Немезис

14

Марлени беше прилично јасно да њена мајка не жели да говори о могућем уништењу Земље, јер је у њој постојала та непрестана инхибирајућа кочница. Када би Марлана престала да наваљује, ова би заћутала. Њен израз — то, како се благо одмиче од ње, као да жели да се удаљи; то, како лагано облизује усне, као да жели да отклони укус сопствених речи. То је све за Марлену била отворена књига.

Но, она није желела да њена мајка престане да прича. Морала је сазнати још више.

Стога, мало потом, тихо упита: „Ако се не сударе, како ће онда Немезис уништити Земљу?”

„Да покушам да ти објасним. Земља кружи око Сунца, баш као и Ротор око Еритра. Уколико би се у Сунчевом систему налазили само Сунце и Земља, она би око њега кружила истом орбитом готово вечно. Кажем 'готово', јер се испоставља да Сунце емитује гравитационе силе које слабе Земљин ротациони моменат, што би условило да се она сасвим лагано и постепено приближава Сунцу. Но, то можемо занемарити.

Компликујући чинилац јесте то што Земља није сама. Месец, Марс, Венера, Јупитер, свако тело у близини делује својом гравитацијом на Земљу. Те силе су занемарљиве уколико се пореде са Сунчевом, те Земља мање-више остаје постојано на својој орбити. Ипак, орбита трпи извесне промене, које зависе од правца и интензитета деловања тих тела, која се и сама крећу. Земља благо осцилује, при чему је и нагиб њене осе такође подложан промени.

Могуће је доказати — заправо, већ је доказано — да су те промене цикличне. Оне не напредују у једном правцу, већ иду напред-назад. Коначан исход је то да Земља, на својој путањи око Сунца, осцилује на десетину разних начина. Сва тела у Сунчевом систему осцилују на исти начин. Међутим, то осциловање се не одражава на живот који Земља носи са собом. У најгорим случајевима, ова осциловања могу узроковати ново ледено доба, или ишчезавање ледених, поларних предела, односно пад — или подизање — нивоа мора, али живот је све то већ претурио преко главе током више од три милијарде година.

Но, претпоставимо сада да Немезис прохуји на раздаљини од једног светлосног минута. Било би то нешто мање од билион километара. Док Немезис буде пролазила — а за пролазак ће јој бити потребно неколико година — својом ће гравитацијом деловати на читав систем. То значи да ће се осциловања појачати, с тим што ће се касније, када дејство умине, вратити на свој уобичајени интензитет.”

„Мајко, делујеш као да је то што говориш погубније него што желиш да звучи. Шта је лоше ако Немезис донесе Земљи, и Сунчевом систему, мало више осцилација, када ће се он ионако после поново упостојити?”

„Питање је да ли ће се упостојити на старом месту. Ту лежи проблем. Ако се равнотежни положај Земље мало измени — што ће рећи, ако се нађе мало даље од Сунца, односно мало ближе, ако јој орбита постане ексцентричнија или оса мање или више нагнута — како ће се то одразити на Земљину климу? Чак и мајушна промена може значити да Земља постане неупотребљива за живот.”

„Можеш ли то унапред да прорачунаш?”

„Не. Ротор није место са кога би се то могло лако извести. И он осцилује и то врло приметно. Било би ми потребно прилично времена и прилично рачунања да, посматрајући одавде, тачно установим којим се правцем Немезис креће. А ни то неће бити сасвим сигурно све док се она сасвим не приближи Сунчевом систему, што ће се десити далеко после моје смрти.”

„Значи, не можеш тачно рећи колико ће близу бити Немезис када се буде мимоилазила са Сунчевим системом?”

„То је готово немогуће израчунати. Требало би имати у виду гравитациони уплив сваке оближње звезде у пречнику од десетак светлосних година. Осим тога, најмање неурачунато дејство може произвести грешку од преко две светлосне године — што значи да сигурни погодак представља, заправо, потпуни промашај. Или обрнуто.”

„Начелник Пит каже да ће сви у Сунчевом систему имати могућност да се склоне пре но што Немезис наиђе. Је ли у праву?”

„Могуће је да јесте. Али како неко може бити сигуран у то шта ће се десити током наредних пет хиљада година? Какве ће то историјске преврате изазвати и какве ће опште последице имати? Можемо само да се надамо да ће сви безбедно умаћи.”

„Чак и ако нису упозорени”, примети Марлена, осећајући се помало надмено што својој мајци тумачи астрономски труизам, „снаћи ће се и сами. Морају. Немезис ће прилазити све ближе и ближе и све ће им лакше бити да израчунају њен прави курс.”

„Али обрнуто сразмерно ће се смањивати време које им је потребно да безбедно оду — ако се то покаже неопходно.”

Марлена спусти поглед негде према својим петама и рече: „Мајко, не љути се на мене. Чини ми се као да би ти била несрећна ако би било ко успео да безбедно клисне из Сунчевог система. Нешто друго је посреди што није у реду. Реци ми, молим те.”

„Не допада ми се помисао да Земља остаје напуштена”, одговори Инсиња. „Чак и ако се евакуација обави како траба, са довољно времена за припрему и свим другим погодним условима, и даље ми се све то заједно не допада. Не желим да Земља остане пуста.”

„Претпоставимо да тако мора бити.”

„Онда ће и бити. Могу се помирити са неизбежним, али оно не мора и да ми се допадне.”

„Сентиментална си према Земљи? Тамо си студирала, зар не?”

„Тамо сам спремала свој дипломски рад. Није ми се свиђало на Земљи, али то сад није битно. То је место са кога је човечанство потекло. Знаш ли шта хоћу да кажем, Марлена? Чак и ако на то нисам мислила тада, то ипак јесте место где се живот развијао током еона. То за мене није тек свет, већ идеја, апстракција. И желим да он настави да постоји, због свега у прошлости. Не знам јесам ли била довољно јасна.”

„Отац је био Земљанин”, убаци опрезно Марлена.

Инсиња се незнатно згрчи. „Да, био је.”

„И, вратио се на Земљу.”

„Тако кажу. Да, претпостављам да је тако.”

„Значи, ја сам полуземљанка, зар не?”

Инсиња се намршти. „Сви смо ми Земљани, Марлена. Моји прапрапрапреци читав су свој живот провели на Земљи. Моја прапрабака рођена је тамо. Сви смо, без изузетка, потекли оданде. И не само људи. Сваки облик живота на свакој Насеобини, од вируса до дрвета, води порекло са Земље.”

„Али то знају само људска бића”, рече Марлена. „Неки су више, неки мање свесни тога. Помислиш ли, каткад, на оца, чак и данас?” Марлена погледа чврсто своју мајку, а онда се трже. „Добро, то није моја ствар. То желиш да ми кажеш?”

„Да, то сам прво помислила, али не морам се увек управљати осећањима. На крају, ти си његова кћерка. Да, помислим на њега, чак и данас, ту и тамо.” Она благо слеже раменима. „А мислиш ли ти на њега, Марлена?”

„Немам на шта да мислим. Не сећам га се. Нисам никада видела холограме, рецимо, или нешто слично томе.”

„Да, није било сврхе…” Евгенијин глас се изгуби.

„Али када сам била млађа”, настави Марлена, „питала сам се зашто су неки очеви остали уз своју децу и после Одласка, а неки не. Мислила сам, тада, да они који су се одвојили нису волели своју децу, па, сходно томе, да ни мој отац није волео мене.”

„То ми никада ниси рекла.” Инсиња је нетремице гледала своју кћер.

„Па, била је то моја интимна мисао, док сам била мала. Пошто сам одрасла, схватила сам да ствар није баш тако једноставна.”

„Ниси морала да мислиш тако. То, уосталом, није ни тачно. Ја бих те разуверила, да сам само имала и најмању слутњу…”

„Али мајко, ти не волиш да говориш о тим временима, и ја то разумем.”

„Ипак бих говорила, да сам само знала шта ти се врзма по глави; да сам могла, као ти мени, да теби читам с лица. Он те јесте волео; повео би те са собом да сам му ја то допустила. Моја је грешка, у потпуности, што сте растављени.”

„И његова. Могао је остати са нама.”

„Да, могао је. Али сад, како су године пролетеле, боље могу да проникнем у његове проблеме него што сам онда могла. На крају, ја нисам напуштала свој дом, он је ишао са мном. Била бих две светлосне године далеко од Земље, али и даље на овом истом Ротору на коме сам и рођена. Твој је отац био другачији. Рођен је на Земљи, не на Ротору, и претпостављам да не би могао поднети да се заувек одвоји од Земље. И сада понекад размишљам о томе. Рекох, не волим помисао на то да Земља може бити напуштена. Мора да има неколико милијарди људи чија би срца такав одлазак потпуно сломио.”

Наступи за тренутак тишина, а онда се огласи Марлена: „Баш ме занима шта отац чини у овом тренутку, тамо, на Земљи?”

„Откуд знам, Марлена? Двадесет билиона километара је огромна удаљеност, а четрнаест година огромно време.”

„Мислиш ли да је још жив?”

„Ни то не можемо поуздано знати”, одврати Инсиња, „јер живот на Земљи може бити тако кратак.” А онда додаде, као да је одједном свесна да не прича сама са собом: „Сигурна сам да је жив, Марлена. Био је у одличном стању, доброг здравља, када је отишао, а сада се тек приближава педесетој.” И, на крају, сасвим нежно, додаде: „Недостаје ли ти, Марлена?”

Марлена заврте главом. „Не може ти недостајати неко кога никада ниси имао.”

(Али ти си га имала, мајко. И он теби недостаје.)