно да те је придобио не наредбама и претњама, већ увек врло стрпљивим и рационалним аргументима.”

„Па…” промуца Инсиња.

На то Џенар саркастично додаде: „Да, видим да си и ти пропатила од његове 'разумности'. И сама увиђаш, дакле, колико је он добар Начелник. Није добар као човек, али је одличан Начелник.”

„Не бих ишла тако далеко и рекла да није добар човек, Сивере”, рече Инсиња, вртећи лагано главом.

„Дај да не разговарамо више о томе. Хтео бих да упознам твоју кћерку” Он устаде. „Могу ли да вас посетим у вашим просторијама после вечере?”

„То би било дивно”, рече Инсиња.

Џенар ју је посматрао како се удаљава, док му је са лица чилио осмех. Евгенија је хтела да се присећа, да ужива у успоменама, а његова прва реакција била је да помене њеног мужа. И, наравно, да се сва следила.

Он дубоко удахну ваздух. Још има ту невероватну способност да пали мостове пред собом.