Немезис

21

Касније, истог дана, јер се оклевање није смело допустити, Крајл Фишер се нађе у управи Земаљског Истражног Бироа, међу запосленима познатијим једноставно као Уред.

Катиморо Танајама, који је управљао Уредом већ преко тридесет година, постајао је, већ, полако, старац. Холографски снимци који су га приказивали (а није их било пуно) бејаху снимљени пре много година, док му је коса још била оштра и тамна, тело усправно а израз енергичан.

Сада је већ био сасвим сед; његово тело (никада високо) сада је било помало повијено, а и деловало је некако крхко. Био је већ дошло доба, помисли Фишер, када је требало полако да размишља о пензији — ако је тај човек уопште помишљао на тако нешто. Јер, Фишер је и то приметио, Танајамине очи, скривене и тамне, бејаху и даље и проницљиве и оштре, баш као некада.

Фишер је, помало, био на мукама трудећи се да свог саговорника сасвим разуме. Енглески, истина, беше постао готово универзални језик широм планете, колико год је то једном језику било могуће, но, имао је своје шаролике варијанте. Танајамин енглески ни издалека није припадао северноамеричкој варијанти, на коју Фишерове учи бејаху навикле.

„Па, Фишеру, изневерио си нас, тамо на Ротору”, поче хладно Танајама.

Фишер није видео сврху у томе да се око овога поново расправља. Штавише, уопште није жудео да се расправља са Танајамом око било чега.

„Да, Управниче”, одврати он безбојно.

„Иако можда још за нас имаш неку додатну информацију.”

Фишер сметено слеже раменима: „Већ сам био испитиван, толико и толико пута.”

„Да, обавештен сам, знам. Но, нису те довољно темељно испитивали. Али има једно питање на које ја тражим одговор.

„Да, Управниче.”

„Да ли си за свог боравка на Ротору из било чега што си чуо или видео могао доћи до закључка да је роторијанска управа испољавала мржњу према Земљи?”

Фишерове обрве се набраше. „Мржњу? Па, било је јасно да народ на Ротору, и на другим Насеобинама, гледа с висине на Земљу, презирући је као декадентан, бруталан и насилан свет. Али мржња? Искрено речено, мислим да се нису у тој мери бавили нама да би нас мрзели.”

„Говорим о високим круговима, не о народу.”

„И ја, Управниче. Нисам приметио знаке мржње.”

„Нема других објашњивих побуда.”

„Побуда за шта, Управниче? Ако ми можете одговорити на то питање.”

Танајама га прострели погледом (снага његове личности чинила је да му низак раст буде готово неприметан). „Знаш ли да се новооткривена звезда креће у нашем правцу? Тачније, право овамо?”

Фишер, затечен, баци брз поглед према Вајлеру, но овај је седео у сенци, ван простора обасјаног сунчевим зрацима што су долазили кроз прозор, и није се дало закључити где му је поглед усмерен.

Танајама, који је био на ногама, нагло додаде „Седи, Фишеру, ако ће ти то помоћи да боље размишљаш. А и ја ћу сести.” Сео је на ивицу стола, клатећи ногама.

„Јеси ли знао за путању звезде?”

„Не, Управниче. Нисам знао ни за њено постојање све док ми агент Вајлер то није рекао.”

„Ниси знао? То мора да је на Ротору била позната ствар.”

„Ако је тако, нико ми то није рекао.”

„Твоја супруга је показивала знаке среће и узбуђења у раздобљу непосредно пре поласка Ротора. То си рекао Вајлеру. У чему је лежао разлог таквог понашања?”

„Агент Вајлер је претпоставио да је то могло бити услед открића нове звезде.”

„Можда је, осим тога, знала све у вези са путањом звезде и можда је била усхићена због онога што ће нам се десити.”

„Не видим зашто би била срећна због тога. Осим тога, Управниче, морам вам рећи да ја немам никакву представу о томе да ли је она знала за путању звезде, па чак ни да она постоји. Као ни било ко други на Ротору.”

Танајама га је замишљано посматрао, гладећи своју браду као да себи олакшава бол на том месту.

„Народ на Ротору је у потпуности припадао белој раси, зар не?” упита он напокон.

Фишер разрогачи очи. Такав вулгаризам одавно није чуо — поготово не од стране владиног функционера. Присетио се Вајлеровог коментара непосредно по повратку на Земљу, у вези с Ротором: 'Снежане'. Отписао је коментар као гадан сарказам и није му више придавао значај.

Он озлојеђено одврати: „Не знам, Управниче. Нисам проучавао Роторијанце на тај начин. Не бих знао рећи ког су порекла.”

„Хајде, Фишеру. Не мораш их проучавати. Судиш по њиховом изгледу. Јеси ли, за све време свог боравка на Ротору, наишао на једну једину особу афричког, азијатског или индијског порекла? Или, простије, црнца, или бар мешанца?”

Фишер експлодира. „Управниче, говорите као да смо у двадесетом веку.” (Да је знао како да се жешће изрази, учинио би то без оклевања). „Уопште не размишљам о стварима на тај начин, нити би тако требало да размишља било ко на Земљи. Чуди ме да ви тако размишљате и мислим да вам не би одговарало да се то прочује.”

„Не уљуљкуј се бајкама, агенте Фишеру”, одврати Управник, упирући у њега свој квргави прст пун упозорења. „Ја говорим о стварима онако каве оне јесу. Знам да ми, на Земљи, игноришемо све варијације међу нама самима — у најмању руку, у односу на Спољње светове.”

„Само тако?” упита Фишер разочарано.

„Да, само према Спољњим световима”, понови хладно Танајама. „Када се људи са Земље крећу према Насеобинама, раслојавају се према варијантама. Зашто би то чинили, ако би збиља игнорисали те варијанте? На свакој појединој насеобини сви су налик једни на друге. А чак и ако има благих разлика, они који су у мањем броју осећају се угроженима и селе се на оне Насеобине где ће бити у већини и где се неће тако осећати. Зар није тако?”

Фишер то није могао да порекне. Било је збиља тако, а он се некако подсвесно беше помирио с тим, не доводећи ствар у питање. Ипак, тешко је прихватао ту чињеницу. „Људска природа. Воли да се сроди са околином. И сроди се увек са себи сличном.”

„Људска природа, наравно. Срођује се са сличним зато што мрзи и презире различитост.”

„Па, има и аз… азијатских Насеобина”, једва изговори, схвативши у пола речи да би се овиме Танајаму могао смртно увредити — Танајаму који је, увређен, постајао изузетно опасан.

Но, овај није ни трепнуо. „То врло добро знам, али доскора су белци доминирали планетом и то никако не могу да забораве, зар не?”

„Ни други, можда, не могу да забораве, па чак можда имају и више разлога за мржњу према Земљи.”

„Али управо је Ротор тај који је побегао из Сунчевог система.”

„Десило се да су баш они открили хиперпогон.”

„И десило се да су отишли на оближњу звезду за коју само они знају, и десило се да ће та звезда баш проћи покрај сунчевог система и уништити га.”

„Ми не знамо да ли су они тога свесни. Чак не знамо ни да ли знају за нову звезду.”

„Али наравно да знају”, одврати Танајама готово презриво. „И отишли су — не упозоривши нас.”

„Управниче — уз све поштовање — то што кажете је нелогично. Ако они желе да се настане на звезди која ће, касније, уништити Сунчев систем, морају знати да ће и њихов тамошњи систем бити уништен.”

„Они могу лако да се извуку, чак и да се прилично умноже. А шта ћемо ми са осам милијарди људи које треба евакуисати?”

„Колико времена имамо?”

Танајама слеже раменима. „Неколико хиљада година, како ми рекоше.”

„То је дуго раздобље. Можда им се, у складу с тим, није учинило потребним да нас упозоравају. Јер, како се звезда буде приближавала, једном бисмо је и сами морали открити.”

„Али у то време имаћемо знатно мање времена за узмак. Њихово откриће звезде било је сасвим случајно. Ни ми је не бисмо открили још дуги низ година, да није било те опаске твоје супруге и твоје — одличне — сугестије, да прегледамо део неба који су желели да сакрију од нас. Ротор је рачунао с тим да ми ту звезду нећемо открити у скорије време.”

„Али, Управниче, какве би биле њихове побуде за тако нешто? Једноставно, неконтролисана мржња?”

„Не неконтролисана. Сунчев систем, са огромним постотком обојеног становништва, мора бити уништен. Тако да човечанство може поново да се роди, на бази хомогене беле расе. А? Шта кажеш на то?”

Фишер беспомоћно заклима главом. „Немогуће. Незамисливо.”

„Зашто би иначе избегли да нас упозоре?”

„Зар не допуштате могућност да ни сами нису знали за путању звезде?”

Танајама иронично одврати: „Немогуће, незамисливо. Нема другог разлога за такав поступак осим њихове жудње да виде наше уништење. Али ми ћемо, сами за себе, овладати хиперсвемирским путовањем, и отићи на ту њихову звезду и наћи их. И онда ће бити један — један.”