Немезис

84

„Што се више приближавамо”, примети Венделова, „и што више података сакупљамо, ствар постаје све запетљанија. Доводи ли се, међутим, у питање то да је ово, по свему судећи, ипак мртав свет? На ноћној хемисфери нема ни трага осветљењу; нити, има било каквих знакова биљног живота, односно било каквог живота.”

„Нема уочљивих знакова”, исправи је хладно Ву, „али нешто производи кисеоник, зар не? Будући да нисам хемичар, не могу да смислим никакав хемијски процес који би то омогућавао. Може ли било ко од вас?”

Није ни сачекао евентуални одговор. „Заправо”, настави он, „озбиљно сумњам да би и хемичар могао изнаћи неко хемијско објашњење. Ако тамо има кисеоника, мора постојати неки биолошки процес који га производи. Ни за шта друго не знамо.”

„Рећи тако нешто”, примети Венделова, „значи просуђивати на основу једне једине атмосфере с кисеоником за коју знамо — земаљске. Можда ће нас због тога једног дана исмејавати. Могло би се испоставити да је Галаксија дословно препуна кисеоничких атмосфера, које немају никакве везе са животом. У том случају остаћемо запамћени по томе да смо затајили само стога што нас је завело наше искуство са једном једином планетом, неком врстом изрода, у смислу да је њен извор кисеоника биолошке природе.”

„Не”, успротиви се Џарлоу љутито. „Тако можемо до сутра, капетане. Можете смишљати све врсте сценарија, али не можете очекивати да се закони природе мењају у складу са вашим тренутним потребама. Уколико истрајавате на идеји о небиолошком извору кисеоничке атмосфере, мораћете да предложите неки другачији механизам.”

„Али, нема знакова присутности хлорофила у светлости која се одбија са тог света.”

„А зашто би га морало бити?” упита Џарлоу. „Постоји могућност да се, услед посебног притиска светлости са једне звезде црвеног патуљка, развила донекле нека другачија врста молекула. Могу ли да вам, у том погледу, изнесем своје мишљење?”

„Само изволи”, сагласи се Венделова са призвуком горчине. „Чини ми се да ништа друго и не радиш.”

„Врло добро. Све што са извесношћу можемо рећи јесте да су копнена пространства овог света лишена било каквих знакова живота. Али то још ништа не значи. Копнена пространства Земље била су, до пре четири стотине милиона година, исто тако пуста, али наша прапланета тада је већ поседовала кисеоничну атмосферу, као и живот који је бујао.”

„Живот у мору.”

„Да, капетане. Нема ничег спорног са животом у мору. То би, дакле, претпоставило присуство алги, или неких других, одговарајућих, микроскопских биљака које би савршено добро послужиле као фабрика кисеоника. Алге у земаљским морима производе осамдесет процената кисеоника који се сваке године излије у земаљску атмосферу. Зар то није и коначно објашњење? Објашњење за присутност кисеоника у атмосфери тог света, уз, наравно, привидно одсуство живота на копну. Ово, даље, значи да се без опасности можемо спустити на беживотно копно тог света и онда почети да проучавамо његове морске дубине са инструментима који су нам при руци — а да некој каснијој, боље опремљеној експедицији, препустимо детаљнија истраживања.”

„Да, али људска бића живе на копну. Да је Ротор успео да допре до овог система, сигурно би покушали да населе копнена пространства — а о томе нема ни најмањег наговештаја. Зар је збиља неопходно истраживати тај свет?”, упита Теса реторички.

„Наравно да јесте”, одврати брзо Ву. „Не смемо се вратити са пуким претпоставкама. Потребне су нам чињенице. А могуће је и да нас чекају изненађења.”

„Заиста очекујеш нешто слично томе?” упита Венделова с призвуком беса.

„Није битно очекујем ли то или не. Смемо ли себи допустити да се вратимо на Земљу и саопштимо им — претходно не проверивши ствар — да не треба очекивати никаква изненађења? Не изгледа ми нимало упутно.”

„Све ми се чини”, примети Венделова, „да си прилично драстично изменио свој став. Ти си, донедавно, био тај који је захтевао да се вратимо на Земљу, а да се ни не приближимо Суседној звезди.”

„Колико се сећам, био сам и навођен на промену мишљења”, одврати Ву. „Под овим околностима, међутим, морамо у сваком случају истражити сателит. Јасно ми је, капетане, да постоји искушење да се искористи прилика и да се крене у посету још неким звезданим системима; али, овог часа, када пред собом имамо један, по свему судећи, настањив свет, морамо се вратити на Земљу са што више информација о нечему што се, у практичном смислу, за нашу планету може показати далеко важније него што би то био каталошки преглед неколико оближњих звезда. Осим тога” он неодређено махну према осматрачком прозору, „ја желим да изблиза погледам тај свет. Имам осећај да ћемо на њему бити сасвим безбедни.”

„Ти имаш осећај”, понови саркастично Венделова.

„Често се ослањам на интуицију, капетане.”

Мери Бланковиц се умеша, прилично муклим гласом: „Капетане, и ја се поводим за својом интуицијом и могу рећи да сам забринута.”

Венделова упути изненађен поглед према младој жени. „Делујеш као жалосна врба.”

„Не, капетане. Само сам прилично узнемирена.”

„Зашто?”

„Употребила сам НД.”

„Неуронски детектор? Зарад овог пустог света? Зашто?”

„Зато што сам дошла овамо да бих га употребила”, одврати Бланковицева. „Зато јер ми је то дужност.”

„И, резултати су негативни”, закључи Венделова. „Жао ми је, Мери, али биће још прилика — уколико посетимо и друге звезде.”

„Али, капетане, управо је о томе реч — резултати нису негативни. Открила сам присуство интелигенције на том свету и то је оно што ме узнемирава. Налаз је збиља смешан, и, напросто, не знам шта да мислим.”

„Можда апарат не ради како треба”, напомену Џарлоу. „Посреди је нова направа, те не би било изненађујуће уколико би се показала непоуздана.”

„Али због чега детектор не би радио како треба? Зар не региструје наше присуство на броду? Или можда мислите да му је позитивна реакција на наше присуство на броду — лажна? Проверила сам. Сноп је савршено добро усмерен и уколико даје лажан позитиван налаз, тако би морало бити свуда. Међутим, нема позитивних реакција са гасног џина, рецимо, или са Суседне звезде, односно са других, насумично узетих тачака у свемиру; али сваки пут када га усмерим ка сателиту, добијам позитиван налаз.”

„Хоћеш да кажеш”, упита Венделова, „да си на том свету, на ком не можемо да установимо присуство живота, открила присуство интелигенције?”

„Сигнал је врло слаб. Једва сам га ухватила.”

„У ствари, капетане”, умеша се Фишер, „шта ћемо са Џарлоуовим становиштем? Ако постоји живот у тамошњем океану који ми нисмо у стању да детектујемо испод водене површине, то не би искључивало могућност да је реч о интелигентном животу, и можда је управо то оно што је др Бланковицева регистровала.”

„Фишер је, изгледа, рекао праву ствар”, поново се огласи Ву. „Напокон, мало је вероватно да би неки животни облик у мору — ма колико интелигентан био — могао развити технологију. Ватру, под морем, не можете имати. Нетехнолошки облици живота не могу бити нарочито уочљиви, па ипак могу бити интелигентни. А врсте без технологије, ма колико интелигентна била, не треба се плашити, поготово уколико није у стању да напусти своју водену животну средину и ако ми останемо на копну. То само чини ствари још занимљивијим и додатно повећава неопходност да се истраже.”

„Сви причате толико брзо и толико много да никако не успевам да искажем оно што желим”, примети Бланковицева нервозно. „Грешите, сви. Да је посреди интелигентан живот под морем, добила бих позитивну реакцију само из океана. Међутим, добијам је одасвуд, у подједнакој мери. И са копна и из мора. То је оно што не могу да разумем.”

„И са копна?” упита Венделова, с приметном неверицом. „Онда, значи, нешто ипак мора бити погрешно.”

„Али, не могу да установим никакву грешку”, рече Бланковицева. „То је оно што ме узнемирава. Једноставно, ништа не разумем.” А онда додаде, као објашњење: „Сигнал, наравно, јесте врло слаб, али, ту је.”

„Мислим да имам могуће објашњење”, огласи се поново Фишер.

Сви се погледи намах упреше у њега и он истог тренутка осети како постаје неодлучан. „Можда нисам научник”, рече он, „али то не значи да сам неспособан да увидим нешто што се чини прилично јасно. Интелигенција је под водом, али ми је не можемо уочити испод морске површине. То, очигледно, има смисла. Али, интелигенције има и на копну. Значи, дакле, да је и она на неки начин скривена. Где, другде, ако не под земљом.”

„Под земљом?” Џарлоу је готово експлодирао. Зашто би била тамо? Ништа јој не смета ни напољу; ни ваздух, ни температура, нити било шта што можемо да уочимо. Од чега би се интелигенција крила под земљом?”

„Од светлости, на пример”, упаде силовито Фишер. „Говорим о Роторијанцима. Претпоставимо да јесу колонизовали планету. Због чега би остали на површини, под црвеном светлошћу Суседне звезде, под којом роторијански биљни живот не би успевао и под којом би и они сами постајали све утученији? Под земљом би могли увести вештачку расвету, под којом би и њима и њиховим биљкама било много угодније. Поред тога…”

Он застаде, а Венделова га охрабри: „Настави. Шта има још?”

„Па, морали бисте да познајете Роторијанце. Они живе у унутрашњости свог света. На то су навикли и то сматрају нормалним. Бојим се да се не би осећали пријатно на спољашњој страни неког света. Заправо, одмах би се укопали под земљу.”

„Значи, твоје је мишљење да НД региструје присуство људских бића испод површине планете”, упита Венделова.

„Да. Зашто да не? Дебели слој земљишта између њихових евентуалних настамби и површине планете узрокује, по свој прилици, да слабе сигнали које бележи неуронски детектор.”

„Али Бланковицева региструје мање-више исту јачину сигнала и са мора и са копна”, примети Венделова.

„Са читаве планете”, додаде Бланковицева. „Јачина сигнала је свуда иста.”

„У реду. Изворна интелигенција је под морем. Роторијанци су под земљом. Зашто не би било тако?” упита Фишер.

„Чекајте”, упаде Џарлоу. „Мери, сигнале добијаш одасвуд, зар не?”

„Тако је. На одређеним местима незнатно су јачи или слабији, али, све у свему, једва успевам да их региструјем, тако да не могу бити сасвим сигурна. Међутим, извесно је да се интелигенција распростире свуда по планети.”

„Претпостављам”, поново ће Џарлоу, „да је то могуће кад је море у питању, али шта ћемо са копном? Зар заиста верујете да су Роторијанци, током само тринаест година, изградили мрежу тунела испод читаве површине тог света? Да, рецимо, сигнал стиже само са једног копненог подручја, или, чак, два — са једног маленог одсечка укупне површине планете — могао бих и да прогутам да се ради о јазбинама Роторијанаца. Али под читавом површином? Молим вас! Па у то не би поверовало ни малоумно дете.”

„Треба ли”, упита Ву „да то протумачим, Хенри, као твоју сагласност са идејом да се нека туђинска интелигенција налази посвуда испод површине планете?” упита Ву.

„Не видим до каквог бисмо другог закључка могли доћи” одговори Џарлоу, „осим уколико не прихватимо могућност да је Мерина справа потпуно неупотребљива.”

„У том случају”, умеша се Венделова, „питам се да ли би било безбедно спустити се на површину и истраживати. Страна интелигенција не мора безусловно бити и пријатељски расположена, а Надсветлосни баш није неки бојни брод.”

„Бојим се, ипак, да не можемо одустати”, рече Ву. „Морамо установити какав је облик живота доле присутан и како би — евентуално — могао стати на пут плановима о евакуацији Земље и пребацивању њеног становништва овамо.”

„Постоји једно место, једна тачка, са које ми стиже унеколико снажнији импулс”, јави се Бланковицева. „Није богзна шта, али треба ли да покушам поново?”

„Покушај”, сложи се Венделова. „Најпре ћемо брижљиво испитати све што можемо, па тек онда донети одлуку силазимо ли или не.”

Ву се ледено насмеши. „Сигуран сам да ћемо бити савршено безбедни.”

Венделова га само ошину мрким погледом.