Немезис

68

Сувих и бледих усана, Евгенија Инсиња настојала је да не изгледа одвећ узбуђена. „Шта се догодило напољу, Марлена?”

„Ништа”, узврати Марлена. Тамне очи биле су још широке и бездане. „Баш ништа.”

„Немој ми то рећи. Трчала си и вриштала.”

„Можда је тако и било накратко — али само накратко. Видиш, напољу је било тихо, тако тихо, да ми се после извесног времена учинило да сам зацело оглувела. Само тишина, схваташ. Стога сам и потрчала, само да чујем нешто, и завикала…”

„Само да би чула нешто?” упита Инсиња, набравши веђе.

„Да, мајко.”

„Очекујеш ли да поверујем у то, Марлена? Морам ти рећи да не верујем. Снимили смо твоје крике и то нису били крици као кад неко хоће само да разбије тишину. Били су то крици ужаса. Нешто те је престрашило.”

„Казала сам ти. Тишина. Могућност да сам оглувела.”

Инсиња се окрену према Д'Обисоновој. „Је ли могуће, докторе, да ако не чујете ништа, баш ништа, а навикли сте да непрекидно нешто чујете, онда ваше уши могу да уображавају да нешто чују како би се осећале корисне?”

Д'Обисонова се на силу кратко осмехну. „Исказали сте то врло живописно, али истина је да лишавање чула спољних надражаја може да изазове халуцинације.”

„То ме је узнемирило, претпостављам. Али пошто сам чула властити глас и бат корака, примирила сам се. Питајте ону двојицу стражара који су изишли пред мене. Била сам потпуно мирна када су дошли и без потешкоћа сам кренула за њима у Куполу. Питај их, чика Сивере.”

Џенар климну. „Већ су ми то казали. Уз то, сами смо посматрали целу ствар. Врло добро, дакле. Тако стоје ствари.”

„Уопште није врло добро”, одврати Инсиња, и даље бледа у лицу — из страха, беса, или и из једног и другог. „Она више не излази напоље. Са огледом је готово.”

„Не, мајко”, узврати срдито Марлена.

Д'Обисонова подиже глас, као да је желела да предупреди љутити судар воља мајке и кћерке. „Оглед још није завршен, докторе Инсиња. То да ли иде напоље или не иде — овога часа није важно. Претходно нам ваља да се суочимо са последицама онога што се догодило.”

„Шта хоћете да кажете?” упита Инсиња.

„Хоћу да кажем да је лепо причати о причињавању да се чују гласови зато што ухо није навикло на тишину, али сасвим могућни други узрок овог синдрома јесте појава извесне менталне нестабилности.”

Инсиња је изгледала пометено.

„Мислите ли на еритроску кугу?” упита Марлена гласно.

„Немам конкретно то на уму, Марлена”, узврати Д'Обисонова. „Не располажемо никаквим доказима; посреди је само могућност. Потребно нам је још једно скенирање мозга. То је за твоје добро.”

„Не”, рече Марлена.

„Немој се противити”, одврати Д'Обисонова. „Ствар се мора извести. Немамо избора. Напросто, морамо.”

Марлена осмотри Д'Обисонову својим тамним, проницљивим очима, па рече: „Надате се да имам кугу. Желите да имам кугу.”

Д'Обисонова се укрути, а глас јој постаде пуцкетав. „То је смешно. Како се усуђујеш да кажеш тако нешто?”

Но, сада се и Џенар упиљио у Д'Обисонову. „Ренеј”, рече он, „расправљали смо о тој стварчици везаној за Марлену и ако она каже да желиш да има кугу, онда мора да си се одала на неки начин. Односно, ако Марлена мисли озбиљно и не каже то само из страха или љутње.”

„Озбиљно кажем”, рече Марлена. „Управо сва кипти од наде и узбуђења.”

„Дакле, Ренеј”, упита Џенар помало хладно, „је ли истина?”

„Схватамх шта девојка хоће да каже”, одврати Д'Обисонова, намргодивши се. „Већ годинама нисам проучавала свеж случај поодмакле куге. А и у оно време када сам за то имала прилике, када је Купола још била примитивна и тек основана, нисам располагала дословце никаквом прикладном опремом којом сам могла да предузмем изучавања. Професионално говорећи, веома бих се обрадовала прилици да темељито испитам случај куге модерним техникама и инструментима, да установим, можда, њен прави узрок, да дођем до правог лека, до праве превентиве. То јесте разлог за узбуђење, да. Посреди је професионално узбуђење које је ова млада жена, неспособна да чита мисли и без искуства у овим стварима, протумачила напросто као радост. Али ствар ипак није тако једноставна.”

„Можда није једноставна”, рече Марлена, „али је злонамерна. У томе нисам погрешила.”

„Погрешила си. Скенирање мозга се мора извести и извешће се.”

„Неће”, одврати Марлена, практично вичући. „Мораћете ме присилити или омамити, али онда неће ваљати.”

„Не желим да се ишта уради против њене воље”, рече Инсиња дрхтавим гласом.

„Ова ствар превазилази то да ли она нешто хоће или неће…” заусти Д'Обисонова, а онда се изненада затетура, ухвативши се рукама за стомак.

„Шта је било?” упита аутоматски Џенар.

Тренутак потом, не сачекавши на одговор и препустивши Инсињи да поведе Д'Обисонову до најближе софе и да је убеди да мало прилегне, он се окрену према Марлени и журно рече: „Марлена, сложи се са испитивањем.”

„Не желим то. Рећи ће да имам кугу.”

„Неће. Јемчим ти. Не, осим ако је стварно немаш.”

„Немам је.”

„Сигуран сам да је тако и скенирање мозга ће то потврдити. Веруј ми, Марлена. Молим те.”

Марлена пређе погледом од Џенара до Д'Обисонове и натраг. „И моћи ћу поново да изиђем на Еритро?”

„Разуме се. Колико год пута будеш желела. Ако си нормална — а уверена си да си нормална, зар не?”

„Сасвим уверена.”

„Онда ће то потврдити скенирање мозга.”

„Да, али она ће рећи да свеједно не могу више напоље.”

„Твоја мајка?”

„И докторка.”

„Не, неће се усудити да те спрече. Реци сада само да ћеш дозволити скенирање мозга.”

„У реду. Нека јој буде.”

Ренеј Д'Обисон стаде да се придиже.