Немезис

55

Никада раније Евгенија Инсиња није посматрала приближавање нове године уз тако болну усредсређеност на календар. За тако нешто никада раније није било разлога. Штавише, и сам календар представљао је тек далеки архаизам.

На Земљи, година је почела обележавањем појединих доба, као и празника који су стајали с њима у вези — почетак лета, почетак зиме, сетва, жетва — или како су већ називани.

Крајл јој је (присетила се Инсиња) објаснио све замршености календара, уживајући у томе на свој мрачан и свечан начин, као што је чинио и са свим осталим што га је подсећало на Земљу. Слушала га је уз мешавину заноса и зебње; заноса — зато што је желела да подели његово интересовање, а то је могло још више да их зближи; зебње — зато што се побојала да би његово занимање за Земљу могло да га одвоји од ње, као што се на крају и догодило.

Необично је што је и даље осећала тај бол — али је ли сада мало минуо? Изгледало јој је да се заправо не може присетити Крајловог лица, да се сада једино присећа сећања. Је ли то био спомен на спомен што је сада стајало између ње и Сивера Џенара?

Но, исто такво сећање на сећања нагонило је Ротор да се и даље држи земаљског календара. На Ротору није било годишњих доба. Имао је годину, разуме се, зато што је (баш као и све остале Насеобине из система Земља-Месец, уз једини изузетак оних неколико које су кружиле око Марса или које су се градиле у астероидном појасу) пратио Земљу на њеном путовању око Сунца. Но, без годишњих доба, сама година постајала је бесмислена. Али она се ипак рачунала, баш као и месеци и недеље.

Ротор је такође имао дан, вештачки подешен да траје двадесет четири часа; током половине овог раздобља унутра је пуштана Сунчева светлост, да би потом, за време друге половине, бивала заклањана. Могло се исто тако подесити да Роторов дан буде било које друге дужине, али је ипак задржано трајање Земљиног дана и такође је био подељен у двадесет четири шездесетоминутна часа, а сваки минут имао је по шездесет секунди. (Бар се постигло да дани и ноћи буду једнаког трајања од по дванаест часова.)

Повремено су се јављали предлози међу насеобинама да се прихвати систем по коме би дани били означени напросто бројевима, а онда груписани у десетине и унмношке десетина; у декадане, хектодане, килодане, односно, у супротном смеру, у децидане, центидане, милидане; али то је, заправо, било немогуће.

Било је неизводљиво да свака Насеобина уведе властити систем, зато што би то довело до хаоса у трговини и комуникацијама. Такође, није био могућ ниједан други обједињујући систем изузев система који се користио на Земљи, где је и даље обитавало деведесет девет одсто људске популације и за коју је спонама традиције још био повезан онај преостали један постотак. Сећање је нагонило Ротор и све остале Насеобине да се држе календара који је за њих био прекомерно замршен и лишен смисла.

Али Ротор је сада напустио Сунчев систем и представљао је издвојен и самотан свет. Више нису постојали дани, месеци или године у земаљском смислу. Није чак било ни Сунчеве светлости по којој би се разликовали дан и ноћ, будући да се Ротор дању сјајио вештачком светлошћу, која је ноћу сасвим пригушивана у дванаесточасовном циклусу. Строгу тачност овог циклуса не би реметила чак ни евентуална поступна затамњења и појачања расвете у граничним тренуцима, чиме би били опонашани сумрак и свитање. Но, за тим као да није било потребе. А у оквиру ове свенасеобинске поделе појединачни домови подешавали су расвету већ према властитом ћефу или потребама, али су дане рачунали по времену Насеобине — а то је било Земљино време.

Чак и овде, под Куполом на Еритру, где су постојали природни дан и ноћ које су локални житељи повремено користили као временску меру, у званичним рачунањима у употреби се налазила дужина дана, која се незнатно разликовала од оне из Насеобине, али је ипак одражавала спону са Земљом (сећање на сећање).

Могли су се чути све гласнији предлози да се одустане од дана као основне мере времена. Инсиња је знала да је Пит склон децимализацији мерења времена, али се чак и он устезао да то званично предложи, из страха да ће то изазвати жучну опозицију.

Али можда тако неће бити заувек. Традиционалне хаотичне јединице недеља и месеци изгледале су мање важне. Традиционални празници све су се чешће пренебрегавали. У свом астрономском раду Инсиња је користила дане као једину значајну јединицу. Једном ће стари календар изумрети и, у далекој будућности, јавиће се нови, арбитрарни методи означавања протока времена — Галактички Стандардни каледар, можда.

Али сада је затекла саму себе како броји преостале дане до једне нове године чији је почетак произвољно означен. На Земљи, бар, нова година почињала је у тренутку равнодневице — зимске на северној полулопти, летње на јужној. То је стајало у вези са Земљином орбитом око Сунца, које су се јасно сећали једино астрономи на Ротору.

Но, сада — иако је Инсиња била астроном — нова година се за њу односила једино на Марленину намеру да изиђе на површину Еритра; а баш тај тренутак изабрао је Сивер Џенар само зато што му је пружао прилику за уверљиво одлагање овог чина, што је Инсиња, опет, прихватила једино због тога што се прекомерно саживела са виђењима романтичне везе једне тинејџерке.

Инсиња се трже из пребирања по дубинама властитих мисли и угледа пред собом Марлену како је свечано посматра. (Када је тако нечујно ушла у просторију? Или је можда Инсиња била одвећ замишљена, тако да уопште није чула кораке?)

Инсиња прозбори полушапатом: „Здраво, Марлена.”

„Ниси срећна мајко, узврати Марлена.”

„Није неопходно располагати супернадареношћу за опажање да би се то разабрало, Марлена. Јеси ли и даље решена да изиђеш на Еритро?”

„Јесам. Сасвим. Потпуно.”

„Зашто, Марлена, зашто? Можеш ли ми то објаснити тако да разумем?”

Не могу, зато што нећеш да разумеш. Осећам зов.”

„Шта те то дозива?”

„Еритро. Жели да изиђем.” Марленино иначе мрзовољно лице наједном као да се озари.

„Када говориш тако”, одбруси Инсиња, „ја напростом имам утисак да си већ заражена оном…”

„Кугом? Не, нисам. Чика Сивер ме је управо подвргнуо новом скенирању мозга. Казала сам му да нема потребе за тим, али он ми је рекао да то морамо учинити због документације пре но што изиђемо. Савршено сам нормална.”

„Скенирања мозга не могу ти све рећи”, узврати Инсиња, намрштивши се.

„Баш као ни мајчински страхови”, рече Марлена, а затим додаде блажим тоном: „Мајко, молим те, знам да хоћеш ово да одложиш, али ја то нећу прихватити. Чика Сивер ми је обећао. Чак и ако пада киша, чак и ако је ружно време, ја излазим. У ово доба године напољу не влада невреме нити се јављају температурне крајности. У ствари, то се готово никада не догађа, у било које доба године. У питању је предиван свет.”

„Али он је го — мртав. Са изузетком клица”, узврати с гађењем Инсиња.

„Али једнога дана овде ћемо засадити наш властити живот.” Марлена одврати поглед, очију заблуделих у снове. „Уверена сам у то”, додаде.