Немезис

23

Припреме за одлазак на Еритро захтевале су од Инсиње времена. Било је ствари на Ротору које нису тек тако, на пречац, могле бити остављене. Морало се пуно тога завршити у астрономском Одељењу, издати налоге, наименовати заменика и консултовати се, још једном, са Питом, који се показао запањујуће некомуникативан по том питању.

Инсиња му то коначно сасу у лице приликом њене последње службене посете.

„Сутра одлазим на Еритро, знаш”, рече она.

„Шта кажеш?” Он погледа навише, пошто је пре тога проучавао неке анализе које му је донела. Била је, ипак, сигурна да их уопште не чита. (Покупила је неке Марленине трикове, али није знала како да их употреби. Није смела да поверује како напредује у том погледу, а да то, заправо, није случај.)

Она стрпљиво понови: „Сутра одлазим на Еритро, знаш.”

„Сутра, а? Па, вратићеш се, нема смисла да ти кажем 'збогом'. Чувај се. Сматрај то одмором.”

„Имам намеру да проучавам кретање Немезис кроз свемир.”

„То? Па…” Он учини гест рукама, као, 'па, није важно'. „Како хоћеш. Промена средине је одмор, чак иако радиш.”

„Хтела бих да ти се захвалим, Јанусе, што си нам то омогућио.”

„Твоја кћерка ме је замолила. Је ли ти рекла да смо разговарали?”

„Јесте, истога дана. Рекла сам јој да није смела да те узнемирава. Био си врло предусретлљив.”

Пит забрунда. „Па, она је врло необична девојчица. Није ми сметало што је дошла. Ионако је све привремено. Заврши с тим прорачунима и врати се овамо.”

Инсиња помисли: већ други пут помиње повратак. Шта би Марлена закључила из овога да се налази овде? Нешто зло, како је рекла? Али шта?

Ипак, рекла је, само, готово претећим тоном: „Вратићемо се.”

„Са новостима, бар се надам, да ће Немезис бити безопасна по Земљу — за пет хиљада година.”

„То ће чињенице рећи”, одврати она смркнуто и оде.