Немезис

8

Када је она безрезервно и сасвим прешла на Питову страну?

Инсиња се, испрва, гнушала помисли да откриће звезде-суседа мора остати тајна. Отворено је зазирала од тога да се оде из Сунчевог система у правцу чији је циљ био крајње магловит. За њу је изградња цивилизације по одабиру, недоступне свима, била етички нечасна.

Јавно се није бунила, уважавајући захтеве безбедности насеобине; но, била је решена да се Питу супротстави у четири ока — и то снагом аргумената, о којима би претходно темељито промислила, тако да су они били сасвим поуздани и необориви. Али, без обзира на то, до овог сучељавања никада није дошло.

Пит је увек — увек — стицао иницијативу.

Још давно јој је рекао: „Присети се, Евгенија, да си звезду-суседа открила мање-више случајно. Неко од твојих колега могао би то, сасвим независно, учинити на исти начин.”

„Мала је вероватноћа…” почела је.

„Не, Евгенија, не желимо да зависимо од вероватноће. Желимо да будемо сигурни. Постараћеш се да нико не посматра у том правцу, да нико не дође у посед твојих прорачуна, да нико не открије постојање и положај Немезис.”

„Откуд ја то могу?”

„Ох, врло лако. Говорио сам са Начелником. Сада си генерални шеф свих истраживања у вези са Даљинском сондом.”

„Али то би значило да узнапредујем…”

„Да. У одговорности, друштвеном статусу, примањима. Имаш ли примедбе на било коју од те три ставке?”

„Ни на једну”, одвратила је, осећајући како јој срце јаче лупа.

„Сигуран сам да ћеш посао главног астронома обављати више него добро. Водићеш рачуна о томе да се посао одвија по највишим стандардима квалитета, под условом да нема никакве везе са Немезис.”

„Али, Јанусе, то не може вечито остати тајна!”

„И неће. Када се једном отиснемо из Сунчевог система, сви ће знати све. До тада, што је мање могуће упућених — и што касније.”

Хтела је да настави да приговара, али, унапређење ју је спречило у томе.

Другом приликом, Пит ју је упитао: „А шта ћемо са твојим мужем?”

„Шта је са њим?” Одмах се накострешила.

„Колико знам, он је Земљанин.”

„Пореклом је са Земље, али је држављанин Ротора”, процеди Инсиња.

„Претпостављам да му ниси зуцнула ништа у вези са Немезис?

„Апсолутно ништа.”

„А је ли ти тај твој муж икада рекао због чега је напустио Земљу и тако жустро радио на томе да добије наше држављанство?”

„Не, није. Нисам га ни питала.”

„Али понекад размишљаш о томе, зар не?”

Оклевала је, па потом признала: „Да, понекад.”

„Можда би требало да ти кажем”, примети Пит, уз осмех.

И, доиста, рекао јој је, мало по мало. Никада превише. Никада то није била поплава, већ, као да је делимично доливао воду у чашу. То ју је извукло из чауре. Живот на Ротору условљавао је да се ствари углавном посматрају само на роторијански начин.

Но, благодарећи Питу, ономе што јој је рекао, филмовима које јој је сугерисао да погледа, постајала је свесна Земље, њених милијарди житеља, општег гладовања и насиља, дроге и застрањивања. Доживљавала је Земљу као легло беде, нешто од чега треба побећи што пре. Више се није двоумила поводом правих разлога Крајловог одласка. Чудило ју је, међутим, зашто се тако мало Земљана иселило.

Ни на Насеобинама није било много боље. Уочавала је како се људи затварају, како све слабије међусобно опште. Ниједна Насеобина није желела ништа страног порекла — ниједан примерак флоре или фауне. Роба је успорено циркулисала, преношена потпуно аутоматизованим превозним средствима и у брижљиво стерилисаним контејнерима.

Насеобине су се међусобно гложиле и мрзеле. Насеобине у Марсовом појасу бејаху можда и понајгоре. Тек су се оне у астероидном појасу још слободно множиле, али су и оне са подозрењем гледале на унутрашње Насеобине.

Инсиња се све више слагала са Питом. Штавише, постајала је заговорник напуштања беде, као и зачињања новог система светова где ће се патње избрисати. Нови почетак, нове могућности.

А онда је открила да је беба на путу и њен ентузијазам је спалснуо. Ризиковати свој живот, и Крајлов, на том дугом путовању било је још подношљиво. Али беба, дете…

Пит је био неуништив. Честитао јој је. „Дете ће бити рођено овде и имаћеш сасвим мало времена да се привикнеш на новонасталу ситуацију. Проћи ће још годину и по дана пре но што будемо спремни за полазак. Дотле ћеш већ схватити колико си срећна што не мораш дуже да чекаш. Дете се неће сећати беде уништене планете и непоправљиво подељеног становништва. Знаће само за нови свет, разумевање и попустљивост. Срећно дете. Дете провиђења. Моја деца су већ одрасла, већ формирана.”

И Инсиња је поново поверовала. Када се Марлена коначно родила, она је збиља почела да бива нестрпљива, да се боји да ће, пре поласка, њено дете остати довека обележено и заражено промашајем по имену Сунчев систем.

У то време је била у потпуности на Питовој страни.

На њено велико олакшање, Фишер беше задовољан својом кћерком. Није се, искрено, надала да ће он бити богзна какав отац. Ипак, посветио се детету и преузео на себе све обавезе око подизања девојчице. Чак је понекад изгледао збиља срећан.

Одједном, некако у време када се ближио Марленин први рођендан, појавише се говоркања, кроз цео Сунчев систем, како Ротор намерава да оде. То је одмах проузроковало и политичку кризу и Пит, који је све крупнијим корацима хитао ка месту Начелника, одлично се забављао.

„Могу само да нас мрзе”, говорио је. „Немају начина да нас зауставе и сви ти повици о нелојалности, са њиховим објашњењима 'шовинизма у Сунчевом систему', само ће их одвратити од тога да сами изучавају хиперпогон. А то нам може само користити.”

„Али, Јанусе, како је процурило у јавност?” питала је Инсиња.

„За то сам се сам постарао”, осмехнуо се он. „У овом тренутку немам ништа против да се зна да одлазимо, докле год не знају куда одлазимо. На крају крајева, тешко да бисмо то могли и сакрити у овом тренутку. Мораћемо да спроведемо референдум и чим роторијански народ сазна за одлазак, сазнаће сви.”

„Референдум?”

„Наравно. Размисли. Не можемо се бактати са гомилом народа који се или плаши, или је сувише слаб према прапостојбини. Тако никада нећемо успети. Желимо само оне који су спремни да пођу, који, чак, жуде да пођу.”

Био је потпуно у праву. Кампања је одмах почела и то што су вести раније процуриле ублажило је оштрину реакције ван Ротора — а и на њему самом.

Неки Роторијанци били су одушевљени предлогом; неки су се плашили.

„Па то је право лудило”, грмео је Фишер.

„Мора бити тако”, одвратила је Инсиња опрезно.

„Зашто? Нема потребе лутати међу звездама. Где бисмо завршили? Тамо нема ничега.”

„Тамо су милијарде звезда.”

„А колико планета? Не знамо колико тамо има настањивих планета и има ли их уопште. Овај систем, Сунчев систем, једини је дом за који знамо.”

„Истраживање је у крви људских бића”. Била је то једна од уобичајених Питових фраза.

„То је романтична бесмислица. Шта мислите, да ће људи гласати у прилог томе да се одвоје од човечанства и да их прогута свемир?”

„По мом мишљењу, Крајле”, примети Инсиња, „расположење на Ротору углавном иде у прилог томе.”

„То је само пропаганда владе. Мислиш да ће људи гласати да оставе Земљу? Сунце? Никада! Ако до тога дође, нас троје се враћамо на Земљу.”

Осетила је како јој се срце стеже. „О, не. Желиш ли све те ветрове, мећаве, олује, како год да их зовеш? Хоћеш ли лед и воду који падају са неба и ваздух што ти шишти око ушију?”

Он диже обрве. „Није то тако страшно. Олује наступају повремено, али се дају предупредити. Заправо, забавне су — ако нису сувише страшне. Све је то занимљиво — буде мало хладно, па мало врућина, мало провала облака — то ствара разноликост. Држи те у животу. Осим тога, помисли на националне кухиње…”

„Кухиње? Како можеш? Толики људи гладују. Увек им шаљемо добровољну помоћ.”

„Неки људи гладују. Не сви.”

„Не очекујеш, ваљда, да Марлена живи под таквим околностима?”

„Милијарде деце су тамо.”

„Моје дете неће бити међу њима”, одсече Инсиња.

Све је наде сада полагала у Марлену. Било јој је десет месеци, имала је по два зубића горе и доле, могла је да стоји усправно, грчевито се при том држећи за оградицу кревета, и гледала је на свет око себе тим својим радозналим, бистрим очима.

Фишер је био недвосмислено заљубљен у своју нелепу кћер. Више него икад, заправо. Када је није љуљашкао, гледао би нетремице у њене дивне очи. Била му је све и сва и чинило се да му она надокнађује све што није имао.

Сигурно да Фишер не би отишао на Земљу ако би то значило и његов растанак са Марленом. Инсиња није била сигурна какав би му избор био да је она сама у питању, али Марлена ће превагнути.

Да ли је било баш тако?