Немезис

27

„Име му је Сивер Џенар”, рече Инсиња својој кћери, „и мислим да је најбоље да му се обраћаш са 'Заповедниче', јер, он је на челу Куполе.”

„У реду мајко. Ако му је то титула, тако ћу га ословљавати.”

„И нећу да га повредиш…”

„Не бих то никада учинила.”

„Напротив, Марлена, учинила би — и то одмах. То знаш исто тако добро као и ја. Слушај га и прихватај његове ставове, без уплива проистеклог из посматрања његовог тела. Молим те! Био је мој добар пријатељ, из студентских дана, и још нешто касније. Без обзира на то што се налази овде већ пуних десет година и што се нисмо видели за све то време, и даље смо стари пријатељи.”

„Мора да сте се својевремено забављали.”

„Управо сам то имала на уму”, обрецну се Инсиња. „Не желим да га посматраш и саопштаваш му шта он збиља мисли или осећа. И, за твоју информацију, нисмо се забављали и, поготово, нисмо били љубавници. Били смо пријатељи, драги једно другоме — као пријатељи. Но, пошто је твој отац…” Она затресе главом, и учини гест одагнавања. „Буди, такође, опрезна поводом онога што би могла рећи у вези са Начелником Питом, уколико дођете на ту тему. Имам осећај да Заповедник Џенар не верује баш много Начелнику…”

Марлена упути својој мајци један од својих ретких осмеха. „Јеси ли, можда, несвесно проучавала понашање Заповедника Џенара? Јер, то што кажеш, више је од осећања.”

Инсиња заврте главом. „Видиш? Не можеш да се контролишеш ни за секунд. Па, добро, није то тек осећање. Рекао је, заправо, да не верује Начелнику. Уосталом, знаш”, додаде она, готово као за себе, „можда има разлога…”

Наједном се окрену својој кћери и рече: „Да будем потпуно јасна, Марлена: сасвим слободно посматрај Заповедника и закључуј што год више можеш, али не говори му ништа. Реци мени. Разумеш?”

„Мислиш ли да нам прети каква опасност, мајко?”

„Не знам.”

„Ја знам”, закључи Марлена судбоносно. „Знала сам још од тренутка од кад се Начелник сложио да дођемо на Еритро. Само, не знам одакле нам прети опасност.”