Немезис

34

Фишер обухвати њен зглоб и нежно јој одмаче руку од своје главе. „Не лажеш ме кад кажеш да је хиперсвемирски лет могућ, зар не?”

„Нимало.”

„Онда те Земља позива к себи.”

„Зашто?”

„Зато јер Земља жели хиперсвемирски лет, а ти си једина међу признатим физичарима која сматра да је то могуће.”

„Ако си све то знао, Крајле, чему онда то унакрсно испитивање?”

„Нисам знао, док ми сама ниси рекла. Једини податак којим сам располагао био је тај да си тренутно најбриљантнији живи физичар.”

„Ох, јесам, јесам”, одврати Венделова самоиронично. „А тебе су послали као ловца?”

„Послали су ме да те убедим да дођеш.”

„Да ме убедиш у шта? Да дођем на Земљу? Претрпану, прљаву, сиротињску, шибану олујама и непогодама? Каква примамљујућа помисао!”

„Слушај ме, Теса. Није сва Земља таква. Вероватно на њој има свега тога што си набројала, али има на њој и дивних, мирних места и то ће бити све што ћеш видети. Уопште, заправо, не познајеш Земљу. Никада тамо ниси ни била, зар не?”

„Никада. Аделијанка сам, овде рођена, овде одрасла. Била сам на другим Насеобинама, али никада на Земљи, хвала лепо.”

„Онда ни не можеш имати никакву представу о Земљи. Не можеш ни претпоставити како је то велики свет. Прави свет. Овде живиш као шунка у цреву, као у кутији с играчкама, на неколико квадратних километара површине, уз шачицу других људи. Живиш у минијатури на коју си се давно навикла и која више нема шта да ти понуди. Земља, насупрот томе, располаже са преко шест стотина милиона квадратних километара површине. Са осам милијарди људских бића. Земља је неисцрпан извор различитости — неких врло лоших, али и неких предивних.”

„Али сва је огрезла у сиромаштву. Наука вам је никаква.”

„Стога што су наши научници — и наука, заједно с њима — отишли на Насеобине. Зато си нам и потребна ти, и други. Вратите се на Земљу.”

„Још не видим зашто.”

„Јер имамо циљеве, амбиције, жеље. Насеобине имају једино уживање у самима себи.”

„Чему толике амбиције, жеље и циљеви? Физика је скуп изазов.”

„Земљино богатство по глави становника прилично је скромно, признајем. Свако од нас је сиромашан, понаособ, али ако осам милијарди људи приложи нешто из свог сиромаштва, то ће бити огромна сума. Наша су изворишта и даље неискоришћена као и пре, још увек огромна, и ми можемо наћи више новца и више потенцијала него све Насеобине заједно — ако је у питању нешто од виталног значаја. А хиперсвемирски лет, уверавам те, за Земљу јесте од виталног значаја. Дођи на Земљу, Теса, и биће с тобом поступано као са највреднијим извором, као са најбриљантнијим мозгом који имамо, као са једном ствари коју сами не можемо направити.”

„Нисам уопште уверена да ће се Аделија сложити с тиме да одем”, примети Венделова. „И она је, можда, самозаљубљена Насеобина, али добро јој је позната вредност умова.”

„Аделија не може да стави приговор на твоју жељу да, из научних побуда, одеш на Земљу.”

„А када једном будем тамо, неће бити разлога да се враћам, то мислиш?”

„Нећеш имати на шта да се пожалиш. Биће ти тамо угодније него овде. Свака твоја жеља, сваки прохтев биће испуњен. И више од тога: могла би бити на челу хиперсвемирског пројекта и могла би имати неограничени буџет на располагању, за експерименте свих врста, за осматрања, проучавања…”

„Па, нудиш ми сјајну ствар.”

„Има ли још нешто што би могла пожелети?” Фишер је био упоран.

„Питам се”, одврати она. „Зашто си послат овамо? Тако згодан тип, као ти? Јесу ли очекивали да на брзака обрлатиш једну бакицу — физичара, утуљену, исфрустрирану, која би била заслепљена твојим телом, као мушица сијалицом?”

„Не знам шта је било на уму онима који су ме послали овамо. Теса, веруј ми да ја на уму нисам имао ништа слично. Не, пошто сам те упознао. Уопште ниси бакица, то и сама добро знаш. Знамо да ниси ни утуљена ни исфрустрирана. Оно што ти Земља нуди сан је сваког физичара. То нема везе с тим јеси ли мушко или женско, баба или девојчица.”

„Каква штета. Претпоставимо да се покажем јогунастом и да не пристанем да дођем. Шта би ти применио, као последње средство? Суздржати се од гађења и водити љубав са мном?”

Венделова прекрсти руке на грудима и погледа га изазивачки.

Фишер полако одговори, бирајући речи: „Понављам ти да не знам шта су моји претпостављени имали на уму. Вођење љубави не спада у оно што су ми рекли да обавезно учиним, а и да јесу, не бих морао суспрезати гађење. Ја сам мислио да ће ти бити довољно то што ти се пружа као физичару и нисам хтео да поверујем да ће ти бити потребно и нешто друго.”

„Страшно грешиш”, рече Венделова. „Видим ја и те физичарске предности и нестрпљива сам да прихватим понуду и да хиперсвемирски лет ишчупам из полумрака немогућег, али не бих се хтела одрећи ни твојих најбољих начина убеђивања. Желим и једно и друго.”

„Али…”

„Укратко. Ако ме желиш, плати. Има да ме убедиш као да ми ни на крај памети није ништа слично, и то најбоље што умеш, иначе нећу поћи. Хајде, зашто мислиш да седимо овде, у приватним одајама? Шта мислиш, чему ли служе? Мало смо провежбали, мало се тушнули, нешто пригризли и испили неколико чашица, причали, осетили задовољство у свему томе, а сада је ред и на нека друга задовољства. Хајде, почни да ме убеђујеш.”

И, на додир њеног прста, светлост у одаји се заводљиво пригуши.